MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U Rusiji su u sovjetsko vreme skoro svi manastiri bili zatvoreni, ali se u svakoj od Baltičkih republika sačuvao pravoslavni manastir sa svojim svetinjama: u Estoniji - Pjuhotcki manastir sa svetim izvorom i čudotvornim ikonama, u Litvaniji - manastir Svetog Duha sa moštima svetih Viljnuskih mučenika, a u Latviji, u Pustinjki, u skitu Rižskog ženskog manastira blizu Elgave nalazio se živi starac, kod koga je dolazio veliki broj ljudi sa svih strana. To je bio arhimandrit Tavrion.

Posle smrti shiarhimandrita Kozme (Smirnova) Pustinjki je bio neophodan iskusan duhovnik. Izbor Rižskog mitropolita Leonida (Poljakova) se zaustavio na arhimandritu Tavrionu. Mitropolit ga je već znao kao aktivnog sveštenika, koji je veoma mnogo uradio za Crkvu.

Otac Tavrion se u početku nije slagao, ali je mitropolit postigao svoje u saradnji sa Patrijarhom Aleksejem I. Arhimandrit je pristao na poslušanje višoj crkvenoj vlasti. Ja sam se 1975 godine, posle dugog odsustva, vratio u svoj rodni grad na Elgavu. Gospod me je kroz neko vreme prizvao na služenje Njemu u Crkvi Uspenija Majke Božije. Tamo sam sreo nekoliko Moskovljana, koji su pomagali svešteniku. Oni su mi i ispričali o starcu Tavrionu, pošto su često odlazili u Pustinjku. Otišli smo tamo zajedno. Kada sam se bliže upoznao sa starcem, počelo je da me vuče da idem tamo sve više i više. I do dan-danas pamtim jedan veoma snažan duhovni doživljaj. Jednom smo nas troje iz Elgavske Crkve došli u Pustinjku na Liturgiju (koja je tamo počinjala veoma rano), kako bi se pomolili i pričestili Svetim Tajnama i stigli da se vratimo nazad na službu. Naš dolazak je za oca Tavriona, očigledno bio neočekivan, Pošto je trebalo da u to vreme budemo u Elgavskoj Crkvi, i on se zbog toga uznemirio.

Uskoro smo shvatili da se posebno pomolio za nas. Kada smo posle Svetog Pričešća izašli iz Crkve i požurili nazad, sve troje smo osetili takav duševni uspon i takvu duhovnu radost, kakvu ni pre, ni kasnije više nikad nismo doživeli. Taj neobičan osećaj se zadržao još dugo. To je bio osećaj da sve voliš, da svima želiš spasenje i da žališ što drugi ne mogu da osete nešto slično. Takva je bila snaga starčeve molitve. Sledeće godine me je mitropolit Leonid rukopoložio za ipodjakona, I ja sam stupio na novi put. Ubrzo su me rukopoložili u djakona, a potom u jereja. Sada mogu da odem do oca Tavriona samo onda kada imam mogućnost da napustim Rigu, gde sam služio u ženskom manastiru. Već u to vreme sam se više puta uverio u snagu njegove molitve.

Kada sam kao sveštenik-početnik imao neko iskušenje ili kada bi se pojavile teškoće, ja sam molio oca Tavriona da se pomoli za mene, i sve se srećno završavalo. Jednom sam imao problema zbog jedne knjige religiozne sadržine - dao sam je jednom čoveku da je čita, ali se desilo tako da knjiga nije dospela u njegove ruke. Odmah sam otišao kod starca, on se pomolio, i složena situacija se uspešno razrešila. I tako svaki put, ako bi se nešto desilo, trebalo je samo da o tome ispričam ocu Tavrionu, i sve se na čudesan način razrešavalo. Činilo mi se da nije bilo ničeg što nije bilo moguće po njegovim molitvama. Sećam se slučaja, kada sam još kao djakon, jednom neočekivano došao kod oca Tavriona na večernje bogosluženje - poželeo sam da se pomolim u Pustinjki. Bio je post, radni dan, i u Crkvi je bilo malo ljudi. Starac je u početku pokazivao nezadovoljstvo što sam došao bez njegovog blagoslova. Kada sam ušao u oltar, otac Tavrion je služio večernju.

On se čas molio u oltaru, čas je izlazio na levu pevnicu, da bi pomogao poklonicima da pevaju. Kada je otac Tavrion bio u oltaru pored mene, ja bih osetio blagodat koja je dolazila od njega, i tada bi Isusova molitva počela sama od sebe. Posle toga, pošto su me rukopoložili u čin jereja, trudio sam da revnosno držim propovedi. Smatrao sam da kao sveštenik treba mnogo da propovedam (tako smatram i danas). Ali zbog neiskustva, spremao sam propovedi prekrivši se knjigama, trudeći se da sakupim što je moguće više materijala. Na kraju sam shvatio da za druge stvari prosto nemam ni vremena, ni snage. Obratio sam se ocu Tavrionu sa pitanjem šta da radim. On mi je odgovorio veoma precizno: "Ti i tako puno pričaš". Umirio sam se i nastavio da propovedam sa merom.



Mitropolit Leonid Poljakov

U to vreme se često dešavalo da sveštenik služi Liturgiju, a da pričesnika nije bilo. Ja sam pod uticajem propovedi oca Tavriona veoma često pozivao ljude koji se mole na još usrdnije Pričešće. Mnogima se tada činilo da je to neka novina, i ljudima je bilo teško da izmene svoj odnos prema Svetoj Tajni Pričešća. Čak su i manastirske sestre govorile za mene: "Otac nas zove, a mi ne idemo". Kada se otac Tavrion razboleo, mitropolit Leonid me je poslao u Pustinjku da mu pomognem. Bilo je to 1978 godine posle Vaskrsa.

Ja sam u to vreme bio sveštenik-početnik, i zato mi nije bilo lako da tamo služim. Pored toga, kod arhimandrita Tavriona je dolazilo mnogo ljudi, a kada su saznali za njegovu tešku bolest, onda je poklonika bilo još i više. Ali sam neprekidno osećao starčevu molitvenu podršku. Sada, kada se osvrnem unazad, shvatam da je starčeva bolest bila po Božijem Promislu, iako on sam naravno nije pretpostavljao da se njegov životni put već završava. Bez obzira na to što je starac doživeo osamdeset pet godina, imao je još mnogo snage da služi jer ga je Božija blagodat ukrepljivala. Znajući životni put arhimandrita Tavriona, nisam mogao da zamislim da on ne može da služi Liturgiju zbog bolesti. Bez obzira koliko je teško bio bolestan, on je uvek služio.

Ali sada su ocu Tavrionu pronašli rak creva, i neko vreme ga je samo Sveta Krv održavala. Starac je počeo primetno da slabi, i služenje mu je svakim danom postajalo sve teže. Zbog toga mu je bio potreban pomoćnik. Otac Tavrion je u Elgavi imao kuću, kako bi mogao da služi službe onda kada nije mogao da služi u Pustinjki. Teška životna iskušenja su ga naučila da bude preduzimljiv. Ali pošto je starac znao da će ga Gospod pre ili kasnije pozvati k Sebi, dogovorio se sa mitropolitom da se ta kuća prepiše onome ko bude odredjen za njegovog pomoćnika. Ja sam naposletku predao kuću Crkvi. Preduzimljivost arhimandrita Tavriona je u svemu bila očigledna. Naprimer, drva i ugalj su u njegovom manastiru uvek bili spremljeni ranije i u rezervi.

Vina i brašna za služenje Liturgije je uvek bilo dovoljno. Nažalost, otac Tavrion nije imao mnogo pomoćnika, a sam nije mogao sve da nadgleda i uradi. Jednom je shvatio da se u rezervama iskvarilo mnogo vina. Sećam se kako je bio ogorčen na praznik Svete Trojice (to je bila njegova poslednja Liturgija): nisam proverio vino koje su nam dali za službu, i pokazalo se da je ono kiselo. Bilo je gorko čuti prekor oca Tavriona: "Imamo vina da se požar gasi!" Desilo se jednom da je arhimandrit Tavrion poželeo da samostalno reši problem grejanja manastirske Crkve (to je bilo u vreme kada još nije bilo parnog grejanja) sopstvenim ogrevom. Grejanje koje je uveo nije odgovaralo protivpožarnim zahtevima. Kada je došao arhijerej i video šta je uradjeno, ukazao je ocu Tavrionu na njegovu grešku i naredio da se sve razmontira.

Starac je sam, bez ičije pomoći, pre Liturgije, za jednu noć sve ispravio. Za vreme bolesti oca Tavriona u redovnu posetu Pustinjki je došao mitropolit Leonid. Njega su svi očekivali i pozvan je na ručak. Mitropolit je voleo da se našali i da ponekad kaže nešto dovoljno ironično. U vreme ručka je iz svoje kelije izašao otac Tavrion, sav sijajući, iako se s naporom kretao, pridržavajući se za zid. Mitropolit je, ugledavši starca, i šaleći se, rekao nešto što bi svakoga moglo da zbuni, ali je starac sačuvao radosno raspoloženje.

Bilo je očigledno, da je u tom trenutku bio u neobično uzvišenom duhovnom stanju. Takvog ga još nisam video. Svi, pa samim tim i ja, nismo mogli da verujemo da će umreti. Imali smo neobjašnjivi osećaj, da će on uvek biti pored nas. Ali život oca Tavriona se polako gasio, i nedeljom je dolazio na službu samo dotle, dok je imao snage. Na praznik Svete Trojice, otac Tavrion je poslednjim snagama, ali sa velikim oduševljenjem odslužio Božansku Liturgiju. Starac je slabim glasom, patetično izgovorio propoved o veličini Božanstvene Evharistije i o našem učešću u Njoj. Želeo je da služi na Duhove, ali nije mogao da dodje. Pretpostavljam, da je nadalje služio Liturgiju u svojoj kućici, pošto se u njoj nalazila posebna sobica za Bogosluženje, u kojoj su se po svedočenju očevidaca, nalazili crkveni sasudi za služenje Evharistije.

Pred samu smrt, kada je svima postalo jasno da su starčevi dani već izbrojani, mnogi su počeli da se brinu šta će biti dalje. Otac Tavrion je molio da se njegovim duhovnim čedima prenese da ne tuguju i da se ne smućuju, pošto se svi oni nalaze čvrsto u Božijim rukama. Na dan starčeve smrti 13 avgusta, služio sam rano ujutru u Crkvi Preobraženja Gospodnjeg. U jednom trenutku u toku službe sam ugledao kako je u prozorsko staklo udarila jedna ptica. To se desilo nekoliko puta, i zato sam obratio pažnju na to i odmah pomislio: „Verovatno je otac Tavrion otišao Gospodu”.

Moje pretpostavke su se uskoro potvrdile. Otac Tavrion je sav prebivao u Bogu. To se osećalo u svemu. Liturgija je bila centar njegovog života. Bio je veoma skoncentrisan u vreme Bogosluženja i tada je sve video i primećivao. Ponekad je mitropolit Leonid pozivao oca Tavriona u Rigu na praznična Bogosluženja, u kojima su učestvovali i drugi sveštenici. Nama, sveštenicima, je bilo teško da ostanemo u molitvi za vreme sabornog Bogosluženja na kome je bilo mnogo naroda. Otac Tavrion je uvek stražio, prebivajući u molitvi. Sećam se da smo jednom u toku službe stajali jedan naspram drugog. Starac je oborivši pogled, bio potpuno pogružen u molitvu. Ja sam ga posmatrao sa interesovanjem. On je to osetio, pogledao me i istog trena se udubio u molitvu.

Arhimandrit Tavrion je dolazio u Rigu ne samo kao duhovnik Pustinjke, već i celog Rižskog ženskog manastira. Zapamtio sam jednu Liturgiju koju je služio u manastirskoj Crkvi. Osećala se velika blagodat. Otac Tavrion je za vreme propovedi ispričao nekoliko slučajeva iz svog svešteničkog života. Kada je bio deportovan, morao je da živi u zemunici. Tamo je svaki dan služio Liturgiju. Za Čašu je koristio običnu konzervu. Bio je svestan neodgovarajućih okolnosti u poredjenju sa veličinom Bogosluženja i zato se skrušenom dušom obraćao Gospodu: “Gospode, Ti si se takodje rodio u pećini...”


Sveštenomučenik Pavlin (Krošečkin)

Tada je ispričao i o svom susretu sa Vladikom – arhiepiskopom Pavlinom Krošečkinim. (Može se pretpostaviti da je to bilo u vreme kada je arh. Pavlin, ne dugo pre svoje mučeničke smrti 1937 godine bio u Marinskom logoru Kemerovske oblasti). Otac Tavrion je izdaleka ugledao arhiepiskopa iza bodljikave žice. Vladika je prepoznavši starca, stavio ruku na srce, pokazujući mu time koliko žudi da se pričesti Svetim Tajnama. Nažalost, otac Tavrion nije mogao da ispuni njegovu želju.

Kod oca Tavriona nije bilo ničeg suvišnog – ni suvišnih reči, ni pokreta. Glas mu je zvučao bodro i živo dok bi čitao kanon ili izgovarao jektenije, tako da se nije moglo dremati za vreme Bogosluženja. Služba je protekla brzo i uvek se osećala blagodat. Posle odlaska iz Pustinjke ubrzo me je opet nešto vuklo tamo, želeo sam ponovo da budem tamo a posebno da čujem propoved koja se utiskivala u dušu. Starac je za vreme propovedi veoma često voleo da ponavlja Hristove reči: “Kome oprostite grehe, biće mu oprošteni; a kome ostavite, tome će ostati” (Jn. 20, 23).

On je u to sveto verovao. Sve je neprekidno prizivao k crkvenim Tajnama, jer je u tome video ljudsko preobraženje i spasenje. Verovao je da je Čaša, koja se prinosi za sve i za svja – to što drži ceo svet ili kako je govorio pravedni Jovan Kronštatski, Liturgija je – pokretač sveta.

Nekada su se mogle videti suze na licu oca Tavriona kada je tek što se pričestio u oltaru, izlazio na amvon sa Čašom. U knjizi “Dečija ispovest” (2003 godina) se pominju rečI o.Aleksandra Iljašenko: “Jedan izuzetan podvižnik XX veka, arhimandrit Tavrion, koji je bez malo 30 godina proveo “u zatočeništvu i gorkim naporima” je rekao, da “kada ne bi bilo Božanstvene Evharistije, crvi bi nas odavno izjeli”. Otac Tavrion je težio da svi budemo učesnici i pričasnici Božanstvene Evharistije a ne samo njeni posmatrači. Jedan iskusan, od svih poštovan moskovski sveštenik je blagoslovio svoja duhovna čeda da idu kod oca Tavriona i da se kod njega pričešćuju Svetim Hristovim Tajnama svaki dan, govoreći, „kada ste već u Pustinjki, iskoristite takvu blagodatnu mogućnost, jer tamo za to postoje svi uslovi”. Otac Tavrion je u tome sledio zavete svetog pravednog Jovana Kronštatskog. Evo šta je pisao otac Jovan (navodim citat iz knjige „Zavet sa svete grobnice prisnopamjatnog oca Jovana Kronštatskog”, S.-Peterburg, 1914): „Gospod svaki dan glasom Crkve poziva na Pričešće Svojim Telom i Krvlju za vreme Liturgije: Primite jedite i pijte iz nje svi” (Mt.26, 26-27).

„Jer onaj koji stalno greši, treba uvek da traži i isceljenje. Hrišćanine, živi tako da zaslužiš svakodnevno primanje Hrista u sebe: jer onaj, ko ne zaslužuje da Ga primi svakodnevno, nije dostojan da Ga prima ni jednom godišnje”. „Podstičimo se da što je moguće češće prisupamo Trpezi Gospodnjoj, sa strahom zbog svoje nedostojnosti, ali sa verom u blagodat, - sa usrdnom željom i ljubavlju prema sladčajšem Isusu, Čije Telo i Krv jesu istinski hleb života i jedina Čaša spasenja”. Otac Tavrion se trudio da učini sve da bi ljudi shvatili smisao i značenje Tajne Evharistije.

O utiscima, koje je stvaralo starčevo služenje mi je ispričala jedna stara žena, koja od detinjstva ide u Crkvu. Kada je prvi put došla u Pustinjku na Liturgiju, ugledala je mnogo sveća koje gore na Prestolu i oko njega mnogo specijalnih podupirača, kao i veliki broj vaza sa cvećem u Crkvi i u oltaru. Videla sam kako se starac pri otvorenim Carskim vratima preoblačio u predivnu rizu pre služenja Evharistijskog kanona, a zatim je izašao na solej i obratio se narodu u Crkvi sa rečima: „Nastupaju najvažniji minuti u okviru Liturgije za spasenje sveta. Crkva moli i preklinje – svim srcem učestvujte u molitvi”. Svi su u tim trenucima osećali neku posebnu blagodat, i svi su zaista imali jedna usta i jedno srce. Ona je posle službe priznala, da se pred njom tek sada otkrila sva lepota i smisao Tajne. U jednoj od propovedi, otac Tavrion je rekao: “Ko god da ste, ako ste jednom boravili u Pustinjki, onda se i za vas poje molitva “Sa svetima upokoj”,i za vas se poje molitva “Pod Tvoju milost”.

A zatim se rano ujutru služi to veliko služenje za spasenje sveta, na kome sveštenik govori: „Tvoje od Tvojih ... za sve i za svja”. To je za vas. Jasno? Za vas! Svuda gde budete, uvek se setite: u skromnoj Pustinjki se za vas prinosi najveća žrtva. I to ne samo za vas, već za ceo svet”. Otac Tavrion nikada posle Liturgije nije služio molebane. Ne zato što je bio protiv služenja treba, i ne zato što mu je to bilo fizički teško (pošto je služio svakodnevno jutrenje i večernje), već je smatrao da služenje neke druge službe posle Liturgije umanjuje veličinu Evharistije kao Tajne nad Tajnama i pretpostavlja njenu nedovoljnost, zahtevajući dopunu. Ali Evharistija po svojoj suštini već u sebi sadrži sve molitve kako za žive, tako i za umrle, pošto se za njih prinosi beskrva žrtva, a to je neuporedivo važnije i značajnije od molitvi na molebanima i parastosima.

Kada je otac Tavrion služio opela, uvek je držao propoved i trudio se da kod prisutnih stvori svest o tome, da to čeka svakoga od nas. U vreme dok je arhimandrit Tavrion bio u Pustinjki u nju je dolazilo toliko mnogo ljudi, da on prosto fizički nije mogao svakome da posveti dovoljno pažnje. Ali se to dopunjavalo njegovom prozorljivošću i ogromnim iskustvom. Navešću ovde nekoliko primera. Poznat je jedan slučaj, za koji sam čuo od trenutno rukovodećeg Mitropolita Rižskog i Latvijskog Aleksandra.

Ja sam još negde u početku njegovog služenja bio kod njega na prijemu sa jednim pitanjem, koje se ticalo sećanja na oca Tavriona. Vladika je u razgovoru sa mnom rekao kako je on jednom, još dok nije bio deo klira, došao u Pustinjku i bio kod oca Tavriona. Starac mu je u toku razgovora rekao da ga čeka nešto što on čak nije mogao ni da pretpostavi. Te reči su se naposletku pokazale proročkim: 1989 godine otac Aleksandar je bio rukopoložen u episkopa, a posle smrti mitropolita Leonida postao je rukovodeći arhijerej Latvijske eparhije.


Arhimandrit Tavrion (Batozskom)

Istaknuti estonski kompozitor Arvo Pjart, koji je mnogo godina živeo u Berlinu, u intervju za časopis “Rigas Lajke” je izneo svoje utiske o susretu sa arhimandritom Tavrionom: “On je bio div svoje vrste. Poznavalac čoveka, specijalist.


Estonski kompozitor Arvo Pjart

Sreo sam ga samo jednom. On je mnogo stradao, bio je deportovan, u logorima, tek su ga na kraju života ostavili na miru, i on je došao u Latviju. Kod njega su dolazili bolesnici, i on je mogao da pomogne rečju, prostim savetom. Kod njega su dolazili ljudi sa najjednostavnijim pitanjima. Sećam se da je došao neko iz Rusije, i iz mase uzviknuo: “Starče, reci mi da li da kupim novi automobil ili ne?” Čoveku se učinilo da to može da bude greh. I Tavrion je odgovorio: “Kupi, ako imaš novca!”

Evo...A ja sam ga pitao da li da idem na Zapad ili ne, da li je to pravilan korak ili ne? I on mi je odmah odgovorio: “Eh, vi literali! Uvek tražite gde je lakše!” Tada smo počeli malo da razgovaramo, i razgovor je postao ozbiljan. Ne želim da prepričavam taj razgovor, medjutim želim da kažem da me je porazila otvorenost njegovih odgovora. I još nešto ... Želeo sam da ostavim novac, da dam prilog, dovoljno veliku sumu, a on mi je vratio govoreći: “Ne, ne ja to neću uzeti od vas, vama će to trebati i to uskoro”. I znate šta se desilo? Kada sam se vratio u Estoniju, kroz tri dana mi je umro otac, i posle nedelju dana sam izgubio svoju imovinu, koja mi je zbog bolesti pripadala nekoliko godina. I ostao sam sasvim bez novca. Otac Tavrion je poznavao ljude i sebe. Kao što lekari znaju sve o bolestima, tako je on znao sve o čoveku”. Jednom se ocu Tavrionu obratila majka jednog jeromonaha i ispričala mu šta je ona preživljavala kada joj je sin prelazio iz manastira na parohiju.

Starac je kao odgovor na to rekao: “Gde je monah, tamo je i manastir”. Kada je otac Tavrion došao u Nekouz, gde je služio pre Pustinjke, jedna parohijanka, sluškinja Božija Ana, je ispričala svojoj prijateljici: “Kod nas je došao novi sveštenik”. A ova joj je odgovorila: “Hajde da vidimo kakav je to sveštenik”. Kada je ona došla na ispovest, otac Tavrion joj je rekao: “Evo pogledaj kakav sam”. Poklonica Aleksandra T. se seća svojih poseta blagodatnom starcu kao o najboljim danima svog života, koji su ostavili u njenoj duši neizbrisivo dubok trag: “Kada sam prvi put došla u Pustinjku, ugledala sam masu ljudi oko starca, i svi su ga nešto pitali. Ja sam takodje odlučila da mu pridjem sa pitanjem, ali nisam znala kako da mu se obratim, zaboravila sam mu ime, i stajala sam sa strane pokušavajući da se setim. I odjednom me je on pogledao, sam mi je prišao i rekao: “Zovem se arhimadrit Tavrion, ponovite i zapamtite”. Bila sam zadivljena njegovom prozorljivošću.


Spaso-Preobraženjski manastir pod Elgavom

Za vreme posta sam otišla kući na ručak, a mama mi nije spremila posnu hranu jer joj nije bilo dobro. Naljutila sam se i otišla ne ručavši, još više naljutivši majku. A otac Tavrion mi je u snu rekao: “Zašto vredjaš majku kad si mogla i sama da spremiš?”, prekorevši me prstom.

Pomislila sam da odem u Piter, odlučila sam da ne uzmem blagoslov, otac neće ni znati, a on mi je u toku noći rekao: “Gde si zamislila da ideš?” i ponovo me ukorio prstom. Ali ja sam otišla i imala takvo iskušenje, da sam otišla kod njega, a on mi je rekao: “A zašto si otišla bez blagoslova?” Majka je u svojih sedamdeset pet godina dobila upalu desnog plućnog krila. Lekarka joj je rekla da neće priživeti, i da će umreti kada nastupi kriza - spremite se, ona je veoma slaba i nema nade za nju.

Tada sam otišla kod starca, a on je rekao: “Živeće još”. Tako je i bilo, a kada sam kroz pet godina bila ponovo u Pustinjki, on me je sam upitao: “Kako je mama?” Ja sam mu rekla: “Bolesna je oče”, a on je odgovorio: “Došlo je vreme, spremajte se”. I majka je umrla kroz dva meseca. Na poslu se nisam slagala sa jednom ženom koja je prezirala religiju i vernike. Ispričala sam starcu, a on je odgovorio: “Istrpi malo, nju će odvesti”. I tačno - kroz tri dana su je otpustili”. Mnogi ljudi su od ranije razmišljali šta da pitaju starca kada dodju kod njega? Arhimandrit Tavrion je u propovedi na Liturgiji obično objašnjavao pročitano Jevandjelje, obraćajuši se svima bez izuzetka. Ali to rečeno je istovremeno bilo upućeno nekome od ljudi koji su stajali u Crkvi, nekome sa odredjenim stanjem duše.

Prema rečima poklonika, oni su neočekivano dobijali odgovore na svoja pitanja, i nije više bilo potrebe da se ide kod starca na razgovor. Iz sećanja iste te poklonice Aleksandre T.: “Na poslu se moja knjigovodja napila, skoro je pala na pod. Ja sam se naljutila i napisala izveštaj o njoj, nju su kaznili, skinuvši joj unapredjenje. Kada sam došla kod starca, on me je u Crkvi na propovedi razobličio: “Eto što smo ti mi hrišćani, čovek je učinio greh - napio se, a mi smo umesto toga da mu pomognemo napisali izveštaj, i on je materijalno kažnjen”.

Jednom su sa mnom u Pustinjku došli moj otac i sin, stajali smo na službi, i otac je spavao skoro celu službu. Sin ga je gurkao, tobože - pašćeš, a starac je izašao na propoved i rekao: “Roditelji spavate, svi spavate ... Molite se, molite se! Kad biste samo znali šta vašu decu čeka ...” I sin je ubijen kroz dve nedelje. Pre nego što smo otišli starac je naredio sinu da ostane u Pustinjki, ali on nije poslušao, već je otišao, i drugog dana je poginuo.


Spaso-Preobraženjski manastir pod Elgavom.
Crkva Preobraženja Gospodnjeg

Otac Tavrion mi se javio posle svoje smrti i naredio da se češće pričešćujem. Nemoguće je nabrojati šta se sve desilo po starčevim molitvama, sve stvari su se rešavale po Božijem, lako i jednostavno”. Često se dešavalo da je starac sam na ispovesti otkrivao ljudske grehe i nazivao poklonike po imence.

Poznato je da veliki broj hrišćana pristupa Tajni ispovesti, a da nisu do kraja svesni svojih grehova, često skrivajući stvarno stanje svoje duše. U takvim slučajevima otac Tavrion je čitao razrešnu molitvu, praktično ne postavljajući pitanja, ne ulazeći u čovekovu dušu nasilno i očekujući uzrastanje same duše. (A ako je ispovednik imao nešto ozbiljno na duši i želeo to da kaže, onda bi ga starac pažljivo slušao). Otac Tavrion to nije radio zbog toga što je Crkva bila puna bogomoljaca, i što nije bilo dovoljno vremena za detaljnu ispovest, kako što često biva pri velikom skupu ispovednika, već je on to radio svesno, znajući, da čita razrešnu molitvu nad onima, koji su tek na putu ka pravoj ispovesti. Neki sveštenici su ga ukoravali za takvu smelost.

Starac je taj svoj odnos prema ispovesti objasnio na propovedi: “Znam da ću otići u ad, ali će me odatle izmoliti”. Takva je bila njegova ljubav i vera da je slično apostolu Pavlu mogao da kaže: “Jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju...” (Rim.9, 3). Upoznavši ga pobliže, shvatio sam da je u te teške godine duhovne gladi, on želeo toliko mnogo da pruži ljudima, bez obzira na svoje godine ne žaleći sebe. On je celog sebe predavao na služenje njima, žrtvujući svoje već u logorima i zatvorima narušeno zdravlje, svoju snagu i vreme - sav svoj život i čak i večni udeo. Nesumnjivo je da otac Tavrion nije zaboravio te plamene molitve i iskrena obećanja koje je davao Bogu pred licem neumitne smrti, o čemu je pisao u svojim sećanjima “O čudesnom izbavljenju od smrti 1920 godine”. Nije slučajno da je Jevandjelje, s kojim je potonuo, naposletku bilo pronadjeno od strane ribara, i to otvoreno na toj stranici gde Gospod govori Marti: “Ja sam vaskrsenje i život; koji vjeruje u mene neće umrijeti vavijek.” (Jn.11, 25).

Upravo time, kao i drugim blagodatnim darovima kao što su prozorljivost, sastradanje, isceljivanje i snaga molitve može se objasniti ta smelost, koju je projavljivao u mnogim slučajevima.


Sveto-Preobraženjski manastir pod Elgavom. Groblje

Potom su se oni koji još nisu znali ili su se stideli da se kaju, već sami po Božijoj blagodati ili po starčevim molitvama počeli svesno da se kaju za svoje grehe. Otac Tavrion je obično vršio zajedničku ispovest za sve bogomoljce, koji su se nalazili u Crkvi. Posle molitvi pred ispovest starac je sve pozivao na spoznaju svojih grehova i na pokajanje. Zbog toga je često držao kratku propoved. Svi su za njim ponavljali molitvu “Bože, milostiv budi meni grešnome” i zatim su prilazili da im se očita razrešna molitva.

Obično su se pričešćivali skoro svi bogomoljci. Pričasnici su posle ispovesti i primanja Svetih Tajni osećali veliku blagodat. Ponekad je starcu koji je isto bio čovek, bila potrebna podrška, i želeo je da pred nekim olakša svojoj duši. Jednom je kod njega na ispovest došao neki sveštenik iz dalekog Sibira. Posle te ispovesti otac Tavrion dugo nije mogao da se smiri i svoje negodovanje je s bolom u srcu poverio jednom dobrom hrišćaninu. Koliko možemo da pretpostavimo, taj sveštenik je ispovedio nešto, za šta čak ni otac Tavrion, koji je u svom životu video mnogo toga, nije mogao da se uzdrži, a da ne pokaže svoju smušenost. Naravno, ne prepričavajući sadržaj ispovesti, već čudeći se kako je to uopšte moguće. Poklonici koji su dolazili kod oca Tavriona na molitvu su donosili dosta sredstava.

To mu je omogućavalo da neprekidno materijalno pomaže kako mitropolita, tako i igumaniju. Jednom se na propovedi čak i veselo našalio: “Ja sam kao krava dojilja”. To mu je davalo mogućnost da bude nezavisniji. Starčeva duhovna pomoć rukovodećem arhipastiru je takodje bila ogromna. Vladika je često, kada je imao neprijatnosti, dolazio u Pustinjku i uvek je odlazio od starca utešen i spokojan. Zbog toga je on veoma voleo oca Tavriona, cenio ga i često dolazio kod njega. Dešavalo se, da je starac “poručivao” mitropolitu da je previše oprezan u odnosu sa vlastima. Ali starac je kada je to bilo potrebno, s poštovanjem, ali odlučno govorio Vladiki, kako da postupi u odredjenim situacijama, tražeši korist za Crkvu.


Arhimandrit Tavrion (Batozski)

Crkva u Latviji je bila slobodnija, nego u Rusiji, i od strane vlasti nije bilo tako surovog pritiska, jer je pored bio Zapad. Kod oca Tavriona u Pustinjku je dolazilo mnogo najrazličitijih poklonika sa svih krajeva ogromne zemlje, pa čak i iz inostranstva. Imajući ogromno duhovno i životno iskustvo, otac Tavrion je mogao da razume dušu svakog čoveka, koji je dolazio kod njega sa svojim nevoljama i potrebama. Trudeći se da bude u toku dogadjaja, koji su se dešavali u zemlji i inostranstvu, on je pratio novosti na radiju i u štampi, i pretplaćivao se na novine. Ali mislim da je jedva uspevao da ih prelista, ne pridajući im previše veliki značaj. Poznato je da su u sovjetsko vreme postojali “svoji” ljudi i medju monasima, koji su pratili sve šta se dešavalo. Bilo je nemoguće da takvih ljudi ne bude u to za Crkvu teško vreme.

S druge strane, starca nisu svi shvatali. Neko je čak smatrao, da izdajući starca, “služi Bogu” (Jn.16, 2). Neki su pokušavali da starcu nanesu štetu, iako su i sami od oca Tavriona dobijali samo dobro i pomoć. On je takve ljude posebno žalio i za njih se molio. Mitropolit i igumanija nisu mogli u potpunosti da ga odbrane od napada. Bio je slučaj, kada je otac Tavrion pričestio jednu veoma bolesnu ženu u vreme njene ženske nemoći. Kada je za to saznala jedna od monahinja, ona je na osnovu toga počela da vredja i da “razobličava” starca, izražavajući svoju zbunjenost: “Kako je to moguće?” Ona se kroz neko vreme i sama razbolela, dospela je u sličnu situaciju, i otac Tavrion je takodje morao da je pričesti. Starac je morao mnogo da trpi zbog njihovog nerazumevanja.

Zbog velikog broja bogomoljaca otac Tavrion nije imao mogućnosti da posveti dovoljno pažnje manastirskim sestrama, iako je te sestre, koje su mu se obraćale za savet, starac uvek primao i nalazio ohrabrujuće i umirujuće reči. Naprimer, jednu od njih je poučavao: “Nevolje i bolesti su milost Božija, a ti bežiš od njih”. Jedna sestra je po poslušanju često odlazila iz Pustinjke u Elgavu. Ona je morala da ide sama šumskim stazicama, i ponekad se bojala. Kada se jednom požalila starcu za to, on joj je rekao: “A ti ne treba da ideš sama, treba da ideš sa Bogom”. Pred samu smrt oca Tavriona, kod njega je došla jedna monahinja da uzme blagoslov. Starac je već ležao na bolesničkom odru. Ona je pala pred njim na kolena, i on je sa nekim posebnim osećanjem, punim sastradanja, sa suzama u očima rekao: “Koliko u svetu ima izrecivih i neizrecivih tuga!” Starac je veliki deo vremena posvećivao poklonicima i njihovim potrebama, i zbog toga su ga neki ukoravali.

Ali otac Tavrion je bio misionarskog duha, i predobro je shvatao, da je vreme koje mu je Bog dao kratko, i da je neophodno da se što više posveti ljudima u tom momentu, kada su oni dolazili kod njega za pomoć u svojim tugama, bolestima i nevoljama. Prema sećanju poklonika, on je sve dočekivao sa radošću, a mnogima je pri odlasku davao i novac. Često su poklonici dolazili u Pustinjku sa celim porodicama, zajedno sa decom. Otac Tavrion se uvek prema deci odnosio sa ljubavlju, i strpljenjem. Interesantna su njegova razmišljanja o odnosu izmedju odraslih i dece: “Deca i roditelji se zajedno mole Bogu. Kakva predivna scena, kakva velika pouka za decu! Dete će to zapamtiti za ceo život. Dečija duša je sposobna za zamišljanje mističnog.

Ona ne predstavlja život nejasno i površno. Deci su nekada potrebne i čudesne bajke. To je njima interesantno, jer dečiji um ima potrebu da izadje iz ovog sveta i da sve oduhotvori. Dete mnogo toga ne shvata, ali želi da u svemu bude prisutan razum, da u svemu bude život. Pogledajte, stariji ljudi, ne smetajte svojoj deci, pustite ih da žive jer ona imaju razuma. Ne mešajte se u njihov život i ne pravite ih robovima. A dešava se sledeće: ostavljaju svoju decu drugima da se brinu o njima, a vi nekada želite da odete u Božiju Crkvu, da nešto pročitate i da razmilite, a sami odlaze u banje i tamo se bave neprimerenim stvarima. To je nepravilno. Vi ste sve za njih učinili, a sada treba odmarati, moliti se, čitati Božiju Reč i služiti Crkvi. ...

Čija su deca, oni treba za njih i da brinu”. (Sveti o vaspitanju. Časopis “Vstreča”, 2003, No.26). Udovica, majka nekoliko dece, se u pismu žalila ocu Tavrionu da joj je veoma teško da ih vaspitava. Starac joj je odgovorio, da teškoće u vaspitanju dece ne treba ispravljati ukorima i bolom, već saosećanjem. Otac Tavrion je pisao jednoj majci: “Ako se ne desi onako kao treba, kako ja kažem, savetujem i poučavam, onda ih sve, decu i unuka, treba predati Pokrovu Majke Božije, kako bi ih Ona Sama uputila na pravi put i iscelila njihove duševne i telesne nemoći”. Prvih godina moga služenja u Rižskom manastiru, jedna vernica mi je često sa tugom govorila o svojim napornim odnosima sa odraslom ćerkom, koja je vodila lakomisleni način života.

Kroz godinu ili dve dana, ona je podelila svoju radost sa mnom, pošto su se odnosi izmedju njih dve popravili. Prestale su da se svadjaju, ćerka je stavila krstić, počela je da dolazi u Crkvu i izmenila je način života. I majka je ispričala da je u očajanju odlučila da se obrati ocu Tavrionu. Starac joj je dao sledeći savet: “Ništa joj o Bogu ne govori (jer je to razdražuje), već se samo moli, a Gospod spasava. Čitaj akatiste: Isusu sladčajšemu i Majci Božijoj. Posle svakog ikosa (kada kažeš: “Isuse, Sine Božiji, pomiluj me”) reci: “Isuse, Sine Božiji, unesi božansku iskru u čedo moje, sluškinju Tvoju (ime) i privedi je pokajanju”. Takodje čitaj akatist i Majci Božijoj i posle svakog ikosa se moli: “Majko Božija, unesi božansku ...”itd. Ujutru čitaj na brojanice četrdeset puta “Oče naš” i tamo gde govoriš, “izbavi nas od lukavog”, moli se ovako: “izbavi sluškinju Tvoju (ime) od lukavog”, a na velikom čvoru govori: “Izbavi čedo moje, sluškinju Tvoju (ime) od lukavog, olakšaj njena stradanja, a njima (ćerka je imala prijateljice, koje su pogubno uticale na nju) ne uzmi za greh”.

Blažena Anastasija Pskovska

Ja sam skoro pola godine posle smrti oca Tavriona nastavio da služim u Pustinjki. Prirodno je da je to za mene, kao još maloiskusnog sveštenika bilo veoma teško, i bila mi je potrebna podrška i molitva. Zato mi je došla pomisao da odem u Pskov kod blažene Anastasije, koja je u tim krajevima poznata po svojoj prozorljivosti. Ona je za života bila sveti čovek, živela je kao zatvornica, ni sa kim nije razgovarala, jela je jednom dnevno u šest sati uveče i samo se molila Bogu. Onaj, ko je dolazio kod nje je mogao ili da ispriča svoj problem, ili prosto da stoji pored i da ništa ne pita, pošto je njoj sve bilo otkriveno. Starica bi odmah počinjala da se moli za tog čoveka. To što joj je Gospod otkrivao, ona je pevala ili govorila naraspev iz Svetog Pisma (veoma često iz Psaltira i iz Jevandjelja), iz neke bogoslužbene knjige ili je prosto govorila onome ko je došao, to što je bio odgovor na njegove misli. To njeno poznavanje Svetog Pisma je podsećalo na božansku mudrost prepodobne Marije Egipatske, kada se obraćala starcu Zosimi rečima iz Svetog Pisma.

Blažena Anastasija je bila obična žena. Ona je za vreme rata Promislom Božijim prišla Crkvi. Jednom je ušla u Crkvu, prišla Raspeću, i dugo se molila i plakala. Od tog trenutka s njom se nešto desilo: ona se izmenila, počela je da se osamljuje i samo se molila. Kada sam došao kod nje, i još nisam uspeo ni da je pitam, već sam samo pomislio na oca Tavriona, blažena Anastasija je rekla za mene važne reči: “Pomen posebno poštovati”. Njen odgovor na moje misli je bio tada velika podrška za mene.

Drugi put se ona o starcu izjasnila još bolje: “... Jer ih učaše kao Onaj koji vlast ima, a ne kao književnici i fariseji” (Mt.7, 29). Visoko mišljenje o starcu Tavrionu mi je izneo i otac Jovan Krestjankin: kada sam ga upitao kako se on odnosio prema ocu Tavrionu, otac Jovan je odgovorio da ga smatra starcem. Poklonica Tatjana Nikolajevna je došla u Pečorski manastir i primio ju je otac Jovan Krestjankin. On ju je blagoslovio da ode u Pustinjku da pomaže ocu Tavrionu. Ona u početku to nije htela, ali je otac insistirao da ona treba da ide upravo kod njega. I zaista, Tatjana Nikolajevna je bila veoma korisna starcu. Kucala je na mašini i mnogo mu je pomagala kao delovodja u njegovoj opširnoj prepisci. Želim da spomenem još jednu Hrista radi jurodivu Evgeniju.

Ona je živela u Pustinjki, kada je tamo služio otac Tavrion. Evgenija je i zimi i leti išla bosa, neumivena, obrasla; ponekad je prilazila nekome od poklonika i ponešto predskazivala. Jedna žena, po imenu Klaudija, mi je ispričala sledeći slučaj povezan sa tom jurodivom ženom. Evgenija je imala veoma pravilne i lepe crte lica. Jednom joj je Klaudija rekla: “Kako si ti bila lepa u mladosti”. Kada je čula te reči, Evgenija je noktima izgrebala svoje lice do krvi. Klaudija je zažalila zbog svojih nepromišljeno izgovorenih reči. Jurodiva se često za vreme prijema kod oca Tavriona nalazila medju posetiocima i ponekad (ja sam tome bio svedok) ih je prinudjivala da starcu otkrivaju svoje grehe. Bila je prozorljiva: jedne je razobličavala, a drugima je predskazivala.

Čak je i starcu Tavrionu Evgenija unapred predskazala kakvom će smrću umreti. Nedugo pre svoje smrti, bivajući svestan teških okolnosti svoga služenja Gospodu, lošeg zdravlja i slabih snaga, a bez naslednika, otac Tavrion je nekako u propovedi izrazio želju da bi želeo da umre pred Božijim Prestolom. Kada je to čula, jurodiva Evgenija ga je grubo prekinula, rekavši da će umirati u postelji, i da će drugi morati da se brinu o njemu. Bila je stroga i direktna, nekada ju je bilo teško razumeti, ali su se mnoga njena predskazanja obistinila. Evgenija je posle smrti oca Tavriona ostala još neko vreme u Pustinjki, a zatim je otišla u Litvaniju. Umrla je negde oko Kaunasa. Legla je na klupu pored pravoslavne Crkve, i rekla: “Ja ću sada umreti”, i njena duša je otišla ka Gospodu.

Razmišljajući o sudbini Pustinjke, sećam se proročkih reči blažene Anastasije: “Nije Pustinjka za ljude, već ljudi za Pustinjku”. Ja sam tada shvatio te njene reči na sledeći način: ako je za života oca Tavriona Pustinjka bila za ljude, onda sada posle njegove smrti, ljudi treba neko vreme da pomažu Pustinjku. Broj poklonika tog manastira se veoma smanjio. Mnogo manje poklonika iz susednih zemalja je dolazilo zbog uspostavljenih granica. Drugi glavni uzrok za to je što u Pustinjki više nema takvog starca.

Ali u prvo vreme posle smrti oca Tavriona mnogi su još dolazili na njegov grob. Svaki put, kada dodješ na starčev grob i zamoliš ga za pomoć, uskoro se uveriš u snagu njegove molitve. Ponekad je velika uteha za one koji mole za pomoć spontani unutrašnji osećaj, da je starac blizu, da je uslišio molbu i da će se sigurno pomoliti Gospodu. Poklonica Olga, koja trenutno živi u Americi, se u toku jednogodišnjih poseta Latviji uvek trudi da ode na grob oca Tavriona, i piše: “Mi smo minimum dvaput godišnje peške (od železničke stanice do manastira nema mnogo, svega oko 15km) odlazili u Pustinjku. Na grobu su služene litije i parastosi. Molili smo se za njega, i njemu. Ja lično sam od njega dobijala osetnu pomoć i zastupništvo i to više puta”. Mnogima se on više puta javljao u snu, tešeći ili savetujući to, što se kroz neko vreme pokazalo tačnim. Nažalost, ja sam ga u snu video samo nekoliko puta. Ali jedan san sam veoma dobro zapamtio. Vidim oca Tavriona koji stoji na nekom ogromnom polju. Izgleda onako kako na ikonama slikaju Svete, celim rastom, u krupnom planu. Svestan sam da je otac Tavrion živ, ali ga vidim da je bolestan, kao u poslednjim godinama svog života. I odjednom je otac Tavrion počeo da izgovara neku jekteniju.

I čujem jak eho, koji se raznosi do samog kraja nepreglednog horizonta. Ali otac Tavrion nije pomagao samo u snu ili na svom grobu. Postoje neopovrgnuta svedočanstva da Bog čuje njegove molitve za ljude, koji pribegavaju njegovoj pomoći. Nedavno mi je jedna žena ispričala kako se iscelila posle plamene molitve arhimandritu Tavrionu. “Ove jeseni sam u povrtnjaku obrezala suve grane šipka. I odjednom mi se desila nezgoda - granom šipka sam povredila svoje oko. Lekarka, kojoj sam se odmah obratila je rekla da na mojoj rožnjači ima pet ogrebotina. Prepisala mi je lek, koji nažalost nisam našla ni u jednoj apoteci. Tog dana i noći sam morala da budem bez leka, a oko sam mazala samo svetim uljem i ispirala svetom vodom. Ujutru sam opet otišla kod lekarke i rekla joj da nema leka. Ona se začudila tome kako sam ja mogla da trpim toliki bol. Potom sam ipak našla lek. Na bolesno oko već nisam mogla da gledam, a drugo oko je počelo da se zatvara. Zbog bolova sam se čak teško i kretala. Počela sam da koristim lek, ali nije bilo nikakvog poboljšanja. Bilo mi je strašno da se suočim sa činjenicom da ću oslepeti. Zato sam sa verom i suzama uzela fotografiju arhimandrita Tavriona i počela da ga molim za pomoć.

Zatim sam se osenila krsnim znakom i celivala krst na grudima oca Tavriona. I tog trenutka, kao da je munja blesnula, i moje oči su se otvorile: počela sam da vidim jednako i na bolesno kao i na ono drugo oko. Od radosti nisam mogla da poverujem da ponovo vidim kao i ranije. Prišla sam do ogledala da vidim, da li zaista vidim ili mi se to samo čini. Uprkos sumnjama, pokazalo se da je to sve prava istina. Sledećeg dana sam opet otišla kod lekara, i ona je prekontrolisavši oči, zadivljeno rekla: “Kako se vaše oko brzo oporavilo, bilo je pet ogrebotina na rožnjači, a sada je ostala samo jedna mala jedva primetna ogrebotina, a ostalih četiri kao da i nije bilo”. Lekarka je rekla da više nema potrebe da uzimam lek, niti do dolazim kod nje”.

I do današnjeg dana su još živi očevici i duhovna čeda arhimandrita Tavriona, koja čuvaju u svojim srcima sećanje na njega. Nesumnjivo je da je on mnogim ljudima dao veliki podsticaj za duhovni život. Svojim plamenim stremljenjem ka Hristu on je pokazao živi primer toga, kako treba služiti Bogu. U ta vremena kada Crkva nije imala slobodu, otac Tavrion je bio kao oganj, koji je osvećivao i zagrevao sve, koji su s njim dolazili u kontakt. I taj oganj, koji je jednom zapaljen u Pustinjki, nastavlja da gori u srcima mnogih ljudi. Otac Mihail Četverov (sada jeromonah Gavrilo) mi je pričao o snazi molitve oca Tavriona, koju je osetio na samom sebi. Jednom je došao u Pustinjku i bilo je u toku pričešćivanje, koje je starac vršio. Mihail Vasiljevič je posle Pričesti osetio u duši neodoljivo stremljenje ka duhovnom životu i služenju Bogu, koje se sve više pojačavalo i s vremenom ga dovelo do svešteničkog čina. Nažalost, jedan broj ljudi koji nisu znali oca Tavriona lično, veruju raznim glasinama.

Iako su njegova hrabrost, nepokolebljivost i vernost Pravoslavlju dokazani ne samo poslednjim podvigom njegovog služenja u Pustinjki, već i mnogo ranije, kada je morao da se bori sa obnovljeništvom, kao naprimer u Permi. 1928 godine je po pozivu episkopa Pavlina došao u Perm, gde je s mukom postigao da obnovljenici budu prinudjeni da napuste Teodosijevsku Crkvu, koju su zauzeli. Širenju glasina o ocu Tavrionu u nekoj meri doprinosi i to, što je za proteklih četvrt veka posle starčeve smrti izdato malo publikacija, koje su posvećene njegovom životu i poukama. Mnogi svedoci su već odneli u večnost svoja sećanja na njegove podvige i blagodatne darove. Još sve starčeve pouke, kao i propovedi, zabeležene u to vreme na kasetama, nisu našle svoje zahvalne čitaoce.

Nesumnjivo je to dug ljubavi i blagodarnosti svih onih, koji su lično znali arhimandrita Tavriona, da podele s nama svoja sećanja o njemu, radi proslavljanja Imena Božijeg, divnog u svetim Svojim. Poznati moskovski protojerej, Dimitrije Smirnov, je pravedno rekao za oca Tavriona: “Starac Tavrion je raširio svoje srce, mogao je mirno da primi to, što je drugima bilo nerazumljivo, pa samim tim i neprijatno. Ne treba procenjivati to, što je otac Tavrion kao ličnost, kao pastir uradio za Rusku Crkvu u najtežem periodu njene istorije. A neki ljudi to očigledno ne shvataju. “Prekriti” širinu oca Tavriona, je bilo praktično nemoguće, i zato je on kod “užih” ljudi izazivao nedoumicu, ogradjivanje, antagonizam” (“Nezavisne novine”, 2003 godine). Ali čak i oni, koji možda u nečemu ne mogu da se slože sa starcem, ne smeju da poriču njegovu smelost pred Bogom, njegovu svetost i to, da je bez sumnje Božija blagodat delovala u njemu, i njegovom služenju Bogu i ljudima. Arhimandrit Tavrion je bio odlučan i beskompromisan čovek. Njegov jedini cilj je bilo spasenje ljudi koje mu je Bog slao i blagodatna sredstva za njegovo dostizanje. Svemu ostalom je pridavao malo značenja. Govorio je: “Ako spasenje ljudi ne bi zavisilo od našeg učešća, znači mi ne bismo bili slični Bogu.

U tome je suština, da je Gospod svetu, pastirstvu, i Svojoj Crkvi dao Duha Svetog, kako bi oni nastavili delo Hristovo”. Smatrao je da treba učiti ljude, koji bi mogli da uče druge. I još je govorio, da “nema više vernika po tradiciji, sada će biti samo vernici po savesti”. Starac je istovremeno bio i sa Bogom i sa ljudima. Mi obično na sve ljude oko nas gledamo nekako spolja, a on se ljudima obraćao iznutra, od srca, gde je prebivao sa Bogom, gde su njegov um i srce bili sjedinjeni. Može se sa uverenošću tvrditi da je otac Tavrion bio jedan od velikih podvižnika poslednjeg vremena. Kao zaključak želim da navedem predivnu karakteristiku starčeve uloge u savremenom svetu (nažalost, ne sećam se odakle sam je prepisao): “U današnje vreme najveće duhovne oskudice i duboke pomračenosti duha, starčestvo predstavlja besceni dar stradalnom čoveku, koji teži da u današnjem svetu sačuva vernost Jevandjeljskoj Istini. I na njega su prizvani samo ti najredji Božiji izabranici, koji su sposobni da učine svoj život neprekidnim mučeništvom.

I zato starac našeg vremena već samom činjenicom svog postojanja, a na osnovu toga što radi, zaslužuje duboko poštovanje i očuvanje sećanja na njega od strane cele Hristove Crkve, celog Božijeg naroda”. Smatram da je to danas, kao nikada ranije, posebno aktuelno. Verujem, daće Bog, doćiće vreme, kada će u Pustinjku ponovo početi da dolaze poklonici, tražeći utehu i pomoć pored groba blagodatnog starca Tavriona. Nemam ni najmanju sumnju u svetost oca Tavriona. Znam da je bio čovek svetog života i velike smelosti pred Gospodom.

Sećam se kako je četrdesetog dana, posle blažene starčeve smrti, u Pustinjku došla nastojateljica manastira igumanija Magdalina (Žegalova), kojoj je on još mnogo pre nego što će postati igumanija predskazao to naznačenje. Ona je rekla, da je u snu videla oca Tavriona s radosnim i neizrecivo blistavim licem. Verujem da je arhimandrit Tavrion već proslavljen na nebesima. Uveren sam da će doći vreme, kada će se to desiti i na zemlji.

Gospod ima Svoje puteve i rokove. Amin.

preuzeto sa http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/archiv.cgi?item=5r050818105609