MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SHIMONAHINJA MARIJA



Neslučajne slučajnosti 
 
Istorija o tome, kako su mi se vratila sećanja na shimonahinju Mariju (Steckaja), mogla bi i sama da postane siže za jednu priču. Tako je mnogo bilo neočekivanih susreta u toj priči, i toga što ja zovem „neslučajne slučajnosti“, a zapravo je projavljenje Promisla Božijeg u našem životu.
 
Sve je počelo od jednog spokojnog večernjeg razgovora u keliji manastirske gostoprimnice „Optinske Pustinje“. Počeo je razgovor o savremenom životu, o tome kako je malo staraca, i posebno starica, ostalo u Rusiji. U bezbožničke godine bio je prekinut kontinuitet starčestva, bili su zatvoreni skoro svi manastiri. Od ženskih manastira je ostao samo Pjuhnicki manastir. I kako je danas teško naći duhovnog rukovodioca! Uopšte uzev, izumrli su starci. 
 
Odjednom, jedna od sestara je tiho uzvratila:
 
- Vi ne tražite tamo gde treba. Postoje i sada starci, i starice, ali oni skrivaju svoju duhovnu čistotu. Starca ili staricu ne treba tražiti u geografskom prostoru, već u duhovnom. 
 
- Šta to znači? 
 
- Pomoću molitve. Inače se može proći mimo starca i ne shvatiti da je on pred tobom. Duhovno vidi duševno, a duševno ne vidi duhovno. 
 
Svi u keliji su se utišali. 
 
A ja sam se setila, kako sam proživela par meseci u Kirjejevsku, pored kelijske sestre starice Sepfore, shimonahinje Anastasije, i brinula se o paralizovanoj majci. Kako mi je mnogo govorila mati Anastasija o starici, koja je u tom malom gradu u Tuljskoj oblasti provela mnogo godina svog života. Mati Sepfora je molitveno stajala pored izvora obnavljanja Optinske Pustinje i Klikova, i umrla je 1997. godine, u 102. godini života. Njoj su se z pomoć i savet obraćali igumani i protojereji, hiljade ljudi su na sebi ispitali silu njene vatrene molitve, koja je kao ptica letela k Božijem prestolu.
 
Međutim, ona je živela veoma prikriveno. Skrivala je svoj molitveni podvig. Bila je već vidovita starica, shimnica, k njoj su dolazili jeromonasi, igumani, protojereji, a susedima nije bilo jasno: „Zašto je kod naše bakice Daše došlo toliko sveštenika iz Optine?“ Eto tako se može živeti u susedstvu starice i ne prepoznati je.
 
I imala sam osećaj da još nije bio završen naš razgovor o starcima i staricama. Biće nastavak. Zato što se ništa ne događa slučajno. 
 
Zaista, kroz par dana sam, u toj istoj keliji, upoznala Larisu, lekara iz Kaluge, koja me je posle nekog vremena pozvala da dođem kod nje u goste, u Kalugu. Da dođem, da čujem priču o starici našeg vremena. 
 
Divna, šarmantna žena, Natalija Ivanovna Šćerbakova, ispričala mi je o svojoj duhovnoj mati, shimonahinji Mariji (Steckoj). Sudbina te starice je bila izuzetno interesantna, protekla je u skladu s Božijim promislom. Natalija Ivanovna me je zamolila da pišem o starici. I ja sama sam veoma želela to da uradim.
 
U razgovoru s duhovnim ocem, igumanom A., bila sam tužna, što nemam nikakva svedočanstva o životu starice, sem priča jedne njene duhovne kćeri. A to je malo! Da bi se pisalo o starici, potrebna su svedočanstva mnogih ljudi. 
 
- Sve zavisi od volje Božije. Ako postoji volja Božija da se piše o starici, onda će Gospod da pošalje ljude, koji će da podele s nama svoje uspomene o njoj. 
Sutradan me je iznenada pozvala, i zamolila da se sretnemo, jedna poklonica, s kojom sam živela u istoj keliji u Optinskoj gostoprimnici, pre godinu dana. I – odjedanput. 
 
- Olja, ja sutra odlazim kući, u Habarovsk. Ti se ovde pomoli za mene, a ja ću za tebe tamo da upalim sveću. 
 
- Habarovsk? Sveta, a da li ti imaš drugove u Komsomolsku-na-Amuru? 
 
- Da. Drugaricu. 
 
- Ja moram da saznam što više o starici, shimonahinji Mariji Steckoj, Možeš li mi pomoći? 
 
- Pokušaću. 
 
Tako smo se i rastali. Iskreno, mislila sam da će Svetlana, kada se vrati kući, da zaboravi na moju molbu: jer posle odmora čoveka zatrpaju obaveze. Na moje iznenađenje i radost, kroz nedelju dana su me pozvali iz Komsomoljska-na-Amuru. 
 
I krenula su pisma, skenirani dokumenti, paketi. Ljudi su se sećali majke i voleli je. Zatim su sledili pozivi iz raznih krajeva Rusije: Moskva, Arjol (Orel), Pskovska oblast. Nisam stizala ni da se čudim. A nije ni bilo razloga da se čudim: kada Gospod ne želi da se „svećnjak stavi pod sud“, otvaraju se sva vrata. 
 
Eto, tako sam i uspela da napišem priču o izuzetnoj starici naših dana, shimonahinji Mariji. A ako bude Božija volja, onda će, možda, nekad i knjiga biti napisana o mati  Mariji. 
 
Detinjstvo i mladost  
 
 

Mati Marija je rođena 3. aprila 1922. godine u Orlovskoj guberniji. Njeni roditelji su posle svadbe bili primorani da se rastanu, jer je otac otišao u pečalbu. Iz nekog razloga, on se zadržao i nije se vratio u obećano vreme. Tada je svekrva počela da isteruje iz kuće nevestu – suvišna usta u kući nisu neophodna. Mlada žena je u suzama pošla u crkvu i dugo se molila, moleći za zaštitu Majku Božiju. Kada je, umorivši se od duge molitve, legla na klupu u predvorju crkve, imala je u laganom snu čudesno viđenje. Javila joj se Majka Božija. Nebeska Vladičica je utešila i rekla, da će joj se muž uskoro vratiti kući, i da će imati tri kćeri. Posebno je blagoslovila da brine o srednjoj kćeri.
 
Tako se sve i desilo. A srednja kći je bila Marija. Devojčica je rasla, i omiljena preokupacija joj je postala molitva. Još sasvim mala je odlazila u šumu i molila se Bogu u samoći. Tako se na detetu, od malena, video znak Božije blagodati. Marija je odrasla i postala omalena, ali lepa i vitka devojka. Svetle kose, sa sivo-plavim izražajnim očima, privlačila je pažnju na sebe. Ali se devojka ponašala strogo, na ples sa vršnjakinjama nije išla. I dalje je više volela molitvu.
 
Pred početak rata, Marija je postala maturantkinja pedagoške škole. Upisala se u školu za špijunažu u Tuli, a posle završetka škole je bila poslata na front. Prošla je celi rat, koji se za nju završio tek 1946. godine u Kenigsbergu (Nemačka).
 
Tesan put 
 
Posle rata, Marija se udala i rodila dve kćeri. Kada su devojčice odrasle, napustila je svetski život i postala monahinja, a potom je primila postrig u shimu. 
 
Monaštvo – to je tajna. I svaki postrig – takođe je tajna. Duša čuje glas Božiji, odaziva se i ide za Bogom. Mati Marija je malo pričala, ili skoro uopšte nije pričala o sebi, zato što duhovni život nije za pokazivanje. Zato su njena duhovna čeda o njenom životu saznavala slučajno, iz njenih izgovorenih fraza, delova razgovora, čestitki na Dan Pobede.
 
Hram Uspenja Presvete Bogorodice u g. Komsomolsku-na-Amuru
 
Tako su njena čeda saznala o tome, da se i u njenom životu desilo čudesno viđenje, kao kod njene majke. Javila joj se Bogorodica i pozvala je za sobom. Pozvala je da ostavi svet i blagoslovila je da sagradi hram u čast Uspenja Presvete Bogorodice u Komsomoljsku-na-Amuru. 
 
Mnogo godina, niko nije znao o tome, kako se monahinja iz centralne Rusije našla na Dalekom Istoku. I samo je na kraju svog života škrto, uzdržano pomenula o tom čudesnom javljanju, kada su je zapitkivala njena mnogobrojna duhovna čeda. 
 
Isto tako slučajno su saznavali o životu mati Marije do postriga. Bila je tako skromna, da su čak i o njenom životu na frontu saznavali u isečcima. Vidi, na primer, Natalija da mati Marija u vreme letnjih vrućina na nogama nosi tople čizmice, i pita je, zašto je tako toplo obuvena. A mati joj nevoljno objašnjava, da je prehladila noge u ratne godine, i eto, čak danas oseća posledice od te stare prehlade.
 
Poznanstvo s majkom Marijom 
 
Komsomoljsk-na-Amuru
     
Iz Komsomoljska-na-Amuru sam dobila mnogo pisama, u kojima iskreno, s ljubavlju, pišu o majci. Čeda su opisivala kako je na njih delovao sam lik mati Marije: jednostavnost, tišina, nikakve euforije, spokojni tihi glas... Pogled sivo-plavih očiju je gledao, čini se, pravo u dušu. 
 
Robinja Božija, Tatjana, piše ovako: „Prvo što sam zapazila u njenom liku, su oči. One su gledale na mene s takvom ljubavlju! Ljubav se izlivala iz njih svetlim potocima. I ja sam se našla u tom beskonačnom potoku, pljusku ljubavi, i osetila sebe kao u detinjstvu, u sigurnosti, pod toplom materinskom zaštitom. Stajala sam u nekakvom blaženom mrtvilu, i zaboravila sva ranije pripremljena pitanja. I mislila sam: zašto da bilo šta pitam, kada je sve i tako jasno. Postoji Bog, i sve je od Njega i sve je u Njegovoj volji“. 
 
Jedna od bliskih njenih čeda, Natalija Ivanovna, kada je upoznala staricu radila je u tehnikumu u Komsomoljsku-na-Amuru, kao rukovodilac katedre i predavala je tehnologiju mašinstva. U tom trenutku je na poslu imala napregnutu situaciju. 
 
Počela je Natalija Ivanovna da se ocrkovljuje, posle službe u hramu da pomaže, i ta crkva je brzo postala za nju rodna. I tako, maja 1998. godine, kao i obično, u nedeljni dan, došla je na službu. Posle službe, zamolili su je da počisti svećnjake. Odjednom – vidi: gomila naroda se okupila oko nekakve monahinje, i svi radosno ponavljaju: „Matuška je došla, matuška je došla!“. A Natalija Ivanovna je nije poznavala. Tako je poželela da priđe toj matuški, da je upozna, ali treba izvršiti poslušanje. Odlazi ona od svećnjaka, ali kroz gomilu ljudi nikako ne može da se probije do matuške. Vraća se nazad i opet čisti svećnjake. I tako nekoliko puta. 
 
Po ko zna koji put podiže Natalija Ivanovna glavu – a pravo ispred nje stoji mati Marija. Gleda netremice, pažljivo, oči u oči. Nataliju Ivanovnu je to potreslo kao grom, tako je to bio skoncentrisan, bistar, jasan pogled. Činilo se da matuška vidi sve šta je u njoj, šta jeste i šta je bilo.
Osmehnuvši se, mati Marija je pitala, gde i šta radi, a zatim je, neočekivano, rekla:
 
- Pomoli se, pre polaska na posao. 
 
Onda je majku sveštenik odveo, a na moju molbu, ona je još jednom ponovila te reči: 
 
- Ne zaboravi, pomoli se, pre polaska na posao. 
 
Tako je Natalija Ivanovna i uradila. I – na čudesan način se sve uredilo kako treba na poslu. Okolnosti su se potpuno izmenile, i postalo je veoma prijatno da se radi. Ta matuška je duhom prozrela sve njene neprijatnosti na poslu i pomogla joj da ih reši.
 
Natalija Ivanovna je postala duhovno čedo shimonahinje Marije i odlazila je kod starice 8 godina, do same njene smrti 2006. godine. 
 
Molitvenik
 
Matuška je bila molitvenik. Jednom je Natalija bila svedok njene molitve. Tekao je razgovor o nekakvoj nesreći, i mati Marija se okrenula i pomolila za čoveka koji je bio u nevolji. Natalija se seća da je bila zaprepašćena tom kratkom molitvom: matuška se obraćala Bogorodici, kao da je ona stajala pored nje. Molila se shimonahinja Marija za sva svoja čeda i duhom je osećala kada im je loše. Čeda su osećala molitvu starice. Posle njene molitve sve je dolazilo u red u životu, sve je dolazilo na svoje mesto. Pomagala je matuškina molitva u teškim životnim okolnostima.
 
Jednom se Natalija teško razbolela. Obično je kod sebe uvek imala rezerve lekova, jer su je u to vreme mučile česte angine. A tada, kao za inat, svi lekovi su se potrošili. Izmerila je temperaturu – živin stub je već prešao 39 stepeni. Jedva je ustala iz kreveta i, teturajući se, došla do ormara da još jednom proveri kutiju s lekovima – nema ničega, prazna je. Čak nema ni leka za temperaturu. Ponovo je legla u krevet i osetila da teško diše – počela je da otiče. Pokušala je da se moli, ali joj se u glavi sve smešalo. Zapamtila je da su njene poslednje reči bile upućene duhovnoj majci, i kao da se izgubila negde. 
Ujutro je probudio sunčev zrak, koji se igrao na jastuku. Glava je nije bolela, bila je laka, celo telo – puna bodrosti i snage. Apsolutno zdrava! Obukla se i pošla k matuški. Penje se stepeništem, a matuška joj sama već otvara vrata i još s praga pita: 
 
- Ozdravila? Hvala Bogu! 
 
Robinja Božija Aleksandra iz Komsomoljska-na-Amuru je napisala u pismu, kako je molitvama matuške prošla hronična kožna bolest njene majke, koja je mučila mnogo godina, a koja se povukla već sledećeg dana posle molitve starice. 
 
Takođe, Aleksandra je ispričala o teškoj bolesti i izlečenju malog unuka, koji je ležao na infekcijskom odeljenju. Dečak, star 18 meseci, bio je u toliko teškom stanju, da su odlučili da mu daju infuziju krvi, jer injekcije i obična infuzija nisu pomagale.  Aleksandra je sva u suzama došla kod matuške i zamolila je za njene svete molitve za dečaka. Sledećeg dana stanje unuka se znatno poboljšalo, nisu bili prinuđeni da mu daju infuziju krvi, dečak je ozdravio i izašao iz bolnice. 
 
Aleksandra je napisala o tome, koliko su ljudi cenili molitve i blagoslov starice, koliko je ljudi ozdravilo, kako su dobili stanove, kako su se otvarala sva vrata, kako su se lako kupovale karte i kako su uspešna bila putovanja. 
 
 
Sabor u čast Kazanske ikone Bogorodice u Komsomoljsku-na-Amuru
 
Grišenko Olga Dmitrijevna, koja peva u saboru Kazanske ikone Bogorodice, napisala je o tome, kako je molitva matuške pomogla njenoj maloj kćeri: 
 
„Juna 1998. godine, rodila nam se kći Jelena. Kada je imala 1 mesec, lekar oftalmolog je rekao da je detetu u jednom oku zatvoren suzni kanal. Čak je i naznačila operaciju za otvaranje kanala za utorak.
 
Oko deteta je gnojilo. Bilo je strašno, jer je devojčica bila sasvim mala. Znala sam da je tada u gradu bila matuška, shimonahinja Marija iz Moskve, kojoj su se mnogi obraćali s molbama, nedoumicama i problemima. I pomagala im je svojim molitvama.
 
Uzela sam svoju Lenočku, pošla kod matuške i ispričala joj o njenom problemu. Ona nas je srdačno primila. Rekla je, kao prvo, da se treba prvo obraćati nebeskom lekaru, a tek posle toga zemaljskom. Posle toga je ućutala i zamislila se. Tek sam kasnije shvatila da se ona zapravo molila za nas grešne. Zatim je mati Marija rekla da je do povrede došlo za vreme porođaja i da je priklješten suzni kanal. Blagoslovila nas je da zakažemo moleban za osvećenje vodice Kazanske ikone Bogorodice, i rekla je da tom vodom sa molebna ispiramo oko. Tako smo i uradili.
 
A kada smo u utorak došli kod oftalmologa, lekar je rekao da operacija nije potrebna, jer se suzni kanal otvorio. I eto tako su Gospod i Bogorodica, molitvama matuške obrisali suze s naših očiju“. 
 
Žitelj Komsomoljska-na-Amuru, Martova Tamara, piše u pismu kako su se, molitvama starice, oslobodili od teških iskušenja. Tamarina porodica (ona sama, njen muž, kći, brat i mama) su se spremali da emigriraju. Ostale su 2 nedelje do polaska, i karte su već rezervisali, i stvari su spakovali. Ali u duši su bili uznemireni. Šta ih čeka u tuđini?
 
I Tamara je, s ćerkom, pošla u crkvu. Tamo je u to vreme bila mati Marija. Tamara je s detetom prišla i ispričala za svoju zabrinutost. Starica je rekla: „Tamo gde idete su potrebni robovi“. I blagoslovila ih je da ostanu. Odmah je pao kamen sa srca i veoma su se obradovali blagoslovu starice. Ali kako da ubede sve da odustanu od putovanja, nisu znali. Jer muž i brat su želeli da odu. Na kraju je Tamara pitala staricu: „Šta da uradim, da ne otputujemo?“ 
Posle toga je, po Tamarinim rečima, došlo do pravog čuda. Vraćaju se ona i ćerka kući uznemirene, brinu se. Kako da ubede muške članove porodice? Odjednom, dolazi kod njih brat i govori: „Ja za sada ne idem“. A Tamara s mužem u jedan glas, radosno, odgovaraju: „Ni mi ne idemo!“ Tako su i ostali u rodnom kraju, i ni malo ne žale zbog toga. Tako je Tamarina porodica izbegla nepromišljeni postupak, i danas se svi oni toga sećaju s radošću. 
Molitva shimonahinje Marije nije pomagala samo u teškim životnim okolnostima. Glavno je bilo to, što se ona molila za spasenje ljudi, za to da priđu veri, da bi živeli bogougodno.
 
Duhovni darovi starice 
 
Po sećanjima duhovnih čeda, mati Marija je bila veoma skromna i smirena. Ona se podvizavala, i kao i svi podvižnici, malo je jela, obično je jela čajnom kašičicom i sasvim jednostavnu hranu. Često je bila bolesna, ali se trudila da ne uzima lekove. Glavni lek je za nju bilo sveto Pričešće, sveta voda i nafore.
 
Ali druge nije pozivala na takav asketski način života, jer je posedovala duhovno rasuđivanje i znala je ko koliko može da podnese. Jednom je robinja Božija Aleksandra poslala pismo matuški, s savetima o postu. Evo odlomka iz pisma: 
„Po pitanju ishrane, ne uzimaj na sebe više nego što je neophodno, je nije bilo malo slučajeva teških nevolja posle samovoljnih podviga. Drži se sredine i biće dobro; ili će brzo doći (neprijatelj), oslabiti tvoje poslednje telesne sile, i nećeš biti ni za šta, ni za molitvu, ni za fizički rad, na njegovu radost. Zato je, draga moja, veoma važno unutrašnje preobraženje: da ne želiš ništa loše, ne samo da radiš, već ni da pomisliš“. 
 
Matuška je bila krotka i strpljiva. Natalija Ivanovna se seća, kako je jednom matuška bila teško bolesna. Natalija je došla da je poseti. Gleda -  na noćnom ormariću stoji stona lampa bez poklopca. Jaka svetlost bije matuški pravo u oči. Uzdahnula je Natalija i prišla da skloni lampu. Sestra iz kelije se potresla: setila se da ju je matuška krotko molila da skloni lampu. Ona je htela da je skloni, ali se zanela kućnim poslovima i zaboravila. A matuška je zamolila jedanput, zaćutala i više se nije žalila na jaku svetlost, koja joj je bolesnoj bila pravo u oči. Ćuteći je trpela.
 
Još je matuška bila i stroga. U jednom manastiru je neočekivano izgrdila čoveka, koji je pao u uninije i rešio da se vrati svetovnom životu. On nikom nije otkrivao te svoje pomisli koje su ga mučile, i bio je zaprepašćen kada je shimonahinja te njegove pomisli objavila. Matuška ga je izgrdila, po svemu sudeći se pomolila, jer su ga odmah napustile te demonske pomisli. Nestalo je uninije i samo je radosno ponavljao ljudima oko sebe: 
 
-  Eh, draga moja matuška! Ah da matuška!
 
Desio se i ovakav slučaj: otišla je Natalija Ivanovna s jednom svojom sestrom kod matuške. Ulaze u voz, a sestra je imala prilično veliki kofer. Natalija joj je predložila da ga njih dve zajedno podignu i stave na gornju policu, da ne bi ljudima smetao da prolaze. Ali sestra je odbila: 
 
- Neka stoji gde stoji. Ništa strašno, kome treba, obići će ga! Pa neću se mučiti s tolikim teretom radi nečijeg komfora!
 
Na sledećoj stanici je ušlo dosta naroda, postalo je tesno i kofer je veoma smetao ljudima tokom celog puta.
 
Kada su došli kod starice, ona je Nataliju dočekala srdačno, a na njenu saputnicu je gledala strogo, prekorno. Ona ništa nije shvatila: zašto se ona matuški ne sviđa?! A mati Marija joj kaže: 
 
- Zašto misliš samo na sebe? Zašto se ne brineš o drugima?! Upravo tako, pravoslavna ženo!
 
Drugi put, posle službe u hramu, starica se iznenada obratila svešteniku koji je služio s pitanjem, vezano za jednu ženu koja je ranije pevala u horu. Sveštenik je zbunjeno odgovorio da zaista u horu peva takva sestra, ali danas je nema, kući je, sprema ispit. Onda ga je mati Marija zamolila da je odveze do te sestre. Seli su u kola i pošli. Dolaze kod te devojke, a starica govori da želi da boravi malo kod nje na vikendici. Svi su, naravno, u nedoumici, ali pošto majku Mariju znaju odavno, ništa nisu pitali, već rade kako kaže.
 
Evo već smo stigli na vikendicu. Matuška im kaže: 
 
- Vi svi sedite u kolima, a ja treba tu da prošetam i pogledam okolo.
 
Izašavši iz kola otišla je na susedni plac. Šeta po tuđoj bašti levo, desno. Svi u kolima ćute. Čekaju šta će dalje biti. Odjednom se otvaraju vrata kućice koja je na tom placu i izlazi muškarac. Nekako razbarušen, neuredan, otkopčane košulje na nekoliko dugmeta. Prilazi matuški i nešto je pita. U početku nekako ljutito, a zatim sve smirenije. Evo već zajedno hodaju baštom i govore nešto ne žureći. Čak se i osmehuju. 
 
Kroz neko vreme matuška završava razgovor. Muškarac je ispraća i moli blagoslov. Mati Marija seda u kola i ništa ne objašnjavajući, kaže: 
 
- A sada idemo nazad u hram. 
 
Niko se nije usudio ništa da pita staricu. Prolazili su dani. Polako smo počeli da zaboravljamo na taj događaj. Tek mesec dana kasnije, sveštenik je prepoznao tog raspojasanog suseda na vikendici, u elegantno obučenom čoveku. Došao je na ispovest: 
 
- Hoću da ispovedam svoj greh, baćuška! Sećate se, vi ste dolazili u moju baštu i doveli tu čudesnu matušku  sa sobom? A ja sam tada preživljavao težak period, osećao sam jako uninije. I rešio sam da se ubijem. Da se obesim. Već sam se i na potkrovlje popeo, i konopac spremio da stavim oko vrata, i čujem nekakav šum na placu. Neko stran je tamo šetao. Dobro, mislim, uspeću da se obesim. Prvo da vidim ko to tamo hoda, a posle ću da se obesim. 
  

Izašao sam, a tamo – matuška. Započeo sam razgovor s njom. A posle razgovora mi je tako postalo dobro na duši! Sva moja tuga je nestala! Sunce sija, ptice pevaju, Moje omiljene gladiole cvetaju! Dobro! Zašto sam, mislim se, rešio da se obesim? Kakvo je to pomračenje uma nastalo kod mene?! Otišao sam i skinuo konopac. I eto, još sam živ. Postepeno su i životne okolnosti krenule na bolje. I eto, došao sam da se pokajem za pokušaj samoubistva. Otpustite mi greh, baćuška! Možda mi odredite nekakvu epitimiju... 
 
Priča nastojatelja hrama u čast Uspenja Presvete Bogorodice, igumana P. 
 
„Želim da kažem, da sam ja po prirodi skeptik, i zbog toga ne treba da očekujete s moje strane nekakva preuveličavanja u oceni ličnosti matuške Marije. Reč ovde ide isključivo o tome, „šta čusmo, šta videsmo očima svojim, što razmotrismo i ruke naše opipaše“ (1 Jov. 1-1). 
 
Upravo od ruku ću i početi, to jest, od istorije našeg poznanstva s njom. Prvu svoju parohiju sam dobio na hiljadugodišnjicu Krštenja Rusije (1988.). Kada sam došao u crkvu u grad Komsomoljsk-na-Amuru, zatekao sam, neveliku stambenu kuću preuređenu u crkvu, koja je bila u dosta jadnom stanju.
 
 

Na jednoj od službi, pozvao sam okupljeni narod da daju priloge za remont zgrade. Moj poziv nije imao osobitog efekta, ili zbog siromaštva malobrojne pastve, ili zato što su ljudi prvo hteli da vide kakav je novi sveštenik. Treba reći, da je moj prethodnik ostavio više nego dovoljno razloga za nepoverenje. A i ja sam sam, kao što ćete videti niže, bio daleko od apostolske skromnosti. 
 
Jednom sam, na večernjoj službi u hramu, primetio nepoznatu staricu u tamnosivom plaštu i s velikom crnom maramom, u nekoliko slojeva namotanoj na glavu. Preko nje je stezač za nekakve neugledne ispupčene naočare, koje liče na pilotske, ili na one za varenje. Podignute na čelo, one ostavljaju prilično komični utisak. 
 
Ali meni nije do smeha, jer su moji parohijani, očigledno zaboravivši na molitvu, okružili tu „letačicu“ i bez prestanka joj stavljaju u ruke i džepove nekakve papiriće. Za vreme kađenja, uveravam se da su to zapiske za pomen i novac. Mojoj unutrašnjoj uznemirenosti nije bilo granica: „Kako to? Kutije za priloge stoje prazne, stari malter pada na glavu, a ovde, bez blagoslova nastojatelja, nekakva lutalica se usuđuje da i poslednje otima! I to još u vreme bogosluženja!“ 
 
Jedva sam dočekao kraj večernje, ali nisam uspeo ni usta da otvorim, a starica mi je sama prišla s smotuljkom u rukama. 
 
- Evo. – govori, - baćuška, vi u hramu Uspenja Božije Majke služite... Primite od nas, Moskovljana, u slavu Prečiste. (Matuška je mnoge godine proživela u prestonici). 
 
Otvorio sam kraj novina, gledam – haljine plave brokatne, o kakvim tada nisam smeo ni da maštam. 
 
- Ne, - odgovaram – neću primiti. Šta ste mi to vi napravili na službi? Ili u Moskvi nije uobičajeno da se traži blagoslov od sveštenika za prikupljanje priloga u hramu?! 
 
Ona se poklonila i izašla, ostavivši smotuljak na sto za parastos. 
 
Sutradan, povodom prestonog praznika, posle Liturgije, u dvorištu crkve je bio postavljen sto, za koji sam rekao da pozovu i našu gošću. Sedim s sveštenicima na jednom kraju stola, a ona – na drugom. Nevoljno pogledam na nju: karakteristično asketski bledo lice s maslinastom nijansom i oči nekako neobične. Tek sam mnogo kasnije shvatio – tako izgleda bestrašće...
 
Matuška nije obraćala nikakvu pažnju na mene i, kako mi se u početku učinilo, tiho je govorila susedima o poseti nekakvim crkvama, detaljno dajući karakteristika pastira koji tamo služe, približno ovako: „Tamo je mnogo dobar baćuška, samo ne znam zašto on to i to tako radi, jer tako ne treba, greh...“ Mislim se, neprijatnosti se nastavljaju, sada će još i sveštenike javno da osuđuje... 
 
Ali, odjednom, kao da me je struja udarila – ona to moje, moje tajne grehove osuđuje! Da – to sam ja juče uradio, i ona o meni priča, i to, takođe!
Posle ručka sam prišao matuški s rečima: „Izvinite, vidim da vi niste jednostavan čovek...“ Pozvao sam je u svoju keliju i počeo je otvoren i neprijatan razgovor.
 
Ispostavilo se da matuška o meni zna sve, zna više nego ja sam. Između ostalog, pitala je: 
 
- Baćuška, zašto su vam ruke tako crvene?
 
- Kako crvene? – iznenadih se. – obične ruke, uvek su takve bile.
 
- Ne, crvene su. Istina, ne takve kao kod jednog starca, koji i kutije s prilozima u tajnosti otvara i stvari iz crkve kući nosi... Njegove ruke prosto vatrom gore i to do lakata, a kod vas su, za sada, tako crvenkaste.

Možda ste, ipak, negde napravili neki propust s dokumentima, ili ste nešto više na sebe potrošili? 
 
Naravno, bio je greh. Ja nisam samo crkvu ukrašavao, neke od crkvenih stvari su išle i za lične nužde, na ukrašavanje kuće, na telesne potrebe...

Uopšte, došlo je do toga da mi nisu samo ruke crvenele. 
 
Rekla je još matuška da je ovu crkvu još 60-ih godina, u vreme Hruščovih gonjenja, po zahtevu Same Bogorodice otvorila. Javila joj se Ona u snu i rekla: „Postoji takav grad – Komsomoljsk-na-Amuru. Ti treba tamo da podigneš crkvu u čast Mojeg Uspenja“. 
 
Kada se probudila, pogledala je na kartu i uzdahnula: to je skoro deset hiljada kilometara od Moskve! Posumnjala je da nije to nekakva prelest? Uskoro posle toga je postala paralizovana, i Bogorodica je još dva puta dolazila, ponavljajući: „Polazi!“ I kada je rešila da otputuje tamo – ustala je na noge“. 
 
Priča posetilaca hrama u čast Uspenja Presvete Bogorodice 
 
„Svojevremeno, crkva Uspenja Presvete Bogorodice se pojavila u Komsomoljsku-na-Amuru krajem 60-ih godina, po želji same Presvete Bogorodice. Mati Marija je doputovala u naš grad da izvrši naredbu Bogorodice, zajedno sa svojom sestrom. Doputovavši, upoznale su se s verujućim ženama i molile su se u kući jedne od njih.
 
Gospod im je stavio do znanja da kupe kuću za hram. I tako su četiri žene: Julija Ivanovna Begovatkina, Valentina Mitrofanovna Makarova, Jevgenija Ivanovna Žuravljova, Marija Konstantinovna Šiš – za svoj novac kupile kuću u ulici Ljermontova, 83a. Vlastima se to nije svidelo, i okupile su drugarski sud. Ali na sudu je narod branio verujuće, rekavši: „Neka se bakice mole“. 
 
Kuću su u crkvu preuređivali svi zajedno. Svojim rukama su prepisivali bogoslužbene tekstove, akatiste, parastose. Od priručnih materijala su izrađivali crkvene posude. Brigu o vernicima, služenja, ispovedanja, vršili su sveštenici iz Habarovska: jeromonah Anatolij, iguman Serafim, protojerej Dimitrije.
 
Mati Marija je pomagala u izgradnji crkve i molitvom, i sredstvima koje su prilagali vernici. Redovno je dolazila u Komsomoljsk-na-Amuru, i 18 godina je brinula o crkvi Uspenja i o svim vernicima tog grada. Dolazili su kod nje iz Komsomoljska-na-Amuru u Arjol (Orel). Po blagoslovu nastojatelja hrama, jedna od četiri žena, koje su sakupile novac za kupovinu kuće za crkvu, buduća shimonahinja Jevlogija, doputovala je kod matuške u Arjol za pokrov Presvete Bogorodice.
 
Naručili su pokrov u crkvenoj radionici. Kada je bio gotov, doneli su ga u hram da osvećenje. Sveštenik, koji je osveštao pokrov, rekao je da kao da ga je osveštala Sama Bogorodica, tako je jak i prijatan miris dolazio od nje. Pokrov su pažljivo spakovali, i mati Marija je sa svojom saputnicom pošla na železničku stanicu, da bi vozom došle do Moskve, a odatle, avionom odletele na Daleki istok.
 
Voz samo što nije krenuo. Neko im je otvorio zadnja vrata vagona, i one su ušle i smestile se u kupe konduktera. Kondukter se iznenadio, videvši matuške, ali im je dozvolio da putuju. Od pokrova se širio jak prijatan miris. Nekim putnicima se taj miris činio nepodnošljivim, počeli su da se bune i da pritvaraju vrata kupea, ne podnoseći blagodat od prisustva svetinje.
 
Ujutro su doputovali u Moskvu, seli u autobus, da bi došli do aerodroma. Tamo se ponovila ista priča. Kada su došle na aerodrom, ispostavilo se da je ukrcavanje već završeno i avion već rula na pistu za uzletanje. Matuške su počele da se mole i avion su zadržali. Zamolili su ih da sednu u autobus i odvezli ih do aviona.
 
Kada su prišle mostu, videle su iznenađena lica putnika. Ljudi su očekivali da vide neke veoma važne osobe, zbog kojih su zadržali let. Umesto toga, videli su dve stare žene obučene kao seljanke. A kada su ušle u salon aviona, okolo se ponovo širio divan miris“.
 
Pokrov je bio dovezen u crkvu, upravo pred prestoni praznik – Uspenje Presvete Bogorodice.
 
Poslednji put je shimonahinja Marija dolazila u Komsomoljsk-na-Amuru 2000. godine, kada joj je bilo već 78 godina. I u tim godinama je putovala kroz celu zemlju na Daleki istok, u svoj omiljeni hram, k svojim duhovnim čedima. Umrla je 2006. godine, kada je imala 84 godine, i sahranjena je u gradu Arjol na Atanasjevskom groblju, pored ženskog manastira. 
 
Olga Rožnjova
 
Prevod sa ruskog S. M.
6.12.2013
 
Izvor: http://www.pravoslavie.ru/put/65944.htm

Pročitano: 3107 puta