MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U leto 1975. godine imao sam blagoslov da po prvi put posetim vrt Presvete Bogorodice, Sv. Goru Atonsku. Posetio sam mnoge, vekovima stare manastire, odao svoje poštovanje neprocenjivom blagu koje se nalazi na ovom svetom mestu - moštima svetitelja, mučencima i svetim ikonama. Prisustvovao sam svakodnevnim svenoćnim bdenijima, koja su se završavala Sv. Liturgijom u zoru. Sedeo sam za skromnom manastirskom trpezom, gde je sve podsećalo da nam je hrana potrebna kako bismo preživeli i borili se za spasenje, a ne da bi živeli radi hrane. Čitanja bogonadahnutih svetootačkih tekstova za vreme obedovanja imalo je za cilj da naše umove usresredi i prenese u raj. Družio sam se sa monasima koji su se, pokrenuti Božanskom ljubavlju, a istovremeno ispunjavajući zapovest «brinite za sebe» Sv. Vasilija Velikog odrekli sveta, ali ne i ljudi, za koje se neprestano mole s ljubavlju i «mnogim suzama,» (Dela 20:19) u svojim kelijama i u hramu tokom svetih bogosluženja. 

 

Tokom moje prve posete, uprkos želji, nisam uspeo da se susretnem sa starcem Pajsijom, koji se tada podvizavao u Stavronikiti, keliji Časnog Krsta. Susret se dogodio kasnije «»kada dođe punoća vremena» (Gal. 4:4). Ono što sam shvatio tokom mog prvog hodočašća na Sv. Goru o ovom, blagodaću preispunjenom čoveku, samo je potvrda reči jednog hodočanika, (on je danas asistent na Medicinskom fakultetu u Solunu). Rekao mi je: «Njegova ljubav te slama», a u ove reči i sam se sam kasnije uverio. 

 

Ja ću o ovom divnom Božjem čoveku govoriti kratko, kao što sam nekada govorio o mojim dragim duhovnom ocima - starcu Porfiriju i starcu Jakovu. 

 

Dana 12. jula 1994. upokojio se starac Pajsije Svetogorac. Sahranjen je na groblju Sv. Jovana Bogoslova, u Sureti, Solunu. 

 

Ovaj divan Božji čovek, u svetu poznat kao Arsenije Eznepidis, rođen je 25. jula 1924. godine od pobožnih roditelja, Prodromosa  i Eulabije, u Farasi, u Kapadokiji. 

 

Zbog tadašnjim teških prilika, kršten je nekoliko dana kasnije u Farasi, tačnije 7. avgusta. Krstio ga je Sv. Arsenije. Dobio je ime Arsenije na krštenju.  

 

Jedva mesec dana nakon njegovog rođenja zajedno sa roditeljima, rođacima i drugim stanovnicima Farase iz rodnog mesta krenuo je u izbeglištvo. 

 

Brod sa izbeglicama prispeo je u glavni grad Grčke 14. septembra. Starčeva porodica je prvo živela u Pireju, zatim na Krfu, pa u jednom malom selu nadomak Igumenice, da bi se kasnije nastanili u Konici, 1926. godine. 

 

Završio je osnovnu školu u Konici, a zatim je radio kao stolar sve do 1945. godine, kada je regrutovan. Njegova služba tokom ovih nesrećnih godina građanskog rata trajala je oko četiri godine, tačnije do 1949. godine kada je Arsenije Eznepidis, vezista, dobio otpust sa naznakom «za primerno vladanje.» 

 

Godine 1950. otišao je na goru Atos sa ciljem da ispuni svoj najveći životni san, da primi anđeosku shimu.

 

 Godine 1954. primio je monaški postrig u manastiru Esfigmenu, sa monaškim imenom Averkije. 

 

Godine 1956. postrižen je u malu shimu, u manastiru Filoteju, dobivši novo ime – Pajsije. 

 

Godine 1958. pošto je bio zamoljen od ljudi iz Konice, koji su bili u duhovnoj opasnosti od nadiranja Protestanta, koji su uspeli da preobrate 80 siromašnih familija, otišao je u manastir Rođenje Presvete Bogorodice, u Stomini, pokraj reke Aos. Proveo je tamo četiri godine i mnogo je pomagao meštane koji su živeli u blizini manastira i posećivali ga. 

 

Godine 1962. posetili smo ga u keliji Sv. Galaktija i Episteme, u pustinje Sinajske gore. 

 

Godine 1964. vratio se na Svetu Goru, i nastanio se keliji Sv. Arhangela, Ivirskom skitu.

 

 Godine 1966. podvrgnut je operaciji i odstranjen mu je deo plućnog krila jer je bio ozbiljno bolestan. 

 

Godine 1967. nastanio se u Katunakiji, radi intenzivnijeg podviga. 

 

Godine 1968. otac Tihon obukao ga je u veliku i angeosku shimu, u keliji Časnog Krsta, koja je pripadala manastiru Stavronikiti. Ostao je u istoj keliji, nakon što se o.Tihon upokojio 10. septembra 1968. Ostao je u keliji sve do 1979. godine. 

 

Godine 1979. prešao je u keliju Panagudu, koja je pripadala manastiru Kutlumušu, pored Kareje. Ostao je u ovoj keliji do 1993. godine gde su ga posećivali brojni ljudi, koji su dolazili da sa njime podele svoj bol i da zamole za njegove molitve i savete.

 

 Božjim promislom uspeo sam da ga posetim i da razgovaram sa njim u periodu od petnaest blagoslovenih i plodonosnih godina tokom kojih je živeo u Panagudi. 

 

Sećam se svoje nestrpljivosti kada sam krenuo putem od Kareje ka starčevoj keliji.  Divna osećanja zbog susreta sa ovim svetim Božjim čovekom preplavila su moje srce, išao sam kao da imam krila. 

 

Čekanje ispred dvorišne kapije bilo je dugo u zavisnosti od slučaja do slučaja. Starac bi se pobrinuo da ovo čekanje  učini još «slađim», imajući u keliji uvek ratluka ili nekih drugih slatkiša i vode da posluži poklonike. Karakterističan je natpis koji je napisao svojom rukom « da je hrana blagoslov». Pored svega ovoga, bilo je tu i improvizovanih klupica kako bi hodočasnici koji čekaju mogli da se odmore i raznih odevnih stvari, da im ne bi bilo hladno u slučaju da su bili znojavi. Takva osećanja, takva ljubav, takvo proviđenje za sve!

 

I u jednom trenutku, vrata kelije na staroj i neuglednoj keliji bi se otvorila. Starac, koji je do tada bio unutra, zauzet umnosrdačnom  molitvom za spasenje svoje duše i duša svoje braća, pojavio bi se. Njegovo lice bilo je uvek veselo a držanje srdačno. Primio bi nas i zamolio da sednemo u  «gostoprimnici na otvorenom,» na stolice napravljene od panjeva. Srdačno bi se rukovao sa nama i ponudio tradicionalno svetogorsko posluženje – ratluk i vodu. 

 

 

Tu, ispod drveća, uz pesmu ptica, starac bi počeo da razgovara sa nama «rečima života večnoga,» (Jovan 6:68) odgovarajući na naša pitanja ili komentarišući sam na osnovu informacija «odozgo,» o potrebama svakoga od nas. Ovo je čudesna stvar! Hodočasnici su bili različitih uzrasta, profesija, karaktera, duhovnog i intelektualnog nivoa. Neki su bili radoznali da saznaju ko sedi ispred njih i šta traži. Neki su bili tu jer su čuli nešto o starcu. Neki su bili ljuti, lošeg raspoloženja. On, vođen Svetim Duhom nudio je odgovore, «svima, kako je kome bilo potrebno.» (Dela 2.45).

 

Nikada neću zaboraviti starčevo ponašanje prema jednom studentu likovnih umetnosti iz Španije, sledbeniku Pape, koji je bio sa nama u starčevoj «gostoprimnici» tokom jedne posete. U jednom trenutku,  starac se prema njemu okrenuo s ljubavlju i interesovanjem, koristeći se po malo italijanskim rečima i frazama, koje je pamtio iz vremena italijanske okupacije, kako bi uspostavio komunikaciju sa njim. Zatim, dao mu je mnoge korisne savete na grčkom i otkrio mu mnoge istine. Rekao mu je da će mu Sveti Duh pomoći  da ih razume, uprkos činjenici da su govorili različitim jezikom. Tačnije, kada je jedan drugi posetilac prokomentarisao da «strani student ne razume šta mu on govori na grčkom,»  on je odgovorio da «će on razumeti ono što teba da razume.» 

 

Njegov savet svim posetiocima bio je da imaju duhovnog oca. Nakon davanja odgovora na pitanje i duhovnih saveta ljudima, on bi ih na kraju poslao duhovnim ocima, da pod njihovim epitrahiljom ostave teret svojih grehova,  koji su bili uzroci svih njihovih problema. 

 

Mnogi hrišćani, dakle, koji su vodili samostalnan život, sebično, kao siročići, «kao ovce bez pastira» (Mat. 9:36) primali su njegov savet, pronalazili duhovnog oca i počinjali da žive po zapovestima Crkve. Njihovi životi i životi onih oko njih menjali su se. Ovde bih voleo da pomenem nešto što je starac uvek savetovao supružnicima. «Supružnici da imaju istog duhovnog oca. Jer kao što drvodelja koristi isto rende da njime obradi dva različita parčeta drveta, kako bi mogao da ih spoji, na isti način duhovni otac će koristiti isto «rende» kojim će raditi na karakteru oba supružnika , kako bi se oni složili u braku. Dakle, ako imate različite duhove oce, suočićete se sa teškoćama.» 

 

Želeo bih da pomenem nešto veoma važno, što je starac rekao jednom drugom prilikom. Sedeo sam sa grupom ljudi ispred starčeve kelije, kada je došla druga grupa,  među kojima je bio i asistent jednog profesora sa Medicinskog fakulteta  u Atini, koji je veoma poštovao starca. U jednom trenutku profesor je pitao o.Pajsija s bolom, interesovanjem i ljubavlju: «Starče, među mojim kolegama, lekarima,  ima mnogo onih koji imaju dobre namere, dobra osećanja, koji su « obučeni u milosrđe» (Kološanima 3:12) ali koji ne veruju. Šta možemo da učinimo za njih?» «Slušaj,» reko mu je starac,»moli se za njih jer pod takvim okolnostima oni zaslužuju  Božju milost.» Isto je rekao nekim nastavnicima  i profesorima jednom drugom prilikom.

 

Starac, kao istinski čovek Božiji, imao je čvrste i nepokolebljive stavove u stvarima «koje je nučio i u koje se uverio; « (2. Tim. 3:14) Znao je i učio «kroz reči i dela,» (Rim. 15:18) da po pitanju vere nema pregovaranja  i kompromisa.  On je jasno znao da nema veće nesreće i veće opasnosti za hrišćanina nego da se odrekne vere i da prihvati jeres. Kao što znamo, mnogi obmanuti ljudi, ljudi koji nisu imali mira, podstaknuti njegovim ugledom , otiši su da ga vide i da sa njim razgovaraju o svojim egzistencionalnim problemima. Istina je da su mnogi od ovih ljudi došli kod njega puni zabluda, a otišli pokajani, tražeći putokaze dalje u svojim duhovnim ocima. 

 

Ako se, dakle, neko upleo u jeres i kvazi religije koje su preplavile našu zemlju uglavnom u poslednjim godinama, ako je neko napredovao u obredima  i drugim demonskim aktivnostima, to znači da je svesno ili nesvesno negirao Trojedinog Boga, Hrista, Crkvu i Krštenje. Jednom sam pitao starca: «Šta treba da radimo sa onim ljudima koji su se pokajali i vratili Crkvi?» «Ti ćeš reći molitvu za onog koji se vratio Pravoslavnoj crkvi. Ljudi koji se vraćaju otkazaće se lažne vere i zameniće je pravom, oni će ispovediti svoju veru  u Crkvi izgovarajući  Simvol Vere i onda ćeš ih miropomazati.»

 

Svi smo mi veoma zabrinuti za naše drage pokojnike, za njihovo stanje. Šta možemo da učinimo za njih? Pitali smo starca u vezi toga i tražili zaista ubedljive odgovore. On bi nam nedvosmisleno savetovao da se mnogo molimo za njih. «Molitve,» govorio je, «parastosi, Liturgije, milosrđe mnogo pomažu našim pokojnicima.» «Trebalo bi da se više molite za upokojene nego za žive. Jer ne postoji ništa više što oni sami mogu učiniti za sebe, ali mi možemo pomoći, privući Božju milosti kroz molitvu  i drugim sredstvima  koje smo spomenuli,  kako bi se njihovo stanje poboljšalo  ili promenilo, jer oni su još uvek pod sudom.» I zaključio bi rekavši na njegov karakterističan način: «Da li je mala stvar da naše pokojne premestimo iz mračnog podruma  u sunačani apartman našim molitvama?» 

 

U nekom trenutku, sećam se, pomenuo je nešto veoma uznemiravajuće  što se tiče našeg odnosa prema našim upokojenima. Neko je počinio ubistvo; čovek je skočio sa mosta u reku. Ovaj čovek, kako nam je starac rekao, se pokajao dok je padao, pitao je Boga za oproštaj; njegovo pokajanje je prihvaćeno i njegovu dušu je primio Božiji anđeo. Moramo da naučimo da ne očajavamo, i da se molimo za našu braću pitajući za Božju milost i po rečima Sv. Isidora «da ne preteknemo Božji sud.» (P.G: 78, 377)

 

Jednoglasno je prihvaćeno od strane crkvenog predanja da je gordost najveći neprijatelj čovekovog spasenja. Ovo je takođe naglašeno u Sv. Pismu gde je rečeno «podsmevačima on se podsmeva»(Priče 3:34) i «onaj koji sebe uzvisuje, poniziće se.» (Lk.18:14) Starac nam je ispričao sledeću priču koja pokazuje da gordost nije nesrećna privilegija ljudi na funkciji, bogatih i pametnih, već se može sresti i kod običnih ljudi, siromašnih i nepismenih. Neki pastir je razgovarao sa starcem dok je bio monah u manastiru Stomino, pokraj Konice. Tokom razgovora, dotrčao je pas ovčar, koji je pokušao da pojede pastirovu hranu, koja se nalazila  na tanjiru pored njega. Pastir je naslutio nameru psa, pa je uspeo da pokrije tanjir i da izbegne štetu. Tada se pastir okrenu starcu hvalisavo govoreći: «Da li si vedeo kako sam pametan i kako sam uspeo da sačuvam hranu?»  Navodeći ovaj primer, starac je ukazao na opasnost od gordosti, koji svima nama preti i rekao je da trebamo da budemo budni i da pokažemo pokajanje i smirenje kako bimo izbegli iskušenje koje iz gordosti proizilazi. 

 

Tokom jedne od naših poseta, upitali smo starca o milosrđu. Njegov odgovor je bio kategoričan. Mi treba da se vežbamo u ovoj hrišćanskoj  vrlini na koju nam je Gospod ukazao u svojoj besedi na Gori, kada je blagosiljao one koji je ispunjavaju: «Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani. (Mt. 5:7). On nas je uglavnom pozivao da pomažemo udovicama, siročićima, i uopšte ljudima koji su u nevolji. Govorio je, po primanju naše pomoći, neka se oni pomole za nas i naše upokojene iz dubine srca, da im Bog oprosti, neka se kosti njihove posvete.»  i Bog će čuti molitve koja se podižu iz njihovih duša.  U odgovoru na pitanje da ponekad misao zaokuplja naš um, da oni koji mole za milostinju mogu da je zloupotrebe u neke loše svrhe, obično je govorio da u ovakvim slučajevima  trebamo da primenimo Hristovu zapovest, da damo malu količinu novca, a On će se pobrinuti da novac ode tamo gde je potrebno. Osim toga, dugo je govorio o načinima kako da se to izvede. 

 

Sumorno stanje sveta koje «u zlu leži» (1.Jov. 5:19) i teškoće sa kojima se savesni hrišćani suočavaju «jer su uska vrata i tesan put koji vode  u život.«(Mat. 7:14) dobro su poznate. Suparnik čovekov - đavo «kao lav ričući hodi i traži koga da proždere,» (1 Pet. 5:8) stari čovek, onaj zarobljen u volji tela i sveta, pod rukom đavola koji promoviše svoju volju na atraktivan način, bori se žestoko protiv hrišćanina koji,  bukvalno «ide posred mreža;» (Sir. 9:13). U odgovoru na pitanje koja je postavio jedan hrišćanin o tome šta on i njegova porodica treba da rade kako bi se suočili sa nekim crnim okolnostima, Starac je odgovorio: «Držite se Crkve», a drugima «idite u crkvu, ispovedajte se, pričešćujte se i dostićićete prosek.» 

 

Zapovest Sv. Vasilija Velikog «brinite za sebe» (P.G. 31, 217B) dobro je poznata; isto važi i za jednoglasan savet Sv. Otaca za stalnom samokontrolom, u kojoj treba da se vežba hrišćanin. Starac Pajsije, sledujući ovoj tradiciji, predložio nam je da pogledamo u sebe i da vidimo «koliko karata (mera za zlato) vredimo kao Hrišćani.»

 

Za kraj, ostavio sam dva saveta dobijena od starca, kada sam ga posetio da bih potvrdio da li Bog zaista želi da stupim u svešteničku službu. Bilo je to 1. novembra 1986, kada Crkva slavi uspomenu na Sv. Davida Starca. S nestrpljenjem sam se spustio od Kareje ka starčevoj keliji Panagudi, jednog vlažnog jesenjeg popodneva. Malo dalje od manastira Kutlumuša, dva psa su mi se pridružila. Trčali su putem koji nisam baš najbolje poznavao. Kada su me doveli do vrata kelije i kada je starac izašao da mi poželi dobrodošlicu rekao im je sa ozbiljnošću: «U redu, sada možete da idete.» I psi, kao dobra «posluga»  otišli su pošto su ispunili svoju misiju. Ovog puta starac me je primio unutra, gde je bila naložena peć. Nakon tradicionalnog  posluženja otišli smo u crkvicu, koja se nalazila  u keliji. Nagovestio sam mu svrhu mog dolaska i nakon njegovog bezrezervnog  i u isto vreme uznemiravajućeg odgovora, da je to «naravno Božja volja,» razgovarali smo o drugim stvarima.  Tada, dao mi je sledeće savete, koje navodim u nadi da će oni pomoći mojoj braći kao što su meni pomogli. Njegov prvi savet bio je: «Ne stavljaj svoje planove ispred Božjih planova.» Ove reči su me spasile. Oslobodile su me stresa i anksioznosti. Naučile me da Hristova volja uvek bude prva u mom životu, iznad moje volje, da uvek molim Hrista da me vodi kroz život, i da me usmerava  u svemu. Video sam, kroz svakodnevno iskustvo godinama, da Gospod zna i može da preuzme potpunu odgovornost na najbolji način kada Ga ljubimo, kada Mu verujemo i kada Ga zamolimo da to čini slobodno, dobrovoljno i bespogovorno. Mi svi razumemo važnost ovoga, posebno za pastirsko upravljanje slovesnim stadom i vernicima koje nam je Hristos poverio. Njegov drugi savet bio je: «Zahvali Bogu na svemu što imaš i na svemu što si postigao. Zahvaljujući Bogu shvatićeš da to nisu tvoja dostignuća, već Njegovi darovi, i tako ćeš biti ponizan i smiren.« Bez mnogih komnetara, neko bi mogao da razume značaj starčevih saveta,  koji jednostavno vode čoveka do samospoznanja, i ravnoteže, daleko od morbidnih kompleksa, hendikepa i samovolje, daleko od čovekovog smrtnog neprijatelja – gordosti. 

Starčeve reči uvek me podsećaju na ono što je apostol Pavle pisao «(1.Kor 4:7)

 

 

 
 

Znam da je napisano na hiljade stranica o starcu Pajsiju. I siguran sam da će još mnogo biti napisano. Moje pisanje ne pretenduje da doda nove stranice na mnoge druge. Ono predstavlja dug časti i zahvalnosti osobi koja mi je, Božjim promislom, pomogla u kritičnim životnim trenucima i nastavlja da mi pomaže u pastirskoj službi molitvama i učenjem koje mi je ostavio. Ovi redovi su takođe dug ljubavi mojoj braći, kako bi i oni kroz njih upoznali ovu divnu ličnost i svetu volju Božiju, koja je bila izrečena starčevim ustima. Neka bi dao Gospod da starčeve reči postani i njihove smernice na putu spasenja. 

 

7 avgust 2013 god.

 

Izvor: http://pemptousia.com/2013/07/elder-paisios-the-hagiorite-1924-1994-1/