MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SVETI PRAVEDNI ALEKSIJ MECOV



(spomen 9./22. juna)

 

Bacuska otac Aleksej Mecov rodio se u Moskvi 1859. godine 17. marta na dan svetog Aleksija coveka Bozijeg. Njegov otac Aleksej Ivanovic bio je dirigent mitropolitskog cudovskog hora1 i uzivao je posebnu ljubav i pokroviteljstvo mitropolita moskovskog Filareta.

 

 

Mali Ljonja, kako su u porodici zvali bacusku oca Alekseja, odlikovao se tihim miroljubivim karakterom, nije voleo nikakve prepirke i svadje. Sva deca su zivela veoma slozno. A on se posebno izdvajao medju bracom i sestrama mekotom srca. Rastao je kao jednostavan i otvoren decak; zeleo je da svima bude dobro; sve je umeo da izmiri ako bi doslo do razmirica, voleo je da razveseli, utesi, nasali se, cak bi i starije ponekad umeo da nasmeje; ali sve je to kod njega ispadalo nekako blagocastivo. Do starosti je sacuvao prostotu duse, jasan, svetao pogled; proste duse su mu uvek bile posebno srodne. Pretposlednje godine svoga zivota u razgovoru o jednoj svojoj duhovnoj kceri Bacuska je primetio: “Kada sam bio decak, isti sam takav bio - sto na um, to na drum.”

 

Nakon svrsene bogoslovije Aleksej Mecov je trebalo da nacini izbor izmedju duhovnog zvanja i univerziteta. Do tada se kod njega vec bila formirala cvrsta namera da se posveti sluzenju ljudima. Sa mnogim drugovima iz razreda smerao je da se upise na univerzitet i postane lekar. Ali njegova majka se odlucno usprotivila toj sinovljevoj odluci, zeleci da u njemu ima svog molitvenika. “Ti si tako mali, otkud je za tebe da budes doktor, bolje budi svestenik”, izjavila je odlucno. Gorko i tesko bese Alekseju da ostavi svoj san, posao lekara mu se cinio najplodotvornijim u sluzenju ljudima. Jako se zalostio i zbog toga sto je morao da se rastaje od drugova iz razreda, cak je i plakao oprastajuci od njih, ali da ide protiv reci majke koju je toliko postovao i voleo, nije mogao. Tek je kasnije shvatio da je zaista njegovo istinsko prizvanje bilo prizvanje svestenika, i tek tada je uvideo pravi znacaj majcine zelje. “Duboko sam joj zahvalan sto je tada ostajala pri svojoj reci.”

 

Oko 1884. godine Aleksej Mecov se ozenio. Anu Petrovnu, njegovu buducu suprugu, prosili su mnogi, a ona ih je odbijala, ali cim se upoznala sa Aleksejem Mecovom, odmah je odlucno rekla majci udovici: “Evo, za ovog malog cu poci.”

 

Ubrzo nakon zenidbe Aleksej Mecov biva rukopolozen za djakona.

 

Oko cetiri godine Mecovljevi nisu imali dece, da bi se potom rodile starije kcerke Aleksandra (1888) i Ana (1890). Treci se rodio sin Aleksej, koji je umro u ranom detinjstvu. Godine 1892. rodio se drugi sin Sergej2.

 

Godine 1892. otac Aleksej postaje svestenik i biva odredjen za staresinu veome male parohije hrama svetog Nikole u Klenicima3. Dobivsi parohiju u prestonici, uprkos svojoj zelji da ide u seosku zabit, otac Aleksej se potpuno predao volji Bozjoj koja dejstvuje u zivotnim okolnostima, i cvrsto je resio da strpljivo ide ka svome cilju na onom mestu koje mu je ukazao Promisao Bozji. Bio je daleko od misli da pribegava kakvim organizacionim merama. U osnovu svoga dela polozio je samo molitvu i budnost nad sobom, za uspeh se uzdajuci samo u blagoslov Bozji. Stoga, cim je postao staresina crkve Nikole-Klenici, odmah je u svoj hram uveo svakodnevno bogosluzenje (od 1892. godine).

 

Coveka koji bi prilazio da se ispovedi otac Aleksej je docekivao duboko usredsredjenim, pazljivim pogledom u kome se mogla procitati, s jedne trane, ozbiljnost sa kojom je on prilazio Svetoj Tajni, sa druge strane, zelja da shvati i pomogne. Njegova jednostavnost i ocinska dobrota otkrivali su mu ljudska srca. Redak je onaj ko, provevsi neko vreme kod njega, ne bi postajao njegov duhovni sin. Za takve on vise nije bio otac Aleksej, vec Bacuska. Ali Bacuska nije trazio formalno pokajanje, vec duboko, iskreno, smireno, pokajanje sa suzama, sposobno da obnovi coveka: upravo njemu je zeleo da privede i to je postizao ne dugim objasnjenjima ili svetootackim primerima, vec kratkom, jednostavnom, ali preciznom recju koja je prodirala u dusu i terala coveka da se prene i zamisli.

 

Buduci da je bio neprijatelj svakog nasilja, on nikog od svoje duhovne dece nije prisiljavao na bilo kakve spoljasnje podvige, nije im nalagao posebna molitvena pravila ili postove, cak je i ucestalost posecivanja hrama njegovih parohijana cutke i takticno ostavljao na raspolaganje i prema mogucnostima svakog, uzimajuci u obzir to da pri opstoj raspustenosti i otudjenosti od Crkve drugi zahtevi mogu opet samo da odgurnu slabog i duhovno neocvrslog coveka od onoga ka cemu je poceo da ide. Bio je ubedjen da za onoga u kome pocne da vri u njega polozen kvasac pokajne samosvesti i dusa se probudi od duhovnog sna, da za takvog nece biti potrebna nikakva prinudjivanja i zahtevi.

 

Za to vreme u Bacuskinom porodicnom zivotu desila se teska nesreca. Dana 29. avgusta (po starom kalendaru) 1902. godine preminula je Ana Petrovna. Ma kako dugotrajna i beznadezna bila njena bolest koja je pripremala sudbonosni rasplet, njena smrt je potresla bacusku oca Alekseja. Gorko je oplakivao svoj rastanak od nje. U prvo vreme nakon njene sahrane zalost bacuske oca Alekseja bila je bezizlazna. Jednom je u razgovoru o znacaju tuge ispricao o sebi: “Gospod posecuje nase srce tugama kako bi nam otvorio srca drugih ljudi. Tako je bilo u mom zivotu. Desila mi se velika nesreca: ostao sam bez zivotnog druga nakon mnogih srecnih godina zajednickog zivota. Gospod ju je uzeo i za mene je umro ceo svet. Zatvorio sam se u svoju sobu, nisam hteo da izlazim pred ljude, izlivao sam svoj bol pred Gospodom.”

 

U to vreme jedna porodica koja je pripadala parohiji crkve svetog Nikole-Klenici, pozvala je kod sebe u stan oca Jovana Kronstatskog koji bese stigao u Moskvu. Tu je doslo do susreta bacuske oca Alekseja sa ocem Jovanom. “Dosli ste da podelite sa mnom moju zalost”, rekao je otac Aleksej kada je usao otac Jovan. “Nisam dosao da podelim tvoju zalost, vec radost”, odgovori otac Jovan, “tebe posecuje Gospod; ostavi svoju keliju i izadji ljudima. Tek od sada ces poceti da zivis. Zalis se na svoj bol i mislis: nema na svetu tuge vece od tvoje - toliko ti je teska. A ti budi s narodom, oseti tudji jad, uzmi ga na sebe i tada ces videti da je tvoja nesreca mala, neznatna u poredjenju sa opstom tugom, i bice ti lakse.” Odmah je otac Jovan ukazao na molitvu kao na prvo najmocnije sredstvo u ponudjenom podvigu.

 

Dodir sa licnoscu Kronstatskog pastira je preporodio bacusku oca Alekseja. Blagodat Bozja koja je obilno pocivala na ocu Jovanu na nov nacin je obasjala citav zivotni put oca Aleskeja.

 

“Poslusao sam reci Jovanove - i ljudi oko mene su postali drugaciji. Video sam boli u srcima njihovim i pohrlilo je ka njima moje sopstveno zalosno srce; u njihovoj tuzi potonula je moja licna tuga. Ponovo sam pozeleo da zivim kako bi ih utesio, grejao, voleo. Od tog trenutka postao sam drugi covek: zaista sam oziveo. Na pocetku sam mislio da cinim mnogo toga i da sam to vec ucinio; ali nakon sto sam imao priliku da se vidim sa ocem Jovanom Kronstatskim, osetio sam da jos nista nisam uradio.”

 

Iz secanja duhovne dece oca Alekseja Mecova

 

Krajem 10-ih - pocetkom 20-ih godina Bacuska je govorio da je nastalo vreme kada svi pesternici i shimnici treba da izadju iz pestera i zatvora i da idu u narod. Ucio je da je za hriscanina neophodno da ispunjava sve zapovesti koje je Crkva dala. Ali je smatrao da se radi ljubavi, koja mnostvo grehova savladava, nesto moze i prekrsiti ako je stetno po dusu. “To je tako tezak zlocin”, govorio je, “kada neko svojim formalnim odnosom koga sablazni ili ohladi ciji odnos prema Svetoj Crkvi.”

 

Neko kasni na pocetak liturgije, ali zeli da se pomiri sa Svetom Crkvom i da se pokaje zbog teskog greha. On mozda mnoge godine nije bio na ispovesti i ako ovoga puta bude odbijen, to moze da ga jos vise ogorci i odgurne od Gospoda. I Bacuska nikada nije sprecavao da se dolazi na ispovest cak i onda kada se vec iznosila Sveta Casa, zbog cega su mnogi, posebno od svestenstva, negodovali.

 

Ali to Bacusku nije zbunjivalo. A duhovnim licima i arhijerejima je voleo da navodi kao primer slucaj iz zivota. Parohijanka jednog hrama stupila je u gradjanski brak sa covekom neverujucim i cak neprijateljski nastrojenim prema Crkvi. Kada je za to saznao staresina hrama, ne samo da joj nije dopustio da se pricesti, vec joj je sasvim zabranio da dolazi u crkvu. U svom zivotu je bila nesrecna i jednom, u utucenom stanju duha, podje u crkvu na bdenje. Tokom kadjenja staresina je ugleda i naredi joj da se udalji. U ocajanju, posto je izasla iz crkve, bese spremna da se ubije, ali neko je uputi u hram Hrista Spasitelja i ukaza na Bacusku, koji ju je primio sa ocinskom ljubavlju, ispovedio, pricestio, i time spasao hriscansku dusu od pogibije.

 

Bacuska je ponekad iz svoje ljubavi prema ljudima narusavao crkvena pravila, ali je bio strog prema onima koji narusavaju crkveno blagocasce, prema onima koji se bez strahopostovanja ponasaju na bogosluzenju, o cemu je usrdno poucavao u propovedima i besedama, ponavljajuci da je hram - zemaljsko nebo.

 

Prekorevao je one koji nisu posecivali crkvu iz raznih svagdanjih razloga, ali je i kudio one koji radi hrama zapustaju kucu i, pogotovo, prepustaju decu sebi samima. Desavalo se da takve majke cak i tera iz crkve.

 

Bacuska nije odobravao to sto ljudi daju zavete da ce pesice otici u Kijev ili kakvu drugu obitelj, govoreci da se moliti moze i kod kuce i cak ih nije pustao na put, vec je hodocasnistvo zamenjivao kucnim pravilom i mislenim pokajanjem. Po njemu svojstvenoj neobicnoj osetljivosti i taktu, Bacuska je svojim izgledom pokazivao da ne primecuje sagresenja izuzetno stidljivih ljudi. Nikada ih nije korio, vec je kao da slucajno zapodevao pricu o slicnim postupcima i njihovim posledicama, navodio coveka na pokajanje i trudio se da ga tako privede pokajanju.

 

Kada bi od Bacuske trazili savet, odgovarao je neposredno na pitanje. Ali vecinom je pricao slucaj iz sopstvenog iskustva koji je odgovarao na pitanje. Svoju volju nije nametao cak ni svojoj duhovnoj deci. A kada bi od njega trazili blagoslov za nesto, obicno je govorio svoje misljenje. I ako bi taj ostajao pri svome, navodeci dokaze koji, navodno, opovrgavaju Bacuskin savet, on bi se i slozio, i blagoslovio, ali svoje misljenje koje je uvek bilo jedino ispravno, iskazivao je samo jednom.

 

U hramu su se sa djavoimanima desavali napadi, ali Bacuska im nikada nije citao molitve, vec se pravio da ne primecuje sta se desava.

 

Kada je Bacuska posle liturgije davao krst da se celiva, oni koji su prilazili obracali su mu se sa pitanjima kako se moliti za nekog ko je nestao bez traga i glasa. Nekima je govorio da ne treba da se mole ni za pokoj duse, ni za zdravlje, vec samo za spasenje duse. Kod drugih bi se pak, upitavsi za ime nestalog, okretao prema Carskim dverima i cinio molitveni poklon, govorio sasvim odredjeno: “Moli se za zdravlje”, ili “Moli se za pokoj duse.”

 

Otac Konstantin Rovinski je pricao kako se Bacuska smireno uzdrzavao od otkrivanja svojih duhovnih dostignuca. Nakon rukopolaganja oca Konstantina za svestenika, Patrijarh mu je predlagao da ide u bolje moskovske parohije. A on je resio da najpre pita Bacusku za blagoslov i kada mu se obratio, ovaj je direktno rekao: “Za tebe mi je receno: idi u Iversku zajednicu.” Govoreci o tome, Bacuska ni sam nije znao za postojanje te zajednice.

 

Jedan covek, verujuci, ali, po Bacuskinom izrazu, intelektualno, nije branio svojoj zeni da dolazi kod njega i trazi utehu u svojoj velikoj majcinskoj zalosti - smrti deteta. Ali se cudio sto ona ipak ide kod Bacuske. Jednom je stajao sa tim mislima u crkvi, motreci kako ovaj blagosilja narod. Neocekivano za njega Bacuska se okrenuo i blagoslovio ga sa recima: “Samo veruj, i spasces se!”

 

Kcer jedne zene prosila su dva mladica. Jedan je uzimao zenu kod sebe kuci, drugi je hteo da udje u njenu kucu. Majka, ne znajuci za sta da se odluci, doputovala je kod Bacuske po savet. On joj je, pazljivo je saslusavsi, mirno odgovorio: “Svejedno je.” A zena, misleci da Bacuska nije shvatio sustinu stvari, ponovo mu prica sve po redu i opet cuje kratak odgovor: “Svejedno je.” Uvredjena, zaleci sto su je ljudi prevarili kada su govorili o Bacuskinoj prozorljivosti, vraca se kuci i daje kci za jednog od momaka. Prolazi mesec dana i mlada zena umire. I zaista bese svejedno za koga ce se udati.

 

Jedna zena, zvala se Vera, dobije dozvolu da se vidi sa vec bolesnim Bacuskom. Putem je sve mislila: “Sta da radim, ta na mojim plecima su dve sestre nesposobne za rad. Sada ih ja izdrzavam, a sta ce s njima biti kad ja umrem?” Cim je presla prag bacuskinog sobicka, jos ni rec nije stigla da izusti, kad ce joj on reci: “Ah, ti, Vera, a bez vere! A jos i maramu nosis, crkvena si sestra. Zasto sve na sebe uzimas i ne zelis da predas Gospodu? Ali evo sta ces, ostavi sve te sumnje kod mene za pragom i veruj da ce Bog bolje od tebe sacuvati tvoje sestre.”

 

Bacuska je izbegavao svecane sluzbe a posebno arhijerejske, posto tada nije mogao slobodno, opusteno, da se moli. A ako je i morao da sasluzuje u takvim sluzbama, trudio se da stane iza svih kako bi izbegao bilo kakve pocasti i morali su ga na silu nagovarati da stane na mesto po svojim zaslugama.

 

Nagrade, odlikovanja i bogate odezde su mu predstavljale opterecenje. Bacuska uopste nije voleo da obraca na sebe paznju: odezda mu je bila iskosena u stranu, a i odabirao je najjednostavniju i laku, i gotovo da nije sluzio u brokatnim odezdama sa ikonama izvezenim na ramenima. Od krstova voleo je lagane od slonove kosti ili sedefa.

 

A kada su mu parohijani poklonili naprsni krst sa dragim kamenjem, vrlo se razalostio, plakao je i govorio da se tim krstom na njega nalaze novi krst koji nadilazi njegove snage. A on i ovako cini sve sto je u njegovoj moci.

 

Zapanjivao je njegov dar suza. Kada je na liturgiji izgovarao za vecinu uobicajene reci: “Ovo je Telo Moje”, ili “Ovo je Krv Moja”, culo se kako place, a kada je citao Veliki kanon Andreja Kritskog, izricao je molitve gresnika za pomilovanje ne jezikom, vec dusom svojom u ime svih koji stoje i mole se. Suze su se osecale u glasu oca Alekseja i tekle su niz njegovo lice. A koliko puta se moglo videti kako place za vreme beseda i propovedi cas tiho lijuci suze, cas placuci, pri cemu bi plac prelazio u suzdrzano ridanje. Posebno je bilo dirljivo slusati ga kada je govorio o milosrdju Bozjem, o ljubavi Oca Nebeskog prema nemocnom i kajucem se gresniku.

 

“Bogat sam suzama”, govorio je ponekad otac Aleksej, i u tim suzama su se osecala njegova nezemaljska prezivljavanja. One su svedocile o onoj strani njegovog zivota koju je on provodio pred Bogom i brizljivo sakrivao od tudjeg pogleda. Ali pazljivom srcu su se u suzama marosejskog4 Bacuske otkrivala cista i nezlobiva dusa malog deteta. Vidis tako njegove suze i mislis: kakvu on ima cudesnu duhovnu bliskost i osetljivost prema Bogu, kakvo neposredno opstenje sa Njim.

 

Ko je bio iole osetljivog srca, ko je trazio Boga i zeleo da u prvi plan svoga zivota postavi duhovna interesovanja, uz pazljivi uticaj i vodjenje ovog blagodatnog coveka Bozjeg duhovno se preporadjao i preobrazavao.

 

Za vreme propovedi i beseda on je cesto govorio o svojoj nistavnosti, nazivajuci sebe ubogim. I govorio je to sa takvim ubedjenjem da se kod onih koji su slusali srce stezalo od zalosti prema njemu. I u isto vreme se osecalo da ono sto je izgovorio svedoci o njegovoj visokoj duhovnoj nastrojenosti i srcanosti. Mislis: do kakvog dubokog smirenja i samounizenja je morao da se uzvisi covek da bi tako prosto i otvoreno, ne smucujuci se zbog mnostva koje slusa, iskazivao potpuno omalovazavajuce misljenje o samom sebi.

 

Koliko blagosti, toplote i cudesne radosti i jos praznicnog vaskrsnjeg raspolozenja bese u oca Alekseja! Nisi mogao gledati oca Alekseja a da ti se i samom dusa ne prosvetljuje. On je imao cudesan dar da svakom svom sabesedniku prenese onu radost kojom je i sam sijao i blagouhao. Svakog ko bi mu se obratio docekivao je sa osmehom na licu, sa neznoscu u dobrim pronicljivim ocima i obavezno je sagovorniku govorio stogod veselo, bodrece i grejuce za njegovu dusu.

 

Bacusku je nemoguce bilo zamisliti bez ljudi, bez gomile koja ga je okruzivala i brujala, a to su posebno bila deca koja su hrlila k njemu i grlila ga. Pri izlasku iz hrama, kada se njegova ruka umarala od blagosiljanja, morali su ga pratiti kroz gomilu da ga narod ne bi zamorio svojim milostama.

 

“Pastir”, mnogo puta je govorio Bacuska, “mora da rasterecuje tudju tugu i jad, pretovarujuci to tesko breme sa njegovih pleca na svoja.”

 

To je Bacuska cinio celog svog zivota. “Ponekad udjes u njegov sobicak”, - pise njegov duhovni sin-svestenik, - “posle takvog rasterecivanja, kada izadje od njega neko koga je on rasteretio, u suzama, prosvetljenog, obnovljenog pogleda, udjes i vidis kako on - rasterecivac - sedi i sav se promenio u licu, ono je puno bezgranicnog saosecanja, u ocima suze, glas postaje nekako tih, blag, beskrajno nezan i ujedno duboko zalostan. Evo, - rece, - bila je kod mene, - navede mesto odakle je dosla, i isprica jednu od stranica uzasne, surove muke, toliko uobicajene, koju ne primecujemo, posebno zenske muke. Covek bi rekao da nema pomoci. Muz je tuce, deca je tuku, muz je gotovo zlocinac u odnosu prema deci, deca su lopovi; muz je ne pusta u crkvu, kriomice je pobegla. Na pameti su joj konopac ili zaledjena reka, ili jos gore: “Ubicu ga - muza.” I sve je to Bacuska uzeo na sebe. Njoj je rekao prosto i veselo: “Bog je milostiv, sve ce se srediti. Molicu se za tebe.” Zajedno sa prosforom ili ikonicom njoj je bilo dato ono, dragoceno, sto je natalozeno molitvom. Otisla je i nikada nece saznati kako je tezak teret koji je ostavila; ona se umirila, a on ce moliti za nju Boga.

 

Bio je starac i podviznik. Ali mnogi nisu videli ni njegovo starcestvo, ni podviznistvo. Sablaznjavali su se o njega: kakav moze biti podviznik u vecitoj prici, vrevi, buci? Kakvo moze biti starcestvo u samom centru grada uz brujanje automobila, u uslovima porodicnog zivota?

 

Podviznistvo je udaljavanje od sveta, zivot u nenarusivoj tisini, sa dugim sluzbama, neprekidnom molitvom. Sa tihim radostima bezmolvija i poslusanja i neprestanim prebivanjem sa Bogom.

 

Ali otac Aleksej nije imao manastirskih zidina iza kojih bi mogao da se sakrije od sveta. Spoljasnja strana njegovog zivota je bila ista kao i kod svih nas. Cak nikakvu keliju nije imao, samo maleni sobicak sa elektricnom svetiljkom i beznacajnim stvarcicama, sa iskrivljenim neudobnim stolicicama i pismenim stolom iz drugorazredne moskovske prodavnice nameataja. Nije bilo tu cak ni stalno upaljenog kandila koja ne samo u kelijama, vec i u obicnim ruskim porodicama uvek gore. Kod njega je ono ponekad gorelo, a cesce nije gorelo.

 

Jeo je otac Aleksej uvek na brzinu, uz telefonske pozive. A najcesce zbog mnostva naroda koji ga je cekao on uopste i ne bi stizao da jede.

 

Iz dana u dan - obicna svakodnevica sa suzama i bolima, smehom i decjom grajom, nuzdama i potrebama porodice, klira, parohijana i hiljada ljudi koji su dolazili kod njega po savete i pomoc.

 

Treba da ide da sluzi bdenje, a u kuci mu ljudi: ne odlaze, placu, mole da odsluzi moleban ili parastos, i Bacuska ih i sluzi kod kuce, a pocetak crkvene sluzbe se odlaze. Tece ispovest, i ne ispoveda poseban duhovnik, vec sam otac Aleksej koji sluzi, ispoveda tokom same liturgije. Treba da iznese Svete Darove, ali neka zena sto je dosla izdaleka place i preklinje da je ispovedi, i otac Aleksej ne moze da je odbije.

 

Znaci li sve to da zivot Bacuskin nije podvig, a da sam on nije podviznik? Zar nije lakse moliti se i paziti na sebe kada je naokolo tiho, napolju sume breze, a u trpezariji se za vreme rucka citaju zitija svetih i niko te ne odvlaci od molitve? I pored svih zivotnih neprilika koje su pritiskale oca Alekseja, njegov nevidljivi duhovni podvig je tekao neprestano, on je uznosio molitvu Bogu. Ljubav je produhovljavala svaki pokret njegove duse i radost je sijala na njegovom licu.

 

Gospod je svom smirenom i pokornom sluzi ocu Alekseju dao upravo ono zbog cega sveta Crkva blazenim naziva Moskovskog cudotvorca blazenog Vasilija, Hrista radi jurodivog: “U gradu, kao u pustinji si ziveo i nicim se nisi smucivao, nego si venac primio radi trudova svojih.” Ali ovaj grad nije bila pravoslavna Moskva XVI veka, vec ogromni, mnogoljudni, grad XX veka, pun nemira.

 

Nisu se uzalud Bacuskinom podvigu prebivanja vo gradje, jako v pustinji odusevljavali pravi zitelji inocke pustinje, njegovi duhovni prijatelji, prisnopamjatni optinski starci Teodosije i Anatolije, koji su postovali smirenog Bacusku kao pravog starca. A starac otac Nektarije bi prekorno govorio onima koji su mu dolazili iz prvoprestolne prestonice: “Zasto dolazite kod nas kad imate oca Alekseja?”

 

I Bacuskin odnos prema njima je bio u istoj meri ljubavan i dirljiv. Posebno je gajio strahopostovanje prema starcu ocu Anatoliju. Lice mu je postajalo nekako svetlo, nezno bi sijalo kada bi on ili drugi u njegovom prisustvu pominjali ime tog podviznika. “On i ja smo istog duha”, tako govorase Bacuska vise puta. Zaista, oni su bili istog duha ljubavi dobrotne, sveprastajuce i sveisceljujuce. Veza bacuske oca Alekseja sa tim starcem bila je neraskidiva, duboka, premda je kod oca Anatolija bio samo jednom, a otac Anatolije je, po sopstvenim recima, jednom prolazio pored crkve Svetog Nikole, hteo da svrati, ali ga je narod cekao na drugom mestu - nije mogao. Medju njima se odrzavalo medjusobno opstenje koje su bliski u sali nazivali bezicnim telegrafom, postojala je blagodatna bliskost, sveto jedinstvo starcestvovanja.

 

Pustinju je bacuska Aleksej preneo u Moskvu, smestio u svoju mnogoljubivu dusu i mnogostradalno srce. I darezljivo je razdavao onima koji su mu dolazili neoskudne miomirisne darove pustinje: smirenje, radost, milost utehe i dar nad darovima - ljubav.

 

Preminuo je otac Aleksej 9. juna, po starom kalendaru, 1923. godine. Opelo je sluzio nastojatelj Danilovog manastira episkop Teodor uz sasluzivanje 30 svestenika i sest djakona. Ukupno je na opelo izaslo oko 80 ljudi od svestenstva. Nesto pre toga oslobodjen, na groblje je stigao Najsvetiji Patrijarh Tihon i svojom molitvom je pratio odlazak velikog pravednika u veceni pokoj.

 

Udostoj, Gospode, i nas da se po ugledu na pravednog oca Alekseja duhovno usavrsavamo i njegovim molitvama spasavamo, u slavu Bozju!

 

Bacuska Aleksej je kanonizovan na Saboru Ruske Pravoslavne Crkve odræanom 2000. godine. Neizmerno sam zahvalna Gospodu sto me je udostojio da prosle godine u Moskvi ucestvujem u litiji povodom prenosenja mostiju pravednog bacuske Aleksija Mecova do crkve svetog Nikole, u kojoj se njegove mosti sada nalaze (prim. prev.)

 

sa ruskog prevela Snezana Jelesijevic

Rus Svjataja, Kalendar za 2002. god, str. 100-112

 

 

 

1 Hor je svoj naziv dobio po Cudovom manastiru, koji se nalazio u Kremlju, a bio je podignut u spomen isceljenja od slepila Tajdule, zene tatarskog kana, po molitvi svetog Aleksija, mitropolita ruskog. Hram je bio osvecen 1336. godine u cast cuda Arhistratiga Mihaila u Honi (prim. prev.)


2 Sergej ce postati svestenik i postradace mucenicki u Sovjetskoj Rusiji te se tako ubrojati medju brojne svestenomucenike. Streljan je 1941. godine posle cetiri meseca saslusanja i mucenja (prim.prev.)


3 Crkva je dobila ime po klenovima koji su rasli oko nje (prim. prev.)


4 Marosejka - ulica u Moskvi na cijem se pocetku nalazio mali hram posvecen Svetom Nikoli i Kazanskoj ikoni Presvete Bogorodice, u kome je sluzio pravedni bacuska Aleksej, a u kome se sada nalaze njegove mosti (prim. prev.)

Pročitano: 4773 puta