MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Nedavno je u redakciju lista “Pravoslavnaja Rus” stiglo pismo iz Abhazije.

“Mnoga vam leta, Bogoljubiva redakcijo,” pisalo je u tom pismu. “Pise vam po blagoslovu bratije poslusnik Novo-Atonskog Simono-Kananitskog manastira, Viktor. Nedavno su do nas dosli materijali iz vasih novina, odstampani na kseroksu. Ako postoji takva mogucnost, molimo vas da nam ih posaljete u potpunosti. Sa svoje strane saljemo vam zbornik materijala iz istorije naseg manastira. Posto posle nedavnog gruzijsko-abhazijskog rata polozaj u Abhaziji jos nije stabilan, poste skoro da i nema. Ali s pomocu Bozjom, nadamo se da ce pismo stici.”

Pismo je stvarno i stiglo. I danas mi publikujemo jedan od materijala iz zbornika koji su nam poslali, koji govori o mucenicima i ispovednicima novoatonskim, koji su stekli svoje vence u godinama ljutih bogoborackih boljsevickih gonjenja. Ovo je isecak iz zapisa monaha-pustinjaka o. Merkurija (Popova).

(Sledi fotografija trojice mucenika Novo-Atonskog manastira: jeromonaha Viktorina (Vasilija Andrejevica Beljajeva), jeromonaha Makarija (Mihaila Timofejevica Demina) i shimonaha Gedeona (Georgija Nikiforovica Maliseva) - streljani na osnovu presude OGPU od 26. oktobra 1930.)

BUDI VERAN DO SMRTI

Vrata se besumno otvorise, u celiju udjose dezurni i dvojica strazara. Dosavsi do mene (stajao sam nedaleko od vrata) dezurni zapita: “Kako se prezivas?” Odgovorih. Po ranijem dogovoru strazari me, ne cekajuci njegov znak, zgrabise jedan za jednu, a drugi za drugu ruku i zavrnuse ih za ledja. Pri tom zverskom aktu ja se toliko uplasih da sam izgubio samokontrolu. U nogama mi se zatresose sve zile, koljena kao da mi se skrsise i skoro izgubih svest. Koz 15-20 sekundi mukle cutnje, u kojima su svi zatvorenici sa pritajenim disanjem gledali na pripremu naredne zrtve za egzekuciju, dezurni zakljuca moje ruke u lisice i rece: “‘Ajde, izlazi u hodnik!”

Izasavsi u hodnik, zastadoh. Dezurni me obidje i krenu napred naredivsi: “Sledi za mnom”. Posao sam, dvojica strazara su isli pozadi. Prosavsi jedan hodnik, dezurni skrenu u drugi i prosavsi ga do kraja okrenu u jos jedan kratki hodnicic. Dosavsi do duplih vrata, on izvadi iz dzepa sinjela kljuc, otkljuca njime unutrasnja vrata i otvori izlazna. Zatim sidje niz nevelike stepenice napolje na zemlju. Ja krenuh za njim, ali spustajuci se niz stepenice sa naopako zakljucanim rukama, okliznuh se i izgubivsi ravnotezu, poceh padati. Jedan od strazara koji su isli pozadi zgrabi me i pridrza. Sisavsi na zemlju, nehotice obratih paznju na jarko elektricno osvetlenje koje je gorelo po svoj teritoriji tamnicke ograde, tako da je bilo vidljivo svuda, kao po danu. Na vrhovima visokih zidova stajale su cetiri strazarske kule sa ugradjenim reflektorima, koji su osvetljavali zatvor i liniju zakljucane zone, malo uvucenu u unutrasnjost ograde i zamandaljenu katancima.

Povedose me po asfaltnom putu, zatim okrenusmo iza ugla zgrade. Prosavsi nekoliko koraka duz zida zaustavismo se kod zeljeznih vrata koja su zatvarala ulaz ispod zdanja tamnice. Na ta vrata sam obratio paznju jos onog dana kada su nas dognali kamionima unutar zatvora. Bio sam ih dugo razgledao, u zelji da saznam zasto su zeljezna, i zakljucio da tamo nema nista zivo. Tada je na njima visio katanac, sada katanca nije bilo. Dosavsi dotle, jedan od strazara se odvoji i podje u tamnicku kancelariju, 20-ak metara dalje. Dezurni povuce za kvaku vrata i ona su se skripom otvorise; zatim okrenu elektro-prekidac sa unutrasnje strane vrata. U daljini se ukljuci ogromna sijalica i osvetli podzemni hodnik koji se nalazio na velikoj dubini. Dezurni, isavsi napred, spusti se po sirokim cementnim stepenicama nanize. Za njim sam isao ja, vodjen dvojicom strazara. Obrevsi se u tom uskom i niskom hodniku, obratih paznju na zidove; bili su od belog kamena. Pod je bio drven, cisto opran, najverovatnije od nekog specijalno obucenog radnika tamnicke posluge koji je tu imao pristup i odrzavao ga u

odgovarajucem redu. Dosavsi do kraja hodnika dezurni napipa rukom na zidu i ukljuci drugi prekidac. Sijalica iste velicine obasja na kraju hodnika neveliko cetvorougaono podzemno skladiste u vidu sobe, gde je bio strogo zabranjen pristup cak i licima iz dobrovoljne tamnicke posade.

Pred mojim ocima se ukaza uzasan prizor, koji ne moze predstaviti sebi niko ko nije bio u tom adskom mestu. Pored jednog od zidova tog podzemnog skladista lezase cela gomila streljanih ljudi, nabacanih nasumice jedan na drugoga. Glave im bejahu tamo i ovamo, najvjerovatnije s namerom da ta gomila ima odredjenu formu. Drveni pod u toj posebno izradjenoj pecini bese vise od polovine pod gustim zalivom krvi, koja se vec zgusnula tokom noci. Ljudi koji su tu primili mucenicku koncinu bejahu iskljucivo monasi. To se videlo po njihovoj odeci, jer svi su bili odeveni u podrasnike. Ali raspoznati ko su zapravo oni bilo je nemoguce, iako su se lica nekih od njih videla. Stvar je bila u tome da su kosa, brkovi i brade svih nas bili obrijani odmah po dolasku u tamnicu. Usled toga se svaciji spoljasnji lik toliko promenio da nismo mogli prepoznati jedan drugoga. Pritom, lica svih tih trupova bila su skroz krvava.

Ni jedan umetnik ne bi mogao izobraziti tu uzasnu sliku, ne videvsi je svojim ocima. Od prvih streljanih u ponocne sate i bacenih u prvi red te ljudske gomile krv je tekla na pod. Od ubijenih malo kasnije i bacenih preko njih krv se slivala na one ispod, krvaveci svojim tokom svu njihovu odezdu. Streljani jos kasnije zakrvavljivali su sve ispod njih lezece. I tako je krv njihova, slivajuci se na pod, plavila vec zgusnutu krv ranije pobijenih i kroz neko vreme i sama se zgusnjavala, rasirivsi se malo dalje u svom rasticanju po podu. Iz streljanih ne ranije od 20-25 minuta, koji lezahu na samom vrhu te uzasne ljudske gomile, krv se jos uvek slivase nanize, jos se ne zgusnuvsi.

Nakon 15-20 minuta otkako su me uveli u tu ljudsku klanicu dodje tamo i nacelnik tamnice. Za njim dodjose “spec-doktor po pitanju streljanja”, zatim egzekutor i strazar koji je posao u kancelariju. Nacelnik, izvukavsi iz fascikle list papira zapovednicki mi rece: “Pridji zidu” i pokaza prstom na mesto gde se jarkom linijom razdvajao slobodni dio poda od onog natopljenog krvlju. Stadoh tamo. U mojoj se glavi zaviori roj misli, goneci jedna drugu: “Sada… evo u ovaj cas, kroz pet-sest minuta, savrsice se nada mnom veliko tajanstvo. Tajanstvo nasilne smrti nakon ustrela vatrenim oruzjem. Metak ce prekinuti moj zivot, telo ce pasti na pod, pogledace ga doktor, dace znak strazarima i oni ce ga poduhvatiti i baciti na vrh ove ljudske gomile. Dusa, odelivsi se od tela, nalazice se ovde, i ja cu videti ocima duse sve sto ce se desiti nakon mog rastrela. Ja cu znati, cuti i videti njih sve, mene niko od prisutnih nece videti. Sad, evo sad u ove minute...”

Nacelnik je ne zureci poceo razgovetno da cita: “U ime Saveza SSR zatvoreni spec-savet trojke NKVD, koji je zasedao u gradu Moskvi, razmotrivsi sastav grupnog prestupa, koje su svrsili mnogi jednomisljenici, udaljivsi se u medjugorje Kavkaza i ne zeleci po svojoj antisocijalistickoj nastrojenosti primiti ucesce ni u jednoj od reorganizatorskih principa preporoda naseg drustva, ne zeleci promeniti svoje poglede, uporno se zalazuci za svoje fanaticke dogmate”, itd. I zatim: “Spec-savet, sagledajuci u punoci sveukupnost prestupa koju su oni izvrsili, uz saznanje njihove nespojivosti odnosno postojecih zakona socijalisticke drzave, doneo je za grupu monaha-otselnika odgovarajucu krivicnu presudu. Zbog svog antidrustvenog bitisanja, grupnim udaljavanjem u bezljudnu pustinju zvanu Psha bez dozvole izvrsnih organa vlasti, usled cega je, uklonivsi se od gradjanskih duznosti socijalno korisnog rada, ta grupa mnoge godine izbegavala uplatu postojecih dazbina pri nekontrolisanom zemljoposjednistvu. Ona pritom nije donosila apsolutno nikakvu korist drzavi. Sakrivsi se od nadzora vlasti, monasi-otselnici su sasvim ponistili postojece zakonodavstvo odnosno ogranicenja prava Crkve. Nalazeci se u izolovanosti od opstenja s ljudima, zakonoprestupnici su se udaljili od vojnog ucesca i nadzora od strane izvrsne vlasti. Razmatrajuci dani sastav prestupa kao istovetan u meri svojeg prestupa kampanji gradjanskog nepovinovanja, spec-savet, rukovodeci se po tom povodu specijalnim ukazom uprave pod brojem tim-i-tim, osudjuje zite-lja stanice te-i-te (pritom je pomenuto moje prezime, ime i godina rodjenja) kao saucesnika te socijalno opasne grupe, po najvisoj meri socijalne zastite - na smrt streljanjem. Presuda je konacna i neizmjenljiva”.

Posle okoncanja citanja presude nastupi jednominutno cutanje, tokom kojeg je egzekutor, rastegnuvsi futrolu, izvukao revolver. Rece: “Okreni se licem k zidu”. Posle tih reci ja se trgnuh od osamucenosti i uzurbano rekoh, obrativsi se nacelniku: “Ta presuda nije za mene”. “Kako to mislis, nije za tebe?” - zacudi se on. “Evo kako, - rekoh - prezime je moje, ime i ocevo ime su moji, ali godina rodjenja i mesto stanovanja nisu moji”. Nacelnik pazljivo pogleda u mene i na fotografiju nekog od nasih monaha koji je imao isto ime i prezime kao i ja. Ubedivsi se u svoju gresku, rece dezurnom: “‘Ajde podji do kancelarije i donesi ovamo licne podatke svih osudjenika na smrt”.

Ovaj uzurbano podje i kroz dva-tri minuta vrati se noseci u rukama hrpu papira u kartonskim koricama. Nacelnik pogledavsi izvuce odatle moj slucaj i zapita: “Koje si godine rodjen?” Ja rekoh. “Koje je tvoje mesto rodjenja?” To-i-to, odgovorih. On proveri podatke navedene u presudi, jos jedanput pazljivo pogleda mene i moju fotografiju koja se tamo nalazila i rece dezurnom: “Vodi ga u celiju”. Dezurni mi, davsi znak glavom, kaza: “Podji k izlazu”, i krenu ispred mene podzemnim hodnikom. Strazari podjose odmah za mnom.

Izisavsi iz podzemlja, osetih svom skrivenom sustinom duse kako se oslobodih satanskog uzilista, gde sam se nalazio ne pola sata kao sto je to u stvarnosti bilo, vec dugo-predugo vreme. Sa tmom*) beskrajno teskih prezivljavanja podobnih adskim mukama, koje je nemoguce izraziti obicnim recima govornog jezika. Sa svim zamiranjima duse koja su proishodila u to vreme pred nastupajucim momentom razdvajanja od ovog vremenskog zivota i prelaskom u beskrajnu vecnost buduceg zagrobnog bitija. Bitija koje nam je poznato samo kroz veoma oskudne istocnike poznanja na osnovu nemnogih iskaza “iz oblasti tajanstvenoga”, zapecacenih na stranicama Crkvene istorije po recima ljudi koji su opitno poznali te pojave.

Pratioci me sprovedose poznatim putem u tamnicki korpus, zatim dodjosmo do celije u kojoj sam bio ranije. Dezurni otkljuca narukvice lisica i skinu ih sa mojih ruku, nadziratelj-kljucar otvori vrata celije i propusti me unutra. Usavsi u celiju primetih da prisluskivaci, ocigledno tek sto su se odmakli od vrata, sa prestravljenim izgledom sede blizu, na ivici lezaja. Videvsi me da sam ponovo usao u prostoriju, izraz lica im se promeni u neku meni nepoznatu smucenost koja je izrazavala njihovo promenjeno nastrojenje. I svi ostali koji su se nalazili u celiji gledahu me razrogacenim ocima kao na vaskrsnutog iz mrtvih, ne odlucujuci se da tog casa pitaju za sve detalje nebivale za sve njihovo bice u toj arhineobicnoj celiji smrti.

Dosavsi do lezaja, ni sa kim ne govoreci, legoh na svoje mjesto. Obuzelo me je osecanje radosne tuge, neopisivo recima, ako se tako moze opisati to cuvstvo. Radost se sastojala u tome sto sam ostao jos medju zivima, a tuga je davila to osecanje pitanjem: nadugo li? Za koliko dana ce se produziti vreme mog zemnog zivota? Moze biti, vec danas ce nacelniku tamnice doci nova posiljka iz Moskve sa paketom presuda sablonske izrade na osnovu opste odluke koju je sastavila trojka NKVD, kakvu su mi vec citali. I naredne noci mene ce opet povesti istim putem, ali ovog puta bespovratno, u to podzemno adsko smestiliste, kao sto su me vodili nocas. Gde ce opet lezati celi plast novih streljanih ljudi, nabacalih kako je ko pao, glavama tamo i ovamo. I opet ce pod biti zaliven krvlju zrtava staljinistickog terora, gde ce se, po svoj prilici, proliti i moja krv…

Posle prezivljenog dusevnog potresa postao sam apsolutno bespomocan, osecajuci u svakom delicu svog tela opstu nemoc, i lezao sam bez pokreta. Tako je minuo dan, za njim se nadvila vece sa njenom uobicajenom opstetamnickom proverom, uskoro posle koje zvonce oglasi povecerje. Kroz neznatni promak vremena prisluskivaci prislonise usi na vrata sa uobicajenom usrdnom napregnutoscu i kroz nekoliko minuta, odjednom odbivsi se od njih, prosaptase da ih svi cuju: “Dosli su nasoj celiji”.

I stvarno, kroz 10-15 sekundi odjednom skljocnu brava, za njom se otvorise vrata. Unutar celije udjose dva strazara predvodjeni dezurnim tamnice. On pridje ocu Parteniju, koji je sedeo na ivici svog lezaja, i zapita: “Kako se ti prezivas?” Otac Partenije, hitro ustavsi, odgovori: “Aksenov, - i k tome doda, - ne stavljajte mi lisice, jer cu spokojno poci tamo gde vam treba, ja odavno ocekujem ovaj zeljeni cas”. Te reci, izgovorene spokojnim glasom, do krajnosti zacudise i udivise sprovodnike koji su dosli po njegovu dusu i oni u nedoumici pola

minuta nepomicno stajahu pokraj njega.

Otac Partenije, sagnuvsi se, skide sa svojih nogu cizme i okrenuvsi se ka njegovim sasuznjima rece: “Braco, neka uzme neko od vas ove moje cizme sa koznim podmetacima, skoro su sasvim nove, i zao mi je da one sagnjiju u grobu zajedno sa mnom”. “A u cemu ces ti poci?”, sa cudjenjem zapita dezurni. “E… - otegnuto rece on - do mesta kazne doci cu u obojcima**). I obmotavsi obojcima noge, priveza ih nekakvim kanapom izvadjenim iz dzepova.

Zatim kleknuvsi na kolena pokloni se do zemlje i obrativsi se braci-monasima, rece: “Oprostite mi, ljubazni oci i bratijo, moze biti nekad sam u neznanju pogresio protiv koga od vas ili delom ili recju ili pomislju, a zatim ne pamteci zla pomolite se za mene”. “Pomoli se za nas i ti, oce Partenije, kada budes pred prestolom Visnjega, - odgovorise oni, - da bismo se i mi, kao vojnici Hristovi, udostojili mucenicke koncine”.

Posle toga on, ustavsi sa kolena i obrativsi se dezurnom, rece: “To je sve, podjimo”, i izadje u hodnik. Za njim izadjose strazari i dezurni, vrata se zatvorise, sve umuce… Zatvorenici su sedeli ne mrdajuci se. Ja pomislih sa divljenjem, sa kakvim je spokojstvom posao ka mestu pogubljenja taj duhovni covek. Ne gubeci u sebi cak ni na tren prisustvo duha, ne propustivsi iz vida da se pobrine cak i o svojim zaludnim cizmama sa koznim podmetacima. I tad uporedih svoj bivsi izlazak iz celije, pri kojem sam se tresao svim telom, kao najobicniji plotski covek, zaboravivsi cak da trazim oprostaj i svete molitve od brace monaha koji bejahu ostali u celiji.

No, odjednom me obuze neki osecaj intuicije, tj. mistickog cuvstva… Stao sam ocecati, kao u stvarnosti, sve momente koji su se desavali nevidljivo za mene. Kako su oca Partenija izveli u dugacki hodnik, kako se spustio niz stepenice na asfaltni put. Dalje, kako su on i svi ostali koji ga sprovode okrenuli iza ugla zdanja i prisli zeljeznim vratima, kako ih je dezurni otvorio i ukljucio svetlo u podzemnom hodniku. Evo, upravo se on spusta po cementnim stepenicama u hodnik, oblozen po zidovima belim kamenom. Potom su ga uveli na mesto ljudske klanice, koje je po svoj prilici bilo prazno od trupova jer su njega prvog odveli tamo ove noci. Evo, kroz dva-tri minuta nacelnika tamnice, koji dolazi za njim, cita mu smrtnu presudu zatvorenog spec-saveta trojke NKVD, posle cega dzelat, izvadivsi iz futrole revolver, govori: “Okreni se licem k zidu”. I kada se on okrene, ovaj mu puca u zatiljak. Otac Pertenije pada na pod, krv mlazom lipti iz prostreljene glave. Time se zavrsava njegov mnogostradalni zivot.

Kroz pola minuta doktor, dosavsi bezivotnom telu, uzima svojom rukom njegovu jos toplu, ali nepomicnu ruku, pipajuci puls. I potom, pogledavsi na sve prisutne, klima glavom potvrdjujuci time kraj svrsenog dela. Tada nacelnik tamnice uzima list hartije na kojem je pisacom masinom bio napisan tekst smrtne presude i na cijem dnu je ostavljen neveliki prostor jasno oznacen sa: “Presuda je izvrsena...” I umocivsi pero u mastilo, dopisuje dan, sat i minut pogubljenja. Posle toga dopisuje jedno ispod drugog: “Nacelnik tamnice” i “Spec-doktor za pitanja rastrela” i stavlja svoj potpis. Doktor uzima od njega pero i ispod njegovog potpisa stavlja svoj. Nacelnik stavlja taj list u donesenu fasciklu, izlazi iz podzemlja i ulazi u kancelariju; dezurni sa strazarima odlaze u tamnicu za sledecu zrtvu.

Te noci su redom za ocem Partenijem odveli iz nase celije na streljanje jos jednog brata-monaha. On se na pitanje dezurnog za njegovo prezime odjednom silno izmeni u licu. Ali ipak, pri izlasku iz celije, kao i otac Partenije, ne zaboravi da zamoli za oprostaj svu svoju sabracu monahe koji su ostali u celiji. Posle toga je izasao u hodnik i vrata se za njim zatvorise. Sledece noci izvedose jednog za drugim jos dvojicu monaha. I oni su, slicno ocu Parteniju, spokojno izasli iz celije, ne zaboravivsi da zaprose oprostaj i svete molitve od nas dvoje, koji ostadosmo u celiji iz svega naseg bratstva.

Naredne noci odvedose pretposlednjeg monaha iz nase celije. Sledeci zrtveni red ostao je za mene. Predokusajuci te sudbonosne minute, u koje ce mi opet nataci lisice i povesti me poznatim putem na gubiliste Narodnog komesarijata unutrasnjih poslova, cinilo mi se da pri jednoj misli o smrti zamrzava u meni dusa.

Boze moj, Boze moj… Sve mi se cinilo, evo sad, sad su tu pokraj vrata, vec su dosli za moju dusu. Da ispune u ovoj noci poslednju smrtnu presudu nad poslednjim osudjenikom na smrt u ovoj celiji, monahom bivseg pshinskog bratstva. Ali ne, odjednom neocekivano zazvoni zvonce za ustajanje, prekinuvsi kosmarna cuvstva koja su davila moju dusu. Prekrstivsi se, duboko uzdahnuh svim plucima pri saznanju kraja svojih nocnih muka. Posle dorucka legoh na svoje mjesto, pokusavajuci se da bar malo usnem. I skoro da sam zaspao kad odjednom zacuh kako se otvorise vrata celije i nadziratelj-kljucar me pozva po prezimenu. Podigavsi se sa svog mjesta, seo sam na ivicu lezaja. Ugledavsi me, on rece: “Uzmi sve svoje stvari i izlazi iz celije”. Uzevsi sa lezaja svoj dzemper, koji sam nekad ponio sa sobom za svaki slucaj u vreme naseg opsteg hapsenja, izadjoh u hodnik. Tamo ugledah gde stoji jedan od zitelja naseg bratstva - mladi poslusnik pshovske obitelji. Dosavsi do mene, on rece reci monaskog pozdrava:

“Hristos posredi nas”. “I jeste i bice vo vjeki vjekov”, odgovorih. On dodade: “Amin”. Zagrlivsi se, celivasmo po inockom obicaju jedan drugom ramena. “Cini se da smo samo ja i ti ostali u zivotu od sveg naseg bratstva”, rece on. “Da, po svoj prilici tako je”, potvrdih.

Nacelnik korpusa nas povede dalje po hodniku i na kraju njega, otvorivsi kljucem vrata, uvede u neveliku sobu. Tu su osudjeni narodnim sudom ili spec-kolegijum uhapsenici posle izricanja presude narednih dana pisali svoje kasacione zalbe ka visim sudskim institucijama. Usavsi tamo on sede za sto, izvuce fioku i uzevsi list papira sa odstampanim tekstom na pisacoj masini, procita naglas meni vec poznati sablonski traktat presude moskovskog spec-saveta trojke NKVD. Tamo je na kraju bilo odstampano da sam ja osudjen na deset godina robije u kazneno-popravnom lageru***). Zatim on istu takvu presudu procita i poslusniku, gde je pisalo da je on osudjen na osam godina robije u lageru.

Kasnije tog dana jedan od radnika na prinudnom radu u tamnici mi je rekao: “Prekjuce je jedan od strazara, saucesnik krvave egzekucije, u tajnosti rekao tamnickom kuvaru da su minule noci u podzemno gubiliste doveli na streljanje nekog monaha. Kada mu je nacelnik tamnice procitao smrtnu presudu i dzelat posle toga, izvadivsi iz futrole revolver rekao: “Okreni se licem k zidu”, monah je ravnodusno odgovorio: “Streljaj tako, Isus Hristos se nije uklanjao kad su ga bili”. Dzelat mu je pucao u nozdrve i monah je, pavsi, skoncao”.

Meni je odmah dosla na um misao da taj monah nije bio niko drugi nego sluga Bozji otac Partenije. Skinuvsi sa glave skufiju****), prekrstih se i rekoh: “Upokoj, Gospode, dusu usnulog sluge Tvoga Partenija i svih podobnih njemu, umrtvljenih u tom mucilistu.” Niko po sopstvenoj moci bez blagodatne pomoci svise ne moze tako smelo i neustrasivo gledati smrti u oci u tim uzasnim trenucima.

__________________________

*) sa tmom… - tma, “tusta i tma”

**) obojci - putene trake kojima su se obmotavale noge; upotrebljavali su se umesto carapa

***) kazneno-popravni lager - Gulag

****) skufija - meka monaska kapa

prevod s ruskog: Mileta Radenovic

obrada: bratstvo man. Lepavine