MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

EGZORCIZAM




„Gospod čuva tvoju dušu dotle, dokle ti čuvaš svoj jezik“.
 
Antonije Veliki (iz knjige "Otečnik" sv. Ignjatija Brjančaninova)
  
 
Magizam, kao stanje svesti, je moguć svuda. Njegov jarki primer u hrišćanskoj praksi je – krštenje, pričešće, venčanje ili monaški postrig, prinudno ili iz čisto životnih pobuda (na primer, da ne bi bili bolesni i tome slično), a ne po veri, kako je o tome govorio Gospod „Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne veruje osudiće se.“ (Mk. 16:16). 
 
Primer tog istog magičnog stanja svesti je i, poslednjih decenija veoma rasprostranjeno, takozvano isterivanje đavola (egzorcizam). Time se bave i neki sveštenici, koji za to nemaju (na primer u Moskovskoj eparhiji) blagoslov episkopa, bez koga jerej, u principu, nema pravo da vrši ni jedno sveštenodejstvo. (Pozivanje tih isterivača đavola na dozvolu duhovnika, nije ništa drugo do pokušaj samoopravdanja, jer je za to u svakom slučaju potreban blagoslov episkopa, bez koga bilo koje sveštenodejstvo, tim pre isterivanje đavola, postaje anti kanonsko delo, koje pogubno deluje i na sveštenika i na bolesnika.) Laodikijski sabor (364) je doneo odluku: „Bez blagoslova episkopa, ne sme se vršiti isterivanje đavola ni u crkvama, ni po kućama...“ (pr. 26). To jasno svedoči, kako o tome koliko necrkveni karakter ima nova praksa, tako i o duhovnom stanju onih koji vrše egzorcizam. Prepodobni Jovan Kasijan Rimljanin, vrlo konkretno govori o tome: „A ko želi da komanduje nečistim silama, ili da čudesno isceljuje bolesne, ili da prikaže pred narodom neke svoje čudesne moći, taj je, mada i priziva ime Hristovo, stran Hristu, i kao takav, nadmen gordošću, ne sledi Učitelja smirenosti... Zato naši sveti oci nikada nisu nazivali te monahe, koji su želeli da se predstavljaju kao isterivači zlih duhova, dobrim i otpornim na zarazu sujete.“
 
Egzorcizam je imao mesto u Drevnoj Crkvi u vidu posebnih blagodati Božijih, koje su u to vreme bile poslate apostolima, ali je potom bio prekinut. „Apostolska pravila“ (III vek) već zabranjuju naznačavanje egzorcista, i motivisana su time, što je „čuveni podvig zaklinjanja delo dobre volje i blagodati Božije date kroz Hrista, nailaskom Svetog Duha, zato što je onaj, ko dobije taj dar isceljenja, objavljen Bogom, i blagodat, koja je u njemu, je javno poznata svima“. U V veku se egzorcisti više ne pominju. Specijalni čin egzorcizma u trebniku mitropolita Petra Mogile (XVII vek) je katoličkog porekla i u Ruskoj crkvi nije dobio nikakvo praktično priznavanje. Ni jedan ruski svetac se nije bavio egzorcizmom, i upravo zato, što je bio svet, to jest, posedovao je dar Svetog Duha, kojim je vršio isceljenja.    
 
Pravoslavna Crkva je uvek sledila reči Spasitelja, da „se ovaj rod izgoni samo molitvom i postom“ (Mt. 17:21), to jest, pravilnim podvižničkim životom, pomoću koga hrišćanin, po meri svog smirenja, dostiže bestrašće i zadobija od Boga dar pobede nad zlim duhovima. Samo onaj ko je dostigao bestrašće, je sposoban da, bez štete za sebe i bolesnika, stupi u otvorenu borbu s duhovima tame. Ipak je takvih i u prošlosti bilo svega nekoliko, a o današnjem vremenu ne treba ni trošiti reči. Zato sveštenik, čak i najpobožniji, koji je uzeo sebi slobodu da pomoću posebnih molitvi i sveštenodejstva ("ех opere operate") izganja zle duhove „Isusom. Koga Pavle propoveda“ (Dela 19. 13), rizikuje, ne samo da sebe podvrgne ismevanju od njih, o čemu i govori knjiga „Dela svetih apostola“, već i da uvuče opsednutog njima u još veće patnje i stradanja.   Ko nema dar Svetog Duha, ne sme da stvara privid dejstva Njegovog dara. Svetitelj Ignjatije Brjančaninov, s ogorčenjem je uzvikivao o sličnim pokušajima: „Dušegubna gluma i žalosna komedija – to su starci, koji uzimaju ulogu drevnih svetih Staraca, nemajući njihov duhovne darove“.
 
Besove su mogli da izgone samo sveti ljudi, i to ne svi, već samo oni od njih, kojima je to zapovedao Sam Gospod. Pri tom su sveti isceljivali „prosto“ molitvom, češće unutrašnjom molitvom, koju drugi nisu videli, a ređe – „spoljašnjom“ (na primer molitve svetitelja Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog), vršeći tajinstva Pokajanja, Saborovanja, Evharistije, ali bez nekakvog specijalnog zaklinjanja i rituala, jer se takva zaklinjanja i rituali vrše nad svim vernicima pred tajinstvo Krštenja i predstavljaju osvećenje njihovog akta svesnog odricanja od satane i svih njegovih dela. 

Gospod je zabranjivao besnima da govore, i sveti oci su kategorički zabranjivali da ih ljudi slušaju i ulaze u nekakav kontakt s duhovima koji govore. Sada, za vreme čitanja tih molitvi, besi dobijaju potpunu slobodu da „propovedaju“, dovode prisutne u zablude, da ih zaraze svojim duhom lukavstva, gordosti, telesnih strasti i tako dalje. Često se pri tom vrši snimanje kamerom, koja tako širi demonsku laž na još širi krug ljudi. 
 
Evo nekoliko mudrosti svetih otaca po ovom pitanju. 
 
U poslanici, pod imenom svetitelja Klimenta Rimskog „O nevinosti“, asketama, piše: „Posećivati opsednute zlim duhovima i vršiti nad njima molitve. Postom i molitvom neka zaklinju, a ne lepim i odabranim rečima, već kao ljudi, koji su od Boga dobili dar isceljenja“.
 
“On (ava Pitirion) je mnogo razgovarao s nama, i s posebnom silom je obrazlagao o razlikovanju duhova, govoreći, da neki demoni nadgledaju naše strasti i često ih usmeravaju na zlo. I tako, čeda moja, govorio nam je, ko hoće da izgoni demone, taj prvo mora da pobedi svoje strasti: jer kakvu svoju strast čovek pobedi, takvog demona i izgoni iz sebe. Korak po korak, morate da pobedite strasti, da bi isterali demone tih strasti“. 
 
Kod prepodobnog Jovana Kasijana Rimljanina, u besedama „O Božijim darovima“ nalazimo sledeće: „Čovek, koji je predan javnim porocima, može ponekad da čini iznenađujuća dela i da se potom smatra svetim i rabom Božijim... i sam taj, ko je uveren u sebe i u to da vlada darom isceljenja, nadmen gordošću srca, doživljava zapravo težak pad. Zbog toga dolazi do toga, da demoni na sav glas veličaju ljude, koji nemaju nikakve osobine svetosti i nikakvih duhovnih plodova, i prikazuju ljudima da ih navodno njihova svetost izgoni, i da moraju da beže od onih koje opsedaju“.
 
Prepodobni Varsanufije Veliki: „Nije dobro da se usiljeno molimo za to, da dobijemo isceljenje, ne znajući šta je korisno za nas“. Takođe kaže: „Protivrečiti đavolu ne priliči svima, već samo jakim u Bogu, kojima se besi povinuju; ako im neko od nejakih protivreči, besi mu se rugaju, jer čovek, koji je u njihovoj vlasti pokušava da im protivreči. Takođe, i zabranjivati besovima, je delo velikih, svetih ljudi, koji nad njima imaju vlast. Da li je mnogo svetaca zabranjivalo đavolu, slično Arhangelu Mihailu, koji je inače to činio, jer je imao vlast da to čini? Nama, nemoćnima, preostaje samo da pribegnemo imenu Isusovom“. Prepodobni Jovan Prorok je, na molbu da se pomoli za opsednutog besom, rekao: „Neka i on sam posti i moli se, koliko može, jer će tada i oni koji se mole za njega biti uslišeni, jer „neprestana molitva pravednog mnogo može pomoći.“ (Jak. 5:16), i Gospod je rekao: „A ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom“ (Mt. 17:21).
 
Prepodobni Isak Sirin o suprotstavljanju besovima: „Jer ti pokušavaš da učiš te, kojima je već šest hiljada godina. A to (tvoje drsko protivljenje) njima služi kao oružje, kojim mogu da poraze tebe, bez obzira na svu tvoju mudrost i na svu tvoju razboritost“.
 
Blaženi Teofilakt Bugarski: „Onima koji su očišćeni od demona postaje još gore posle toga, ako se ne ispravljaju“. 
 
Svetitelj Ignjatije (Brjančaninov): „Nisu potrebna nikakva molitvena zaklinjanja: ona su pročitana nad svakim od vas pri svetom Krštenju. Treba se prepustiti volji Božijoj i smatrati sebe dostojnim svakog ljudskog i demonskog iskušenja: tada će strah proći sam od sebe....“
 
„Pominjite u Vašim molitvama i bolesnu D., koja je po Promislu Božijem predata satani, da se spase duh njen... U duhovnom pogledu takva kazna Božija nikako ne predstavlja loše svedočanstvo o čoveku: jer tako su satani bili predati mnogi veliki ugodnici Božiji... Mahnitost je mnogo manje opasna od primanja neke đavolje pomisli, koja može da pogubi dušu“.
 
Navedene mudrosti svetih rečito svedoče o njihovom odnosu prema tako ozbiljnom pitanju za naš narod, pitanju isceljivanja opsednutih zlim duhovima. 

Egzorcizam je pojava istog duhovnog nivoa, kao i pokreti, koji se danas široko rasprostranjuju po svom jeretičkom Zapadu, takozvani „pentakostalni pokret“, harizmatizam, pokret „novog veka“ a u sekularnom društvu – takozvana parapsihologija i nadrilekarstvo. Sve to sakati i duše i tela ljudi.
 
Magično doživljavanje kulta predstavlja jedno od glavnih uzročnika deformacije hrišćanske religije, njenog iskrivljavanja, porasta paganizma, posebno ateizma, okultizma i satanizma.
 
Najveće iskušenje za čoveka je „odbacivanje tajni postojanja“ (Boga, čoveka, prirode), da bi i sam postao „kao Bog“, nepotčinjen Bogu, i više od toga, pokušaj da potčini sebi i Samog Boga. Magija i jeste taj bezumni pokušaj realizacije takve ideje – neka vrsta psihološke revolucije čoveka protiv Boga.
 
Po Svetom Pismu, poslednji korak razvoja paganizma će biti pojava vladara celog sveta – antihrista, „čoveka greha“, „bezakonika“ (2 Sol. 2; 3, 8), u najjačem i bukvalnom značenju tih reči, „tako da će on sesti u crkvi Božijoj kao Bog, pokazujući sebe da je Bog.“ (2 Sol. 2; 4) i činiće lažna čudesa pomoću magije i drugih sredstava.

A.I. Osipov, profesor Moskovske duhovne akademije
 
Prevod sa ruskog S. M.
22 oktobar 2013 god.

Pročitano: 13336 puta