MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

U nekoliko navrata pokušavao sam da, na sažet, ali sveobuhvatan i inspirativan način, napišem clanak o hrišćanskom životu koji bi predstavljao srž onoga što jedan hrišćanin treba da zna i čini. I mada se o ovome već mnogo razmišljalo i pisalo i ranije, nije mi bilo posve jasno kako to uraditi na pravi način. Upravo tada naleteh na knjižicu sa naslovom: “Kako ući u Nebesko Carstvo”, koju je napisao aljaski apostol Sv. Inokenitje Venjaminov. Pročitah je i shvatih da ja lično ne bih umeo ništa bolje napisati. U toj knjizi je sve bilo odlično - i sadržaj i stil i način prezentovanja. Stoga, vrlo zadovoljan, ja odštampah njegovu besedu, usput je stilski korigujući na nekoliko mesta.



...Vladika Inokentije (u svetu poznat kao Ivan Popov-Venjaminov) je rodjen 1797 u selu Ačinsk, u guberniji Irkutsk u Sibiru. Gospod ga je još kao malo dete, a naročito posle gubitka oca, posebno čuvao. Sam je naučio da čita i piše i već u sedmoj godini je čitao Psaltir i Poslanice.



Parohijani njegove crkve ubedili su mu majku da ga pošalje u školu, i Inokentije je, o vladinom trošku, primljen na seminar u Irkutsku, gde je diplomirao sa odličnim ocenama. Oženio se i potom bio rukopoložen za sveštenika 1821 godine. 1823 poslat je sa svojom ženom na Aljasku da radi kao misionar. Tamo je, uz ogroman samopregor i sa uspehom, širio Hristovo učenje medju neukim Aleutima. Sastavio je prvu azbuku i gramatiku aleutskog jezika i preveo Sveto Pismo, katihizis i Božije službe na aleutski jezik. Posle nekoliko godina provedenih u Americi, Inokentije je doputovao u Petrograd da zatraži pomoć od Sinoda za svoj misionarski rad. Dok je tamo boravio, javili su mu za smrt njegove popadije. Odmah se zamonašio. 1840 je posvećen je za vladiku i poslat na Kamčatku, Kuril i u aleutsku eparhiju gde se njegov rad još više proširio. Posle 28 godina bio je vracen u Moskvu da služi u Moskovskoj Sabornoj Crkvi kao Mitropolit. Upokojio se u Gospodu 1879 godine.



U februaru 1994, Mitropolit Inokentije je kanonizovan u Crkvi Svih žalosnih radost u San Francisku, zajedno sa nadbiskupom Nikolajem, japanskim apostolom. Vladika Aleksandar (Mileant). Uvod Stvoreni smo za život na ovoj zemlji, za razliku od životinja koje umiru i nestaju vremenom, sa visokim ciljem, da živimo sa Gospodom, ne samo za stotinu godina, već za čitavu večnost! Svaki pojedinac instinktivno teži za srećom. Ovu želju je u našu prirodu usadio sam Tvorac, i zbog toga ona nije grešna. Ali je važno razumeti da je u ovom privremenom životu nemoguće naći potpunu sreću; ona dolazi od Gospoda i ne može se doživeti bez Njega. Samo On, koji je krajnje dobro i izvor svega dobrog, može zadovoljiti našu žedj za srećom. Materijalne stvari nas ne mogu potpuno zadovoljiti. Zaista, iz iskustva znamo da nas one mogu usrećiti samo na kratko vreme, potom postajemo zasićeni njima i već želimo nešto novo. Najpre zadovoljstvo što nešto posedujemo a potom zasićenost tim istim, stalno se smenjuju.



Najizrazitiji primer ove neutoljene žedji za srećom je Solomon, čuveni izraelski car, koji je živeo oko 1000 godine pre Hrista. Bio je toliko bogat da su svi predmeti u njegovim palatama bili napravljeni od čistog zlata. Bio je toliko mudar da su mu iz dalekih zemalja dolazili čuveni ljudi toga vremena, samo da ga čuju kako govori. Bio je toliko čuven da bi samo na pomen njegova imena, njegovi neprijatelji zadrhtali. Mogao je lako da zadovolji svaku od svojih želja i činilo se da nije bilo zadovoljstva koje on nije mogao da ima ili dobije.



Ali, bez obzira na sve ovo, Solomon nije mogao da nadje potpunu sreću do kraja svog života. Opisao je svoje duge godine potrage za srećom i svoja stalna razočaranja u delu “Propovednikova knjiga”, koju je započeo rečenicom: “Taština nad taštinama, sve je samo taština!” (Knj. Prop. 1:2). Ostali mnogobrojni mudri ljudi, isto toliko uspešni u životu, došli su do istog zaključka. Izgleda da nas negde duboko u našem podsvesnom biću nešto podseća na to da smo na ovoj zemlji samo u prolazu i da naša stvarna sreća nije ovde, već tamo, u tom drugom i boljem svetu znanom kao Raj ili Nebesko Carstvo. Da poseduje ceo svet čoveka bi zanimalo samo u jednom kratkom periodu, jer na drugoj strani ostaje besmrtna duša, potpuno nezadovoljena koja vapi za prisnom vezom sa Gospodom.



Isus Hristos, Sin Božji, došao je na zemlju da bi nam omogućio da povratimo ono izgubljeno – mogućnost da provedemo večnost u blaženom prisustvu našega Gospoda. Otkrio je ljudima da svo njihovo zlo leži u grehu i da niko ne može sam na svoju ruku pobediti zlo u sebi i dostići jedinstvo sa Bogom. Greh koji nam je urodjen od pada, stoji izmedju nas i Gospoda kao visok zid. Da Sin Božji nije svojim milosrdjem sišao medju nas i ovaplotio se, i da nije svojom smrću pobedio greh, ceo ljudski rod bi nestao zauvek!



Stoga, zahvaljujući Njemu, oni koji žele da se očiste od zla, mogu to da urade sada, da se vrate Bogu i zadobiju večno blaženstvo u Nebeskom Carstvu. Ispitujući podrobnije dole navedeno, želimo da vidimo kako se može postići ovaj cilj.



- Koje nam je blagodati dao Naš Gospod Isus Hristos - Kako je Isus Hristos živeo na zemlji i stradao za nas - Koji put vodi u Nebesko Carstvo - Kako nam Isus Hristos pomaže da idemo putem spasenja Blagodati koje nam je dao Gospod Isus Hristos



Da bismo ocenili blagodati koje nam je dao naš Gospod Isus Hristos, treba prvo da se setimo kako je blagosloven bio prvi čovek dok je još uvek živeo van greha, i te žalosti koja ga je snašla posle pada u greh. Prvi čovek koji je bio stvoren po liku i podobiju svoga Tvorca, imao je snažnu i blisku vezu sa Njim i zbog toga je uživao potpunu sreću. Bog koji je stvorio Adama, dao je ovome mnogo svojih osobina, od kojih je najvažnija bila večnost. Bog je pravedan i dao je Adamu da bude čist i bez greha.



Bog je blagosloven i dao je Adamu da i on bude blagosloven, i to stanje blaženosti je trebalo da se uvećava iz dan u dan. Kao što se navodi u Knjizi Postanja, Adam je živeo u najveličanstvenijoj bašti (nazvanoj Edem ili Raj), koju je zasadio Gospod, i tu je uživao mnoge životne blagodati. Nije znao ni za bolest ni za patnju. Nije se ničega plašio, i bio je gospodar svim životinjama. Nije osećao ni toplotu, ni hladnoću. Brinuo se o vrtu, i to je radio sa zadovoljstvom. Njegova duša je bila ispunjena spoznajom o Božjem prisustvu, i voleo je svoga Tvorca svim svojim srcem. Adam je uvek bio miran i srećan i nije znao za neprijatnosti, žalost ili brige. Sve njegove želje bile su čiste, ispravne i usaglašene; njegovo sećanje i um kao i ostale umne sposobnosti bile su u saglasnosti i svakim danom postajale sve bolje. Budući da je bio čist i nevin, bio je stalno u Božjem prisustvu, razgovarajući sa Njime kao sa svojim ocem, zbog čega ga je Gospod i voleo kao svog sina. Ukratko, Adam je bio u Raju i Raj je bio u njemu.



Da Adam nije zgrešio, on bi ostao blagosloven zauvek kao i svi njegovi potomci. Jer u tu svrhu je Gospod i stvorio čoveka. Ali je Adam pokleknuo pred kušačem-djavolom, zgrešio pred Gospodom, našavši zadovoljstvo u kušanju zabranjenog voća. Kada se Gospod javio Adamu odmah nakon njegove greške, Adam je umesto da se pokaje i obeća poslušnost nadalje, počeo da se opravdava navodeći kao krivca svoju ženu. Eva je, opet, sa svoje strane krivila zmiju za sve. I tako je greh postao deo ljudske prirode, duboko je ranjavajući, jer se Adam i Eva nisu suštinski pokajali. Postojeći savez sa Tvorcem je bio prekinut i blaženstvo izgubljeno. Time što je izgubio unutrašnji Raj, Adam postade nedostojan spoljašnjeg Raja i stoga bi izgnan iz Njega.



Posle pada u greh, Adamova duša potamni, njegove misli i želje postadoše haotične a njegova mašta i sećanje zamućeni. Umesto mira i radosti, susrete se sa žalošću, uznemirenošću, propadanjem, bedom i nesrećom. On iskusi siromaštvo i težak rad, glad i žedj. I posle niza godina obeleženih strasnim žalostima, bolesna starost poče da ga pritiska, i smrt se približi. Najstrašnije od svega, djavo, izvor svega zla, zadobi moć da utiče na Adama da greši i time ga još više udalji od Gospoda.



Cela priroda koja je do tada služila Adamu kao izvor sve sreće, postade sada njegov neprijatelj. Adam i njegovi potomci počeše da pate od hladnoće ili toplote i da osećaju glad i promene u klimi i svojoj okolini. Životinje postaše neprijateljski raspoložene prema ljudima i gledaše na ove kao na svoj plen. Adamovi potomci počeše da pate od različitih bolesti, koje su vremenom postajale sve ozbiljnije i mnogobrojnije. Ljudi zaboraviše da su bili braća i počeše da ratuju jedan protiv drugoga, da se mrze, da varaju, napadaju i ubijaju jedan drugoga. I konačno, posle svih napora, muka i patnji, čekala ih je smrt, a kao grečnike, potom i Ad i večna kazna. Nijedan čovek, koliko god da je talentovan i moćan, niti celo čovečanstvo zajedno, ne bi mogli da povrate ono što je Adam izgubio kada je zgrešio u Edemu. Wta bi se desilo sa nama i celim čovečanstvom da Isus Hristos nije došao da nas iskupi Svojom milošću? Treba da se zahvalimo našem Nebeskom Ocu što se sažalio na nas.



On nas voli više nego što ćemo mi ikad biti u stanju voleti sami sebe. I zbog njegove neizmerne ljubavi, on nam je poslao svoga Jedinorodnog sina, našeg Gospoda Isusa Hrista, da nas oslobodi od greha i zamke djavola i da nas uvede u večno Carstvo Nebesko. Svojim učenjem, Isus Hristos je rasterao tamu neznanja i sve moguće greške i osvetlio svet svetlošću istinske vere. Sada svako ko to želi, može da spozna Božju volju i zadobije večan život. Svojim načinom života, Hristos nam je pokazao kako da se spasemo. I takodje nam stalno pomaže u bilo čemu dobrom što radimo. Svojom najdragocenijom krvlju Isus je oprao naše grehe i učinio nas Božjom decom, nas koji smo bili sluge strasti i djavola. Ta mučenja koja bismo mi kao oni koji su prekršili Božju volju trebalo da propatimo, uzeo je na sebe On. Svojom smrću, On je srušio moć djavola, uništio moć pakla i oslobodio nas od smrti. Svojim Vaskrsenjem, dao nam je život i otvorio vrata Raja za sve. Prema tome, smrt više nije tragedija koja se više ne može izmeniti, već prelaz iz ovog privremenog sveta taštine i žalosti u svetliji i srećniji život. A svojim Vaznesenjem na nebo, Hristos je proslavio našu prirodu, omogućavajući nam da delimo večnu radost sa Andjelima i svim božanskim stvorenjima.



Nemoguće je u potpunosti razumeti i opisati sve dobrobiti koje je Gospod pripremio za nas. Samo da kažemo, da će svi oni koji su izabrali da veruju u Njega i da žive hrišćanskim životom, postati deca Božja, dospeti u Raj gde žive Andjeli i pravednici, gde će gledati i Gospodnje Lice. Radovaće se čistom i večnom radošću, ne znajući više za umor, tugu ili nevolje. Tako je predivno da Isus Hristos daje ove blagodati, ne izabranoj nekolicini, vec svima onima koji žele da ih prime! Dobro utvrdjen put spasenja nam je pokazan; taj put je učinjen lakim i ravnim u najvećoj mogućoj meri. A pored toga, Isus nam stalno pomaže, takoreći, vodeći nas za ruku. Nama samo preostaje da Mu se ne odupiremo, da ne budemo tvrdoglavi, već da se predamo Njegovoj volji.



Eto, možete da vidite koliko nas Isus Hristos voli i kakve nam prekrasne blagodati daruje! Da pogledamo samo na čas - šta bi se desilo da se Isus pojavi pred nama i zapita: "Deco moja! Da li me volite za sve ono što sam uradio za vas i da li cenite blagodati koje sam izlio na vas?" Ko medju vama, ne bi odgovorio: "Da, Gospode! Volim Te i zahvalan sam Ti!" Pa onda, ako stvarno volimo Isusa Hrista svojim srcima, a ne samo svojim rečima, i ako smo Mu zahvalni, zar onda ne treba da se pridržavamo onoga što On hoće da činimo?



Ako osoba iskreno voli svoga dobročinitelja, ona izražava svoju zahvalnost time što čini ono što njen dobrotvor želi.



Kako je Isus Hristos živeo i stradao za nas Osnova života je ljubav: "Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom, i ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe” (Mk 12:30-31). Zbog naše grešne prirode, niko od nas nije u stanju da voli Gospoda i bližnje svoje na tako potpun i savršen način. Jedino je Isus Hristos istinski voleo svakoga, pa čak i svoje neprijatelje. Njegova bezmerna ljubav je bila očigledna, i ogledala se u svakoj Njegovoj reči i svakom Njegovom delu. Budući da je Jedinorodni Sin Božji i sam Bog, Isus Hristos u svom milosrdju sišao sa nebesa i ovaplotio se, postao čovek, isti je u svemu s nama, izuzev u grehu. Taj preuzvišeni Nebeski Car pred kime svi Andjeli i ostala nebeska bića drhte, milostivo je uzeo na sebe lik običnog smrtnika kako bi ispravio našu palu prirodu. Poseduje sva blaga ovoga sveta a opet je pristao na to da se rodi u siromaštvu, ležeći u jaslama u tamnoj pećini. Najvažniji je zakonodavac, a za vreme svog života na zemlji, Isus Hristos se ponizno povinuo svim zapovestima i dekretima jevrejskog religioznog zakona. Tako će se na osmi dan posle rodjenja obrezati, a četrdesetog dana Njegova Majka će Ga dovesti u hram i tu platiti žrtvu otkupljenja, za Njega, Gospodara sveta.



Kao što i priliči dobrom dečaku a kasnije i mladiću, slušao je Svoju Majku i pomagao Svom poočimu, ostarelom Josifu. Kada je sazreo, On se odnosio prema jevrejskim starešinama i vodjama sa poštovanjem, isto kao i sa rimskim guvernerima i plaćao potrebne takse. Dobrovoljno je živeo u siromaštvu, i često nije imao ni glavu gde da skloni na Svojim putovanjima dok je propovedao. Hristos kome se sva priroda pokorava, lično je služio ljude, pa čak i prao noge svojim učenicima, koji su bili neobrazovani ribari. Isus Hristos se stalno molio Svom Nebeskom Ocu, i noću dok su drugi spavali. U sinagogi je subotom uzimao učešća u zajedničkim molitvama i čitanju Starog Zaveta, a u vreme važnih praznika išao je u Jerusalimski hram na poklonjenje.



Svom svojom ljubavlju i marljivošću, Isus je ispunjavao misiju za koju je poslat, a sve u slavu Oca Svog Nebeskog. Osećao je sažaljenje prema svim ljudima, naročito prema siromašnima i manje privilegovanima, želeo dobra svakome i bio spreman na svaku žrtvu, samo da bi umanjio njihovu patnju. Podnosio je neverovatne uvrede nezahvalne mase sa najvećom krotkošću i nije se ljutio na one koji su Ga klevetali i spletkarili protiv Njega. Neprijatelji su Ga nazivali grešnikom i kršiocem zakona; drugi su mu se izrugivali zato što je bio drvosečin sin; neki drugi pak su ga nazivali prijateljem pijanica i grešnika. U nekoliko navrata pokušali su i da Ga kamenuju ili da Ga bace sa vrha planine. Fariseji su Njegovo učenje nazivali lažnim, a kada bi On izlečio bolesne, vaskrsao mrtve ili isterao demone iz ljudi, ovo su tumačili kao delo zlog duha. Neki su ga čak otvoreno nazivali djavoimanim. Gospod Isus, naš Svevišnji Gospod, mogao je da ih uništi sve jednom rečju. Umesto toga, On je sažaljevao ove duhovno slepe ljude i molio se za njihovu dobrobit i spasenje. Ukratko, od svoje najranije mladosti, pa sve do svoje smrti, Isus Hristos je činio dobro svim ljudima, pa i onima koji su Mu zadavali bola i muke.



Naročito su ga mrzeli jevrejski glavari, prvosveštenici i fariseji – čiji je zadatak u stvari trebalo da bude da uče ljude dobrom i da ih upućuju veri. Uradili su sve što su mogli ne bi li odvratili ljude od vere u Isusa kao Boga i poslanog Spasitelja, iskrivljujući znakove proročanstva o Njegovom dolasku. Poricali su sve ono što je On uradio ili kazao. Isus nije toliko žalio sto se jevrejski poglavari bore protiv Njega koliko zbog toga što idu slepo prema svom kobnom i ništavnom kraju, usput povlačeći neuke ljude za sobom. Nedugo pred svoju smrt, Isus je učinio svoje najveće čudo: vaskrsao je Lazara koji je bio mrtav i u grobu već 4 dana i čije se telo već počelo raspadati. Ovo čudo se desilo u prisustvu velikog broja ljudi i ostavilo snažan utisak na sve njih. Mnogi od neverujućih Jevreja potom poverovaše u Isusa kao Mesiju. Ali su se prvosveštenici i fariseji, ljubomorni na Njegovu slavu, užurbano sastali i odlučili da Ga smesta pošalju u smrt, zajedno sa Lazarom kojega On beše vaskrsao.



Znajući da se dani Njegovog života na zemlji približavaju kraju, Hristos sakupi svoje učenike i povede ih na Maslinsku Goru, na Tajnu poslednju Večeru. Ovde je On ustanovio Tajnu Svetog Pričešća i izdao učenicima Svoje poslednje zapovesti. Posle toga je otišao u Getsimanski vrt gdje je iskusio najbolnija unutarnja previranja. Patnja je bila toliko snažna da je za vreme molitve znoj na Njegovom celu postao krvav. U tom času je Spasiteljeva duša uronula u veliku tamu i osetila užas zbog nepodnošljivih grehova koje je preuzimao na Sebe. Isus je znao da mora da opere Svojom najsvetijom Krvlju sva ona bezbrojna sagrešenja miliona ljudi, počev sa Adamom i uključujući sva buduća pokolenja. Pognut pod teretom zla ovoga sveta, Isus Hrist je uzviknuo: "Žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovdje; i stražite sa Mnom"(Mat. 26:38). Niko ne može u potpunosti razumeti šta je čista duša Bogočoveka iskusila tu, u Getsimanskom vrtu. Ali možete da zamislite kako su Mu se tu, u svoj svojoj ruznoći, otkrili svi gresi čovečanstva i kako se čista duša Bogočoveka zbog ovog prizora našla u tuzi i puna žalosti. Hristos je znao da će njegove velike patnje i bezgraničnu ljubav ceniti samo mali broj ljudi, da će se veliki deo ljudi ravnodušno okrenuti protiv Njega, da će neki odbaciti Njegovo učenje i surovo kažnjavati one koji veruju u Njega. Prorokovao je da će mnogi od Njegovih naslednika biti licemeri koji će pretvoriti veru u sredstvo zarade kao i da će doći lažni učitelji i lažni proroci koji će izopačiti Njegovo učenje i koji će, zbog zavisti i pohlepe, uvući verne u štetne sekte.



Predvideo je da će se pojaviti lažni pastiri koji će zbog svoje ambicije stvoriti raskol u Crkvi. Hristos je znao da će mnogi Hrišćani ne samo prestati da vole Gospoda i žive ispravno, već i da će se predati odvratnim zločinima i da će tako svojim gresima prevazići i pagane, i da će kao rezultat svega, hrišćanska vera postati oskrnavljena. U vreme ovih ogromnih iskušeničkih patnji, umesto da uništi čovečanstvo kao nezahvalno i zločinačko u Njemu se kao zalog pravde i odanosti Svome Ocu, sjediniše osećanja žalosti i tuge.



On prihvati na Sebe sve patnje, pa i samu smrt, ne bi li nas grešnike na taj način sačuvao od moći djavola i večne osude. Dok se Isus još uvek molio, masa ljudi je sa svetiljkama i palicama, zajedno sa vojnicima koje su poslali judejski poglavari, stigla u vrt. Vezali su Ga i odvukli kao zločinca do prvosveštenika da Mu se presudi. Apostoli, koje je on toliko voleo, i koji su uvek bili uz Njega, sada ga, nemajući srca, napustiše i pobegoše. Tada su se poglavari brzo okupili u domu prvosveštenika, gde su naveli mnoštvo najsmešnijih optužbi na račun Hrista. Nijedna od njih doduše, nije bila dovoljna za donošenje smrtne presude. Prvosveštenik je zahtevao da Isus, pod zakletvom, navede da li je On taj obećani Spasitelj, Sin Božji.



Kad je potvrdio da On to jeste, sveštenički poglavari ga optužiše za hulu i osudiše na smrt. Ne mogavši više da sakrivaju svoju mržnju prema Isusu Hristu, počeše da Ga udaraju i vredjaju. Rimljani, medjutim, nisu nikome davali pravo vlasti. Tako će sledećeg jutra, u petak, dan pre Pashe, jevrejske starešine dovesti Isusa Hrista na novi sud pred rimskog guvernera Pontija Pilata, nadajući se da će ovaj potvrditi njihovu odluku. Pilat je, pak, shvatajući da je Hristos optužen iz zavisti, hteo da Ga pusti na slobodu.



Ali pobuniše se prvosveštenici i ostali poglavari, preteći da će se žaliti rimskom imperatoru. Ne želeći da dovede u opasnost svoju karijeru, Pilat odluči da se obrati ljudima koji su se tu bili skupili. Podsećajući ih na običaj da se oslobadjaju neki od zarobljenika uoči Pashe, Pilat ih upita koju od dvojice zarobljenih da oslobodi, Varavu ili Hrista. (Varava je bio razbojnik, zatvoren zbog nekog zločina). Dok su ljudi medju sobom odlučivali, jevrejske starešine ih ubede da zatraže da se oslobodi Varava, a Hristos razapne na Krst.



Ljudi behu zaboravili mnogobrojna dobra dela koje im On beše učinio.Zaboraviše koliko njih je očistio od zlih duhova, ili izlečio od gube, slepila, slabosti i drugih neizlečivih bolesti, koliko njih vratio sa staze raskalašnosti na put celomudrenosti, a kolikim očajnicima povratio nadu. Rimski vojnici počeše da psuju na Gospoda i da Ga šibaju. Tada Mu obukoše purpurni ogrtač i metnuše na glavu venac od trnja. Pilat Ga je zatim izveo tako ranjenog, nadajući se da će se ljudi sažaliti i tražiti da se oslobodi.



Umesto toga, oni počeše da viču, “Da se razapne! Da se razapne!”. Kada je ovo čuo, Pilat popusti. Bezvoljno, jer nije hteo da saučestvuje u osudi nevinog čoveka, on naredi da se Varava pusti na slobodu, a Hristos preda Jevrejima. Vojnici dadoše Hristu drveni Krst na kojem će Ga raspeti i narede Mu da ga nosi do mesta pogubljenja, poznato pod imenom Golgota (što znači “mesto lobanje”). Tu su Mu skinuli odeću i raspeli Ga na Krst. Dva razbojnika, sa obe strane, bili su raspeti takodje. Tako su, na najponižavajući način, kao da je veliki zločinac, pogubili Njega Koji je rasterao tamu laži i greha Svojom Božanskom svetlošću i pobedio mržnju Svojom neograničenom ljubavlju! Dragi Bože! Kako ljudi mogu biti okrutni i slepi! Ali oni koji su mrzeli Hrista nisu mogli da zadovolje svoju mržnju.



I na umirućeg Spasitelja bacali su kletve podrugivajući Mu se, tražeći da učini neko čudo. Kad je zatražio vodu da utoli žedj, dali su Mu sirće. I tako, ostavljen od svih, ranjen, krvareći i gušeći se, premoren od strašne neutoljene žedji, On koji je udahnuo život u prvog čoveka, umro je najstrašnijom smrću! Pred ovim zločinom se u strahu povuče i sama priroda iako nema dušu: sunce potamne a zemlja se zatrese. A za koga je onda Spasitelj sveta stradao? Stradao je za celo čovečanstvo, za neprijatelje i mučitelje, za one koji, dobivši mnoge nagrade od Njega, ne udostojiše se da Mu se zahvale. Propatio je i stradao za svakoga od nas, tvrdoglave grešnike, koji Ga svakodnevno rastužujemo svojom ravnodušnošću, nezahvalnošću, mržnjom, lažima i užasnim delima, i Kojega, ovim bezbrojnim gresima raspinjemo stalno i uvek. Kako bismo cenili mnogo više bezgraničnu ljubav Isusa Hrista i veličinu Njegove žrtve, treba da se podsetimo kako je On silan i kako smo mi beznačajni.



Zaista, Hristos je istiniti Gospod naš, ravan Ocu i Svetome Duhu. On boravi u nedostižnom svetu, ovaj svemoćni Tvorac svega, ovaj besmrtni Car pred kojim se klanjaju svi bezbrojni Andjeli. On je neiscrpni izvor života, Gospod svega vidljivog i nevidljivog, veličanstveni sudija svih živih i mrtvih. Ovaj i ovakav Isus se namučio za nas, grešna i beznačajna stvorenja. Ko može razumeti onda ovu tajnu Božije ljubavi?



Put u Nebesko Carstvo



Put u Nebesko Carstvo je prokrčio Sam Gospod Isus Hristos. On je prvi njime i išao. Biblija nas uči da samo onaj koji traži Isusa može stići u Njegovo Carstvo. Kako da Ga sledimo? Čujte šta kaže naš Spasitelj: “Ko hoće za Mnom da ide neka se odreče sebe i uzme krst svoj, i za Mnom ide”. (Mark 8:34). Ove reči, ko god želi da ih čuje, znače da On nikoga ne primorava da Ga sledi. On ne treba one koji su nevoljni, već želi one koji Ga slobodno, po svom izboru žele slediti. Shodno tome, samo oni koji izaberu Spasiteljev put, stižu do Nebeskog Carstva. Hrišćanine! Tvoj spas ili tvoje pogubljenje nalazi se u tvojim rukama. Svojom neizrecivom mudrošću i ljubavlju, Gospod ti je dao slobodu da odabereš ono sto zeliš, i ne primorava te da išta radiš protiv svoje volje. Stoga, ako istinski želiš da slediš Isusa Hrista, On će ti Sam pokazati put u Nebesko Carstvo i pri tom ti pomoći na svakom koraku. Ako ne želiš da Ga slediš, to je opet tvoj izbor. Ali pazi dobro da ne prezreš milost Božju!



Time što se sažalio na tebe, Isus Hristos je pokazao da već dugo vremena kuca na vrata tvoga srca, čekajući na tvoju odluku da se spaseš. Ali teško tebi, ako On, nakon dugog čekanja, odvrati Svoje lice od tebe, jadni sine koji ćeš propasti. Tada ti ni najmoćniji ni najuticajniji ljudi, kao ni svi Andjeli na nebu, neće moći pomoći! Zbog toga je naročito važno podhranjivati u sebi želju o spasenju i ići tim putem odlučno.Da bi ova želja rasla u nama, i učinila nas odlučnijima, moramo da naučimo gde vodi staza koju nam je pokazao Hristos i kako njome da idemo. Sledeća pitanja razmotrićemo pobliže, jer su izuzetno važna. Pre svega, svaki hrišćanin mora podrobno da izuči temelje svoje hrišćanske vere. U tom cilju, mora se redovno i stalno čitati Sveto Pismo, naročito, Novi Zavet. Ne samo što morate izučiti njegov sadržaj, već se morate isto tako zainteresovati za njegovo poreklo, ko ga je napisao i kada, kako je sačuvano i kako je prenošeno sa kolena na koleno, te zašto je nazvano Božanstvenim i Svetim. Dok se proučavaju Svete Knjige, treba biti prostodušna srca, bez predrasude ili preterane znatiželjnosti; ne treba pokušavati otkriti skrivene tajne već naučiti ono što će vam pomoći u vašem životu i tome kako postati sve bolji.



Ono što nam je potrebno da saznamo za naše spasenje, otkriveno nam je u Svetom Pismu do tančina. Takodje je važno detaljno proučiti veru koju nam je dao naš Gospod, jer onaj koji ne želi da sazna istinu lako postaje žrtva lažnih učitelja. Tužno je što toliki pravoslavni nestaju samo zbog toga što zanemaruju Isusovo učenje. Imaju pristupa svetlosti, a tapkaju u mraku. Učenje o veri bi trebalo da je u sprezi sa vašim prirodnim sklonostima i znanjem. Na primer, ozbiljan student bi trebalo da pored Svetog Pisma čita i dela Svetih Otaca kao i istorijske i teološke knjige ostalih pravoslavnih autora.



Ove knjige će još više učvrstiti vašu veru, i dati vam mogućnost da utičete i na sve one kojima su ove knjige nedostupne, pomažući i njima da se učvrste u veri. Kada se uverite u to da se naša pravoslavna vera zasniva na Svetom Pismu, da je nisu izmislili ljudi i da Biblija sadrži istinsku reč Gospodnju koju je Sveti Duh otkrio prorocima i apostolima, prihvatite to, čvrsto verujući svim svojim srcem. Verujte Svetom Pismu bez i trunke sumnje, usput ne filozofirajući, i odbacite sve jeretičke pomisli.



Ako ponizno primite Hristovu istinu, vaša će vera postati jača i odvesti vas na put spasenja. Na kraju, budite marljivi i počnite da živite onako kako vam to nalaže Sveto Pismo. Ako pak u sebi nemate tu marljivost, padnite ničice pred Gospoda i iskreno se pomolivši, zamolite Ga da vam pošalje revnosnu želju da živite u skladu sa Njegovim zapovestima. A tada, kada milost Božja počne da vas vodi prema spasenju, sledite je, usput se herojski boreći sa zamkama, jer će djavo nastojati na sve načine da vas odvrati sa Hristovog puta. Da bismo ilustrovali ovo gore navedeno, pretpostavimo da ste neočekivano nasledili svog bogatog rodjaka. Ovaj je rodjak, pre nego što je umro, svojim testamentom ostavio samo vama svoju prelepu kucu na vrhu čarobne planine.



Pošto je voleo samoću, nije izgradio puteve oko kuće, već se penjao do nje utrtom planinskom stazom. Da biste znali kako da dodjete do kuće, on vam je ostavio mapu, naznačujući pravu stazu kojom treba ići. Planina ima mnogo staza, ali nijedna ne vodi do kuće; neke završavaju u ćorsokaku a druge na strmoj litici. Znači, da biste stigli do kuće, morate poći stazom koju vam je odredio vaš voljeni rodjak. Opreznost vam nalaže da, pre nego što krenete na takav put, dobro proučite šta to znači biti na planini, dobro se snabdevsi svim potrepštinama nužnim za uspinjanje ili noćenje na njoj. Poželjno je takodje pitati šumara o znacima pored puta, kako se ne bi izgubili ili skrenuli sa pravog puta. Naravno, kao razumna osoba, dobro ćete se pripremiti pre nego što krenete na put. Na isti način, da bi se stiglo u Carstvo Nebesko, moramo najpre da odredimo koji put vodi njemu, moramo paziti da usput ne posrnemo, da vodimo računa o svemu, itd. Naša mapa je Sveto Pismo i ostale pravoslavne knjige; šumari su crkveni pastiri čija je dužnost da pomognu vernima na njihovom putu u Raj.



Stvari spremljene za put predstavljaju crkvene tajne potrebne za učvršćivanje naše duhovne snage. Staza koja vodi u Raj je uska, strma i preplavljena šibljem, dok ostale staze izgledaju široke i jednostavne. Veoma je važno ne skrenuti sa pravog puta. Gospod Isus Hristos i Njegovi apostoli učestano su upozoravali da postoji samo jedna staza koja vodi u Nebesko Carstvo, staza za koju se zna iz Jevandjelja. Sve druge, naročito široke, staze kojima se veoma lako putuje, vode u propast. Treba sada pobliže da ispitamo put koji nam je naznačio naš Gospod Isus Hristos.



Rekao je: ako hoće ko za Mnom ici, neka se: odrekne sebe i uzme krst svoj i za Mnom ide Znači, onaj koji želi da sledi Hrista, počinje sa odricanjem od sebe. To znači, odriče se svih loših navika, čisti srce od grešnih želja (žedji za novcem, luksuzom, slavom, moći nad ostalima, itd), izbacuje nečiste pomisli, kroti bludne želje, udaljuje se od okolnosti koje vode u greh, i uopšte, ništa ne radi iz tvrdoglavosti ili zbog ega, već sve čini u ime ljubavi prema Gospodu i sa željom da doprinese slavi Njegovog Imena.



Drugim rečima, odreći se sebe, znači biti mrtav za greh, ali itekako živ za Gospoda, kao što objašnjava Sv. Pavle u Poslanici Rim. 6:11. Potom, učenik i saputnik Hristov, mora staviti na sebe svoj krst. Krst predstavlja, u toku jednog hrišćanskog života, razne teškoće i žalosti, kako unutrašnje, tako i spoljašnje. Uzeti krst na sebe, znači trpeti sve bez žalbe, bez obzira na to koliko stvari mogu biti neprijatne. Na primer, ako vas je neko uvredio ili vam se podsmehnuo ili vas izazvao, saslušajte ga bez ljutnje.



Na isti način, ako ste pomogli nekome, a ta osoba ne samo da se nije zahvalila već je krivoklevetala na vas, ili ste hteli da uradite nešto dobro ali niste bili u mogućnosti da to i preduzmete, podnosite to sve bez očajanja. Da li vas je snašla neka nevolja? Da li se neko u vašoj porodici razboleo? Da li ste bez obzira na sav uloženi napor i neumoran rad ipak pretrpeli poraz? Da li vas neko ili nešto ugnjetava? Trpite sve to u Ime Isusa Hrista. Ne smatrajte se nepravedno kažnjenim, ali prihvatite sve kao svoj krst.



Nositi svoj krst znači strpljivo prihvatiti sve teškoće koje vas snadju, ali isto tako i težiti za duhovnom savršenošću, kako nas Sveto Pismo i uči. Na primer, moramo biti dobri prema drugima: raditi za dobro i razvoj svoje eparhije, posećivati bolesne i siromašne; pomagati onima koji trebaju našu pomoć; skupljati pare za siromašne i učestvovati u širenju duhovne prosvetljenosti. Znači, moramo sami tražiti zadatke istrajno i krotko jer će nas njihovo rešenje odvesti na put spasenja i biti na dobrobit ljudima oko nas i uopšte, stalno nastojati da svojim dobrim delima, rečima, molitvom i savetima, idemo tim putem. Ako se desi da vam se javi gorda pomisao da ste bolji ili pametniji od drugih, brzo je odbacite jer će podrivati svaki vaš napor.



Blažen je onaj koji nosi svoj krst sa obazrivošću i poniznošću, jer Gospod nikada neće dozvoliti da takva osoba propadne nego će ga voditi i jačati Svojim Svetim Duhom. Idući za Isusom Hristom ne znači samo nositi spoljašnji krst. Spoljni krst nose svi, ne samo hrišćani. Nema osobe koja nije iskusila jad i žalost u svom životu. Onaj koji želi da postane istinski Hristov učenik, mora nadasve da nosi svoj unutrašnji krst. Unutrašnji krst treba da se nosi radosnije nego spoljašnji. U vreme pokajanja, vaše misli usmerite na sebe kako biste proučili svoju dušu, i istoga časa, pojaviće se ogroman broj krstova. Na primer, razmišljajte o tome kako ste stvoreni, i koja je svrha života. Da li živite u skladu sa Hristovim učenjem, da li činite dobra dela, da li uzrastate duhovno?



Razmišljajte o ovome podrobno i shvatićete da u mnogome veoma puno grešite. Bog vas je stvorio da svojim životom, dobrim delima i svim svojim bićem širite i činite dobro i tako jačate Njegovo Carstvo. Vi, medjutim, ne samo da ste to zanemarili, već ste svojim gresima odbacili i uvredili Hrista. Razmišljajte o tome šta vas čeka posle smrti i na čijoj strani ćete se naći na Poslednjem Sudu - sa pravednicima ili grešnicima? I ako zaista ozbiljno razmišljate o svemu ovome, prirodno je da ćete se sneveseliti i početi da žalite zbog mnogih dela i reči – i stoga će ova bolna osećanja i želja za kajanjem postati vaš unutrašnji krst. Ako nastavite pažljivo da se ispitujete, naćićete i ostale mnogobrojne krstove. Na primer, pakao na koji se niste obazreli sve do sada, pojavljuje se iznenada kao vrlo ozbiljna pretnja. Raj, koji je Gospod pripremio za vas i koji vam je jedva i pao na pamet, veoma jasno se predstavlja onakvim kakav on jeste: mesto večne i čiste radosti od kojega ćete medjutim biti odvraćeni svojim nebrižnim načinom života.



Ako se desi da, usled ovog razmišljanja postanete uznemireni, i tada čvrsto rešite da se pokajete i popravite sve loše što ste ućinili do tada, umesto što ćete se utešiti zemaljskim zadovoljstvima, treba da počnete da se veoma revnosno molite Gospodu da vas spase, te odlučite, da se potpuno predate Njegovoj volji. Tada će vam Gospod otkriti mnogo jasnije stanje vaše duše kako biste se mogli izlečiti. Naš problem je u tome što je duhovna bolest od nas sakrivena pod plaštom našeg samoljublja i strasti. Tek povremeno, zahvaljujući savesti, možemo nazreti naše velike i očigledne duhovne rane. Djavo, znajući kako je dobro za nas da prepoznamo svoje moralne boljke, koristi sva sredstva da bi nas u tome sprečio i kazuje nam da je sve u redu i da se ne treba brinuti. Ali kada se uveri u našu nameru da želimo da postanemo zaista ispravni hrišćanin i da sa Božjom pomoću želimo ponovo da povratimo naše duhovno zdravlje, tada djavo koristi još lukavija sredstva: on počinje da nam predstavlja naše unutrašnje bolesti kao takvo neizlečivo stanje, da mi postajemo zbunjeni, te počinjemo da očajavamo da se nikada nećemo spasiti. Da je Gospod dozvolio djavolu da koristi ovaj trik nad svim ljudima, mali bi broj nas našao snagu i nastavio dalje tu borbu.



Medjutim, Gospod kao odličan Lekar, čuva nas od očajanja. On leči naše duhovne čireve i ohrabruje nas, te tako postajemo sve zdraviji. Dakle, kako vam Gospod vraća duhovni vid, tako počinjete da shvatate sve jasnije kako je vaše srce nečisto i kako vam strasti onemogućavaju slobodan prilaz ka Njemu. Takodje počinjete da shvatate da i ono malo dobroga što ste nosili i uradili do tada, biva zaprljano vašom sebičnošću i sujetom. Tada počinjete da tugujete, i plašite se i postajete tužni, što zbog toga što ste u prilici da zauvek nestanete, što zbog toga što ste dugo prenebregavali nežni glas Božji ne želeći da Ga čujete, dok vas je On pozivao na spasenje. I tužni ste zbog toga što ste tako malo dobroga uradili. Bez obzira što ovi unutrašnji krstovi postaju veliki teret, ne očajavajte i ne mislite da vas je Gospod ostavio. Ne! On je uvek sa vama i nevidljivo vas okrepljuje i onda kada Ga zaboravite. On vam neće dati više nego što možete da podnesete. Ne plašite se ničega ali nosite svoj krst uz potpunu poniznost i sa velikom odanošću i molite se stalno. On je najnežniji otac kojega bi svako poželeo da ima. Ako, povremeno, On dozvoli svojemu vernom sluzi da bude kušan, to je samo stoga da se ovaj priseti kako je slabo stvorenje i da se potpuno očisti njegovo srce od gordosti. Jer upravo tu Gospod i želi da prebiva sa Svojim Sinom i Svetim Duhom . Kada ste tužni, ne trazite utehe od ljudi. Mnogi su neiskusni kada se radi o spasenju duše i loši su savetodavci. Neka vaš jedini prijatelj, utešitelj bude Gospod i jedino od Njega tražite pomoć.



Čovek kome Gospod šalje nevolje blažen je stostruko, jer zahvaljujući tim istim nevoljama on leči svoju dušu. Time što strada od žalosti, hrišćanin se poistovećuje sa Isusom Hristom, koji je stradao za nas. Teskobe koje dobijamo od Gospoda, treba da shvatimo kao poklon od Gospoda i kao znak Njegove želje da se spasemo. Ako nosite svoj krst sa istrajnošću i tražite utehu samo od Njega, tada On po Svojoj milosti, ne samo da vas neće napustiti, nego će vam dodirnuti srce i izliti na vas blagodat Svetoga Duha. Tada ćete osetiti neopisivu radost, predivan unutrašnji mir i sreću kakvu nikada ranije niste osetili . U isto vreme ćete osetiti porast duhovne snage kao nikada ranije, molitva će postati lakša, a vaša vera jos snažnija. Tada će se vaše srce zapaliti ljubavlju prema Bogu i svim ljudima. Sve su ovo darovi Svetoga Duha. Kada Gospod odluči da vas nagradi ovim darovima, ne smatrajte ih nagradom za svoj uloženi trud, i ne mislite da ste dostigli savršenstvo. Ovakve misli dolaze usled gordosti. Uteha i milost Svetoga Duha nisu nagrada, već poklon Božanske milosti. Povremeno nam Gospod dozvoljava da osetimo već ovde buduće blaženstvo kako bismo sa još većim trudom sledili put koji vodi u Njegovo večno Carstvo.



I najzad, mi, učenici Hristovi, moramo da Ga sledimo. Ovo znači da u svim delima i mislima moramo da podražavamo svog Učitelja, našeg Gospoda Isusa Hrista i da u vrlinama budemo kao i On. Moramo se truditi da živimo i delamo na način na koji je On živeo i delao. Na primer, Isus Hristos je stalno zahvaljivao svom Nebeskom Ocu i bez prestanka Mu se molio. Tako i mi treba da se stalno zahvaljujemo Bogu i da Mu se molimo u svim okolnostima, bilo srećnim, bilo teškim. Isus Hristos je duboko poštovao Svoju Majku i slušao ljude na vlasti. Tako i mi treba da poštujemo svoje roditelje i nastavnike. I mi isto tako treba da poštujemo vlast – ali samo ako njihovo ponašanje nije u suprotnosti sa Božjim zapovestima. Isus Hristos je žarko i sa ljubavlju izvršavao zadatak za koji Ga je poslao Njegov Nebeski Otac. I mi isto tako savesno i revnosno treba da izvršavamo date nam zadatke od Gospoda i civilnih vlasti. Isus Hristos je voleo sve ljude i cinio dobro svima. I mi isto tako treba da volimo svojega bližnjega i da činimo dobro kome god možemo. Isus Hristos je uradio sve što je bilo moguće za spasenje čovečanstva. Na isti način i mi moramo činiti dobro drugima, i na uštrb svoga vremena i samoga sebe. Isus Hristos je dragovoljno za nas postradao i umro.



Ni mi, isto tako, ne smemo roptati kada nas snadje neka neprijatnost, već biti spremni da prinesemo žrtvu Gospodu sa poniznošću i odanošću. On ne samo da je oprostio svojim neprijateljima njihovu nezahvalnost, već im je želeo svako dobro. Na isti način i mi moramo opraštati svojim neprijateljima, vraćajući im dobrim za njihovo zlo, blagosiljajući ih dok nas kunu. Isus Hristos, Car neba i zemlje, živeo je u siromaštvu i dobijao ono što mu je svakodnevno bilo potrebno zahvaljujući svom napornom radu. I mi isto tako moramo biti radni i zadovoljni onim što nam Gospod daje i ne treba da žudimo za blagom po svaku cenu. Po rečima samog Spasitelja: "lakse je kamili proći kroz iglene uši nego li bogatome ući u Carstvo Bozije" (Mat. 19:24).



Isus Hristos, mek i krotak u srcu, nije voleo ponizna laskanja I sve je radio u slavu Svoga Oca. Ni mi isto tako ne treba da se hvalimo ili tražimo priznanja. Na primer, da li pomažeš susedima, da li daješ milostinju, da li ziviš pobožnije nego ostali oko tebe, da li si mudriji nego tvoji prijatelji, da li si donekle iznad ostalih? Ne hvali se time. Seti se da sve tvoje dobre osobine nisu tvoje delo, već Božji dar. Tvoji su grehovi, slabosti, i pogreške. Slediti Isusa Hrista znaci prihvatiti sa verom i potčiniti se svemu što nas je On učio, bez ispitivanja i prostodušnog srca. Onaj koji prihvati Njegove reči postaje Njegov učenik, a onaj koji ispunjava Njegove zapovesti potpuno predano postaje Njegov istinski i odani sledbenik. Upravo u ovome se sastoji odricanje od samog sebe.



Ovo znači uzeti svoj krst i poći za Isusom Hristom. Ovo je jedini pravi put u Nebesko Carstvo. Hristos je prošao ovim putem i sada nas zove da Ga sledimo. Pre ovoga nije bilo, a ni ubuduce neće biti, nikakvog drugog puta koji vodi spasenju, sem ovoga koji je pokazao Isus. Početniku ovaj put može da izgleda isuviše strm i uzan! On nam izgleda težak zbog izopačenog načina na koji doživljavamo Božansku blagodat i sreću. Jer ono što je gorko, nama izgleda kao slatko, a ono što je slatko, nama izgleda gorko. Medjutim, što se više približavamo Gospodu, puno toga što je izgledalo gorko ili teško, postaje sada slatko i jednostavno, a ono što je izgledalo prijatno sada postaje dosadno i štetno. Naravno, biće puno mučnih perioda u našem životu kada taj uspon prema Gospodu izgleda izuzetno težak. Tada treba da se setimo da se za svaki načinjeni korak sprema hiljadu nagrada. Patnja koju osećamo usput je trenutna, ali su zato nagrade večne. Zbog toga, ne treba da se plašite da idete Hristovom stazom, jer ravan i širok put vodi u pakao, dok trnovit i uzan vodi u Raj. Zašto Gospod put u Raj nije učinio lakim i prijatnim? Samo On to zna. Ko želi da ispituje Njegovu Božansku mudrost? On je video da je uska staza ono što nama treba!



Mi koji smo dole, vidimo samo delove i segmente, ali On, koji je Gore iznad svega stvorenog, gleda na naše živote sa stanovišta večnosti. Medjutim, iako ne možemo u potpunosti da razumemo planove našeg Tvorca, treba da razmotrimo sledeće: Božansko Carstvo je najveće blaženstvo i neizrecivo blago. Ako su ogromni napori potrebni da se zadobiju slabašna i privremena zadovoljstva na zemlji, kako onda bez imalo napora zadobiti neprocenjivo blago večnosti? Carstvo Božje je najpoželjnija nagrada. Gde to ima da su nagrade daju tako jednostavno i bez imalo uloženog napora? Ako se mučimo da zadobijemo privremena blaga, još više treba da se pomučimo da zadobijemo nagradu večnosti. Mi moramo da nosimo svoj krst zato što želimo da budemo sa Hristom i da učestvujemo u Njegovoj Slavi. Ako je Isus Hristos, naš Učitelj i Vodja, zadobio nebesku slavu Svojim Stradanjem, zar ne bi bilo bestidno da delimo Njegovu slavu, a da kukavički odbacujemo svaki trud i nevolju?



Uzgred, nositi svoj krst nije sudbina samo hrišćana. Svako mora da nosi svoj krst, bilo da je hrišćanin ili ne, verujući ili paganin. Razlika je u tome što nekima nošenje svog krsta služi kao način da se zadobije Nebesko Carstvo, dok drugima ono ništa ne znači. Za hrišćanina, njegov krst postaje povremeno sve lakši i na kraju služi kao izvor sreće, dok za neverujućeg on postaje sve teži i nesnošljiviji. Zašto je to tako? Jedan nosi svoj krst sa verom i predanošću Bogu, a onaj drugi sa ljutnjom i roptanjem. Prema tome, hrišćanine, ne odbacuj svoj krst koji treba da nosiš celog života, već umesto toga pomisli kako te je Isus Hristos počastvovao time što ti je dao da Ga slediš i da Mu podražavaš. Da Hristos nije stradao i umro, tada niko od nas, bez obzira na to koliko se mučili i stradali, ne bi ušao u Carstvo Nebesko, jer bismo se tada mučili kao robovi, a robovi ne dobijaju nikakve nagrade. Sada, medjutim, mi se mučimo kao sinovi i u cilju svog spasenja. O milosrdni Bože, kako je velika Tvoja ljubav prema nama.



Kako su velike blagodati koje nam daješ. Samo zlo si pokorio, samo da bi nas spasao! Hrišćanine! Samo zahvalnost, ako ništa drugo, prema Hristu, tvom Dobročinitelju, treba da te podstakne da Ga slediš. Hristos je došao na zemlju da tebe spase. Da li može biti da su ti onda važnije neke stvari ovoga sveta od Njega? Za tebe je Isus popio Čašu punu žuči: da li može biti da onda odbijaš da i ti malo propatiš za Njega? Isus nas je iskupio Svojom smrću i stoga, zahvaljujući ovom iskupljenju mi pripadamo Njemu i moramo raditi sve što On od nas zahteva. A Hristos od nas želi samo jednu stvar - da zadobijemo večno blaženstvo. Na kraju, mi ne možemo izbeći usku stazu u Carstvo Nebesko, jer svaki čovek je grešan, a greh je čir koji se ne može izlečiti drugačije do jakim lekom. Patnja je lek kojim Gospod leči naše duše. Kada je neko bolestan, tada, bez obzira na okruženje, pa makar to bila i najbogatija palata, i dalje pati. Takva je sudbina svakog grešnika; bez obzira gde on prebiva, pa makar i u samom Raju, on će patiti jer u sebi nosi deo pakla. Slično tome, pravednik može biti srećan i u kolibi baš kao i u palati. Kada je naše srce ispunjeno Svetim Duhom, gde god da se nalazimo, uvek ćemo osećati sreću jer se u nama nalazi Carstvo Nebesko.



Zbog toga, braćo, ako želite da zadobijete Nebesko Carstvo, ne možete zaobići put kojim je kročio Isus Hristos. Zaista, svi proroci, apostoli, mučenici, svi sveti i bezbrojni ostali pravednici, išli su ovim istim putem. Jer drugog - nema. Neki ce se možda pobuniti, rekavši, kako možemo mi, koji smo toliko slabi i grešni, da budemo kao Isus Hristos i Njegovi sveti? Mi živimo u svetu i imamo porodice i mnoge obaveze. O, braćo! Ovo je lukavi izgovor i uvreda našeg Tvorca. Opravdati svoju nebrigu ovakvim razmišljanjem znači optužiti našeg Tvorca da nas nije stvorio kako treba! Pa, svi sveti, kao i mi, isprva nisu bili bezgrešni. I oni su bili deo ovoga sveta, radili, imali raznorazne obaveze i porodice o kojima su se brinuli. Ispočetka nisu bili savršeni u svemu. Imali su i oni svoja iskušenja i teške periode. No bez obzira na ovo, i na druge okolnosti, uz sve svoje uspone i padove, oni su stremeli najvažnijem cilju svoga postojanja: Carstvu Nebeskom. Bez sumnje, i mi ako istinski to želimo, možemo biti dobri gradjani, verni supruzi, roditelji koji vole svoju decu, i u isto vreme dobri hrišćani. Naša vera nam ne stoji na putu kao prepreka, već, naprotiv, ona nam pomaže u svim našim poduhvatima. Suština hrišćanstva je čista i nesebična ljubav, podstaknuta Svetim Duhom.



Zbog toga, braćo, ako želite dostići Nebesko Carstvo, idite putem kojim je išao Isus Hristos, a On, najmilostiviji od svih, pomoćiće vam na svakom koraku.



Kako nam Isus Hristos pomaže



Dok koračamo Hristovim putem, ne treba da se oslanjamo isključivo na sebe. Da nam Isus Hristos, naš Veliki Dobročinitelj, ne pomaže na svakom koraku, nikada ne bismo zadobili spasenje. Čak su se i apostoli, kada su ostali sami, kao kukavice razbežali svako na svoju stranu. Ali kada su na Pedesetnicu, primili pomoć Sviše, oni su srećno krenuli Hristovim putem, i potom ih ni opasnosti, ni nevolje ni sama smrt, više nisu obeshrabrile. Kakva je to pomoć koju Isus daje hrišćanima? Ova pomoć je Blagodat Svetoga Duha. Božja blagodat nas okružuje, a sa njome, Gospod nas privlaci k Sebi. Svi oni koji to žele, dobiće ovu pomoć i biti ispunjeni njome. Sveti Duh, budući i Sam Bog, ravan Ocu i Sinu, izvor je života i snage. On verujućima daje mudrost, unutrašnji mir i nadahnuće, ne zbog toga što su oni to zaslužili već u Ime Isusa Hrista. Kako nam Sveti Duh pomaže, koji su Njegovi darovi i kako da čovek zadobije Njegovu Milost biće objašnjeno u skladu sa Svetim Pismom. Kada Sveti Duh prilazi hrišćaninu, On mu daje veru i svetlost.



Niko ne može imati živu veru bez Svetog Duha. Čak i onaj koji je dobro izučio Sveto Pismo ostaje slep ako mu Sveti Duh ne podari svetlost. S druge strane, Sveti Duh može najprimitivnijeg čoveka da učini mudrim i da mu otkrije Božje tajne. Silazeci na hrišćanina, Sveti Duh donosi istinsku ljubav koja zagreva srce. Ova ljubav nadahnjuje pojedinca da čini dobra dela, te tako za njega više nista nije nemoguće ili zastrašujuće. Božje zapovesti, koje su isprva izgledale teške, sada postaju lake. Vera i ljubav, darovi Svetog Duha, su toliko snažna sredstva, da osoba koja ih poseduje može veoma lako i bezbrižno da korača Isusovom stazom. Sveti Duh ispravlja čovekove stavove i pogled na spoljašnji svet i hrišćanin sa manje iskušenja može da posmatra prolazni svet, a da ga se ovaj ne dotiče. Zahvalno primajući ono što mu je Gospod darovao, pravi hrišćanin se ne vezuje ni za šta privremeno već sebe smatra strancem u ovome svetu i više nego išta drugo, želi da bude u kontaktu sa Gospodom. S druge strane, onaj ko u sebi nema blagodat Svetoga Duha, uprkos svem svom znanju i mogućnostima, ostaje do kraja zaljubljen u svet i rob je telu. Sveti Duh hrišćaninu daje mudrost. Ovo je očigledno slučaj sa svetim apostolima.



Zbog njihovog veoma niskog društvenog položaja, oni su bili jednostavniji i neobrazovaniji od drugih. Medjutim, počto je Sveti Duh sišao na njih na Pedesetnicu, oni su zadobili takvo znanje i moć govora, da čak ni filozofi niti govornici nisu mogli da se porede sa njima. Sveti Duh uvek uči hrišćane šta treba da učine, kada i kako da se postave. Ovako vodjeni Svetim Duhom, hrišćani će uvek naći načina da spasu svoju dušu. Uprkos nemiru koji vlada u svetu i svojoj zaposlenosti, oni će moći da nadju načina da povrate svoj unutrašnji mir, da budu sa Gospodom i da Mu se mole. S druge strane, neduhovna osoba ne moze da se koncentriše i iskreno moli, čak ni u Crkvi. Sveti Duh daje hrišćanima istinsku radost i neotudjivi mir. Oni osećaju ovaj mir i radost čak i u teškim spoljašnjim okolnostima i u vremenima iskušenja. Ljudi, pak, koji nemaju Svetog Duha u sebi, nikada neće imati potpuni istinski mir i radost. Kada se zabavljaju, oni vide da je njihovo zadovoljstvo kratkoga daha, da je frivolne prirode i žalosno, te često i grešno. Pošto se osveste, dosada veća nego ikada ranije, obuzima njihovo srce. Na isti način, ako neproduhovljena osoba oseća mir, ovo nije onaj pravi duhovni mir već vrsta apatije ili duševne tromosti.



Žalosni su ljudi koji se ne probude na vreme i ne počnu da se brinu za spasenje svoje duše! Oni će ostati duhovno mrtvi čak i ako su fizički živi. Sveti Duh daje iskrenu poniznost. Čak i najpametniji ljudi, ako ne poseduju Svetog Duha, ne mogu sebe da upoznaju dovoljno, jer njihova unutrašnja bolest i duhovno siromaštvo ostaju skriveni od njih. Kada urade nešto dobro ili postupe pošteno, postaju puni sebe, gledaju sa visine na druge, i sude onima, koji su po njihovom mišljenju niži od njih. Zahvaljujući sopstvenom slepilu, mnogi lažni pravednici, zadovoljni samim sobom, nisu zatražili pomoć i snagu od Svetog Duha, pa su zbog toga i propali. Sveti Duh uvek dolazi onima koji traže Njegovu pomoć i prosvetljenje. Kao što sunčev zrak osvetljava tamu otkrivajući i najsitniju mrlju koja se tu nadje, tako i Sveti Duh, kada sidje na ljude, otkrije svu njihovu slabost i prljavštinu u duši. Osvetljeni Nebeskom svetlošću, hrišćani se ne hvale više svojim dobrim delima, jer vide da njihova duša treba da se isceli i potpuno obnovi. Ovo saznanje ih čini još poniznijima, i oni počinju da se kaju i odlučuju da žive pažljivije. Oni prestaju da se oslanjaju na sebe i traže od Gospoda pomoć i da ih vodi. Sveti Duh daje istinski revnosnu molitvu. Dok ne zadobiju blagodat Svetog Duha, ljudi ne znaju da se mole na način koji je Bogu stvarno ugodan jer ne mogu da saberu svoja rasejana osećanja i misli. Medjutim, hrišćani u kojima obitava Sveti Duh, veoma živo osećaju prisustvo Gospoda. Njihova molitva teče neprekidno i oni znaju šta i kako da traže od Gospoda. U ovom nadahnutom stanju, oni mogu da traže bilo šta od Gospoda, pa čak i ono nemoguće. Ovo je kratka lista najvažnijih darova blagodati Svetog Duha.



Da zaključimo, nemoguće je ući u Nebesko Carstvo ili čak mu se i približiti bez pomoći Svetog Duha. Zbog toga treba najozbiljnije da tražimo od Svetog Duha da dodje i useli se u nas i da nam pomogne, kao što je pomogao i Svetim Apostolima. Da bi Sveti Duh odgovorio na našu molbu, da bi sišao i nastanio se u nama, treba da znamo šta je to što Ga privlači a šta je to što Ga odbija. Isus Hristos je rekao da Sveti Duh diše gde hoće i čuješ Njegov glas, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide (Jov. 3:8) Ovo znači da niko ne može da prisili Svetog Duha da dodje kod njega ili da predvidi vreme kada će On odlučiti da sidje. Može se samo osetiti Njegov dodir kada se to desi. I zaista, u Delima Sv. Apostola se kaže da kada su Sveti Apostoli i ostali hrišćani primali blagodat Svetog Duha, to se uvek dešavalo neočekivano. On retko silazi na ljude istog časa kada Ga ovi mole, nego to radi kada Njemu kao Bogu to odgovara. Niko ne može da predvidi kada će, ili kakve darove, ako ih uopste i dobije, primiti od Svetog Duha ili biti dostojan Njegovog silaska! Blagodat Svetog Duha je dar njegove neograničene milosti. Darovi se po prirodi stvari daju kada to odgovara Darodavcu i samo onima za koje Darodavac smatra da su vredni toga.



Sveti Duh je u okviru Crkve ustanovio način na koji se širi Njegova blagodat vernima - Svete Tajne i ostale liturgičke službe. Nepravoslavni hrišćani se varaju ako misle da mogu, kada god im to odgovara, prizvati Svetog Duha dobro znanim sredstvima (koje se na žalost isto tako koriste prilikom spiritualnih seansi i vršenja paganskih misterija). Oni koji se usudjuju da ovo čine, ne samo što će ostati bez Božanskih darova, već čine strašan greh protiv Svetog Duha. Onaj koji želi da traži darove od Svetog Duha mora znati da se ovi daju isključivo onima koji iskreno veruju.



Zaista, Gospod je prvo prosvetlio Apostole istinitom doktrinom a potom poslao na njih i Svetog Duha. Na isti način, Apostoli nisu odmah davali ove darove novokrštenima već posle izvesnog vremena kada se pokazalo da su ovi zadobili istinsku veru. Zato je Gospod i nazvao Svetog Duha Duhom Istine, a Njegovu Crkvu, posvećenu zajednicu verujucih, u Svetom Pismu je nazvao stupom i tvrdjavom istine (1 Tim 3:15). Prema tome, kada hrišćanin, ponizno i poslušno, prihvati Hristovu veru u svoj njenoj čistoti a bez da je ispravlja ili pogrešno tumači, tada ono što sledi predstavlja način kako da se zadobije blagodat Svetog Duha: Čistota srca i celomudrenost Poniznost Slušanje Božjeg glasa Molitva Odricanje od sebe Čitanje Svetog Pisma Svete crkvene Tajne, naročito Sveto Pričešće Da bi se zadobila blagodat Svetog Duha, mora se najpre očistiti srce od svih grehova, samoljublja i gordosti. Sveti Duh nas uvek okružuje i želi da nas ispuni, ali zlo koje se krije u nama, kao zid, sprečava Njegov ulazak.



Greh bilo koje vrste udaljuje Svetog Duha od nas, ali su naročito teški grehovi telesne nečistote i gordosti. Prema tome, ako ne želimo da Sveti Duh, koga smo primili na krštenju, ode od nas, ili ako smo Ga, usled svojih mnogobrojnih grehova udaljili od sebe, a kada želimo da Ga vratimo, treba da uradimo sledeće. Moramo se očistiti pokajanjem i iskrenom ispovešću. Potom treba da izbegavamo sve grešne misli i želje. Današnje moderno društvo je izuzetno nemoralno i hrišćanin mora dobro da se čuva od svega onoga što može da otruje njegovu dušu i učini njegovo telo bludnim.



Naše telo treba da bude stanište Svetog Duha. Kad je osoba čista i unutra i spolja, u nju se useljava Sveti Duh. U slučaju celomudrenosti, jedina prepreka za Svetog Duha može biti naša gordost zbog osećanja pravednosti jer smatrate da ste u potpunosti zaslužili da primate blagodati Svetog Duha. Ako ste na žalost zgrešili, tada prestanite da grešite i pokajte se. Pokajte se skrušena srca jer ste uvredili Gospoda, vašeg Oca koji vas neizmerno voli, i trudite se da od tada sve više stražite nad sobom.



Tada ćete moći da zadobijete Svetog Duha. Jedan od najboljih načina za zadobijanje blagodati Svetog Duha je poniznost. Čak ako ste pošteni, ispravni, dobri i milosrdni, ukratko, čak i ako ste uradili mnoga dobra, treba da sebe smatrate nedostojnim slugom svoga Gospoda. I zaista, ako ispitate pobliže dobra dela koja ste uradili, videćete da nijedno od njih nije bez prigovora. Na primer, ako pomognemo nekome ili udelimo milostinju, koliko je sujetnih, samoživih, prosudjujucih, sebičnih i druge vrste nepoželjnih misli dodato toj udeljenoj milostinji. Naravno, dobro delo uvek ostaje dobro delo, pa čak i ako je nesavršeno. Može se uporediti sa zlatom koje uvek ima vrednost i pre nego što bude pročišćeno. Ali kao i zlato koje postaje sve vrednije pošto se sve više pročišćava zahvaljujući iskusnom radniku, tako isto i mi treba da predamo svoja dobra dela Nebeskom Gospodaru i On će ih tako učiniti jos vrednijima. Tako, ako želite da vaša dela budu ugodna Gospodu, ne treba da se hvalite njima.



Vi niste majstor, vec samo šegrt. Kao što zanatska veština daje vrednost zlatu, tako i nesebična i čista hrišćanska ljubav koja dolazi od Svetog Duha, daje vrednost našim delima. Sve ono što je uradjeno bez hrišćanske ljubavi, tj. bez Svetoga Duha, nije u potpunosti vrednovano kao dobro delo. Bez Svetoga Duha, osoba ostaje siromašna i žalosna. Poniznost se ne sastoji samo u razumevanju sopstvene nedostojnosti, već i u načinu na koji se strpljivo i bez žaljenja, podnose različite nevolje i neprijatnosti u životu jer se smatra da su poslane od Gospoda za naše dobro. Ne recite, “ kako sam nesrećan!” vec “zaslužujem još veću kaznu za svoje grehe!” I molite od Boga ne toliko da vas oslobodi nevolja, koliko da vam da strpljenja i hrabrosti da ih izdržite.



Sveti Duh se zadobija isto tako i pazljivim slušanjem Božjeg glasa. Mi Boga cujemo kroz unutrašnji glas svoje savesti i kroz spoljašnje okolnosti. Veoma je važno razviti ovaj osećaj kako bi se što jasnije razabralo ono što nam Gospod govori. On, koji nas toliko voli, brine se o nama. Svakodnevno nas zove Sebi, upućuje i upozorava. Na primer, ako ste nesrećni, ako vas je neko uvredio, ili vas je zadesila neka nesreća, ili ste bolesni; tada možete da čujete glas Gospodnji koji vas priziva na to da se pokajete i popravite. U vreme žalosti, umesto što ćete tražiti pomoć od drugih ili se zabaviti površnim razonodama i uživanjima, okrenite se Gospodu i tražite pomoć i rukovodstvo isključivo od Njega.



Nastavit će se...

A+ A-