MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

BLAŽENI MITROPOLIT HRISTOFOR: ARHIJEREJ MORA DA TEŽI SMIRENJU I LJUBAVI



28. maja 2011. godine će biti 5 godina od dana intronizacije blaženog Hristofora, Arhiepiskopa praškog, Mitropolita čeških zemalja i Slovačke. U intervjuu na sajtu „Pravoslavlje i mir“, blaženi vladika je govorio o pravoslavlju u Češkoj i Slovačkoj i o svom životnom putu.
 
— Vaše Blaženstvo! Kako bi okarakterisali svoju pastvu — Pravoslavne crkve čeških zemalja i Slovačke? 
— U sastav Pravoslavne crkve čeških zemalja i Slovačke ulaze Česi, Slovaci i ti, koji dolaze u našu zemlju na rad, formiraju svoje porodice ovde – ukupno oko sto hiljada ljudi. U Slovačkoj postoje dve eparhije, 140 hramova, u Češkoj – takođe dve eparhije i 120 hramova. Ali teško je tačno odrediti broj pravoslavaca, posebno u Češkoj, zato što ovde stalno dolaze na rad ljudi iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Oni imaju mogućnost da ostanu u zemlji za stalno, i onda njihova deca postaju članovi naše Crkve.
 
Mi se trudimo da se svi, koji žive na češkoj, slovačkoj, moravskoj ili slovenskoj zemlji, osećaju ovde kao kod kuće. Mi imamo češke, slovačke, ukrajinske, ruske, rumunske crkve... Često me pitaju: Ko je glavni u vašoj Crkvi? Ja im odgovaram, da je to Sam Isus Hristos. Nije ni Moskva, ni Konstantinopoilj, ni Rim. Carstvo Nebesko je naša domovina, i k njoj svi stremimo.
 
— Kako se rađalo Pravoslavlje na teritoriji današnje Češke i Slovačke? 
— Začeće hrišćanstva na teritoriji Češke, Moravije (ili Moravske) i Slovačke se pojavljuje pred prvu polovinu IX stoleća. 863. godine, kada na molbu moravskog knjaza Rastislava, vizantijski imperator Mihail III i Patrijarh Fotije upućuju u Moraviju misiju, na čelu sa svetom ravnoapostolskom braćom Ćirilom i Metodijem.Poslani samo da nauče Slovene Božijem Zakonu, sveta braća su napravila crkveni i kulturni podvig, formiravši slovensku pismenost i prevevši na slovenski jezik Jevanđelje i osnovne bogoslužbene knjige.
 
Oko 874. godine, sveti Metodije je krstio češkog knjaza Borivoja i njegovu suprugu svetu Ljudmilu (+ 927), koja je kasnije utvrdila pravoslavlje u Češkoj i primila mučeničku smrt.
 
U XX veku, obnovitelj pravoslavlja u češkim zemljama bio je svetitelj Gorazd (Pavlik), episkop, koji je mučenički ubijen 1942. godine od ruke fašista. Srpska crkva 1948. godine zvanično dala saglasnost za prelazak autonomne Češke eparhije pod upravu Moskovskog patrijarha. 1951. godine, Ruska pravoslavna crkva je dala Pravoslavnoj crkvi u Češkoj i Slovačkoj, autokefalnost.
 
— Vladiko, Vi ste počeli da služite još pri socijalističkom režimu... 
— Četrdeset godina smo živeli pod prosovjetskim režimom. Primio sam svešteni čin 1974. godine, ali sam bio prinuđen da odem iz zemlje. 1982. godine su me, kao sveštenika, odveli u zatvor, i stavili do znanja – ili zatvor, ili inostranstvo.
 
Molio sam za dozvolu da telefoniram mom duhovnom ocu, Blaženom mitropolitu Praškom i cele Čehoslovačke Doroteju (Filip; +1999). On je bio poznat u zemlji: imao je međunarodni pasoš (što se smatralo za veliku privilegiju!), imao je veze s Moskvom i sa Njegovom svetosti patrijarhom moskovskim i cele Rusije, Pimenom.Vladika Dorotej je postupio mudro, blagoslovivši me da otputujem u Grčku, jedinu nekomunističku zemlju, gde sam mogao da odem, ne samo da služim, već i da se školujem na bogoslovskom fakultetu Atinskog univerziteta.
 
Tada sam imao trideset godina, a kada sam završio univerzitet i dobio zvanje doktora bogoslovskih nauka, nastupila je perestrojka. Vratio sam se u domovinu i, neočekivano, bio sam postavljen za episkopa Olomucko-Brnenskog. Tako je moje dvanaestogodišnje služenje u činu episkopa bilo za vreme perestrojke, kada se pojavila mogućnost da se otvaraju crkve i manastiri.
 
Naravno, u poređenju s ruskim i ukrajinskim, naši manastiri su znatno manji. Prvi posle komunističkog režima, Uspenski, otvorili smo u Moraviji.
 
Poslednji od naših poznatih manastira — u Ladomirovu —1944. godine, zbog približavanja sovjetske armije, bili smo primorani da preselimo prvo u Evropu, a odatle u američki Džordanvil. U Ladomirovu je danas aktivan Mihajlo-Arhangelski hram. Na žalost, mi ni do danas tamo nismo uspeli da zasnujemo monaštvo, zbog dominacije unijata. Čak smo lišeni mogućnosti da uđemo u hram, a tamo gde su bila manastirska vrata, unijati uzgajaju koze. Ipak, ne napušta nas nada da otkupimo manastirsku zemlju i obnovimo manastir.
 
— Znači, ni danas crkveni život nije lak... Koji su glavni problemi s kojima se susreće Češka crkva? 
—Kao što sam već rekao, pre svega, to su pojačani napadi unijata. Mnogo puta sam bio u takvoj situaciji, da su za pravoslavnog sveštenika ljudi primali unijata – on se čak i oblači kao pravoslavac, i krst ima – dolazili su kod njega u hram, molili ga da se pomoli, a kroz par meseci su saznali istinu. I to se dešava u poslednjih dvadeset godina.Ranije je njihovo sveštenstvo nosilo unijatsku formu i odmah je bilo jasno ko je ko. Sada unijati kupuju u Grčkoj pravoslavnu odeću, krstove; u hramove stavljaju ikone, peva hor, služe na crkvenoslovenskom jeziku, s jedinim ciljem – da od nas odvode vernike. Ne primećuju svi ljudi odmah razliku. Jedino što nam pomaže, to je pravoslavni Vaskrs. Za razliku od nas, unijati ga praznuju po novom stilu.
 
— A kako ste Vi prišli pravoslavnoj veri? 
— Još od detinjstva sam s ocem odlazio u Uspensku crkvu. Naša porodica je bila pobožna, iako u to vreme nisi smeo javno da ispovedaš svoju veru. Otac mi je bio direktor banke, mama – knjigovođa. Kada sam imao četrnaest godina, roditelji su mi prvi put dozvolili da sam idem na Vaskrs u Crkvu. Išao sam pešice kroz celi Prag, preko Karlovog mosta na Belu goru i sećam se, tako sam bio srećan što je Hristos vaskrsao! Jer Vaskršnja radostje suština Pravoslavlja.
 
— Zar nisu vašem ocu, direktoru banke, pravili neprijatnosti zbog odlazaka u crkvu? 
— Prag je veliki grad, tamo je čovek mogao da se sakrije...
 
— Da li ste odmah po završetku škole odlučili da svoj život vežete za Crkvu? 
— Kada sam napunio šesnaest godina i trebao da se upišem na fakultet, došla je sovjetska vojska. Nikada nisam priznavao sovjetsku vlast i krenuo sam da gradim barikade protiv sovjetskih tenkova. Tri puta su me hapsili. Da bih se upisao na bilo koji fakultet, morao sam da kažem da sam saglasan s okupacijom Čehoslovačke od strane sovjetske vojske. Nisam mogao to da uradim i na kraju krajeva, zaposlio sam se u tipografiji. Naravno, kod nas se smatralo za neprilično, da sin oca-činovnika bude prost radnik i obavlja prljav posao u štampariji, umesto da dobija visoko obrazovanje.
 
Kroz godinu dana smo našli seminariju pri Karlovom univerzitetu i saglasio sam se da se tamo upišem pod uslovom, da ne postavljaju kao uslov saglasnost s okupacijom zemlje od sovjetske vojske. Na neki način otac je uspeo da izmoli prijemnu komisiju, da pitanje o okupaciji zamene sa nekoliko pitanja iz Novog Zaveta. Ta pitanja, naravno, za mene su bila laka, upisao sam se i uspeo da završim seminariju pre nego što su je iselili iz zgrade univerziteta.
 
— Da li ste odmah postali sveštenik? 
— Ne. U početku, da bih zaradio za život, raznosio sam novine. Ali blaženi mitropolit Dorotej me je blagoslovio da primim čin sveštenstva, jer su našoj Crkvi bili potrebni sveštenici.Reći ču iskreno, ja lično sam želeo da izaberem sasvim drugi put, želeo sam da budem šumar. Ali po blagoslovu Vladike, prvo sam postao klirik, a kasnije sam u Trojice-Sergijevoj lavri primio monaški postrig. Već tada sam shvatio, da je poslušanje više ne samo od sopstvenih želja, već više čak i od posta i molitve, i ako vernik nema poslušanja, on će pre ili kasnije skrenuti sa puta spasenja. Imao sam tada svega dvadeset jednu godinu. Evo,uskoro će da se napuni trideset godina kako služim Crkvi.
 
— Vladiko, da li ste za tih trideset godina, definisali za sebe, šta lično za Vas znači – biti s Bogom? 
— Biti s Bogom — to znači: biti kući. Bez Boga svi mi se nalazimo rastočeni u tuđini. A kada čovek sreće Boga – znači, on je našao svoju duhovnu domovinu. I on postaje istinski srećan.
 
— Kako se bira Arhiepiskop Crkve čeških zemalja i Slovačke? 
— Saglasno našem ustavu, ako ni jedan od dva kandidata ne dobije sto procenta glasova, onda najstariji jeromonah, član Sinoda, izvlači žreb. Molio sam se da ne budem izabran. Ali takva je bila volja Božija.
 
— Da li ste se izmenili za pet godina u činu arhiepiskopa? 
— Mislim da nisam, sem što sam počeo više da radim. Ali kada čovek postane monah, onda na sebe uzima poslušanje da služi Gospodu na bilo kom mestu i u onom činu, za koji dobije Božiji blagoslov.
 
— Kakve bi još ljudske kvalitete, osim poslušanja, pomenuli kao svoje pomoćnike na arhiepiskopskom putu? 
— Pre svega, smirenost.To je paradoks, jer ljudi u svetu misle da arhijerej mora da vlada, ali to nije tačno. Zapravo on mora da se smiruje i to do same krajnosti. I mora više da voli. Nemamo dovoljno ljubavi u životu. Kada bi bilo više prave hrišćanske ljubavi k Bogu, k čoveku, bilo bi nam lakše da živimo zajedno. I Bogu se može prići samo kroz smirenje i ljubav.
 
— Od čega ste Vi sami morali da se smirujete ranije i sada? 
— Od svih svetskih briga i nadanja.
 
— …I šta treba nadvladati u životu? 
— Nadvladati zlo, i to, takođe, samo kroz ljubav i smirenje.
 
— Da li živite u Pragu? 
— Rodio sam se i živim u Pragu, ali veoma mnogo putujem po Češkoj i Slovačkoj. Predajem istoriju Pomesnih Crkava na bogoslovskom fakultetu univerziteta u Prešovu (Slovačka). Predajem već dvadeset godina i svake nedelje putujem vozom ili avionom kroz celu Češku i Slovačku – to je sedamsto kilometara od Praga. Uzgred, ja sam jedan od poslednjih Čehoslovaka: imam dvojno državljanstvo – češko i slovačko. Usput obavezno posećujem naše manastire, crkve.
 
— Koliko često arhiepiskop služi u Crkvi? 
— Tokom nedelje služim minimum četiri puta – u ponedeljak, sredu, petak, subotu i nedelju, na praznike, a obično i češće.
 
— Gde se još, osim na molitvi, srce odmara? 
— Volim more, planine, šumu. Priroda bez reči govori o slavi Božijoj.
 
— Na godišnjicu intronizacije ste primali mnoge čestitke i dobre želje. Šta vi želite svojim bliskim? 
— Pre svega, zdravlje. To je veliki dar Božiji. A ako zdravlja nema, onda se opet moramo smirivati. I još želim sreću. Svetski ljudi takođe žele zdravlje i sreću, ali treba želeti sreću Božijom milošću. Treba želeti tu ruku Božiju, koja bi nas upućivala i pomagala nam u svim dobrim delima. Istinska sreća – to je kada se čovek nalazi u blizini Boga, i tek tada on oseća stalnu sreću. A ako se udaljava od Boga, ne vršeći Njegove zapovesti, onda se nalazi na burnom moru i ne može u svom srcu da nađe mir.
 
— Verovatno neću pogrešiti, ako pomenem vašeg omiljenog sveca. To je prepodobni Serafim Sarovski? 
— Da, i njegova mudra izreka: „Stiči smirenost i hiljade oko tebe će se spasiti.“
 
 
Razgovor vodila Tatjana Veselkina
 
Prevod sa ruskog S. M.
21.12.2013.god.
 
 
Izvor: http://www.patriarchia.ru/db/text/1501478.html

Pročitano: 2438 puta