MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

TREBA PRIMITI ISKUŠENJA SA BLAGODARNOŠĆU I BEZ ROPTANJA



Dobro je govorio avva Pimen da se osobine monaha otkrivaju u iskušenjima, jer monah koji istinski služi Gospodu treba da, kako mudri Sirah veli, pripremi svoju dušu za iskušenja (Sir. 2:1), kako se nikada ne bi čudio onome što mu se dešava, verujući da ništa ne biva bez promisla Božijeg. A sve što je po promislu Božijem dobro je i sve biva na korist duše. Sve što Bog čini, čini za naše dobro, jer nas ljubi i milostiv je prema nama. A mi smo dužni, kako Apostol veli, da zahvaljujemo (Ef.5:20, Sol.5:18) Gospodu na njegovoj dobroti, da nikada ne jadikujemo i ne očajavamo zbog onoga što nam se dešava, već da sve primamo bez roptanja, sa nadom u Boga, uvereni da Bog sve za nas čini po blagosti Njegovoj, ljubeći nas.
 
Čovek koji ima prijatelja uveren je da ga on voli, ma šta da pretrpi od njega, čak i nešto bolno, misliće da je prijatelj to učinio iz ljubavi, ne verujući  da je taj prijatelj želeo da ga povredi. Koliko pre bi trebali da takvu ljubav pripisujemo Bogu, Koji nas je sazdao i priveo nas iz nebića u biće. Radi nas se ovaplotio i radi nas je umro, i sve što nam čini, iz ljubavi čini, za naše dobro. Jer za prijatelja čovek misli: on sve čini iz ljubavi, štedeći me, ali nema uvek razuma da ustroji ono što je korisno u odnosu na mene. Zbog toga se može desiti da me, ne želeći povredi. Međutim, ovo ne možemo reći za Boga, jer On je izvor mudrosti, zna šta nam je sve korisno, i stvari uređuje u našu korst, čak i one najzanemarljivije. Bogu je sve moguće. Bog voli i sažaljeva svoju tvorevinu, On je izvor mudrosti i zna kako da sve ustroji. Njemu je sve moguće.
 
 Dakle, treba da znamo da Bog voli i štedi svoju tvorevinu, da je izvor mudrosti, da zna kako da ustroji stvari i da sve služi njegovoj voji. On sve čini za našu dobrobit. I zato sve treba da primamo sa zahvalnošću, čak i kada je to neko bolno iskustvo po nas. Jer sve biva po pravednom sudu.A Bog koji je toliko milostiv, neće prezreti ni najmanje naše stradanje.
 
Ali često se dešava da neko sumnja, govoreći u sebi: ”Alo kako nekome može biti na korist kada u napasti sagreši  zbog nevolje?” Mi svi grešimo u napasti jer nemamo trpljenja, ne želimo da podnesemo malu žalost. Jer, Bog  ne dopušta na nas ni jednu stvar, koja je preko naših snaga, kao što je Apostol rekao: ”veran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušavate većma nego što možete.” (1. Kor. 10:13). Ali mi nemamo trpljenja, mi ne želimo da otrpimo, da prihvatimo okolnosti sa smirenjem, i stoga smo preopterećeni. I što se više trudimo da pobegnemo od iskušenja to nas ona više sustižu, postajemo malodušni i ne možemo da se izbavimo.
 
Ako se ko nalazi u vodi, u moru, i zna da pliva, onda kada naiđe talas na njega, on zna da zaroni, dok talas ne prođe i nastavlja da pliva ne povređen. Ako pokuša da se suprotstavi talasu, on će ga odbacati i poneti sa sobom na veliko rastojanje. I ako nastavi da pliva i drugi talas dolazi, kome pokuša da se odupre, I on ga gura i on se umara bez ikakve koristi. Ali ako, kao što rekoh, on zaroni dok talas ne prođe, i nastavlja da pliva neozleđen, on će proći bez štete i nastaviće da pliva, vršeći svoje delo. Isto je sa iskušenjima – onaj koji podnosi iskušenja sa trpljenjem i smirenjem, prolazi nepovređen, ali ako postane malodušan, ako se smućuje i svakoga krivi, on samo sebi otežava. On još više osnažuje iskušenja, a od njih ne dobija nikakvu korist.
 
Ali ikušenja donose veliku korist onome koji ih podnosi bez roptanja. Čak ako nam i strast dosađuje, ne treba da se uznemiravamo. Ako imamo nevolje, ne treba da se uznemiravamo zbog njih, jer uznemirenost je rezultat neznanja i gordosti, jer ne razumemo naše duhovno stanje i ne ispunjavamo naše poslušanje kako vele oci crkve: ”mi ne napredujemo jer ne poznajemo svoju meru, što nemamo trpljenja u delu koje smo započeli i što hoćemo da steknemo vrlinu bez bola.”  Jer zbog čega se čudi strastan čovek kad ga muče strasti? Zbog čega se smućuje, kad ih čini? Imaš strast i smućuješ se? "Zašto mi smeta?" govori. Bolje pretrpi, podvizavajući se i moleći Boga. Jer, nemoguće je da strasti ne stvaraju nevolju onome ko ih izvršava."Njihove posude su u tebi", rekao je ava Sisoje. "Daj im njihove zaloge i one će otići". Posudama je nazvao uzroke. Pošto smo ih, dakle, zavoleli i ispunjavali, nije moguće da ne budemo zarobljeni strasnim pomislima koje nas, i bez naše želje, teraju da ispunjavamo strasti. Mi smo se, dakle, svojevoljno predali u njihove ruke.
 
Slično govori prorok o Jefremu, koji je pobedio svog suparnika, tj. svoju savest i pogazio sud (Os.5,11). On je zatražio Egipat i na silu bio odveden u Asiriju. Egiptom oci nazivaju volju tela, koja nas vuče ka telesnom smirenju i um uči sladostrašću. A Asircima zovu strasne pomisli koje pomućuju i razdražuju um i ispunjavaju ga nečistim idolima, prisilno i bez njegove volje ga dovlačeći do greha na delu. Onaj ko se, dakle, svojevoljno preda sladostrašću tela, prinudno i protiv svoje volje biva odveden u Asiriju da radi za Navuhodonosora. Prorok je to znao i sa bolom je rekao: ne silazite u Egipat (Jer.49,19). Šta činite, okajani? Smirite se malo, savijte leđa vaša, radite caru vavilonskom i sedite u zemlji otaca vaših. I opet ih pobuđuje govoreći: ne bojte se od lica njegovog, jer je sa nama Bog da nas izbavi iz ruku njegovih (Jer.49,11). Zatim predskazuje i žalost koja će doći na njih, ukoliko se ne povinuju Bogu: ako pak, govori, uđete u Egipat, dospećete u bespuće, u potčinjenost i prokletstvo i ruglo. A oni su mu odgovorili: nećemo sedeti u ovoj zemlji, jer ćemo otići u Egipat, i nećemo videti rat, i zvuk truba nećemo čuti i nećemo biti gladni hleba (Jer.49,1314). Siđoše, dakle, u Egipat i svojevoljno služahu faraonu. Zatim su nasilno odvedeni u Asiriju, gde su prinudno služili Asircima.
 
Obratite pažnju na ono o čemu se govori. Čovek je slobodan pre nego što učini nešto po strasti, čak i ako se na njega podignu pomisli. On je još u svom gradu imajući i Boga za pomoćnika. Ako se smiri pred Bogom i podnese breme žalosti iskušenja sa blagodarnošću, i ako se lati makar i neznatnog podviga, pomoć Božija će ga podići. A ako pobegne od truda i padne u sladostrašće tela, biće nasilno i prinudno odveden u zemlju Asiraca da im protiv volje služi.
 
 Tada im, dakle, govori prorok: molite se za život Navuhodonosora, jer je u njegovom životu vaše spasenje (Varuh 1,11). "Navuhodonosor" znači da niko ne treba da negoduje zbog žalosti usred iskušenja koje se desilo, niti da se odvraća od njega, već da ga podnosi sa smirenjem i kao onaj koji je zaslužio da strada. Čovek treba da se smatra nedostojnim izbavljenja od teškoće. Šta više, treba da se smatra dostojnim da podnosi produženo iskušenje, koje traje i jača protiv njega. I bilo da uviđa svoju krivicu, bilo da je trenutno ne vidi, on treba da veruje da kod Boga ništa ne biva bez suda i pravde. Tako je rekao onaj brat koji je žalio i plakao zbog toga što je Bog od njega uzeo iskušenje: "Gospode, zar nisam dostojan niti malo da se ožalostim?" Pisano je, opet, da je učenik velikog starca jednom imao borbu protiv bludnih pomisli. Videći ga kako se napreže, starac mu je rekao: "Želiš li da umolim Boga da ti olakša borbu?" On je rekao: "Istina je da se mučim, avo, ali vidim i plodove truda u sebi. Radije umoli Boga da mi da trpljenje".Eto kakvi su oni koji zaista hoće da se spasu. To znači sa smirenjem podnositi breme i moliti se za život Navuhodonosora. Zbog toga i govori prorok: jer je u životu njegovom vaše spasenje. Rečeno: "Vidim u sebi plodove truda", slično je sa izrečenim: u njegovom životu je vaše spasenje. To potvrđuje i starac koji mu je rekao: "Danas videh da si uznapredovao i da si me prevazišao".
 
 Onaj ko se podvizava protiv greha na delu i počinje da se bori protiv strasnih pomisli razuma, drži se smirenja, skrušenosti i podviga, te se putem muka podviga malo po malo čisti i dolazi u svoje prirodno stanje. Kao što smo već rekli, čovek se iz neznanja i gordosti smućuje kada ga opterećuje strast. Pre bi trebalo da smireno spozna svoju meru i da istraje moleći se, sve dok mu Bog ne ukaže milost. Zapravo, da se ne iskušava i da ne vidi žalost od strasti, on se ne bi ni borio, niti si se ikad očistio od njih. I Psalam govori: grešni niču kao trava i podižu se svi koji čine bezakonje da bi bili istrebljeni u vekove vekova (Ps.91,8). Grešnici koji niču kao trava su strasne pomisli. Jer, trava je slaba i nema sile. Kada, dakle, niču strasne pomisli u duši, pridižu se i pojavljuju svi koji čine bezakonje, tj. strasti, i to da bi bile istrebljene u vekove vekova. Strasti se istrebljuju kad se pojave kod onih oni koji se podvizavaju.
 
 Uvidite postupnost reči. Prvo niču strasne pomisli, zatim se podižu strasti, i najzad se one istrebljuju. Sve to važi za one koji se podvizavaju. Mi, pak, koji činimo greh delom i uvek ispunjujemo strasti, ne znamo kad niču strasne pomisli, niti kada se podižu strasti, da bismo se borili protiv njih. Mi smo još uvek dole, u Egiptu, na  pravljenju opeka za faraona. Ko će nam dati da makar dođemo do osećanja gorkog ropstva svog, kako bismo se smirili i potrudili da budemo pomilovani?
 
 Sinovi Izrailjevi su u Egiptu služili faraonu praveći opeke. Oni, pak, koji prave opeke, uvek su nagnuti dole i gledaju u zemlju. I duša koju savlada đavo i koja čini greh delom,gazi svoju razboritost i ne misli ništa duhovno. Ona uvek misli i čini samo ono zemaljsko. Oni su od opeka koje su pravili sazidali tri čvrsta grada: Pit, Ramesi i On ili Iliopolis. To su: slastoljublje, srebroljublje i slavoljublje, od kojih proizilaze svi gresi.
 
 Bog je poslao Mojsija da ih izvede iz Egipta i faraonovog ropstva, a faraon ih obremenjuje još težim radom i govori im: besposleni ste, besposličite, i zato govorite: da idemo da poslužimo Gospodu Bogu našemu (Ish.5,17). Slično postupa i đavo: kad vidi da se Bog sklonio da pomiluje dušu i da je rečju Svojom ili preko nekog od slugu Svojih olakša od strasti, on dušu još više opterećuje strastima i još snažnije je napada. Znajući to, oci ukrepljuju čoveka svojim poukama i ne daju mu da se uplaši. Jedan govori: "Pao si, ustani! I ako si opet pao, opet ustani", i ostalo. Drugi govori: "Snaga onih koji žele da steknu vrline sastoji se u tome da posle pada izbegnu malodušnost, i da se opet postaraju o sebi". I svaki od njih jednostavno, na različite načine, jedan ovako, drugi onako, pruža ruku onima koji se podvizavaju i koji su ožalošćeni od neprijatelja. Oni to primiše od božanstvenog Pisma, koje govori: ko padne, ne ustaje li? Ko zađe, ne vraća li se? (Jer.8, 4); vratite se meni, čeda, i isceliću skrušenost vašu, govori Gospod (Jer.3,22), i slično tome.
 
A kad je ruka Božija otežala nad njim i nad njegovim slugama i kad je ushteo da pošalje sinove Izrailjeve, faraon govori Mojsiju: idite poslužite Gospodu Bogu vašemu, samo ovce i volove vaše ostavite (Ish. 10,24). Oni označavaju pomisli razuma kojima je faraon hteo da ovlada, nadajući se da njima ponovo privuče sinove Izrailjeve. A Mojsije mu kaže: ne, nego i ti treba da nam daš žrtve svepaljenice koje ćemo prineti Gospodu Bogu našemu, i stoka naša neka ide sa nama i da ni kopito ne ostane (Ish. 10,2526). Pošto je Mojsije izveo sinove Izrailjeve iz Egipta i proveo ih kroz Crveno more, Bog ih, na putu do 70 palmovih drveta i 12 izvora vode, najpre privodi u Meru. Tu se narod ožalostio nemajući šta da pije, budući da je tamošnja voda bila gorka. I preko Mere ih je doveo do mesta 70 palmi i 12 izvora vode.
 
 Tako je i sa dušom. Prestavši da čini grehe delom i prešavši misleno more, ona prvo treba da se trudi i podvizava u mnogim nevoljama, kako bi ušla u pokoj svoj. Kroz mnoge nevolje valja nam ući u Carstvo Božije (Dap. 14,22). Nevolje pokreću milost Božiju prema duši, kao što vetrovi nanose kišu. Kiša koja dugo pada, kvari nežnu biljku i pogubljuje njen plod, a vetrovi je postepeno suše i osnažuju. Tako biva i sa dušom. Udobnost, bezbrižnost i pokoj je raslabljuju i rasejavaju, a iskušenja je utvrđuju i sjedinjuju sa Bogom, kao što govori prorok: Gospode, u nevolji Te se setismo (Is.26,16). Tako, kao što rekosmo, ne treba da se smućujemo niti da smo utučeni u iskušenjima, već da istrajemo i blagodarimo i da se uvek molimo Bogu sa smirenjem da nam u nemoći ukaže milost i da nas pokrije od svih iskušenja radi slave Svoje. Amin.
 
Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljak
 
Izvor: http://www.pravoslavie.ru/english/60892.htm

Pročitano: 13127 puta