MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KAKO JE MOSKOVSKI SVEŠTENIK USPEO DA NAPRAVI CRKVU NA MESTU GARAŽA I DA SE NIKOME NE ZAMERI?



o.Dmitrij Krutov

Kako su pet čoveka svojim rukama, pomoću tramvajskih ploča i zlatnih zuba, za 3 meseca sagradili crkvu u Moskvi, na prostoru parkinga, ni sa kim se ne zamerivši, i kako su postali svesni da je to najlepši period u njihovom životu.
 
Krutov i Knutov
 
Sveštenik Dmitrij Krutov ima 28 godina, četvoro dece, 138 redovnih posetilaca crkve u Horoševu, koju je sagradio svojim sopstvenim rukama, zajedno s bratom Iljom, drugom Aleksandrom Knutovim i braćom blizancima Alemaskinim. Izgledalo je kao da je sve bilo protiv gradnje: novca za gradnju nije bilo, mesni žitelji nisu želeli da se odreknu svojihimprovizovanih montažnih garaža, na tom prostoru su prolazile sve moguće instalacije i komunikacije. Ali postojao je blagoslov episkopa Jegorjevskog Marka da se počne s radovima.
 
 
Govori o. Dmitrij Krutov 
 
Hajde da se ne svađamo
 
- Početkom oktobra 2012. godine otišli smou administraciju građanskog kooperativa na mestu budućeg hrama. Bio je to veoma napet trenutak. S jedne strane, vlasti su nam dale plac za gradnju, i svi dokumenti su bili u redu, s druge – mi na plac nismo mogli da uđemo, zato što smo prethodno trebali da se dogovorimo s građanima. Neki su pokušali da stave čuvare parkinga kao jake bogoborce, ali od toga ništa nije bilo, ljudi su brinuli samo za kola koja čuvaju. Rukovodilac parkinga (platni parking čuvaju firme sa svojim čuvarima) Valentina Aleksandrovna – veoma prijateljski nastrojena žena, kao i većina Rusa ide u crkvu na Krštenje i na Vaskrs, kolač, jaja... Gradske vlasti odavno žele da uklone taj improvizovani parking, ugovor s garažnom firmom je bio raskinut 2004. godine, ali nikako nisu uspeli u tome, jer su mesni žitelji bili protiv. Možda su baš iz tog razloga i dali taj plac Crkvi!
 
Kako da se postaviš u takvoj situaciji?Možeš početi oštar dijalog, pozivati se na prava i izazvati kod sagovornika simetričnu reakciju. Međutim, možeš i da se postaviš tako da sagovornika odmah „razoružaš“. Shvataš da nemaš ništa protiv tog čoveka. U takvim situacijama je veoma važna iskrena dobra volja, kada nemaš drugog oružja protiv njih „uradiću nešto lukavo i sve vas ćemo izbaciti odavde“, već shvataš da su pred tobom živi ljudi sa svojim vozilima, koje zaista nemaju gde da parkiraju. I dogovorili smo se – hajde da se ne svađamo! Iza garaža je bio neveliki prostor, na koji su zimi bacali sneg očišćen s ulice, koji su nam i dali.
 
Crkva je u tom kraju objektivno bila potrebna. Do najbliže metro stanice ima oko 25 minuta pešice ili nekoliko stanica gradskim saobraćajem. Mladi mogu doći, ali za starije je to ozbiljno iskušenje. Prilazi mi starica i govori „Baćuška, ja sam grešnica, još od jesenas nisam bila u Crkvi, zato što sam imala moždani udar, teško hodam, zimi je klizavo. Da sam znala da je otvorena crkva, došla bih još na Božić. Susetka mi je rekla za crkvu tek posle Vaskrsa“.Suze radosnice su joj bile u očima. Naravno, i kada su deca u pitanju, kada je hram u blizini, to je veliko olakšanje za roditelje.
 
Kišobranom, metrom i metalo detektorom
 
Nismo imali ni građevince, ni novca za gradnju. Vladika je dao poslušanje i mi, ja s nekoliko svojih drugova, smo se prekrstili, i počeli da razmišljamo kako da sagradimo crkvu. Umeli smo da koristimo odvrtku i da zabijamo eksere i shvatali smo da verovatno i sami možemo nešto da napravimo. Takođe smo shvatali, da ćemo imatina raspolaganju oko 100-150 hiljada rubalja, koje možemo da izmolimo kod prijatelja, da daju za gradnju hrama. Potreban materijal je koštao oko 90 000 rubalja. Tako je sve čekalo samo na dogovor, i to pre svega s parkingom. Pokazali smo projekat vladiki i on ga je odobrio, uputili smo ga u centralu, i odgovorili su da nisu protiv toga, pod uslovom da prethodno sve usaglasimo sa gradskim službama. I počela je s realizacijom komplikovana šema. Kako se ispostavilo, upravo taj prostor je čvor svih mogućih komunikacija.
 
Pre svega, gas pod visokim pritiskom, sa zaštitnom zonom. Magistrala za toplu vodu, magistrala gasa srednjeg i niskog pritiska, linija protivpožarnog hidranta i linija vladine komunikacije. Počeli smo da obilazimo razne instance, njihove inspektore. Inspektori su dolazili, neki s planovima, koje su razgledali na kiši, pod kišobranom, neki s metrom, mereći prostor gde prolaze cevi, neki su dolazili s metalo detektorom, da bi otkrili pravac cevi. I svako od njih je postavio svoje uslove.Želeli smo da napravimo hram širine 8 metara i izgledalo je da smo sa svima uspeli da se dogovorimo. Ali na najvišoj instanci Mosgaza su nas ljubazno odbili. Rekli su: „Možete da postavite hram bliže, ali vam je za to potrebno da otkopate magistralu, da napravite projekat, da pokrijete cev pregradom, sve profilne organizacije ćemo vam dati, i to će koštati oko 700 hiljada rubalja. Tek tada možete da zađete na 2 metra u zaštitnu zonu“. Za nas je to bilo neizvodljivo, pa smo rešili da ne ulazimo u zaštitnu zonu, tako što ćemo suziti hram na 6 metara.
 
Usaglašavali smo, usaglašavali, i kao rezultat smo odredili početniorijentir, postavili smo 4 koca. U tim granicama ćemo napraviti hram. Osećaj je bio kao na Veliku Subotu – mi već znamo da je Hristos vaskrsao, ali Ga još niko nije video, pa je zato carovalo blaženo ćutanje. Jednostavno smo došli s drugovima, uključili smo bušilicu, izbušili rupe i postavili kočeve. Do poslednjeg dana nije bilo jasno da li ćemo uspeti da počnemo s radovima ili će nas sprečiti. Tek kada smo postali svesni da možemo da postavimo ova četiri koca, shvatili smo da sada sve zavisi samo od nas, a već smo bili spremni da uložimo sve svoje snage, da sve uspe. Sve je, naravno, počelo od tramvajskih ploča.
 
 
Kako je otac Dmitrij „pljunuo na dušu celom rejonu“
 
Prvu količinu tramvajskih ploča smo dovezli iz hrama u Trojice-Likovu. Tamo je otac Stefan sakupio puno tramvajskih ploča, koje su bacali za vreme planske zamene šina. Kada više tih ploča nije bilo, obratili smo se u tramvajski depo. Naše staze do hrama, na primer, uzete su s mosta. Dovezli smo ih i počeli da pravimo put od rejona do budućeg ulaza u hram. Shvatali smo, da će na proleće ovde biti blato, i da prvo moramo da napravimo normalan prilaz. Izgledalo je to prilično čudno: dobra staza od šest redova ploča, koja vodi do betonske ograde, na kojoj je krupnim slovima napisano „HARMONIKAŠ TAMADA“ i broj telefona. Ljudi su prolazili i pomalo se iščuđavali – da li je baćuška poludeo? Jedini protivnik gradnje, koga sam video, pojavio se upravo tada.
 
Prišao mi je čovek i rekao, - „Vi ste upravo pljunuli na dušu celom rejonu“. Malo sam se iznenadio i pitam, - „Zašto tako mislite?“ – „Shvatate, ja živim u susednoj zgradi i nedeljom odmaram, i to je jedini dan u nedelji kada sam slobodan. Vi planirate da ovde sagradite crkvu i da pravite buku i nedeljom ujutro, da se ne bih naspavao“. Potom smo dobronamerno porazgovarali verovatno oko 20 minuta, i on je otišao. Potapšao me po ramenu i rekao: „Oče Dmitrij, nek vam je Bog na pomoći, možda ću i ja doći kod tebe na subotnik (dan kada stanari dobrovoljno uređuju okolinu)“.
 

Temelj pomoću Pitagore, „pomoću štapa i kanapa“
 
Kada si siguran, da niko neće pozvati policiju, možeš da pristupiš gradnji. Kao prvo treba da ograničimo konture hrama, i za to je potrebno da napravimo prave uglove. To se radi narodnim metodom. Teorema Pitagore: ako je jedna stranica trougla tri metra, druga četiri, da bi napravio pravi ugao, treću stranicu moraš da napraviš dužine pet metara.Postaviš četiri ugla, staviš kontrolni stub napravljen od tramvajskih ploča i cementa.Govoriš – hajde da naši stubovi budu od tri ploče. Postavljaš takav isti i na suprotni ugao i libelom proveravaš da njihova visina bude ista. Zatim između njih zategneš kanap i sve sledeće stubove praviš iste visine do kanapa. Ništa posebno, samo su potrebne tramvajska ploče i 4 džaka cementa – i dobićeš hram. U prvo vreme je gradilište ograđivala ograda, pa smo gradili na miru. Postavili smo ram u nivou ograde, niko se ne ljuti – odlično. Kritičan je bio trenutak, kada je crkva mogla da se vidi iza ograde. Gledam – opet se niko ne buni. Znači, možemo da gradimo dalje.



Zubi pravednika
 
Gradili smo nas petoro, i još je oko 7 čoveka dolazilo povremeno. Kada smo planirali hram, mislili smo da ga napravimo od najjeftinijih materijala, s tim, da bi ga kasnije, kada naši parohijani budu u mogućnosti da daju priloge, demontirali i napravili nešto drugo. Naša gradnja je ušla u okvir sume od 300-350 hiljada rubalja. To je suma, za koju smo se nadali da ćemo je negde, nekako, dobiti, možda da postavimo kutiju za priloge na gradilištu i počnemo da služimo molebne. Na prvom molebnu smo bili sami, ali, vremenom,su ljudi počeli da dolaze sve više i više. 
 

Kada smo postavili skelet crkve, bili smo u dilemi – da ga obložimo šperpločom, ili metalnim limom pod gredu. Razlika u ceni je bila 4-5 puta. I dolazi čovek koji daje 70 000 rubalja, a sledećeg dana je došla starica, koja je rekla da je sebi postavila keramičke zube, a svoje stare zlatne zube hoće da da Crkvi. Dali smo ih u zalagaonicu i saznali da se za zubne proteze koristi veoma čisto zlato, i zato se visoko ceni. Jedan komplet zuba nam je doneo oko 40 000 rubalja. Znači u trenutku donošenja odluke, Gospod nam u roku od 2 dana šalje 110 hiljada rubalja, i s nekim većim popustom, to nam je taman dovoljno za metalni lim za oblaganje.
 
Potom se pojavilo pitanje – da li da oblažemo hram iznutra šperpločom, ili da kupimo drvenu lamperiju, razlika u ceni je bila otprilike isto takva. Došao je kod nas blagajnik i rekao da je njegova supruga nasledila od prababe zlatne zube. Tako smo sakupili dovoljno za drvenu lamperiju. Slične koincidencije su nas pratile sve vreme gradnje. Ne, nije to da su nas pratile... Osećali smo taj blagoslov Gospoda i bili sigurni da je to Njegova volja, da se ovde napravi hram. Zato se budžet uvećao, jednostavno zato što ga je Gospod uvećao.
 
Ili zvona. Mi imamo zvonik koji košta više od 200 hiljada rubalja. Brinuli smo se da pred Vaskrs nećemo imati zvona. Odlučili smo da uzmemo malo manja, a za dva veća ćemo da zamolimo firmu za njihovu izradu da stignu na vreme – da zazvone na Vaskrs. Dolaze ljudi koji ništa ne znaju o hramu i o našem problemu. Jedan donosi 50 hiljada rubalja – to je upravo vrednost jednog srednjeg zvona. I shvatamo da taj novac ni na šta drugo ni ne možemo potrošiti. Sutradan dolazi čovek i donosi koverat, u kome je 100 hiljada rubalja. To je suma koliko košta veliko zvono. Obojica su tačno dali sume potrebne za oba zvona, s tačnošću od par hiljada. Zovemo firmu i govorimo: „Viktore Grigorjeviču, dođi za novac, zvona ti ne damo!“
 
Čudesno vreme
 
Ne treba se bojati kada se gradi hram. Bilo je i kod nas sumnje, nismo to znali i nismo bili sigurnida ćemo na kraju uspeti. Ali shvatali smo da je to sveti i bogougodni posao. Za nas je to, moguće, jedina šansa u životu da učestvujemo u poslu, koji Gospod Bog daje našim rukama. Sveštenik ima na svojim rukama blagoslov, koji mu uvek napominje da, čak i ako mrda svojim prstima, pamti to, da to ne radi on, već blagodat Svetog Duha, koja mu je data u Tajinstvu sveštenstva, a on je jednostavno njen prenosnik. Ti si taj rob, kome su dali neku količinu talenata, i možeš vratiti jedan talenat, a možeš se potruditi, makar i malo da ga uvećaš. Zato je za mene kao hrišćanina to bilo čudesno vreme...
 
 
 
A ono se i sada produžava. Ljudi, koji su učestvovali u tom poslu, osećaju da nisu uzalud proveli te mesece, a mnogi govore da su im ti meseci – nešto najlepše u njihovom životu i da su istinski srećni zbog svega. 
 
Crkveni sajt: hram-horoshevo.ru
 
Privremena crkva velikomučenika Teodora Tirona bila je osveštana 6. januara 2013. godine, februara je u njoj bila krštena prva beba. Sada, kada se pojavila crkva, manje-više sve je jasno. Ali otkud su se u novoj crkvi pojavili ljudi, kako su se organizovali u zajednicu? O mišljenju nastojatelja Teodorovskecrkve, mladog i srećnog sveštenika Dmitrija Krutova, o svojoj zajednici, svom služenju i o kritici Crkve od strane društva – čitajte u članku "Pravila života srećnog sveštenika".
 
Kiril MILOVIDOV
Prevod sa ruskog S. M.
23 novembar 2013 god.
 

Izvor: http://www.nsad.ru/articles/kak-moskovskomu-svyashhenniku-udalos-postroit-hram-na-meste-garazhej-i-ni-s-kem-ne-possoritsya

Pročitano: 10160 puta