MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MONAHINJA PAVLA



Promisao Božija vodi nas kroz život. Kako dobro biva onima koji osluškuju i pokušavaju da razumeju Božju volju za sebe. Mi - ljudi, kujemo planove, ali ako na našem putu nailazimo na prepreke, onda trebamo da zastanemo i da se zapitamo da li je to što činimo i želimo Božija volja. Ponekad, Gospod nas zaklanja od opasnosti, zadržava nas od naših impulsivnih životnih trka, ali mi to ne razumemo, sujetni smo, insistiramo na svojoj volji, umesto  da jednostavno zastanemo, sačekamo malo, pokušamo na drugi način...

Božja volja se otkriva kroz okolnosti u našem životu. Sv. Amvrosije Optinski savetovao je ljudima: ”Idite kuda vas povedu, gledajte ono što vam pokazuju i samo govorite: Neka bude volja Tvoja!” Nama, savremenim ljudima, teško je, skoro nemoguće, da takvi kakvi smo – pametni, obrazovani, kovači svojih sudbina – idemo kuda nas vode. Ti koji nas vode mogli bi da nas povedu stranputicom! Ali, prepodobni nije govorio o krštenju zapovesti; on nas je učio da prepoznajemo znake od Boga, i da tražimo Božju volju u datim okolnostima, u slučajnostima koje ustvari nisu slučajnosti.

Starac je učio da je: ”Sva sudbina čovekova u Božjim rukama. Koji se predaje promislu Božijem, on je pod posebnom brigom.” I opet ”neizmoljeni krst teško je nositi, bolje je u jednostavnosti predati se volji Božijoj.”

Njegov verni duhovni prijatelj Josif Optinski savetovao je: ”Treba živeti kako okolnosti nalažu, jer one nisu slučajne, kao što mnogi ljudi danas misle. Sve nam se događa Božjim promislom. Bog neprestano brine o našem duševnom spasenju.”

Ove reči su mi došle u glavu kada sam od o.Savatija čula priču o životu monahinje Pavle. Lično sam je poznavala – prisetila sam se niske, usrdne, prijateljski nastrojene sestre Kazansko –Trifunskog manastira. Već je bila starica; pretrpela je moždani udar i otežano se kretala. Ali, u njenoj sudbini, Božja promisao se jasno ukazivala.
 

 
Ljudmila, kako su je zvali u svetu, još u ranom detinjstvu naučila je od svoje bake da se moli i da odlazi u crkvu. Volela je da hodočasti u manastire. Jednom, u jednom moldavskom manastiru, upoznala je tamnošnju igumaniju. Igumanija je bila krhka, niska, neupadljiva starica. Nosila je iznošenu rasu, obavljala svakidašnje poslove, iznosla smeće. Ljudmila je saznala da su ovu neupadljivu monahinju poštovali kao duhovno veoma opitnu staricu.

Ta starica joj je jednom, u razgovoru, dala savet da ide u manastir: ”Tebi, dete moje, biće bolje  u manastiru nego u svetu.”

Ali, Ljudmila je odlučila da ne posluša ovaj savet i udala se. Porodičan život nije ispao dobro po nju. Muž joj se upokojio, a sve njene nade u porodičnu sreću bile su izgubljene. Nedugo po upokojenju muža upokojila joj se i majka, a potom i ujak. Nije imala drugih rođaka. Kao mlada žena ostala je sasvim sama. Radila je kao medicinska sestra i često je odlazila  u crkvu. Kako je vreme prolazilo, sve češće se sećala reči igumanije.

Izgubila je interesovanje za svetovni život. U svetu je više ništa nije privlačilo. Kada joj je bilo četrdeset, svoj jednosobni stan ostavila je u nasledstvo jednoj staroj ženi sa kojom nije bila nu u kakavom srodstvu. Sedela je na autobuskoj stanici i razmišljala kuda da pođe.

Da li ste ikada bili u situaciju, da vam se činilo da su pred vama sva vrata zatvorena, a vi i dalje treba da odlučite na koja pokucati. Ili ste jednostavno razmišljali da treba da sačekate, dok se jedna od nih sama ne otvore. Mislim da sam razumela kako se Ljudmila osećala  u tom trenutku.

Osetila sam se isto jednog hladnog januarskog jutra u praznom stanu – sva vrata bila su zatvorena. Do juče sve je bilo lepo i radosno;  bila sam zauzeta svojom decom, suprugom, i poslom koga sam volela, na kojem sam radila dvadeset godina. Moj suprug se upokojio, a deca su odrasla  i imala svoje porodice. Naravno, oni su i dalje voleli mene, majku, ali im ja više nisam bila potrebna kao ranije. Onda reorganizacija i udruženje nekoliko firmi ostavilo je mene i moje kolege bez posla. Koliko svoje snage i duše sam ostavila na tom poslu i više im nisam bila potrebna.

Sećam se jutra kada sam rano ustala da popijem kafu. Bez svetla, u mraku, sela sam na fotelju. Mrak, napolju sneg, a ja sedim sama i razmišljam – više ne moram nigde da žurim. Niko me ne čeka.

Ali, baš kada se činilo da su zatvorena sva vrata, Gospod je jasno i autoritativno otkrio Njegovu promisao za mene; dobila sam blagoslov da idem  u Optinu. Pronašla sam rad, poslušnost i mesto za život. Počela sam da pišem. Kada je moja prva priča pronašla čitaoca, počela sam da plačem. I moj duhovni otac je rekao da je Gospod bio uz mene tokom svih tih stradanja.

Tako je i Ljudmila, kao ja jednom, sedela, neodlučna. Činilo joj se da su pred njom sva vrata zatvorena. Čekala je znak. Bilo je samo nekoliko ljudi na autobuskoj stanici. Iznenada, videla je poznatog sveštenika, o.Savatija, koji je došao u  Čusovoj  po poslušanju. Ljudmila je bila u njegovom manastiru, i kada ga je prepoznala, otišla je da zatraži njegov blagoslov. Gospod je uredio da ona tada podeli svoje probleme i strahove sa njim. O. Savatij ju je saslušao i blagoslovio da ide u kazanski manastir Sv. Trifuna.
 

Kazanski maanstir Sv. Trifuna nalazi se na Mitejnoj gori. Sa vrha gore mogu se videti šuma, polja, reka Čusovaj, koja je prilično široka u ovim krajevima. U letnjem periodu sve zeleni i buja, insekti zuje unaokolo, ptice cvrkuću, sve je obasjano suncem, čije tople zrake greju i miluju. U manastirskoj bašti raste povrće, sočno voće, krompir, mirisno bilje. Kakva lepota! U jesen, šuma je zlatno žuta, opalo lišće šušti pod nogama...S prvim snegom i reka lagano tone u zimski san...

Sve u svemu, ovo je prelepa zemlja  u svako doba godine. I Ljudmila se uvek divila novim bojama ovog ogromnog predela, koje su se širile gorom.

Živela je u manastiru dvanaest godina, odgovorno ispunjavajući svoje poslušanje: nosila je vodu sa izvora u kuhinju i kupatilo, a kasnije pomagala i u domu za stare. Preuzela je brigu o bolesnoj starici. Ovo je bilo posebno teško poslušanje, jer je trebalo da leči njene rane nastale usled ležanja, i da trpi neprijatan miris bolesti. Na Mitejnoj gori čak ni danas nema protočne vode, nikakve udobnosti, a u to vreme, nisu imali ni neophodne stvari za ličnu higijenu, pelene za stare, i stvari koje mi danas smatramo normalnim. Posebno tokom letnjih vrućina,  ovo poslušanje nije bilo lako, i nije svako mogao da ga ponese.

Ljudmila se nikada nije požalila, celu svoju dušu posvetila je brizi o bakicama, a kada se jedna od njih upokojila, ona ju je okupala, pripremajući je za sahranu i pročitala je Psaltir nad njom.

Uprkos svim teškoćama u manastiru, Ljudmila je pronašla mir i duševni pokoj,  i konačno osetila da je to mesto gde je bila predodređena da živi. To su čudne stvari – mir i duševni pokoj. Možete ih izgubiti u konfornim okolnostima, preplavljeni novcem, okruženi skupocenim predmetima, imajući uspešnu karijeru i moćan položaj.

Ali, možete ih ponovo pronaći u siromašnom manastiru, u poslušanju i molitvi. Možete se radovati u  svakom trenutku života – u dugačkim, predivnim manastirskim bogosluženjima, u skromnim obroku u trepzariji, u živoj vodi sa svetog izvora koji obnavlja vaše snage. Dok promatrate lepotu  proleća, dok se uspenjete na brdo, gledate u kapelu i šumu, vaš duh se naglo uspinje na visine. Gospod šalje tako obilnu blagodat da vam se čini da možete da poletite, neopterećujući se svakodnevnim brigama, tako ste laki i slobodni.
 

Ponekad bi podelila svoje strepnje sa duhovnim ocem:

-Baćuška, ja se molim Bogu: ”Gospode, tako se bojim duge, teške smrti. Sve ću podneti bez roptanja, ali od Tebe molim končinu nepostidnu, mirnu, pričešćena Svetim Darovima. Da ne ležim dugo, da se ne mučim, da ni druge ne bih mučila, podaj mi Gospode, laku smrt, bez bolesničkih rana...”

I po njenim molitvama Gospod joj je darovao baš takvu smrt. Doživela je moždani udar u lakoj formi. Primila je monaški postrig, išla u hram, molila se. Jednom, mati Pavla je bila na službi, primila je Sv. Pričešće. Slušala je zahvalne molitve nakon Pričešća, osetila slabost  u nogama, sela na klupu, a nakon pet minuta mirno otišla k Gospodu.

 Da ti da Gospod po srcu tvojemu, i svaku tvoju želji ispuni. (Ps. 19:4)
Jer si ti Gospode blag i krotak i mnogomilostiv svima koji te prizivaju. (Ps. 85:4)

 
Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljak
1 maj 2013 go

Izvor: http://www.pravoslavie.ru/english/61064.htm

Pročitano: 6438 puta