MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

P-SKARLETNO SLOVO



“Razdrešite ga”
 
Jovan se vraćao kući nakon pet godina. Pomislićete da je porodica planirala veliku zabavu i slavlje u čast njegovog povratka. Ali, porodica je bila zbunjena. Nija znala kako da reguje na njegov povratak kući. Vidite da je Jovan, kao nekadašnji prestupnik zakona, i dalje bio obeležen velikim slovom ”P”. Iako nije bilo fizički ispisano,  porodica je znala da će to skarletno slovo svako videti. Proteklih pet godina života proveo je u zatvoru. Neki članovi porodice potajno su želeli da se Jovan preseli u drugi grad, da ih ne bi sramotio. Drugi su ga čekali kod kuće, ali nisu znali baš najbolje kako da se nose sa situacijom.
 
Jovan je doneo nekoliko nepromišljenih odluka na fakultetu i završio je u zatvoru. Uvek je bio dobar momak; pomagao je u oltaru do svoje 16-e godine. Sada, kada mu je bilo 25,  vraćao se svome gradu i svojoj crkvi. Kada su ljudi čuli da se vraća, nekoliko dobronamernika došlo je kod njegovih roditelja da pita da li će on biti opasan po ljude u crkvi. Jedan čovek je došao da zamoli da Jovan nikako ne dolazi na sastanke mladih, jer nije želeo da oni imaju kontakt sa takvim tipom. Naravno, sve ovo je rečeno u ljubavi. Ljudi su jednostavno bili uplašeni, jer je Jovan bio prestupnik.
 
A istina je bila da je Jovan platio svoj dug društvu. Jedino je želeo da započne novi život sa ljudima koje je voleo. Shvatio je gde je pogrešio i nije želeo da ponovo krene tim istim putem. Njegova vera je ojačala. Bio je spreman da ponovo postane deo Crkve i društva. Želeo je da pronađe dobar posao i da svima dokaže da se istinski promenio. Ono što mu je pomoglo tokom svih tih godina u zatvoru bila su sećanje na porodicu, prijatelje i Crkvu. Kada je razmišljao o životu nakon izlaska iz zatvora, razmišljao je o društvu dobrih ljudi. Samo je želeo normalan život.
 
Došavši kući bio je vrlo nesiguran. Pogledavši se u ogledalo, video bi ”P” na svome čelu, koje nije znao kako da ukloni. Toliko se stideo da nije mogao da gleda druge u oči. Prve nedelje pri odlasku u crkvu  počeli su da ga znatiželjno promatraju, a on je od svakoga skrivao pogled. Niko mu nije prišao da ga pozdravi i poželi mu dobrodošlicu tokom posluženja nakon Liturgije. Napustio je crkvu osećajući da to skarletno slovo ”P” postaje još vidljivije. Zakazao je susret sa sveštenikom. I on mu je obećao da će se moliti za njega, ali da nije siguran da je crkva spremna da prihvati ”čoveka kakav je on.” Bio je siguran da će Jovan razumeti.
 
Jovan je pokušavao da pronađe dobar posao, ali svaki intervju bi završio isto kada bi rekao da je tek izašao iz zatvora. Potreban mu je bio čovek, koji će da garantuje za njega, ali niko nije bio spreman da stane na njegovu stranu. Konačno je pronašao posao u perionici. Odlučio je da uspe, ali nije znao odakle da počne. Bez ikakave podrške prijatelja i Crkve, Jovanova budućnost bila je prilično neizvesna.
 
Ovake priče se ponavljaju iz dana u dan širom naše zemlje. Pravoslavni muškarci i žene izlaze iz tame zatvorske, želeći da se vrate normalnom životu i da uspeju, ali nailaze na odbijanje ljudi koje poznaju. Najtužnije, nailaze i na odbijanje Crkve. Mnogi ljudi izvan zatvora znaju jedino ono što im televizija ili filmovi predstavljaju. Kada neko ko je bio u zatvoru dođe u crkvu, da priđe zajednici, prva reakcija je strah. Umesto da im se ukaže pomoć i podrška koja im je tako mnogo potrebna, ljudi poput Jovana nailaze na odbacivanje.
 
U 11. glavi Jevanđelja po Jovanu, nailazimo na priču o Lazaru, koga Isus vaskrsava iz mrtvih. Mnogo ljudi je stajalo oko groba Lezareva, gledajući na ono što se dešava. I Isus gromkim glasom reče: ”Lazare, izađi napolje.” I izađe umrli uvijen po rukama i nogama pogrebnim povojima, a lice mu beše ubrusom povezano. I Isus reče: “Razdrešite ga i pustite neka ide.” Isus je vaskrsao četvorodnevnog Lazara iz tame groba nazad u život, ali ga on nije oslobodio. Umesto toga, rekao je ljudima da to učine.
 
Mnogi ljudi koji se vraćaju iz tame zatvora nazad u svet slični su Lazaru. Posvećuju ceo svoj život Crkvi, otkrivajući nanovo (ili po prvi put) pravoslavnu veru. Dok su bili u zatvoru, pronašli su istinitu veru, ali po izlasku, nailaze na mnoge prepreke. Ne znaju kako da započnu novi život...ili da istinki pripadnu Crkvi...ili kako da pronađu posao...ili dom...ili kako da obnove vezu sa porodicom i prijateljima...i lista se nastavlja. Sve su ovo zastrašujuće stvari, a zahtevaju veliku odlučnost i podršku. Kako da se ovi ljudi vrate u društvo? Gospod nastavlja da poziva ljudi iz njihove okoline da ih ”razdreše,” oslobode i da im pomognu da postanu bolji u ovom životu.
 
 
Ova priča o Lazaru bila je inspirativna vizija generalnog direktora Pravoslavne zatvorske hrišćanske misije, kapelana Patrija Tutela, koji je osmislio Lazarev projekat. Ovaj projekat pomaže zatvorenicima u uspostavljanju i obnavljaju odnosa sa porodicom i društvom. To je jednogodišnji program, koji se bavi određenim duhovnim, emocionalnim, mentalnim i fizičkim potrebama ljudi koji su bili u konfliktu sa zakonom. Grupa od troje volontera dodeljuje se jednom učesniku programa nakon izlaska iz zatvora.
 
Prema ispitivanju Nacionalnog centra ”708,677 osuđenika bilo je oslobođeno iz državnih i republičkih zatvora 2010. godine. U studiji o povratnicima, koja je bila sprovedena u 40 država, od 10 zatvorenika svaki 4 se vraća u zatvor u roku od 3 godine.”
 
Koliko ljudi se vratilo u zatvor zbog potpunog odbijanja, na koje su naišli po izlasku iz zatvora? Odbačeni od ljudi u okruženju, i u nemogućnosti da nađu posao, njihova budućnost je bila prilično loša.
 
Ako bi broj pravoslavnih muškaraca i žena u zatvoru činio samo 0,5 odsto populacije (mala brojka); onda bi se više od 3,500 pravoslavnih vraćalo našim parohijama svake godine. Neko kao  Jovan bi se vraćao svome domu i svojoj crkvi. Mnogi će odležati kaznu u drugim gradovima. Oni će tražiti najbližu crkvu, kako bi postali deo društva. Možda će početi da dolaze u crkvu zato što su zavoleli Istinitu veru.
 
Više nije pitanje ”da li” će neko iz zatvora da dođe u našu parohiju, već je pitanje ”kada” će doći. Ako bi se neki povratnik iz zatvora pojavio u vašoj crkvi sledeće nedelje, da li je vaša zajednica spremna da ga zavoli i prigli... da budete oni koji ga «razdrešiše» (kao vaskrslog Lazara).
 
Došlo je vreme da se vaša crkva edukuje po ovom pitanju i pripremi. Molim vas ne budite jedna od onih crkava “koja nije spremna za takvu osobu.” Bog ima ljubavi za svakoga, pa i one u zatovrima, kao što je rečeno u Jevanđelju: ”Bejah u tamnici i posetiste me.” Kada ljudi izlaze iz zatvora, Božija ljubav prema njima je još uvek ista, a  Njegova zapovest da ih posetimo i dalje stoji zapisana.

Prevod sa engleskog prof. Bojana SrblJak
3 jun 2013 god.
 
Izvor: http://www.pemptousia.com/2012/11/f-the-scarlet-letter-part-ii/

Pročitano: 2649 puta