MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ČUDO SV. ANDREJA NA SPETSESU 1898. GODINE



U hramu Sv. Andreja Prvozvanog na Spetsesu nalazi se maketa srebrnog broda, da podseća na čudo ovog svetitelja, koje se dogodilo 30. novembra 1898. godine. Sledeću priču ispričao je Petar. D. Argiri.
 
Bilo je to u zoru, na praznik Sv. Andreja, novembra 1898. godine. Kuće na ostrvu behu osvetljene uljanim lampa. Domaćice se pripremahu za crkvu, da proslave praznik.
 
Beše hladno, jer prethodne noći duvaše oluja. Ali, i pored takve hladnoće, sveti hram napuniše vernici.
 
Kada sveštenik izađe pred Carske dveri sa Svetim Darovima u vreme Velikog vhoda, sve oči behu uprte u njega. U tom trenutku grupa bradatih, zapuštenih, mokrih, razbarušenih mornara predvođenih kapetanom uđe u hram. Oni priđoše ikoni Sv. Andreja i kleknuše zajedno, prvo kapetan pa onda cela posada za njim. U jednom trenutku, čak i sveštenik zastade da ih bolje osmotri.
 
Njihova lica behu nekako uplašena, hladna i bleda. Morska so ili možda neka velika nevolja uklesali su duboke bora na njihovim čelima. Kosa im beše prilepljena uz lice, uprljana krvlju iz rana. Odeća im beše poderana, a iz rupa na pantalona i košuljama nazirahu se rane, prekrivene osušenom krvlju.
 
Kapetan, nakon što se preksti i duboko pokloni, podiže svoje oči ka ikoni Svetiteljevoj. Oči mu behu pune suza, a telo mu podrhtavaše. Brzim pokretom ruke iz svojih nedara izvadi kesu s kovanim novčićima i ostavi je pred ikonu Sv. Andreja. Mornari učiniše isto, klekoše i poljubiše ikonu s poštovanjem.
 
Kada sveštenik pozva narod vozglasom: ”Sa strahom Božjim, verom i ljubavlju pristupite,” kapetan, sa celom svojom posadom priđe i glasno reče svešteniku:
 
”Pričesti nas, časni oče, iako nikada nismo postili.”

Otac Jovan ga pogleda u oči pa mu reče:
 
”Bolesnici i putnici nemaju greha,” i prčesti ih redom govoreći: ”Pričešćuje se sluga Božiji...”
”Kapetan Jovan,” reče kapetan.
 
”Jovan,” ponovi sveštenik, ”u ime Oca i Sina i Sv. Duha.” I tako svi mornari s ljubavlju celivaše Sv. Putir i sveštenikovu ruku.
 
Kada beše vreme da sveštenik podeli naforu, i kada kapetan priđe, sveštenik mu reče:
”Kapetane, bilo bi mi veliko zadovoljstvo da sa svojom posadom budeš moj gost, da zajedno popijemo kafu. I da proslavimo današnji praznik.”

”Hvala, oče. S radošću ćemo doći, jer nismo videli kuću već petnaest meseci.”

I tako se sveštenička kuća ispuni gostima, a protinica posluživaše sve njih. Nakon razgovora, kapetan poče da govori kako je njegov brod prispeo na ostrvo.
 
”Krenuli smo sa Malte pre 35 dana. Na putu nas je zadesilo nevreme. Moj brod je dug četrdeset jardi, sa dva jarbola, ali ona se znatno oštetiše od divljih talasa. Međutim, ono što smo doživeli poslednja tri dana i noći, nisam nikada pre video u svom životu. Talasi su čak dosezali do jarbola. U jednom momentu, veliki talas je presekao jarbol i on je nestao u pobesnelom moru. Talasi su nas udarali kao loptu, sa leva i desna, dok smo pokušavali da održimo brod. Neki su bili povređeni, drugi preplašeni, kukali su i molili Presvetu Bogomajku i Sv. Nikolu da nam pomogne.
 
Prošle noći munje, gromovi i olujni vetar zviždali su pokraj brodskih užadi, kao da su sirene, nismo mogli ni spostveni nos da vidimo. “Hrabro, momci moji, hrabro. Moramo da izdržimo,” hrabrio sam posadu. ”To je samo kiša, proći će.” Nismo znali da li smo u moru ili na brodu. A brod je tonuo. S desne strane trupa bila se otvorila rupa. ”Pomozi nam Sv. Nikola,” beznadežno sam vikao.
 
U jednom tranutku, ogroman talas me je zapljusnuo i bacio me u kraj broda. Tu sam polomio rebra i jedva sam mogao da razaznam kroz svetlost munje nekog monaha, baš kao što ste vi , oče Georgije, sa crnom mantijom, kako drži brodski točak. Ničeg se drugog ne sećam, moj oče. Ali, taj monah je bio isti kao Sv. Andrej, koga danas proslavljamo.”
 
Zatim, sredovečni mornar nastavi:

”Nakon toga, oče, čuli smo kapetana kako nam govori: ”Udarićemo, deco udarićemo...” Niko nije odgovorio na to upozorenje, samo sam pomislio u sebi da je kapetan poludeo i ponovio mu: ”Kapetane, kako možemo da udarimo i u šta da udarimo na otvorenom moru?” On je opet ponovio: ”Udarićemo, napred ćemo udariti!” I stvarno smo čuli udarac.  Zavladao je muk, nekako se sve umirilo, a mi smo pomislili da se dogodilo čudo. ”Kapetane, kapetane!” plakali smo dok smo tragali za njim na olupini  i na kraju ga pronađosmo među brodskim daskama. Nije se mogao setiti ničega.
 
Sveštenik se oseni krsnim znamenjem i reče:
 
”Sv. Andrej vas je spasio deco moja. I vi koji danonoćno plovite opasnim morem mora da imate Hrista u sebi.”
 
Kapetan duboko uzdahnu i nastavi:
 
“Odneli su me, oče moj, i položili me na postelju. Nismo imali nikaknog svetla. Beše mrkli mrak. Čekali smo da nam Bog donese osvit zore,  jer smo pomislili da smo bili u nekoj luci. Kada smo počeli da razaznajemo bele kuće na vešem ostrvu, jedno dobro detence dođe na obalu, i pošto ga upitasmo koje je ovo mesto, on odgovori da je ovo ostrvo Spetsa, I da danas slavite praznik Sv. Andreja.  On beše taj koji je preuzeo brod  i koji je izdavao mojim mornarima naredbe.
 
Napustili smo Maltu i  krenuli na Krit, a potom na Hios. Ali ko je pomislio da će ovakvo vreme da nas dovede na ovo ostrvo. Od novca koje smo ostvaili na ikoni, pomozite siročadima, udovicama  i siromašnima. To je naša petnaestomesečna zarada. Novac mogu ponovo priložiti, ali sopstveni život i živote mojih mornara nikada. Ja ću se ponovo vratiti na ovo ostrvo, da donesem brod, sličan kao ovaj moj.”
 
Sveštenik ih je blagoslovio, poželevši im srećan put, a oni krenuše u pravcu broda, da nastave svoje putovanje.
 
Prevod sa engleskog Bojana Srbljak
9 maj 2013 god.
 
Izvor:   http://www.johnsanidopoulos.com/2012/11/the-miracle-of-saint-andrew-in-november.html

Pročitano: 3225 puta