MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Otac Ipolit Halin

U oktobru te iste 1943-e godine, Patrijarhu Konstantinopolja iz Moskve je bio predat spisak od 18 lica, koja čekaju odluku za naseljavanje u Pantelejmonovom manastiru. Njihove “lične stvari” su takodje predstavljene u ministarstvu inostranih poslova Grčke. U julu 1964 godine, iz Atine je stigla odluka da samo petorica monaha mogu da dodju na Svetu Goru, što je u mnogim ruskim emigrantskim SMI-a bilo prokomentarisano kao “veliko čudo”. I tek u julu 1966 godine, njih četvorica, medju kojima je bio i otac Ipolit (Halin), su došli na Svetu Goru.

Dolazak Rusa iz SSSR-a je bio iznenadjujući čak i za grčkog guvernera Svete Gore. Otac Avelj nije bio medju pridošlicama. On će doći na Svetu Goru nekoliko godina kasnije. Pogledajmo šta se desilo pre toga. U mladosti je otac Avelj bio ipodjakon u Rjazani kod starca-arhiepiskopa Dimitrija (Gradusova, u velikoj shimi – Lazara).

Odlazio je kod njega pešačeći četiri kilometra. “Moji roditelji su umrli 1943 godine. Meni je tada bilo 16 godina, - priča otac Avelj. –A vladika Dimitrije me je nekako posinio … Bio je rat. Okolo same nesreće. Jednog su ubili, drugi je nestao bez traga. Smrt je kucala na vrata svake kuće, i ja nikoga nisam opterećivao svojim problemom. A ostala su mi dva mladja brata i dve sestre, najmladjem je bilo svega tri godine. Sećam se kada me je u crkvi vladika uhvatio za podbradak i rekao: «Ti, andjele moj, ne govoriš da je Gospod uzeo tvoga oca?». Suze su mi se slivale niz lice. A on će na to: «Ne plači, raduj se. Kome Gospod uzima bližnje, Sam ih zamenjuje. Sada ti je Bog i otac i majka. Ti si najsrećniji čovek». To me je utešilo. Kada je mladić napunio 18 godina, vladika ga je postrigao u monaštvo i rukopoložio u čin. Veoma je voleo oca Avelja. - Ali nije se samo prema meni tako dobro odnosio, - nastavlja starac priču. – Njegov sekretar je postao moj prijatelj jeromonah Nikodim (Rotov), Rjazanac kao i ja, a ja sam već tada služio na parohiji …

I jednom nam je vladika Dimitrije otkrio nešto posebno: “Nemojte da mislite da ste se vas dvojica slučajno upoznali. Vas je Carica Nebeska izabrala i spojila, i meni vas preporučila”. Tako smo rasli pod njegovim okriljem. Tražio sam od njega dozvolu da idem u Kijev, a vladika mi je odgovorio: “Andjele moj, sedi kući, sedi kuće, biće i Kijev, biće i Sveta Gora…”. On je sve predskazao što se potom i dogodilo. Ocu Nikodimu je vladika dao blagoslov da uči u Duhovnoj akademiji, a meni je direktno zapretio, što sam ja veoma želeo: “Vladiko, tako želim da više saznam o Bogu…” – “Ti nemaš Božiji blagoslov, ni moju dozvolu za to”.

I dodao: “Andjele moj, doćiće vreme kada će kod tebe dolaziti akademici po savet i Gospod će te tako uzdignuti, da će ti zavideti…Znaš šta, - i okrenuo se prema ocu Nikodimu, - on će imati tako teško i odgovorno poslušanje, da neće imati kada da se pomoli za sebe.

A ti se moli za njega kao za samog sebe, i više nego za sebe! A ti, - gledao je oca Nikodima, - ti čuvaj Avelja kao zenicu oka! Jer je u njemu – sva tvoja snaga!” Bogoborci su bukvalno osećali da to nije običan monah. Još 1950 godine, kada nije bilo posebnih progona Crkve, ocu Avelju je bilo naredjeno da napusti Rjazanj u toku 24 časa. Potom su ga za vreme Hruščova isterali i iz Jaroslavske eparhije, jer je u lokalnim novinama objavio na sva vrata članak: “Šarlatan XX veka”. Krivili su ga da je bezbožnik, amoralan tip. A usmeno su ga savetovali da se odrekne Boga, i zaposli. Ali otac Avelj je odgovorio da neće izdati Onoga, Koga je voleo i voli.


Arhimandrit Avelj (Markedonov)

Neki, posebno beli monasi, osetljivi zbog svojih porodica, su veoma teško preživljavali te nesreće. Monahu je mnogo lakše, ali samo ukoliko nije vezan ničim ovozemaljskim, i ukoliko nema nikakv strah pred svetom. “Uvek sam bio srećan čovek i nikome nisam zavideo”, - kaže arhimandrit Avelj. Jaroslavski vladika, teško bolestan episkop Isaija (Kovalev), je veoma teško primio ciničnu klevetu na jednog od svojih najboljih sveštenika, ali je iznenada čuo od njega samog: “Vladika, a zašto vi plačete? – “Pretpostavi”. – “Šta, smrtna kazna? Ja se ne bojim.

Vi im se samo radi Boga ne suprotstavljajte. Vi ste bolestan čovek, izbaciće vas na ulicu, i gde ćete onda? A mene otpustite s Bogom kući, u Rjazanj”. – “Ali tebi posle toga nigde neće dati da služiš. Oni imaju savesti, svako od njih će mi svakodnevno davati po koricu hleba i za doručak, i za ručak i za večeru, i preživeću. A četrvrtu koricu uvek mogu da dam nekome siromašnom kao i ja”. U to vreme je njegov prijatelj o.Nikodim (Rotov) već postao vladika. “Mi smo se konačno sreli, - seća se sa snažnim utiscima arhimandrit Avelj, - i naravno obradovali smo se jedan drugome. Setili smo se, kako smo još kao dečaci maštali da nadjemo nekog duhonosnog starca, koji će nas postrizati u monahe; zamišljali smo kako ćemo iskopati pećinu u zemlji – dalje od sujete – i živeti u njoj da niko ne zna.

Gospod nam je dao sve što smo želeli!” Slatko se ispričavši, otišli smo na počinak. Bližila se ponoć.

“Starče, starče”, - pozvao je oca Avelja njegov prijatelj (vladika Dimitrije ga je često nazivao starcem). “Šta ti je?” – “Znaš li da samo što sam došao sa Svete Gore”. – “U snu, jel’da?” – “Ne, na javi. Nedavno sam se vratio”. I ispričao je kako je putovao iz Jerusalima u SSSR preko Grčke, kako se na svetogorskom pristaništu Dafni susreo sa blagodatnim starcem, igumanom Ruskog manastira Ilijanom, kako je od njega saznao da Sveto-Pantelejmonov manastir zamire, da “najmladji” njegov žitelj ima sedamedest godina, a drugi imaju i sto, i leže nepokretni .

A Grci čekaju da svi Rusi poumiru, da bi preuzeli manastir u svoje ruke. I naravno, vladika Nikodim je predložio svom prijatelju da ode na Svetu Goru. Našli su se ljudi, koji su počeli da oca Avelja odgovaraju od toga, ali im je on odgovorio sledeće: “Da raja nema, ja možda i ne bih otišao sa ovog utvrdjenog mesta, ali znam da raj postoji, i ne možeš da ga kupiš, niti naslediš. Raj mi daje Majka Božija. Kako da Je odbijem, kad me priziva: “Idi kod Mene i potrudi se u Mom vrtu”. Da odgovorim: “Ne želim, meni je dobro i kod kuće…” To se desilo 1960-e godine.

Pukovnici-pukovnicima, a monasi - monasima

On je deset godina čekao na vizu! Čekisti su proveravali “pouzdanost”, kako monah na Svetoj Gori ne bi rekao nešto suvišno o “slobodi Crkve u Sovjetskom Savezu”. Grci su se bojali da će im poslati komuniste. “Zato su i ispitivali sa dve strane”, - seća se otac Avelj. Dok se sve nije završilo, otac je uspeo da služi u katedralnoj crkvi u Rjazani, a potom je postao njen nastojatelj. Na kraju je dobio vizu. More se sa zelenim talasima prelivalo pred njegovim očima. Iz njega je u zavisnosti od kretanja brodića izrastala Sveta Gora.

Otac priča: “Odmah smo celivali glavu sveštenomučenika Pantelejmona. Dočekao nas je iguman manastira otac Ilijan, jedan od glinskih monaha, prozorljiv starac. Podvizavao se na Svetoj Gori od 1904 godine. Iguman mi je dao poslušanje da služim u Pokrovskoj crkvi na crkvenoslovenskom jeziku.

A otac Ipolit je tada služio u donjoj, Pantelejmonovoj crkvi za Grke, na grčkom. Njegova kelija je bila u igumanskoj zgradi. Ja nisam prešao da živim u tu zgradu i ostao sam u keliji koju mi je predložio otac Ilijan, taj sveti starac … On mi je posle prve ispovesti, na dan dolaska, rekao: “Ja vam oče ne dajem blagoslov kao iguman, već vas molim da danas odslužite Liturgiju”. Ja onako s puta, naravno i jeli smo i pili, iako posno, ali iskreno govoreći nisam bio spreman da služim. Ali sam odgovorio: blagoslovite oče Ilijane. Radi poslušanja. Već sam bio u arhimandritskom činu, možda je on to znao, a možda je prosto želeo da vidi da li umem da služim “sovjetski” ili ne? Ali…ne-ne, on je to sve potpuno video. I rekao je: “Danas ćemo se svi pričestiti”.

Ostalo je malo staraca, koji su mogli da se kreću. I mladi su naravno došli kao i mi iz SSSR-a – otac Ipolit, otac Dositej. Na dan mog dolaska se oko Svete Čaše okupio ceo manastir. Posle Pričešća nije bilo ni djakona, ni crkvenjaka – ja sam upotrebio Svete Darove, a on, iguman, je čitao u oltaru zahvalne molitve. Odjednom mi je rekao: “Hajdemo da ti pokažem tvoje mesto”. Izveo me je na solej, a tamo pored se nalazio igumanski tron, rezbaren, pod baldahinom, sa stepenicama. “To je moje mesto, - rekao je otac Ilijan. – A pored je stasidija – vaše mesto…” Stari monasi su mi objasnili da je pre revolucije to bio tron namesnika igumana. Iguman se bira doživotno, a namesnik je sve vreme sa njim i pomaže mu u svemu. “Bićeš nekada i u stasidiji, - dodao je otac iguman, a nekada u oltaru i za pevnicom…” U Pokrovskoj crkvi sam morao da služim neprekidno, svaki Božiji dan, zajedno sa ocem Dositejem, koji je došao zajedno sa ocem Ipolitom iz Pskovskih Pečera (oni su bili prijatelji).

Otac Dositej – Carstvo mu Nebesko! – je bio podvižnik i ispovednik. Zašto to kažem? Veoma sam se bojao da će se razboleti. Pored toga za pevnicom nije bilo nikoga. A samo da se ne održi makar jedna Liturgija, čak i u toku nekoliko godina, Grci bi tu odmah prekinuli bogosluženje na slovenskom. Tada se u Grčkoj dočepala vlasti grupa “crnih pukovnika”. Oni su svrgli zakonitog, Bogom danog kralja. Svetogorci ništa dobro od njih nisu očekivali. To se desilo još pre mog dolaska”. Ali, uostalom, pukovnici – pukovnicima, a monasi – monasima. Dok je jaka veza sa Bogom – ništa nije strašno. Bogosluženja na Svetoj Gori su neprekidna mnogočasovna bdenija svake noći. Posle pola noći je – služba, a od jutra na poslušanje, i tako ceo život. Jednom je u razgovoru sa duhovnim čedima arhimandrit Ipolit ovako prokomentarisao to vreme: “Na Svetoj Gori smo mnogo radili na poslušanjima. Ponekad nismo imali snage da dodjemo do kelije. Sat-dva bismo spavali negde pod drvetom ...

Probudiš se ujutru i pogledaš na nebo, a odatle Majka Božija šalje blagoslov. S radošću ustaješ sa zemlje i započinješ da radiš uz molitvu». Još je i ovo pričao: “U teškim trenucima odeš na grob nekog podvižnika, odslužiš mu parastos, i snaga ti se povrati. Na Svetoj Gori ima puno svetih moštiju. I kada celivaš mošti, ne osećaš nikakav umor”.

Žreb

Pored Siluana Pored drugih svetinja, u manastiru je posebno bila cenjena glava starca Siluana. Ona je bila postavljena radi poklonjenja u dragocenoj kutiji u manastirskoj Pokrovskoj crkvi. Ali pokazalo se da je tamo nije bilo … Posle objavljivanja knjige oca Sofronija (Saharova), koja je posvećena starcu Siluanu, ruski emigranti su tako zavoleli upokojenog starca da su poželeli da …ukradu njegovu glavu. Ali sa Svete Gore se ne može ništa izneti, sem crkvenih stvari, koje se prodaju u manastirskim knjižarama. Oni su naravno bili zadržani na svetogorskoj carini. Otac Avelj je naredio da se glava više ne nosi u grobnicu: “Neka bude u Pokrovskoj crkvi”.

Otac Avelj se seća: “Našao sam bogatu, somotom opšivenu kutiju (u njoj je ranije očigledno bila neka skupa mitra) i u nju sam stavio starčevu glavu…Mnogi poštovaoci starca Siluana, i Grci, i stranci, su mi direktno prilazili i govorili: “Želimo da vidimo glavu starca Siluana”. Ja sam im iznosio kutiju. Jedan monah-poklonik me je molio: “Ja bih, ovaj malo … Odneo bih sa sobom”. Bilo mi ga je tako žao da sam od ušne školjke, koja se sastoji od malih kostiju, malo otkinuo: “Starče Siluane, oprosti, ali on tako želi…” A ne može se opisati kako je glava mirisala!” Shimonah Siluan je otišao Gospodu na Svetoj Gori skoro trideset godina pre nego što je tu došao jeromonah Ipolit i trideset četiri godine pre oca Avelja. Interesantno je da je otac Ipolit u manastiru Svetog Pantelejmona izvršavao isto poslušanje kao i Siluan Svetogorac: obojica su bili ekonomi u svojim manastirima. “Na Svetoj Gori mi je bilo veoma teško zbog vlažnog vazduha, - pričao je starac Ipolit, - ali koliko god da je tamo bilo teško, Siluan Svetogorac mi je pomagao”.

Čuda od moštiju prepodobnog Siluana ne samo da ne prestaju, već se i umnožavaju svake godine. Jedan od žitelja Sveto-Pantelejmonovog manastira, jeromonah, pričao nam je o tome kako su mirisale svetiteljeve časne mošti prilikom litije i to na teritoriji igumana grčkog manastira Simonopetra. I svi su bili duhovno radosni, i Grci i Rusi. Oni su jedino tako, u Bogu, molitvama svetih, očuvali jedinstvo.

Na tegu

Ali odstupanjem od nebeskog sve se raspadalo, rasplinjavalo. Grke nije napuštala nada da će im pripasti Sveto-Pantelejmonov manastir. Jednom je na razgovor kod oca Avelja došao sekretar svetskog guvernera Svete Gore: “Oče Avelje, vama je veoma teško, mi to znamo i saosećamo sa vama. Ali ako biste uzeli više Grka u manastir, imali biste na koga da se oslonite…” “Ali ja sam se napravio blesav, - osmehuje se otac, - i odgovorio: “Gospodine! Vidite kakva je stvar: da sam ja iskusan i mudar verovatno bih prihvatio vašu pomoć. Ali pošto nemam iskustva, i živim na Svetoj Gori samo nekoliko godina, i samo se … bavim “kozama”. A gde ćete vi da pustite svoje “ovce”? Ja ne umem s njima da komuniciram, navikao sam da napasam samo “koze”, takoreći “stado”. Dok sam živ, ja ću napasati “koze”. Svoje, to jest ruske”.

Bog je pomogao i otac je uspeo da zadrži manastir … Noću su službe, danju domaćinstvo, prijemi. I tako dan za danom. Vrućina je tokom cele godine. I to kakva! Vlaga. Služiš pored Prestola, a na tebi je sve mokro, i znoj sliva se niz tebe. Vraćaš se sa službe u keliju, presvlačiš se i razmišljaš: možda danas neće biti nikoga pa mogu da operem …Samo što potopim stvari u vodu dolaze razni ljudi: od guvernera, iz ministarstva, te poslanici, te biznismeni, te još neko. Jedne ispraćaš, a drugi dolaze. A već zvono zvoni i treba ići na večernje, i ostale službe … Jedan od “novajlija”, iz Saveza me je pitao: “Ko vama pere odeću?”. Ja sam se samo osmehnuo i rekao: “Svi…” Ali i sa svojima je bilo popriličnih teškoća. Otac Avelj i Ipolit su zajedno držali manastir bukvalno na tegu, tako je bilo teško. Sve nebesko se mora održavati sa takvim trudom, a pritom znajući da je zemaljsko bez njega predodredjeno na poginiju. A nedaleko se za njih molio starac Ilija (Nozdrin) – sadašnji duhovnik Optinske pustinje. On je nosio poslušanje u poznatom skitu Sveto-Pantelejmonovog manastira, na Starom Rusiku u više nego usamljenom, skrivenom u planinskim tesnacima. Tamo se danas nalazi daskama zatvorena predivna crkva s velikom ikonom velikomučenika Pantelejmona sa zardjalom bravom na ulazu i nekoliko čvrsto zatvorenih gostinskih i monaških zgrada, koje su podsećale na prošlu veličanstvenost skita … “On i dan-danas tuguje za Svetom Gorom, i do dan-danas starca Iliju čeka njegova svetogorska kelija, - priča duhovna ćerka shiigumana Ilije, monahinja Hristina, - ali otac sa smirenjem nosi svoje poslušanje, ovde, na Kalužskoj zemlji. Starčestvo je – težak krst… Kada je posle Oktobarskog prevrata Optina rasformirana, prepodobni Nekarije Optinski je imao želju da se osami, da ode u zatvorništvo.

Ali su mu se Sviše javili optinski starci i rekli: “Ako ostaviš svoj narod, nećeš biti zajedno sa nama”. Eto šta je rečeno za oca Iliju – nije mu bilo zamene. On je potreban Rusiji kao vetar “prefinjenog duha” sa Svete Gore, to je duh Božiji, koji je ljubav”. To se može reći i za druge naše Svetogorce, koji su se vratili u Rusiju i stali do smrti na put ništavila spremnog da nas preplavi. Nekoliko ljudi su sastavili jedno od najistaknutijih poglavlja u istoriji Ruske Crkve. Čak i posle smrti oni i dalje, kao starac Ipolit, ne ostavljaju svoja duhovna čeda, što se može uporediti sa opisom Fridriha Velikog o ruskom vojniku: “Njega je malo ubiti, treba ga i oboriti”. A Hristova borba se nastavlja, i on će i ležeći u grobu, nastaviti da se bori.

“Ah, Ipolit-Ipolit…”

Bila je u toku 1978 godina. Na Svetu Goru je došao telegram iz SSSR-a o iznenadnoj smrti predsednika Odeljenja za spoljne crkvene odnose, mitropolita Lenjingradskog i Novgorodskog, Nikodima. Iguman Avelj je primio tužnu vest kao Božiji Promisao:


Jovano-Bogoslovski manastir u Rjazanjskoj oblasti gde trenutno služi o.Avelj

“Mislio sam da neću stići na prijateljevu sahranu. Kada sam želeo na vreme da odem u Rusiju, na crkvenu svečanost povodom 60-ogodišnjice osnivanja Patrijaršije, grčke vlasti su zakomplikovale izradu dokumenata, i nisam otišao jer sam kasnio. Te noći sam, kako se kasnije pokazalo, služio poslednju Liturgiju na Svetoj Gori, i počeo sam da služim parastos novoupokojenom vladiki Nikodimu. U crkvu je iznenada utrčao dežurni: “Oče Avelje, imate telefonski poziv”. Sovjetski konzulat u Tesalonikiju me je obavestio da su gotova moja dokumenta za putovanje.

Pomislio sam: “Kakvo čudo! Za svečanost mi nisu dali, a za sahranu – nisam ni tražio …” Osećao sam se loše i mislio sam da srce neće izdržati sahranu kada ugledam prijateljev grob. On mi je bio kao rodjeni brat. Na oproštaju sam okupio bratiju i rekao: “Odlazim, oci … Sve ono što želim je da budem ovde i umrem ovde, ali za sve postoji volja Božija i mi smo u Njegovim rukama. U zamenu vam ostavljam oca Jeremiju. On je dobar, ozbiljan arhimandrit. Vi ste moji poslušnici i povinujte se njemu kao i meni. A ostalo će Gospod upraviti”.

I otišao sam. “Sećam se svih, i živih, i upokojenih, - pričao je, gledajući u daleka snegom prekrivena rjazanjska prostranstva, arhimandrit Avelj Evgeniju Muravljevu, autoru knjige o podvigu ruskih monaha u borbi sa nepostojanjem za Svetu Goru. – Znaš li da ima tek tri godine kako sam pronašao mir.

Ranije sam se svaku noć budio sa suzama: sve kao da sam na Svetoj Gori, sve kao tražim svoju keliju, u kojoj mi je starac Ilijan blagoslovio da živim … Idem stazom, razgovaram sa starcem jeremijom, a s nama je I otac Ipolit … Posle više nisam išao na Svetu Goru. Ah, Ipolit-Ipolit, on je već u raju, a ja sam još ovde …puzim po zemlji”.


preuzeto sa http://www.vera.mrezha.ru/508/5.htm

prevoda sa ruskog dr Radmila Maksimovic