MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ČUDA PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE:SVEDOČANSTVO 6



"Rodjena sam Zagrepcanka, komercijalista po zanimanju. Za sebe sam smatrala da sam obrazovana zena, ali se pokazalo da sam u duhovne stvari bila potpuno neupucena. Za manastir Lepavinu sam saznala naizgled slucajno: jednog dana sam na trznici srela baku, dosta staru, koja mi je jednostavno prisla i zamolila da joj pomognem da pronadje prenociste u Zagrebu. Ona mi je tom prilikom rekla da ako je primim na konak, da ce to biti blagosloveno za mene. Zivela sam sa familijom i bilo je neobicno da dovedem sasvim nepoznatu zenu u kucu, ali, eto, ja sam to mimo svih obicaja ipak uradila. Jos je bio rat, bila su teska vremena. Baka je prenocila kod mene. I za to kratko vreme koliko je bila kod nas ona je uvidela da sa mnom nesto nije u redu, da sam dosta nervozna, da placem... Rekla mi je: "Mnogo ce ti pomoci ako odes u jedan pravoslavni manastir. Ja sam isla u taj manastir i meni je pomoglo", ispricavsi mi kakve je probleme imala. Katolkinja sam, ali tada o crkvenom zivotu nisam znala nista, nisam to videla kod svojih roditelja i nije me imao ko uciti u veri.
 
Naprotiv, isla sam tamo gde ne treba. Nakon sto je mene i sina moj prvi muz ostavio, tako da je naprosto otisao, preozenio se i vise nam se nije javljao, ja sam bila veoma "pametna" pa sam obilazila razne vidovnjake i gatare, u nadi da cu pronaci bracnog druga sa kojim cu moci ziveti, sa kojim bih mogla podeliti zajednicki zivot. Samo to, nista vise. Ipak, sada znam da sam krivo radila, da sam sagresila vec samim odlaskom kod tih ljudi, na gatanje i slicno. Jedna od tih osoba je i "svetila" nase stvari, posle cega je u kuci nastajao pakao. Ne moze se opisati kakve su svadje izbijale u kuci izmedju mene, moje majke i sestre, kakve galame, tucnjave... Strasno! Kad se samo setim da sam joj i detetove knjige nosila na "posvecivanje"...
 
Dani su proticali u svadjama, nervozi, nezadovoljstvu... Nisam se dobro osecala. Jedne noci, u krevetu, ucinilo mi se da me nesto gleda iz mraka. Nisam imala hrabrosti da izvidim sta je to. Bila sam u polubudnom stanju i uzasno sam se bojala. Ujutro, kad sam ustala, videla sam masne mrlje po kuci. Prisla sam sporetu u kuhinji i videla da je sve oko serpe s jelom bilo zamasceno. U to vreme smo imali podstanara, i on je to trebao pojesti kad se vrati s posla. Naljutila sam se na njega zbog nereda koji sam zatekla, a kad sam ga videla, bila sam i dosta bezobrazna, rekla sam da to nije lepo, da posle jela iza sebe mora ostaviti sve cisto. On je bio tih i miran covek i nista mi nije proturecio. Kad sam sledece noci zaspala, opet me nesto probudilo. Doslo je na krevet, stalo ne mene i gledalo me: ucinilo mi se da je to ogroman pacov! Sa vriskom sam skocila, brzo poletela i upalila svetlo, no njega vise nije bilo. Uzela sam jedan stap i lupala po kuci. Dosla je i mama, rekla sam joj: "Meni se to vec drugu noc desava; nesto me gleda iz mraka, dolazi na krevet, na mene. Kad bi samo podigla kauc, tu verovatno nesto ima, cula se neka cika". Ja sama nisam imala snage da to napravim, a moja majka je rekla: "To nikako ne moze biti", i nije pogledala. I tako tri-cetiri noci.
 
Ne znam odakle mi hrabrosti, ali ja sam i dalje spavala na tom krevetu. Na kraju sam zamolila podstanara, i kad smo podigli krevet, rastrcalo se leglo pacova, vec dobro othranjenih. A ja sam na tome spavala! Istrcali su van, a ja sam bila gore na stolu i vriskala.
 
Opisala sam ovo da bih pokazala sta mi se sve desavalo i u kakvom sam psihickom stanju bila kad sam te 1994. godine pocela dolaziti, po savetu one bake, u manastir Lepavinu. Bilo je to za mene neverovatno iskustvo. Pocela sam posmatrati oko sebe, gledati ljude drugacijim ocima. Posmatrala sam i razmisljala o sebi, o okolini u kojoj zivim, o ljudima kod kojih sam do tada isla po "pomoc"... Istrazivala sam tu svoju okolinu, stavljala je u odnos prema Bogu i Njegovim zapovestima. Videla sam mnoge stvari koje do tada nisam mogla da vidim. Ali, u meni samoj jos nije bilo vere. I nece je biti jos nekoliko godina...
 
Nekako u isto to vreme upoznala sam svog sadasnjeg supruga. On je tada bio vozac jednog visokog politicara; druzeljubiv, pristojan, prihvatio je moga sina i zavoleo ga; i ja sam zavolela njegovu decu iz ranijeg braka. Za izvesno vreme sam se udala za njega, i mislila sam da konacno krecem u novi zivot, da sve sto ne valja ostavljam iza sebe, da sam nasla srecu. Tako bi i bilo da se nisam opet obratila za pomoc ljudima kojima nisam smela.
 
Sa muzem sam iz Zagreba otisla k njemu, u jedan gradic. Nismo odmah ziveli tamo, nego smo zbog posla jos dosta putovali. Istovremeno smo sredjivali muzevljevu kucu, cistili oko nje... Bilo je to 1995. godine, rat je na tom podrucju tek zavrsio, i sve je to tamo za mene kao zenu iz Zagreba bilo strasno. Ali, nasla sam coveka sa kojim mogu ziveti, koji voli moje dete, i to mi je bilo najvaznije. Normalno smo ziveli i radili, bila je to jedna srecna porodica. Medjutim, u manastir Lepavinu vise nisam odlazila. Sve dok me nova nesreca nije naterala.
 
Kad smo pocistili i sredili kucu, koja je bila dosta velika, onda je dosla muzevljeva mama i rekla mi u lice: "Cuj, moj sin zenu ne treba!" Od prvog trenutka njenog dolaska ona je meni dala do znanja da ja tamo nisam potrebna. Moga sina nikako nije mogla da prihvati, tako se izrugivala i govorila razne prostote za mene i moje dete da mi je to bio pravi sok. Nisam mogla doci sebi od saznanja da mi se u novom braku to desava. Oslabili su mi zivci, cesto sam plakala. Suprug mi je rekao: "Takvi su stari ljudi, ne trpe nikoga. Nisi se ti udala za moju mamu, nego za mene. Ona ce", kaze, "s vremenom prestati da te dira". Ali, ona je mene svaki dan vredjala, tako da sam ja sve vise i vise apaurina pila. Zivela sam samo na lekovima i naglo sam mrsavila. Jednog dana mene je jako zabolela noga. Tada pocinje moja tragedija. Dosla mi je jedna zena, kasnije sam saznala da je to prijateljica od moje svekrve, i kaze mi: "Cuj, vidimo mi da je tebi to sa nogom jako lose, ajde ti kod jedne zene, ona ce tebe spasiti, ona je iscelitelj". Ja sam imala tako jake bolove, toliko sam lekova pila a bolovi ne prestaju, da sam rekla: pa hajde, da isprobam i to. I odveli su me kod te zene.
 
Kad sam dosla, ona mi kaze: "O, nema problema, sve cemo mi to resiti. Imas li ti sta para?" Vec je ona bila cula da imam radnju. I kaze ona: "Ajde svi van, neka zena ostane". Tada mi je rekla: "Slusaj, za petnaest dana ces umreti, ali ja ti mogu pomoci. To ti kosta 500 maraka". Jos je rekla da nikako ne smem odustajati kada pocne "tretman". Ja sam dosla k njoj da bi me noga prestala boleti, a ona je - kasnije sam to shvatila - imala svoj "program". Dosla sam da mi leci nogu, a ona je "lecila" moj brak. I kaze ona meni: "Danas ces otici na groblje i doneces dve-tri svece koje ti ja kazem". Nisam mogla da verujem: "Sa groblja da donosim svece?" Kaze ona: "To se mora! To moras meni da doneses, ja inace ne mogu da ti pomognem. Ti moras meni da donosis ono sto ti ja kazem! Sto se tice noge, ja cu nabrati neke trave i stavices crvenu krpu, i nista se nemoj bojati ako nesto bude po tebi izlazilo van". Na kraju mi je rekla: "Napravicu ti vodu, nju moras piti i njome se umivati. Bacaces je u vocnjaku, i jos moras soli bacati na mravinjak". Neverovatno, ali ja odem kuci i napravim sve sto mi ona kaze. Mislila sam da ona meni leci nogu, da su to neki narodni trikovi... Ma, kakvi trikovi! Kad mi je vodu sastavila kao da me grom udario, za tri dana sam bila u dusevnoj bolnici u Vrapcu! Sva sam samu sebe poderala, sva se pocupala, gola sam se skidala...
 
Od nje sam se kuci vratila ocajna. Ne mogu nista da kuvam, da spremam, muz mi nema cistu kosulju, nema rucak, dete mi hoda gladno, prljavo... Bila sam van sebe. Za koji dan sam sasvim poludela, dozivela slom zivaca: izgrebala se, pocupala, i po mene je dosla Hitna pomoc. Odvezli su me na psihijatriju u Vrapce, ali ni tamo ja nikome nisam davala vodu i papirice koje mi je ona zena napravila. Ponela sam to sa sobom i niko nije smeo da mi pridje, ni doktor, ni majka, ni sestra, a pogotovo ne moj muz. Ako mi neko to uzme, mislila sam, za petnaest dana sam gotova. I ja to ne dam! A tu vodu sam na psihijatriji tako spretno trosila da se sama sebi cudim.
 
Pita me doktor sta je meni, i ja mu pricam: cujte, ja sam bila kod te i te zene, od nje sam dobila to i to. Sve sam mu iskreno pricala, a on je meni prepisivao sve vise i jace lekove. Ja sam bila iskrena, a on me je promatrao i davao sve jace doze. Uskoro nisam imala snage ni ruke da pokrenem, a jednog dana sam se probudila i vise nisam mogla niti da govorim. Nisam uopste jela, bila sam non-stop na infuzijama, i jednostavno me je pola nestalo.
 
Kad bi me sa psihijatrije otpustili kuci, opet bih morala ici kod lekara, zbog noge. I to je tako trajalo, isla sam iz bolnice u bolnicu, vracala se kuci i opet odlazila. Sin mi je potpuno zapustio skolu, lutao je okolo nenahranjen i prljav. Suprug mi je dosta radio i putovao, a svekrva se o detetu ionako nije brinula, tako da je bio potpuno sam, prepusten sam sebi. Porodica mi se raspadala, situacija je postala neizdrziva. I srecom, suprugu je nekako uspelo da mi ukrade one papirice. Zapalio ih je, pa sta bude - bude! I kad je on to zapalio, nakon nekoliko dana sam malo dosla k sebi i pocela da razmisljam sta mi se to desilo. Pomisljala sam: "O, Boze, pa zasto sam ja tamo isla, sta mi je to trebalo? Zavrsila sam skole, a odlazila sam nekakvim vracarkama. Ne smem nikome ni pricati kroz kakav sam "program" prolazila". Polako sam shvacala sta mi je ona zena napravila. Ne samo da su mi propale trgovine i da sam ostala bez imovine, nego mi je zamalo propao i brak, porodica... I cim sam malo providela o cemu se tu radi, setila sam se manastira!
 
Kad je dosao taj petnaesti dan nakon sto je suprug zapalio one zapise, ja sam ponovo, po ne znam koji put vec, bila na psihijatriji, i rekla sam doktoru: ne trebaju mi vise injekcije, jer danas je sa mnom kraj, od danas vise ne zivim. On je smatrao da ja zelim da umrem, da mrzim sama sebe, da sam neki mazohista, i sve je vise lekova pisao, odredjivao sve duzi boravak. To je bilo sasvim pogresno, jer on nije znao sta je sa mnom. Zapisivao je sve sto sam govorila, tako da je napisano i to da pacijentica izrazito zeli ici u manastir, kod o. Gavrila.
 
Ja sam stvarno zelela hitno doci u manastir, no bila sam napola pokretna. Ni ruke ni noge ne rade, kako cu otici?! Konacno sam zamolila jednog srodnika da me odveze. Moji su vec gubili nadu u neko poboljsanje, jer ja sam bila na izmaku svih snaga, na izmaku zivota. Srodnik me je dovezao i ja sam ponovo, nakon duzeg vremena, bila u manastiru, na molitvi pred cudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske. Ponela sam kuci osvecene vode, pila je, prala se njome. I onda, za neka dva-tri dana, najedanput me je prestala boleti noga. Bila sam skoro ostala bez nje, lekari su hteli da je odrezu jer su ustanovili trombozu, i to u visokom stepenu, ali, eto, imam je i dan-danas, i to u odlicnom stanju. Celokupno stanje mi se poboljsavalo, ali postepeno. Posledice moje nepromisljenosti ipak nisu mogle preko noci da budu otklonjene. I jos uvek ih osecam: iako redovno koristim vodu iz manastira Lepavine, ja sam i sada u mlade dane puna okruglih pegica. Jedna na drugoj, kao da imam alergiju! Inace se dobro osecam, noga mi je zdrava, osecam neku duhovnu jakost.
 
Od svega je ipak najvaznije da sam uvidela koliko sam gresila. Odlazila sam vracarima, umesto da sam se Bogu molila. Zanimljivo je da je moj muz sagledao tu situaciju. Cula sam ga kako je jednom rekao mojoj mami: "Gospodjo, ona to nikako nije smela uraditi! Ici u manastir na molitvu, pa se onda obratiti takvim ljudima". On je to sa strane, kao vernik, jasno video. Sada i ja znam da treba ici samo pravo putem koji vodi prema Bogu, bez ikakvih skretanja. Do tog saznanja sam dosla kroz strasno iskustvo. Videla sam sta sve neki ljudi mogu da naprave. Recimo, ona je zena meni rekla: "Danas ne smes nikome nista da das! Ako budes dala, propasces!" I dodje mi u radnju jedan poznanik i moli da mu pozajmim nesto novca. Nisam mogla da ga odbijem. Posle sam stvarno ostala bez icega, kad sam bila u bolnici nisam imala ni za telefonsku karticu... Kod nje se moglo kao iz kataloga birati sta se kome moze napraviti!
 
Posle svega, sa iskustvom koje sam stekla, i ljude oko mene i svakog drugog mogu pouciti da nikada ne rade ono sto sam ja radila. Svima mogu sa uverenjem da kazem: zivite iskljucivo hriscanskim zivotom i idite u crkvu! Sagradite crkvu u sebi!"
 
 
KOMENTARI NA POSTAVLjENE TEME SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU
 
Vujadin Vidanović
Hristos voskrese,blagodarim oče Gavrilo
Slavica Kosanovic Vucenovic
Hristos vaskrse oce Gavrilo !Lepa je ispovest ove gospodje i samo svedocanstvo.Kad bih ga mogla poslati na sve adrese gde je smatram da bi trebalo.Mislim da cunaci nacin. Hvala oce Gavrilo.
Goca Jovanovic Nesic
Hristis Voskrese!Ovakvih svedocanstava treba sto vise.Hvala Oce!
Jelena Jankovic
Hristos VASKRESE+++
LJiljana Botić Vilotić
Blagoslovite ,oče Gavrilo! Slijediti Svjetlost Hristovu!
Saša Lazić
Sve van Crkve zna se kome pripada, nažalost mnogi dok to shvate prođu trnjem do pravog puta, ali možda tada više znaju cijenit Crkvu...sve ima svoje, bitno je na kraju pronaći pravi Put, Istinu i Život...
 
 
(ova tema ima 5098 poseta)

Pročitano: 6831 puta