MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MILANSKI EDIKT SVETOG CARA KONSTANTINA VELIKOG: NAKON 1700 GODINA



Beseda najsvetijeg vaseljenskog Patrijarha Vartolomeja na otvaranju Seminara o Milanskom Ediktu 2013 
 
(Conrad Hotel, Maj 17, 2013)
 
“Kako je dobro i lepo kada braća i sestre žive zajedno, pogotovo u vaskrslom Gospodu” (Ps. 132)
 
Mi takođe ponavljamo reči Psalmopisca, draga braćo i sestre, delegati Svetih Pravoslavnih Crkava celog sveta, visokopoštovani i cenjeni članovi seminara. Mnogo nam je drago što ste u našem gradu, u vrtu blagodati i istorije, istine vere i duhovnog doživljaja. U ovom svetom mestu našeg Gospoda, koji je stradao, koji je bio razapet, koji je bio pogreben, i koji je vaskrsao iz mrtvih za naše spasenje.  
 
Ovaj seminar, koji sada otvaramo u Hristovo ime, označava novu stranicu. To nije samo novo podglavlje već nova realnost. Nažalost, za mnogo ljude ovo je nebitna realnost i nebitan deo istorije. 
 
Ipak, mi koji smo Hristovi – kroz koga i za koga su sve stvari postale- danas imamo slobodu da ga javno slavimo. Periodi progona Hrišćana, koji su postradali za istinu, su prestali pre 1700 godina čuvenom deklaracijom Svetog Cara Konstantina, odnosno Milanskim Ediktom. Ovim Ediktom data je sloboda Crkvi da ispoveda veru u Gospoda kao jedinog Boga i Spasitelja. Stranice istorije su sigurno pod uticajem ljudske slobode, ali su ipak definisane Gospodom života. 
 
Slavimo vaskrslog Hrista i zahvaljujemo svima vama koji ste došli da odate počast Svetom Caru Konstantinu, koji je jedan od velikih Svetaca. On je bio prvi koji je dao slobodu Crkvi i svetu. Prvi koji je stavio tačku na strašne progone Crkve od najranijih dana Hrišćanstva. 
 
* * *
 
Godišnjica koju proslavljamo daje nam mogućnost da se podsetimo istorijskih događaja, ali takođe i da uvidimo razvoj modernog sveta nakon 1700 godina od Milanskog Edikta u kome je Sveti Car Konstantin postavio osnovne principe modernog Hrišćanskog društva, a možemo reći i celog sveta. 
 
U našem vremenu, vidimo da nacije i države imitiraju jedna drugu, pogotovo sada za vreme globalizacije. Brzina i kvantitet informacija i dezinformacija, istine i laži, pravde i nepravde, u deliću sekunde se prenose celim svetom, ali samo sekularnim duhom. 
 
Mi nažalost uviđamo kao moderna ljudska bića, a pogotovo mi koji smo pozvani u svetu službu, drugu realnost koja je ne očekivana i sigurno nije dobra “transformacija”. Da budem specifičniji, tradicija je uglavnom napuštena, vera se smatra za individualnu stvar. Prave vrednosti koje su sačuvale nacije vekovima su ismejane, obrazovanje je sekularizovano, iz prava je uklonjena religijska osnova koja je od vremena Svetog Cara Konstantina pa do skoro sačinjavala teoretsku bazu zakona. Na greh se više ne gleda kao na zlo, već je postao individulni izbor. Nemoralnost se opravdava slabostima tela, dok je Hristov moral trivijalizovan. Ljudi više ne mare za pokajnički plač “Gospode pomiluj” koji je suština vere i života. 
 
Uprkos razočaravajućem razvoju ljudskih odnosa, koji je upečatljiviji na sekularizovanom Zapadu, ipak Zapadni svet zadržava u svom umu i srcu, ali i u svojoj strukturi i pravu neke principe Milanskog Edikta. Što god je dobro i pravedno ostalo u sekularizovanom društvu deo je tih principa.   
 
Sveti Car Konstantin je u svoju vlast utkao osnovna ljudska prava, kojima svi ljudi i društva teže, ali koja se često pogrešno interpretiraju i završavaju osvetom koja nije Hrišćanska (oko za oko, i zub za zub). Danas je moderni svet iste vrednosti nasledio, možda pod drugim imenom, dok ljudstvo formalno kaže da ne veruje u Boga i da je čas Hrišćanstva prošao.  
 
Bez obzira na sve ovo, Hrišćanstvo i Istina ne samo da nisu prošlost, već su i sazreli potvrđujući reči Svetog Pavla:”Gde se greh umnožio, tu se milost još više umnožila. Da kao što carova greh za smrt, tako i blagodat da caruje pravdom za život večni, kroz Isusa Hrista Gospoda našeg.”(Rim. 5:20-21)
 
* * *
 
Uprkos opasnim reformacijama, koje ponekad uništavaju samu osnovu društva, kao što je nepoštovanje prema svetim institucijama porodice i braka, legalnim odobravanjem ozbiljnih smrtnih grehova i neprirodnih stanja, ipak Jevanđelje Gospoda Isusa Hrista i krv Mučenika duboko prodire u državne institucije.  
 
Sveti Car Konstantin je obojio svoje carstvo Hristovom bojom da bi Milanski Edikt ostao zauvek i da ne bi bio ugašen vremenom. Da li smo se ikada zapitali zašto? 
 
Mi sudimo jedni drugima, a ignorišemo Hristove reči:"Nemoj da sudiš da ti se ne bi sudilo." Mi verujemo da u našoj ljudskoj slabosti sve dođe, prođe i bude zaboravljeno, a znamo da Bog vidi sve. Ali istina je jača od od smrti. Šta više, boja Hristova kroz Svetog Cara Konstantina  ne bi bila stalna da nije napisana "neobrisivim mastilom" ovog svetog Grada i celog sveta kroz krv bezbroj Svetih Mučenika, od koji je mnogo živelo "na planinama i u pećinama zemaljskim." (Jev. 11:38). Kroz njihovu žrtvu i veru, Crkva se rasprostranila i stabilizovala. 
 
Mučenička krv, Njihov Krst i žrtva; odricanje sveta i svih svetskih stvari, prijateljstvo prema Hristovim rečima:"Nazvao sam vas prijateljima, jer sam vam otkrio sve što sam čuo od Oca" (Jovan 15:15). "Ljubav koja izbacuje svaki strah"(Jovan 4:18), a pogotovo strah od smrti. Sve ovo je donelo mir Crkvi što je i rečeno u Milanskom Ediktu. Nepravedna stradanja Svetih Mučenika i Gospoda Isusa Hrista su donela Crkvi milost, spasenje, i mir nakon III veka strašnih progona. 
 
* * *
 
"Jer su darovi Božji i Njegov priziv nepovratljivi."(Rim. 11:29)
 
Pravoslavna Crkva se usavršava kroz stradanja, kroz mučeništvo njene dece, koja otkrivaju svoju iskrenu ljubav prema Bogu baš kroz ova stradanja. Zbog toga je krv Mučenika prva, a sloboda služenja sledi što je Sveti Car Konstantin proklamovao. Stradanja Svetih Apostola su prva, a prava koja imperatori daju slede. Gospod upozorava Svetog Pavla, Apostola neznabožaca, da će stradati radi Njegovog imena, dok je Sveti Car Konstantin bio prizvan trijumfalnim i brilijantnim znakom Svetog Krsta.  
 
* * *
 
I zaista, Sveti Car Konstantin, kao Apsotol Hristov među kraljevima, video je znak Svetog Krsta na nebu, a tako je i Sveti Pavle dobio priziv odozgo.   
 
Kada je Sveti Car Konstantin video Sveti Krst na "Italijanskom" nebu, bio je transformisan. A sa Njim i celo carstvo i svo ljudstvo takođe. Ova vizija znaka Svetog Krsta, koja je uvek prisutna, ga je tiho i konstantno prizivala, kao što je i Sveti Pavle, Apostol neznabožaca, na Njegovom putu za Damaskus imao priziv "ako nađe nekog koji pripada Putu, muškarca ili ženu, da ih dovede u Jerusalim." (Dela Apostolska 9:2). Zar se ne bi moglo reći za nas, da i mi takođe progonimo one koji razmišljaju drugačije od nas, želeći da budu razapati na krstu, ali ne na Hristovom krstu koji bi bio spasenje za njih i nas, već na krstu ljudske slabosti i zla?
 
Savle progonitelj, bio je preobraćen u učenika Hristovog koji je transformisao ceo svet Njegovim propovedima. Kroz viziju znaka krsta, Sveti Car Konstantin je reformisao ceo svet. Ne samo što je zaustavio progon Crkve i ljudi kao lika Božjeg u svetu, već su Njegova dela uvela Hrišćanska učenja i zapovesti u život sveta,, čime je došlo do ne planirane podele istorije. On je nazvan Apostol među kraljevima, što je ljduski paradoks, a božanski dar. 
 
Da bi verovali, ljudi uvek traže znak (Mat. 16:4). Ipak, mi igorišemo fakt da nećemo dobiti nikakav znak, osim znaka Jone Proroka, koji je preživeo u stomaku čudovišta i time predskazao vaskrsenje. U ovom znaku koji sija svetlije nego sunce, mi možemo videti i proslavljati. I nikada ne treba da zaboravimo da je svaki znak dat kao dar, to je priziv, milost, blagodat i neprestan put.
 
* * *
Svetim Konstantinom Velikim i njegovom službom, Gospod Bog je ušao u samo srce svetske imperije i dao život onome što ranije nije valjalo. Dokazao je da su progonitelji bili plitkoumni i da su njihovi umovi bili pomračeni, smatrajući se pametnim bili su budale, "zamenivši slavu besmrtnog Boga likom smrtnog čoveka(Rim. 1:21-23). Na kraju, naučio nas je da samo Gospod daje život mrtvima i svakoj formi smrti, "pozivajući stvari iz ne-bića u biće"(Rim. 4:17).
 
Treba naglasiti da je prethodno carstvo greha, pod sekularnim vođstvom Avgustusa monarha, "prihvatilo" bebu Gospoda Isusa Hrista uz ubijanje hiljada nevinih beba.  
 
Od kada je Gospod postao čovek obmana je pobeđena i božanska blagodat, ljubav i pravda caruju, ali ne možemo reći da je sve pod suncem transformisano, iako je došlo do ljudskog progresa. Danas, nakon 2000 godina od kako je Bog postao čovek i nakon smrti Iroda, koji je sebe smatrao univerzalnim vladarom, na žalost, ubistva hiljada beba u utrobama majki je legalizovano u "najhrišćanskijim" državama.
 
Kao što je Patrijarh Avram, tako je i Sveti Car Konstantin Veliki "strpljivo izdržao i zadobio obećanje." (Jev. 6:15) Neroni, Dioklecijani, i Irodi "svetski vladari" svih generacija se oblače u "slavu i ljubičaste odežde", a ponašaju se bez milosti i dozvoljavaju da "siromašni Lazari" umiru dok čekaju da im mrve hleba sa stola padnu. To nam i predstavlja prelepa ikona u Blagoveštanskoj Crkvi u gradu Tataouli. Zato zli vladari ne dobijaju obećanje jer su nepravedni .  
 
Sveti Car Konstantin je odbio "pravo" da dobije statut boga koji mu je u tom vremenu i u toj ideologiji pripadao. Umesto toga on je zadobio Jednog koji je jedino neophodan da se nasledi Carstvo Božje. 
 
* * *
 
Draga braćo i sestre, 
 
Nalazimo se u Konstantinopolju i sa pravom preispitujemo stanje Hrišćanskih gradova koje je Sveti Car Konstantin Veliki osnovao. Istorijska stranica i znak koji je posvedočen pre 1700 godina prevazilaze sve negativno i pesimističko. Fakt je da Crkva kroz Krst obuhvata ceo svet. Vera nije ideologija ili socijalni fenomen. Ona je osvećujuća blagodat koja silazi na nas i posećuje nas večno i tiho, obuhvatajući nas kao "vatra", kao "nežan povetarac", nešto nepoznato među poznatim i nepoznatim, nešto vidljivo onima koji ispunjavaju volju Božju, ali i prepoznatljivo onima koji ne ispunjavaju Njegove zapovesti, nešto što se javilo uplašenim učenicima u gornjoj sobi u Jerusalimu i svim sumnjičavim učenicima svih vremena -  stalna blagodat vaskrslog Gospoda. 
 
Hrišćani su zaštićeni u svetu, ali u isto vreme drže svet zajedno. Zbog toga mi Hrišćani ne upadamo u očajanje. Mi znamo da ljudi prave greške u svojim sudovima, mislima, programima i ideologijama. Ali Crkva postoji i u najtežim uslovima, čak i kada je progone i kada su Hrišćanske države uništene. Crkva je u svetu i služi svetu, ali nije kontrolisana svetom, pa zbog toga zlo ne utiče na Nju. Duh pobeđuje telo. Hristos vlada zauvek. Gospod pobeđuje. 
 
Sa ovim iskustvom i osećajem moći Crkve, pozvani smo da radimo isto ono što je Sveti Car Konstantin radio, da bi i mi ostavili dobar primer koji će nas izvesti pred Gospoda na veliki i strašni dan suda, koji počinje ovde, a završava se kada umremo, a usavršava se pozivom Gospodnjim:"Dođite blagosloveni Oca moga, nasledite carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta." (Mat. 25:34)
 
Mi smo voljom Božjom, koji nas smatra dostojnim, pozvani da budemo "radnici u njegovom vinogradu" i da nastavimo delo Apostola. Pozvani smo da u Njegovo ime, bez ljudskih planova i programa radimo na transformaciji društva, u manjim i većim društvenim zajednicama, a u isto vreme da sebe menjamo u sinove i ćerke Svetlosti Hristove. 
 
Tačno je da nas moderna socijalna struktura, na žalost, zbunjuje, a pogotovo nas pastire Hristovog stada, do pesimizma zbog stanja sveta, koji je otuđen od izvora života. Kao rezultat, naše srce može postati oslabljeno u našoj ljubavi prema Hristu. 
 
Ipak verujemo, da nas ljubav Boga Oca, blagodat Gospoda Isusa Hrista, i zajednica Duha Svetog, neće nikada ostaviti. Gospod nas tajnama, na nevidljiv način transformiše. 
 
Sa ovim mislima, otvaramo seminar i molimo Boga da nam da znak za naše dobro da bi mogli da napišemo novu stranicu istorije u kojoj će Hristos biti slavljen kao naše vaskrsenje i život u Pravoslavnoj Crkvi, molitvama Presvete Majke Božje, Svetih Mučenika, Svetog Vasilija Velikog, Svetog Cara Konstantina Velikog i Svih Svetih. Amin.   
 
Prevod sa engleskog Vladimir Srbljak
27 septembar 2013 god.
 
 
Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2013/05/emperor-constantines-edict-of-milan.html

Pročitano: 2232 puta