MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Odlomci iz knjige protojereja Genadija Fasta o životu i mučeničkoj smrti jeromonaha Grigorija (Jakovljeva) 1949-2000

2000. godina, na prelazu između dva milenijuma, biće zapamćena po mnogim tragičnim događajima. Jedan od njih se dogodio u Evenkiji (oblast u centralnom Sibiru): u Turi (centralno selo u toj oblasti), 21. marta, u crkvi Svete Trojice, zverski  je ubijen jeromonah Grigorije (Jakovljev). Odsečenu glavu sveštenika, prestupnik je odneo na oltar i bacio na presto.

Ne presušuje u našoj zemlji ispovedništvo i mučeništvo za Hrista. U Turi – u centru daleke, surove, i kako kažu Bogom zaboravljene Evenkije, desilo se još jedno ritualno ubistvo, kojim nisu potreseni samo žitelji tog sela i oni koji su poznavali oca Grigorija, već i svi pravoslavni Rusi. U zemlji Tunguza (pleme u centralnom Sibiru), u beskrajnim prostranstvima severne tajge i tundre, pojavio se sopstveni mučenik i ispovednik vere Hristove.

 Nećak Mihaila Suslova nije želeo da služi partiji

Celi život oca Grigorija je buran, uzburkan i napet. Njemu nije bilo lako i s njim je bilo teško. Kao vihor je dolazio i odlazio. Njega su voleli ili mrzeli. Sredine nije bilo. Sav je bio u krajnostima i u mnogome neobičan. Uvek borba – kako oko njega, tako i u njemu samom. Kao u kišni dan, kada se sve okolo osvetljava bleskom munje, takav je on bio za života, takav je bio i na kraju života.

Otac Grigorije, do monaštva Genadij, kako ga po navici i danas još mnogi zovu, rodio se 1949. godine na severu Irkutske oblasti u selu Bodajbo. Mnogo je toga kod oca Grigorija neobično i ostavlja snažan utisak. Takvi su i njegovi koreni. On je nećak ideologa KPSS, člana Politbiroa, poznate ličnosti Komunističke partije iz brežnjevskih vremena, koji je sahranjen na Crvenom trgu, M. A. Suslova. Njegova mama i nama dobro poznata dobra teta Lena, koja je za života veoma često bila pored svog neuništivog nećaka, bile su sestre od teče M. A. Suslova. Istina, njihovi putevi su se razišli još 30-tih godina. 50-tih godina, kada im je u Sibiru bilo veoma teško, oni su zbog nekog svog životnog problema pisali svom bratu u Kremlj. Da li je došlo to pismo do njega ili nije, ali odgovor je bio da M. A. Suslov nema vremena za to, jer je zauzet važnim državničkim poslovima, i da mu se više ne treba obraćati s takvim pitanjima. Više mu se ni nisu obraćali.

Otac Grigorije je odrastao u sovjetsko vreme i svim srcem je prihvatio njegove ideale, verovao je u komunizam, i sa karakterističnom za njega vatrenošću, plahovitošću, pa i buntovništvom, posvetio se građenju komunizma. Stupio je u partiju, čiji je član bio sedam godina, učestvovao je u partijskom radu, bio je komsorg (rukovodilac organizacije komunističke omladine) krupnog preduzeća, učestvovao je u napadima na CK LKSM Ukrajine. Paralelno se školovao na Istorijskom fakultetu Odeskog državnog univerziteta. Bio je ateista. Imajući urođen osećaj za istinu i pravdu, stalno je bio u stanju borbe. Imajući saosećanja i brige prema bližnjima, uvek je bio pored mladin i nemoćnih ljudi. Slušajući glas savesti, mučio se sa sopstvenim gresima, bio je nemoćan da pobedi dve svoje osnovne strasti, koje su se ticale njegovog burnog duha i tela, kao i drugih grehova. I dalje je pušio i psovao. Nisu ga spoljašnje okolnosti dovele do, kako sam kaže, korenitog preloma u njegovom životu, već baš ta nemoć prema grehu.

1977. godine, kada je bio na petoj godini univerziteta u Odesi, otac Grigorije sreće, valjda u nekoj knjižari, dve žene, Tamaru i Anu. One su bile baptistkinje iz tada nelegalno postojećeg Saveta crkvi ili, jednostavno, njihovog „odeljenja“. Duboka vera i pobožnost te dve žene su ga privukle k Bogu. Dobronamerno i prijateljski su ga dočekali u zajednici. Dešava se čudo, - on je poverovao u Boga i pokajao se za svoje grehe. Posle toga se desilo još jedno čudo – kako se on pomoću te dve žene okrenuo Bogu, tako su one, posle kraćeg vremena, njegovom zaslugom, prešle iz baptističke jeresi u pravoslavlje! Onda se prema njemu korenito izmenio i odnos baptističke zajednice. Koliko je, dok još nije bio vernik, tamo bio omiljen, toliko je sada postao sumnjiv. Pomislili su da su ga poslale bezbožničke vlasti. Zato mu nisu dozvolili da se krsti. Verovatno ga je na taj način Bog sačuvao od onog što mu nije potrebno.

 Partijskom ljubimcu su „nakačili etikete“

Promenio mu se život, više nije mogao da ćuti. Na univerzitetu on govori o Bogu i svojoj veri. Kroz nekoliko meseci, jedan od starih poznanika ga sreće i pita:

- Da li je istina da si poverovao u Boga?

- Istina je!

- I šta, više ne psuješ?

Pitanje ga je zateklo nespremnog. Seća se proteklih meseci novog života i shvata da zaista više ne psuje. I to ne zato što je rešio da to više ne radi, već je prestao sam od sebe, Gospod ga je oslobodio tog poroka.

Sve je kod oca Grigorija oštro, i čak, kako se kaže „s treskom“. Završava se poslednja peta godina studija. Organizovao se partijski sastanak, na kome je prisustvovalo 150 partijskih aktivista Odese. Otac Grigorije napušta partiju upravo „s treskom“. U zaključnoj odluci partijskog sastanka okrivljen je za sve moguće i nemoguće, i sada je okićen etiketama partijskih drugova kao otpadnik. Sutradan je kod njega bila zaštita diplomskog rada. Zaštitio ga je. Ali kao istoričar nije ni jedan dan radio. Nije to bilo vreme kada su vernici bili istoričari.

Na jednom putovanju po zemlji s baptistima, našao se u Barnaulu. Tamo je sreo poznatog, izuzetnog pravoslavnog propovednika Ignjatija Lapkina. Pod uticajem brata Ignjatija, otac Grigorij prihvata pravoslavlje, shvativši zablude baptističkog učenja.

Otac Grigorije je po preporuci Ignjatija Lapkina otputovao u Prokopjevsk, gde je tada služio zaista dobar pastir i revnosni služitelj Božiji protojerej Aleksandar Pivovarov. Tamo se novembra 1978. godine otac Grigorije krstio potpunim potapanjem u vodu, što se u to vreme praktično nigde nije radilo. Otac Aleksandar postaje duhovni otac oca Grigorija. Tamo u Prokopjevsku, kroz dve nedelje posle krštenja, ja sam se upoznao s njim. Godinu dana pre oca Grigorija i ja sam primio pravoslavnu veru istim tim Ignjatijem Lapkinim i kršten tim istim ocem Aleksandrom Pivovarovim. Tako smo mi postali braća, kao deca istog duhovnog oca. I od tada tokom sledeće 22 godine naši životi su bili tesno povezani. Ili smo zajedno, ili na raznim mestima, ali naši putevi su se stalno presecali. Ne jednom, istovremeno ili u razno vreme, dešavalo se da služimo u istim gradovima i hramovima. Imali smo zajednički krug poznanika i drugova. Stalno smo održavali kontakte kroz susrete, pisma i telefonske razgovore. Dobio sam u njemu i druga i brata, a od 1983. godine pa do kraja njegovo života, bio sam i njegov duhovnik. Uvek je tražio razgovor sa mnom i imao je izuzetno jaku potrebu da se ispoveda.

Išao je po zemlji kao gost i došljak

Od 1981. godine otac Grigorije služi u Crkvi. I tako do samog kraja. Nikada nije imao svoj privatni kutak i imovinu. A šta je dobijao, to je i delio. Živeo je kao „gost i došljak“ (Ps. 39,12). Večni dom mu je postao hram Božiji, koji je on veoma zavoleo.

Otac Grigorije je bio veoma pažljiv i voleo je lepe stvari, imao je osećaj za njih. Takav je bio njegov rukopis. Takvo je bilo njegovo odelo. Tako je uvek bilo u njegovoj keliji, u kojoj bi živeo.  Ma u kakvom hramu da je služio – hram se ulepšavao. Bio je od onih koji „vole lepotu doma Njegovog“. Parohijani, dolazeći u hram, stalno su otkrivali nešto novo, lepo, s ljubavlju urađeno. Otac Grigorije je imao lep glas i sluh za muziku, perfektno je znao bogoslužbeni ustav i zavoleo ga...

Januara 1983. godine, na Božić, otac Grigorije dolazi u Jenisejsk svome duhovnom ocu Aleksandru Pivovarovu, koji je tada služio u tom gradu. Tri i po godine služio je u jenisejskom Uspenskom hramu, tada jedinog aktivnog na celom prostoru od Krasnojarska do Ledenog okeana.

Od jula 1983. godine nastojatelj Uspenskog hrama je bio autor ovih redova. U crkvu su tada dolazile uglavnom babe i nas dvojca – dva Genadija, dva tada još mlada čoveka i sve smo radili sami, vršeći opšte služenje Bogu i Njegovoj Crkvi. A što se tiče bakica, otac Grigorije je govorio, - meni s njima nikad nije dosadno, ni teško, jer ako me Gospod udostoji, onda ću s njima biti i u Raju...

 Bratstvo svetog Inokentija

Kada je otac Grigorije bio u rodnom Irkutsku, na njegovu potpunu posvećenost veri je obratio pažnju irkutski arhijerej arhiepiskop Hrizostom. On predlaže ocu Grigoriju da bude rukopoložen za sveštenika. Otac Grigorije je uvek želeo monaštvo i nikada nije težio k sveštenstvu, čak je bežao od njega. Otac Grigorije  je odbio da postane sveštenik. Bio je praznik Vavedenja Presvete Bogorodice. Vladika Hrizostom ide na amvon da propoveda. Govori o rečima angela Gavrila upućenih Devi Mariji, - Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj, -  vraća se u oltar. Otac Grigorije pada pred noge arhijereju i govori, Evo sluge Gospodnjeg, neka mi bude po reči tvojoj! U subotu 13. decembra on je đakon, u nedelju 14. – sveštenik. Počinje pastirsko služenje u životu oca Grigorija.

To je vreme aktivnog blagoslovenog služenja oca Grigorija. Na talasu perestrojke, njega biraju za deputata (poslanika) oblasnog Saveta i postaje čak član predsedništva Irkutskog oblasnog saveta, predstavljajući interese vernika u Crkvi.  Došlo je do izražaja davno stečeno iskustvo u društvenom radu.








U to vreme oko oca Grigorija se obrazuje divno bratstvo koje su nazvali bratstvo sv. Inokentija Irkutskog. To je družina od četrdeset – pedeset – šezdeset braće uzrasta otprilike od 13 do 28 godina. Mnogi od njih su kroz to bratstvo prišli veri. Mnoge je krstio. Jedan od onih koje je u to vreme krstio otac Grigorije, sada je episkop Petropavlovski i Kamčatski, nekoliko njih su postali sveštenici.

Za sve njih otac Grigorije je bio i otac i majka, drug i nastavnik i, naravno, duhovnik. Otac Grigorije je sebe u potpunosti predavao bratiji i ništa nije moglo da promakne njegovoj pažnji. Od veronauke do zakopčanog poslednjeg dugmeta na košulji, i najmanje promene u dušama bratije, ispoljavanje karaktera i greha, svakodnevne materijalne potrebe – za sve se on brinuo.

Karakteristično je, da sestara u tom bratstvu oca Grigorija praktično uopšte nije bilo. Ne zato što ih on nije uzimao, već je tako jednostavno ispalo. Svuda u hramovima su babe i žene, a on je imao bratsku družinu. Jastuk oca Grigorija je bio mokar od suza. On je imao dar od Boga za pokajanje i molitvu u suzama. S kažnjenom braćom, on je mogao do daleko iza ponoći da kleči na metalnom podu Uspenskog hrama.


Iza manastirskog zida

  

Zbog tužnih okolnosti prekida se služenje oca Grigorija u Irkutsku. Ali već od 1994. godine, on je ponovo u Jenisejsku. Ovaj put u Sveto-Spaskom muškom manastiru. Pod čvrstom rukom igumana, on s smirenošću i pokajanjem nosi svoj krst.

Prošao je aktivni način života. Sve je zatvoreno unutar masivnih drvenih manastirskih zidina.  Život se „istanjio“ i, kako je on govorio, „usitnio“. Spoljašnja raznolikost i revnost je zamenjena spasonosnom jednoličnošću manastira. Prima monaški postrig. Otac Genadij Jakovljev postaje jeromonah Grigorije.

Ponekad je mislio, - a šta dalje? Povratak u svet više nije želeo, ispred sebe je video tihovanje i shimu. U manastiru oca Grigorija – hor, bogosluženja, poslušanja. Vremenom se ponovo aktivira. Neko vreme je predavao u Pravoslavnoj gimnaziji starogrčki i crkvenoslovenski jezik, razgovarao s turistima i posetiocima manastira.

Otac Grigorije je imao odlično pamćenje, obimno znanje, istrajan i bistar um, besprekorno literaturno izražavanje. Jednom je preko prevodioca razgovarao s inostranim turistima. Prevodilac je potom rekao, - kako je prijatno i lako prevoditi reči ovog monaha, on govori literaturno i gramatički besprekorno. To odudara od običnog, neskladnog govora ljudi, koji je tako teško oblikovati u ispravne literaturne forme drugog jezika.

Otac Grigorije aktivno pomaže nastojatelju u delima obnavljanja drevnog i gotovo sasvim porušenog manastira od strane bezbožnika. Iz bivšeg irkutskog bratstva mnoga braća su, takođe, krenula za ocem Grigorijem u Spaski manastir, a neki od njih su i ostali tu.

U jesen 1997. godine otac Grigorije odlazi iz manastira.

Mesto gde je pao Tunguski meteorit

Po blagoslovu Episkopa(sada arhiepiskopa) Antonija otac Grigorije je poslat u Evenkiju, u centralno selo Ture. Dalje, čini se, da ni nema kuda.

Talentovan čovek, energičan, čini se da bi trebalo da se podvizava negde u prestonici, ali nisu tamo usmereni njegovi životni putevi. Daleki, nenaseljeni kraj. Retka naselja udaljena na stotine kilometara u severnoj tajgi i tundri, ni jednog grada. Surovi klimatski uslovi, a takođe, i surovi uslovi za život. U selu u to vreme praktično ni nema naroda, u hramu je temperatura +5 C. U svemu se oskudeva, dolazi se do razgovora o evakuaciji stanovništva.

U Turi je otac Grigorije nastojatelj. S njim je njegov duhovni sin, koga je on priveo k veri, koga je krstio u Jeniseju, koji je postao monah, sabrat u Spaskom manastiru jeromonah Timotej. Oni su bili uvek zajedno, kao otac i sin.

S dolaskom oca Grigorija u Turu veoma se aktivirala poseta hramu, o čemu svedoče mnogi parohijani i žitelji sela. Propoved, služba, hor, nedeljna škola za decu, administrativne brige i nevolje, susreti, besede van hrama. A s kakvom ljubavlju se ukrašavala ta jednostavna prostorija za molitvu u jednostavnoj kući, preuređenoj u crkvu. Mnogi nastojatelji bi imali šta da nauče ovde.

Otac Grigorije je uvek imao problema s zdravljem. Od mladosti, teška hipertonija, bolesni bubrezi. Dešavalo se da u reanimaciji bude na granici života i smrti. U takvim trenucima nije mu više bilo ni do čega. Realno je osećao mogućnost dolaska smrti. Ali smrt je mogao očekivati samo od bolesti. O mučeništvu nikada nije ni pomišljao. Bio je borac po karakteru, ali probleme nije tražio, znao je cenu boli. U potpunosti je težio životu u miru i ljubavi, radovao mu se.

 Ovde je carstvo sektaša
 

U Turi otac Grigorije širi aktivnu protivsektantsku delatnost. Pravoslavne Crkve u Evenkiji nije bilo tokom više decenija. U njenoj široj okolini, u selima Ture, Bajkiti, Vanavari i drugim postojalo je mnogo sekti, kao po pravilu, ne registrovanih.

Ne želeći da se podčine zakonu – državnoj registraciji, ti vernici, pri tom, uopšte ne odbijaju prava koja im daje zakon: imaju molitveni prostor, posećuju škole i bolnice itd. Koriste aktivnu inostranu materijalnu pomoć. Otac Grigorije je video u tome njihovu, u suštini, nezakonitu organizaciju i želju da se nikome ne pokoravaju. Ne priznaju vlast ni duhovnu, ni zemaljsku, iako je i jedna i druga po Reči Božijoj, koju i oni čitaju, od Boga. To jest, oni su faktički spremni da priznaju samo sebe, predstavljajući to kao Božije.

Delatnost oca Grigorija je krajnje zategla situaciju u Turi između pravoslavnih i sektaša. On je želeo da slomi samovolju sektaša i kršioce zakona da privede pravdi, a bezblagodatne k blagodati, darovanoj Hristom u Njegovoj svetoj Crkvi. I neretko je uspevao. Možda je pri tom bio oštar, možda je to radio revnosno, ali nije radio protiv savesti. Obraćanje k vlasti nije smatrao za greh, jer je smatrao da je vlast Bog postavio (Rim.13,1-7) i pozivao ju je samo da ispunjava svoje zakone. Drugi će suditi o pravilnosti puta oca Grigorija, on je postupao po savesti, revnosno sledio Istinu Božiju i radio na spasenju ljudskih duša, uključujući tu i same sektaše.

U toj situaciji baptisti su se bojali oca Grigorija i počeli su da se mole s postom 28. februara te godine. Rukovodilac baptističke zajednice Viktor Bojev, u pratnji svojih istomišljenika, lično je došao u hram (nasilno je ušao, po rečima oca Grigorija) i rekao, da mu je posle posta i molitve Bog poručio da upozori oca Grigorija o dolazećoj kazni i pretio mu u ime Boga. Otac Grigorije je direktno pitao, - Kakva će biti ta Božija kazna: ubistvo, paljenje hrama ili nešto drugo? Na to je on odgovorio, da će uskoro saznati. O pretnjama baptista otac Grigorije je govorio vernicima, i čak je obavestio tužioca. S njihove strane je očekivao nevolju.

 Ubica je došao iz guste šume
 

…1999. Godine u Turu je došao čovek bez roda, bez plemena, bez pasoša i dokumenata. Govorio je da je došao pešice sa severa Tomske oblasti. Niko nije znao njegovo pravo ime. Sebe je zvao Rama Harisovič Krišnin. Sebe je smatrao za sledbebnika Hare Krišne. Posećivao je i pravoslavne i baptiste. Ne jednom je bio gost oca Grigorija. Dešavalo se da su zajedno jeli, razgovarali. Tri dana pre nesreće, - govori njegova gazdarica, on kao da je poludeo, izmenio mu se izgled. Uzbuđeno je govorio da je k ovome išao tri godine!

- K čemu? – pitala ga je ona neoprezno.
- O kada bi ti samo znala kakvo je to zadovoljstvo! – govorio je on na dalje – Krišna traži žrtvu, ja ću Krišni prineti žrtvu!
- O čemu to govoriš? – potpuno se uznemirila gazdarica.

On je govorio još nešto o punom mesecu (to se inače desilo kada je bio pun mesec uoči prolećne ravnodnevnice) i o tome, da će prva žrtva biti vaš baćuška.

Žena je obavestila o tome oca Grigorija. Ali on joj nije poverovao.

- Ma ne može biti, mi smo čak zaedno jeli, razgovarali!

S te strane otac Grigorije nije očekivao nevolje. Post i molitva jednih su doveli do toga, da je neko upozorio oca Grigorija o dolazećoj kazni za borbu sa sektašima. Krišna je naložio drugom da mu prinese žrtvu...

Bilo je vreme, kada se u vreme punog meseca pojačavaju dejstva nečistih duhova na opsednute...

Dan pobede pravoslavlja

Bio je Veliki post. Otac Grigorije i otac Timotej su služili svakodnevno sve službe prve sedmice Velikog posta. U petak prve sedmice otac Timotej odlazi iz Ture u Moskvu na studije, u Duhovnu seminariju. Otac Grigorije ostaje sam. u Nedelju 19. marta otac Grigorije služi svoju poslednju službu – Dan pobede pravoslavlja. Pravoslavlja, - koje je sam otac otkrio iz tame ateizma i sektaških zabluda. Pravoslavlja, - kome je posvetio sav svoj život do kraja.

Otac Grigorije, kao i otac Timotej, su živeli pored hrama. To je obična kuća napravljena pored hrama. Mala kućica s krstom na krovu. Obe baćuške su imale po jednu sobu – keliju. U glavnoj prostoriji  - hram s oltarom, u hodniku – pritvor.

Dvadeset prvog marta, negde izmeću 4 i 6 sati, kada je svitalo i bližilo se jutro, stranac – sledbenik Krišne je došao do oca Grigorija u hram. On mu je otvorio. Vrata nisu bila razvaljena, bila su otvorena na normalni način. Kako je protekao njihov susret?... Sledbenik Krišne nanosi udar u srce ocu Grigoriju naoštrenom elektrodom, po sred grudi. Zatim udarac u levi bok i u vrat sleva. Znači bio je udaran desnom rukom. Otac Grigorije, očigledno je pokušao da se odbrani, - on mu je naneo udarac kroz šaku njegove desne ruke. Rane od tih udaraca smo videli svojim očima. Otac Grigorije je pao, ali ga udarci elektrodom nisu ubili odmah. Još je bio živ. O tome svedoči, kako sam ubica, tako i medicinska ekspertiza. Naneo mu je još i udarac perorezom po vratu sleva. Posle toga, još dok je bio živ, ubica počinje tim perorezom da odseca glavu sveštenika. Otac Grigorije je pri tome plakao, a ubica mu je prigovarao, - vernik si, a plačeš!

 Krvavo prinošenje žrtve

U pritvoru crkve je more krvi – na podu, pod linoleumom, na klupi, na zidu. Obezglavljeni trup je ostao na podu, odeća obojena krvlju. Sledbenik Krišne – ubica s glavom u rukama ulazi u hram. Na sred hrama je analoj (pult za čitanje), na njemu, kao što se to radi u mnogim hramovima za vreme Velikog posta, ikona Hrista s trnovim vencem. Ubica obilazi s glavom kružno oko analoja. Na podu je krvavi krug.

Na pitanje, - Zašto je to radio? – odgovara, - Tako je tražio Krišna, tako treba!

S glavom sveštenika on ulazi kroz severne dveri u oltar i stavlja odsečenu glavu na presto između Jevanđelja i krsta. Presto se obojio krvlju. U krvi su dva složena ilitona. Unutra dva antiminsa – oba čista. Žrtva je prinešena.

Ubica je otišao u svoju kuću. Pokušao je da očisti krv sa sebe. Rešio je da se odmori...

Ujutro rano dolaze vernici. U pritvoru crkve užasan prizor – baćuška u krvi. Dalje se užas pojačava – on je bez glave. Pozvana je milicija. Sve je snimljeno na video. Rab Božiji Georgije je svojim rukama skinuo glavu s prestola. Oprali su pod. Sve ostalo su ostavili, tako kako je bilo, sve do dolaska sveštenika iz eparhije.

Nekada je apostol Pavle pisao Jevrejima: „Jer još do krvi ne dođoste boreći se protiv greha“(Jev.12,4). Otac Grigorije se borio do krvi.

Ubica je odmah bio otkriven i uhapšen. On ništa nije poricao. Po naredbi Krišne, svedoči on, prinešena je žrtva, izvršeno je zbog toga ritualno ubistvo. U zatvorskoj ćeliji on peva himnu Krišne.

Još jednim mučenikom je povećan broj pod nebeskim žrtvenikom „ubijenih za slovo Božije i za svedočanstvo“. Kroz taj mučenički kraj data je na nebu ocu Grigoriju bela odeća, krštenjem krvlju on se očistio od grehova, s kojima se toliko borio za života.

 Dugo opraštanje
 

Vest o zločinačkom ubistvu oca Grigorija se brzo raširila po mnogim gradovima. U Krasnojarskom katedralnom saboru, već na dan ubistva, arhiepiskop Antonije je služio parastos jeromonahu Grigoriju. Sutradan, po blagoslovu arhiepiskopa u Turu odlaze dva sveštenika – protojerej Genadije Fast i jeromonah Agapije, radi ispunjavanja poslednjeg duga pred ubijenim...

Ležao je okupan, s ranama na telu. Lice prepoznatljivo, kao dok je bio živ. Na licu nije bilo ni tuge ni osmeha. Ono je bilo bestrasno, mirno. Završena je borba. Završen je život, nasilno prekinut. Počela je besmrtnost. Od ljudskih pogleda lice je sakriveno pokrovom i monaškim klobukom.

Ljudi su neprestano dolazili u hram da se oproste. Oproštajna tuga. Suze. Stid za to, što se tako nešto moglo dogoditi u rodnom selu na drevnoj rodnoj evenkijskoj zemlji.

Polovinom dvanaestog dana po jerejskom činu počelo je opelo. Sve je bilo neobično, nije bilo kao kod običnih opela i sahrana. Ili se opraštamo od pokojnika ili ljubimo mošti mučenika... Narod stalno dolazi. U hramu je slobodna samo uska staza do carskih vrata i prestola. Sve ostalo je prepuno ljudi, uključujući tu i soleju. Došao je i guverner s Predsednikom zakonodavnog Suglana. Pevamo slabo. Nema oca Grigorija, jer je on vodio pevanje hora. Nit je prekinuta, ali ipak zvuči u srcu...

Čitaju se telegrami saučešća od Patrijarha moskovskog i cele Rusije, Aleksija i arhiepiskopa Antonija...

 Krst na vrhu gore
 

Donesena je odluka da se telo ubijenog pronese kroz celo selo, raznim ulicama.

Uz pojanje se iznosi telo. Skoro ispred svake kuće, tezge, prodavnice, vladinih institucija, školskih ustanova, bolnica – svuda grupe ljudi izlaze da se oproste od oca Grigorija. Mnogi su se pridružili povorci. Na jednoj raskrsnici ja i otac Agapije se okrećemo i za sandukom ide ogromna povorka ljudi. Prolazimo nedaleko od molitvene kuće baptista. Tamo niko nije stajao i niko od njih nije bio u povorci. Nekako je neobično pusto. Pogrebna povorka ide dalje.
 

Groblje je udaljeno od sela oko osam kilometara. Selo je u dole na obali krivudave reke Nižnja Tunguska. Oko planine, prekrivene retkom severnom tajgom – ariš,  još ne oživele posle zime, neskladne, s krivudavim stablima breze. Sever. More svetla i oslepljujući sneg. Penjemo se kolima na planine. Na vrhu planine – groblje. Tamo, usamljen, daleko od svojih bliskih i drugova, blizu mesta mučeničke smrti, našao je svoje poslednje utočište prah ubijenog. Tamo se čita molitva, k nebu se podižu reči molitve. Na grobu jaki krst od borovine.

 P.S.

Setimo se reči Hrista, koje je izgovorio pravovernim Jevrejima, koji su se, takođe, molili Bogu: „Vaš je otac đavo; i slasti oca svog hoćete da činite“ (Jov. 8,44). Imaju nad čime da se zamisle i turinski baptisti i sledbenici Hare Krišne – da nije to isti taj nečisti duh koji ih je upozoravao o kazni nad o. Grigorijem i zahtevao žrtvu Krišni?...

Imamo nad čime da se zamislimo i svi mi, i da iz toga izvučemo zaključke.
Gospod govori onima koji imaju uši, da bi čuli.

Prevod sa ruskog S. L.
11 april 2013 god.

Izvor: http://www.hram-evenkya.ru/history/h_grigoriy-php