MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KARULJA – ŠTA JE TO?



«Odavde, na oko pola sata hoda na istok, nalazi se treći, veoma mali skit, nazvan Karulja. Približavajući mu se, zapazih da je put težak i opasan, kakvog ne videh za sve vreme svog putešestvija. Četvrt sata treba da se pentraš i nogama, i rukama, da zalaziš tamo i ovamo, između užasno strmih klanaca i kamenih stena, koje vise iznad mora i ogledaju se u njegovim dubinama. Putniku, koji se ovuda pentra, srce zamire. Da ne bi kliznuo u provaliju, čovek mora da bude veoma oprezan. Ali, oni, koji tu žive, samo ako imaju veliku potrebu, želju i strpljenje, silaze i penju se, opterećeni jedino suštom suštinom - oni sve trpe Gospoda radi, jer, za večni život imaju platu!», - ovako je za Karulju napisao Vasilije Grigorovič -  Barski.  
 
Međutim, mi na Karulju dolazimo drugim putem. Ne onim, kojim je išao Barski. On je išao od skita Svete Ane, pa pored Male Ane, dok mi malom betonskom zidu pristaništa prilazimo brodom. Ovde pristaju brodovi koji plove iz luke Dafni u Kavsakoliviju. To je zajedničko pristanište za Karulju i Katunake. Mi smo i prošle godine kročili nogom na ovu, može se reći, legendarnu zemlju, o kojoj smo čuli mnoge priče, koje nisu baš uvek bile bez gomile nekih fantazija.
 
Tu, gotovo na samom pristaništu, videsmo jednog čudnog monaha. Posebnu pažnju nam privuče način na koji je bio odeven. Obični svetogorski monasi, kada ovim putem treba da idu, krajeve podrjasnika zadenu za pojas, jer, kako je na po nekim mestima veoma lako da se zapetljaju u sopstvenu mantiju, mogli bi da padnu u neku dobro razjapljenu provaliju. Teško je bilo da se shvati da li ovaj monah uopšte ima podrjasnik, jer su se ispod mantije sasvim lepo videle sportske pantalone, koje se u Rusiji iz nekog razloga zovu „trenerka“. Uz sve to, imao je vrlo smeten pogled. Stajao je pored nas i nekako delovao odsutno, praveći povremeno zvučnu pauzu nekakvim čudnim uzvicima. Nismo se odmah dosetili da je pred nama čuveni Arhimandrit otac Stefan, koga karuljski žitelji zovu «papa-kralj».
 
Arhimandrit Stefan Karuljski
 
Ovaj nadimak se rodio zbog smutnih proročanstava oca Stefana, u kojima je predviđao da će on biti kralj Srbije, i da će po njega doći ili avionom, ili pak - podmornicom. Naravno, u to niko nije poverovao, iako oca Stefana ovde poštuju za sve njegove ranije podvige, koji svakako nisu iz mnoštva čiste fantazije. Otac Stefan je glavni i najstariji Karuljski žitelj. Očigledno, malo je njih, koji bi mogli tačno da kažu, koliko je ovde proveo godina. Još teže je odrediti njegove godine. Jer,  monasi ne vole suvišna pitanja, niti suvišne informacije. Ali, jedno je sigurno, to uopšte nije malo godina, jer je za života oca Stefana u Srbiji, današnji Patrijarh Pavle uspeo kod njega da bude đakon. Za oca Stefana se takođe zna da je služio u štabu četničke vojske, a to je, kako god da okreneš, bilo pre više od pedeset godina. 
I, na kraju, po visokom rastu, i po zamršenoj dugoj, sedoj kosi, shvatamo ko stoji pred nama. Pa,  takvog smo ga videli i na fotografijama, a takvog su ga opisivali i mnogi svetogorski pripovedači. Ubrzo će nam postati jasno i koji je uzrok zbog koga je starac tako rastrojen.Tri dana pre našeg dolaska, njegova kelija, zajedno sa crkvom i velikom bibliotekom, potpuno je izgorela. Poznato je da je otac Stefan kod sebe u keliju stavio lobanju Nikodima Karuljskog, a sada se ne zna da li je ona ostala cela. To će nam objasniti kasnije, kao i to da je pre dolaska oca Stefana, upravo tu, u sagoreloj keliji, živeo otac Sofronije (Saharov),  poznati autor knjige o prepodobnom Siluanu Atonskom. 
 
Arhimandrit Sofronije (Saharov)
 
Kasnije ćemo sresti „papa-kralja“ na brodu, koji je plovio u luku Dafni, gde se uputio sa ciljem da  napusti Svetu Goru. Ali, vratio ga je jedan mladi srpski Karuljac. Otac Stefan je na brodu bio centar pažnje. Veliki broj putnika je prilazilo starcu, među kojima je bilo i stranaca, s tim što ne znamo kako su saznali za Arhimandrita. Svima je pokazivao fotografiju iz kalendara, na kome su se videli srpski vojnici. Sve ih je propratio kratkim komentarom na srpskom jeziku. Pomislili smo da on tako dokumentuje svoju misiju u  Srbiji, koja se nije dogodila te godine, već sledeće, i to kao posledica i drugog  požara, koji je sada već predstavljao kraj za sve moguće građevinske poduhvate oko njegove kelije. Nakon njegovog odlaska,  brzo se proširila vest da je  «papa - kralj» u Srbiji poučio jednog tamošnjeg Episkopa kako da ponekad primeni i fizička sredstva. Verovatno je Episkop imao potrebe za sličnim lekcijama. 
 
Završavajući izlaganje o «papa-kralju» želim da podsetim da njegovo ponašanje i njegove priče svakako izazivaju divljenje i osmeh, jer, ne sme da se zaboravi da je on  podvižnik sa najdužim stažom na Karlji, tako da žitelji slobodnog karuljskog bratstva očekuju njegov povratak, kao nešto što mora da se desi, ni malo ne sumnjajući u to. I, bez obzira na bilo kakve nedoumice, Karuljci oca Stefana smatraju podvižnikom. Ali, to ipak  samo Bog zna, a ne mi, grešni. Istina, kasnije sam saznao da otac Stefan boluje od skleroze, bolesti, koja je raširena u celom svetu, tako da, nadati se njegovom povratku iz srpskog manastira, gde živi uz negu svoje rodjake, monahinje, nije realno. Prilikom ta dva susreta, mi nismo imali sreće da sa ocem Stefanom malo porazgovaramo, da li zbog toga što ovaj srpski podvižnik nije znao ruski jezik, ili što on nije imao želje za tim. Međutim, želim ovde da dodam da se za mnoge svetogorske monahe smatra da su u prelesti... 
 
Starac Stefan Karuljski
 
Ovoga puta, prilikom našeg dolaska,  dočeka nas tužna vest, koja nas još više rastuži. Naime, izgoreo je jedan od najboljih hramova na Svetoj Gori – crkva svetog Inokentija Irkutskog sa paraklisom posvećenom prepodobnom Davidu Solunskom. Ovo je kelija oca Simeona, koga smo u vreme našeg drugog dolaska sreli u luci Dafni. Kao i uvek, upoznali smo se sa radošću, jer, otac Simeon i ja smo se do sada upoznavali najmanje četiri puta, i svaki put bi me otac sa velikim interesovanjem o svemu ispitivao. Očigledno, da je to karakteristika svih Svetogoraca. Zbog njihovog smernog života i, uopšte, malog broja poklonika iz Rusije, oni kao da se trude da vas zaborave, i kada ponovo, kroz godinu dana dodjete, reklo bi se da vas se teško  sećaju i to, ne baš jasno. Rekao bih da to nije neka taktička lukavost, pre će biti da to svedoči o njihovoj potpunoj odvojenosti od sveta. Mada, moguće je da je to i od premora, jer oni vrlo malo spavaju. 
 
I, evo, ponovo plovimo pored strmih stena na kojima se, kao da su nekako prilepljene, nalaze karuljske kelijice, izdaleka jedva primetne. Pre sto godina ovuda je takodje plovio jedan brod, sa koga je jedan ruski monah sa divljenjem gledao na te neobične objekte. Pored njega je stajao Nemac, koji se čak nije ni čudio, on prosto nije ni verovao da tu žive ljudi. Zar neko može da živi u kućici koja se nalazi iznad provalije? Očigledno je, da je ruski monah znao nemački jezik, pa je poveo razgovor sa njim, ubedjujući ga da tamo žive pravi monasi. Odjednom se njihov spor razreši na veoma neobičan način - iz jedne kelije pojavi se seda glava podvižnika, ukrašena dugom belom bradom. Nemac nije mogao sebi da dođe.
 
Pomogosmo ocu Simeonu da istovari veliki broj paketa i pošiljki namenjenih Karuljcima. Tada mu rekosmo da prošle godine u ovaj hram nismo svraćali, jer je otac Simeon imao goste,  a drugi put, kada smo se nadali da ćemo uspeti da svratimo, Bog nije dao. Ovaj hram je izgradio poznati podvižnik shimonah Inokentije Sibirjakov, bivši sibirski vlasnik rudnika zlata, koji se upokojio 1901. godine. On je dao  veliku pomoć za izgradnju Andrejevskog sabornog hrama, koji je završen godinu dana pre smrti oca Inokentija. Spisi o skitu nam govore da se grob oca Inokentija nalazi odmah tu, pored skita. Možemo samo da zamislimo kako je ovaj karuljski hram nekada bio lep!? Ali, to ipak, samo možemo da zamišljamo. 
 
Međutim,  u ovoj keliji se podvizavao još jedan poznati podvižnik – otac Partenije. I o njemu, na žalost, imamo vrlo malo podataka. Kako su vreme i nemar progutali mnogo toga...! Ali, ovaj život, koji se završio na jednom jedinstvenom mestu na svetu, gde se ljudi ne rađaju,  već samo umiru, bez sumnje bi mogao da ukrasi Svetogorski Paterik. 
 
Hram kelije u kojoj se podvizavao karuljski jeromonah Partenije
 
Poznato je samo da je otac Partenije bio veliki knez i, prema lično njegovom sećanju, u detinjstvu se igrao sa budućim grčkim kraljem Georgijem II. Mnogi svetogorski monasi su osećali kako se od njega širi blagouhanije ... Evo, ovo su samo dva podatka... A šta se nalazi izmedju njih?... Može samo da se nagadja: smirenje, dobrovoljno siromaštvo i mnogi podvizi. 
 
«Kada mi otvori vratanca svoje kelije, videh ga pred sobom kao simbol pobede nad zemaljskom slavom i sujetom. Aristokratska, blagorodna figura, odevena u pocepanu rasu». (Arhimandrit Heruvim «Iz Vaseljenskog stuba Majke Božije»).
 
Posle oca Partenija, u toj keliji se podvizavao otac Simeon, a onda jeromonah Serafim, rodom sa Dalekog Istoka, čiji učenik je i bio otac Simeon, koji danas preživljava ovakvu tragediju. 
 
Penjemo se i dalje i dospevamo u keliju oca  H. Kada smo ovde prvi put došli, nismo ga zatekli. Ali, on je sada tu. Prima nas sa radošću. U njegovoj keliji nas očekuje radosno otkriće. Ovde smo videli lobanju poznatog karuljskog starca – shiarhimandrita Teodosija, bivšeg profesora Kazanjske duhovne akademije, koji je na Svetu Goru došao krajem 80-ih godina XIX veka, a otišao Gospodu 1938. godine. 
 
Shiarhimandrit Teodosije
 
Otac H. nam dozvoljava da fotografišemo starčev naprsni krst, u kome se nalazi čestica Životvornog Krsta Gospodnjeg, i česnu lobanju ovog podvižnika. Otac H. je takođe jedan od najstarijih žitelja ovog skita. O njemu se zna da je dobar fotograf  i da je još uvek  jedini sakupljač istorijskih podataka o Karulji. Ovde je proveo više od 20 godina. Kažu da je nekad bio policajac, i da je čuvao predsednika. A, eto, sada je na Karulji. Neizmerno voli svoj narod – Grke, ili, tačnije - Jeline, kako ih on naziva. Ali, ta ljubav prema svom narodu, koji je veliki zbog svojih zasluga, u njegovim očima ne umanjuje druge narode. Ne,  ta ljubav se izliva kao voda iz prepunjene posude i napaja sve što je oko nje. 
 
Ovaj shimonah voli i Ruse… A, kako da ih i ne voli, kad je do nedavno cela Karulja praktično bila ruska, tako da se  fotografije mnogih njenih predstavnika, verovatno, čuvaju negde u njegovoj arhivi. Mnogo prijatelja otac ima u Rusiji, tako da nakon upoznavanja sa ocem H. mi moramo da ispunimo dug ljubavi:  sve pakete ćemo da  odvezemo u Danilovski manastir i u Lavru. Zamislite samo ovo,  on je  već četiri puta bio na Solovkama. Da se postidiš... Bio je, praktično, svuda po Rusiji, pa čak i u Irkutsku, a i na Dalekom Istoku. Da... A, visokoumni monasi osporavaju i napadaju grčki nacionalizam, kako današnji, tako i u ranijem periodu. Ovakav nacionalizam zaista ima smisla i veliku  snagu, tako da ćemo se  sa ovom štetnom pojavom, napadima, ovde, na Svetoj Gori, još sukobljavati... Ali, stvar je, očigledno, pre svega u pobožnosti  i ni u čemu drugom. 
 
Pre oca H. u ovoj keliji se podvizavao jedan divan starac, molitvenik, otac Nil. «Stari ruski isihasta, koji uopšte nije znao grčki jezik», - ovako je o njemu pisao Arhimandrit Heruvim. 
 
Ali, nama valja putovati dalje. Evo i kelije starca Teodosija. Ovde je hram Svete Trojice. Prošle godine smo ovde srećno dospeli na Vaskršnju Liturgiju, koja se poklopila sa praznikom prepodobnog Serafima Sarovskog. Služili su naši, ruski oci, koji su tamo privremeno boravili. Prilazeći ovoj keliji, nehotice se setih reči iz knjige Majevskog, koje se urezaše u fantastično i nemirno, često nepokorno ljudsko sećanje, ali, koje nam ponekad donese neočekivanu radost. Ovi starčevi opisi otkrivaju nam sve što može i treba da bude otkriveno: «Iza malih vrata začusmo staračke korake. Zaškripa odškrinuta reza – a onda se pred nama iz tamnog okvira na otvorenim vratima pojavi  predivno lice starca - pustinjaka, jedno od najdivnijih ljudskih lica, koje sam u svom životu ikada mogao da vidim... Ono je bilo čisto, otvoreno, rasute bele kose, bele, poput ovčijeg runa, i iste takve bele brade, koja je padala preko stare monaške rase. Ali, ono što je na tom svetlom staračkom licu bilo najlepše i najdivnije, jesu njegove sjajne i vedre oči, kojima kao da je grlio i privlačio svakoga ko mu se približi. Privlačan je bio i njegov dobri,  nežni dečiji osmeh, koji kao da je sve oko nas obasjao nekom nesvakidašnjom tihom svetlošću, koja ništa zajedničko nije imala sa sunčevom, a  koja se bogato izlivala na predivnu svetogorsku prirodu». 
 
Kelija oca Teodosija je za vreme njegovog života na Karulji postala nešto poput lokalnog centra. Svi koji su ova mesta posećivali, obavezno su ostavljali opis svog susreta sa ocem Teodosijem. Bilo da je to pisac Zajcev ili, pak, unijatski monah. Na žalost, ti opisi malo šta govore o ocu Teodosiju.
 
Period sporova o Imenu Božijem zatekao je oca Teodosija na Katunakama. U tim sporovima on je morao da odigra veliku ulogu.  Naime, o postojanju tih sporova on je upoznao starca – bezmolvnika Kalinika. Otac Kalinik je napisao mali  rad o Imenu Božijem, koji se, po predanju, veoma svideo našem Caru. Ni ja, a ni moji saputnici nismo imali prilike da čitamo radove oca Teodosija po pitanju ovih sporova o Imenu Božijem, ali znamo da mu je od strane Svetog Sinoda dodeljena povelja,  a za blagoslov je na poklon dobio ikonu Svemilostivog Spasitelja. Ali, bili smo u prilici da u rukama držimo knjigu, koju je otac Kalinik napisao u odbranu starog kalendara,  pod nazivom «Učenje Pravoslavne Crkve o Svetom Predanju i njen odnos prema novom kalendaru». Autor nije naznačen, ali je navedeno da su je sastavili svetogorski revnitelji pobožnosti. Hvala ocu Teodosiju.
 
Posle oca Teodosija ovde se podvizavao njegov učenik Nikodim, takođe poznati ruski starac, koji je posebno poštovan u ruskoj emigraciji. Majevski opisuje svog vođu puta, koji mu je pokazao put ka starcu, kako je još kao veoma mlad, išao kao «što koza skače s kamena na kamen». Ali, prođoše godine u podvigu i molitvi, te on i sam postade poznati starac, kome se za savet i pomoć sada već obraćaju mnogi američki jerarsi.
 
Shimonah Nikodim, učenik starca Teodosija
 
Končinu ovog svetog starca opisuje Pavle Rak u svojoj knjizi «Približavanja Svetoj Gori». Pred kraj života Bog mu darova bolest, koju starac prihvati kao blagodat. Starac sve zaboravi: i svoju daleku prošlost u Rusiji, i mnogo toga iz svog pređašnjeg svetogorskog života, i čak sve molitve, tako da je za njega ostala samo jedna jedina molitva - «Gospode Isuse Hriste, pomiluj me». Ove reči su mu bile sasvim dovoljne. Ovo je pouka i nama, koji se nadamo da će nam i naša mnogoglagoljivost biti uslišena. 
 
Karulja nam dalje postaje prava Karulja, jer nam je upravo ovakva poznata po mnogim opisima. Duž celog puta, koji otac H. duhovito naziva «Moskovskom ulicom», pričvrćeni su lanci. Bez njih bi ovde bilo veoma opasno, a, verovatno naporno i iskusnim alpinistima. Ali, pomoću lanaca može da ide ko god hoće, tako da oni koji pišu «kakav užas!»,  blago rečeno - preuveličavaju. Može da se padne samo ako se lanac ispusti. Pa, ipak, domaćin kelije, u koju nas sada dovede naš «prospekt», monah Pahomije, upravo je svoj zemni put završio na taj način – njegovo telo su  izvadili iz mora. 
 
Naravno, niko ne zna šta se zaista desilo. Bilo je to pre oko dvadeset godina, i, očigledno, ova kelija je od tada prazna. Čini se da na njoj nema ni jednog ćoška koji nije počeo da se obrušava. Kažu da je «vreme najbolji lekar», ali, ono je i najbolji rušitelj. Karulja, koja je opustela u periodu opadanja svetogorskog monaštva u XX veku, danas se postepeno popunjava monasima, kao i onima koji tek tragaju za monaškim životom. Možda ćemo jednom da zateknemo nekoga ko živi i u keliji Hristovog Rodjenja. 
 
«Moskovska ulica» nas dovede u keliju Srbina – shimonaha S., koji je od tog trenutka naš dragi prijatelj. Evo velike srpske zastave! Odmah se vidi da se ovde poštuje slavna istorija slovenskih naroda. Nedavno se ovde podvizavao Dačanin – jeromonah Antonije, koji je, što se sadržaja tiče, napisao retku knjigu «Žitija svetogorskih podvižnika pobožnosti XIX veka». Oni, koji smatraju da su prošla vremena velikih podvižnika, u ovoj knjizi mogu da pročitaju žitije jeroshimonaha Arsenija, Hadži-Georgija, Pahomija - Srbina i drugih, koji po svojim podvizima ničim ne zaostaju za starim Svetogorcima. Dakle,  nije stvar u tome što nisu ona vremena, već u tome, što mi nismo kao oni.
 
O. Antonije i o. Simeon
 
Dakle, šta predstavlja Sveta Gora, a  šta prošli vek, možemo da vidimo iz knjige monaha Vsevoloda Filipjeva, koji kaže: - «Kada je u Slovačkoj uspostavljena sovjetska vlast, on (jeromonah Sava, bivši žitelj Džordanvilskog manastira) bio je primoran da primi podvig jurodstva. Cela tri meseca on od hrane ništa nije uzimao, ništa  osim Svetih Tajni, koje je svakodnevno uzimao posle Liturgije. Onda je ublažio post, pa, ipak, poslednje tri godine svog života nije jeo čak ni hleb, niti pio čaj. Jeo je samo neslan bareni krompir, i to ne svaki dan, već, svaki peti». 
Dakle,  filozofiranje o tome kako je savremeni čovek slab – jeste lukavstvo koje nas dovodi do toga da postanemo žitelji ovozemaljske raskoši, što nas pretvara u trulež; a ne žitelji večnih nebeskih stanova, pa makar i u budućnosti. 
 
Na samim vratima kelije dočekuju nas dve lobanje – ostaci onih koji su se ovde ranije podvizavali. To je podsećanje na smrt, koje je potrebno i monahu i mirjaninu. Na jednoj od njih još uvek može da se pročita ime – Josif. 
 
Sate i sate provodimo sa ocem S. Na zidovima njegove kelije visi veliki broj ikona. On sakuplja sva obeležja današnjeg vremena, tako da se kod njega  mogu naći reprodukcije čudotvornih ikona svih novoprojavljenih svetitelja. Sa ocem S. vodimo dug razgovor o poslednjim vremenima ... 
 
Penjemo se dalje i dolazimo do ispred kelije Velikomučenika Georgija, koja je najstarija na Karulji. «Ovde je izgradjena mala crkva posvećena Velikomučeniku Georgiju, i tri male kelije. Izgradili su je čestiti srpski pustinožitelji, koji su se ovde podvizavali. U vreme mog stranstvovanja, ovde su živeli Grci, koji su vodili isposnički i podvižnički život. Bilo ih je trojica - jedan jeromonah, jedan monah, i jedan crnorizac. Zbog nepristupačnosti ovog mesta, monasi su živeli nešto malo od rukodelje, a više od milostinje».
 
Međutim, pre nego što dodjosmo do kelije Velikomučenika Georgija, skrenusmo desno i još većom uzbrdicom krenusmo  ka Iverskoj keliji. Ovde su nekada živela dva ruska monaha, Aleksandar i njegov učenik Andrej. Kada se ovaj starac upokoji, koji beše podvižnik uzvišenog duhovnog života, njegov učenik pade u prelest, i, samo što dušu ne izgubi. Nađoše ga u stanju potpunog gubitka razuma. Tek pred samu smrt kratko mu se vrati pamćenje i on tada  sve ispriča. Naime, njemu se javio «hristos». Tek kada mu se otšelnik pokloni do zemlje, ugleda jareće noge. Demon se zakikota i kroz usta uđe u njega. 
 
Ovo je priča iz karuljskog predanja, ali, mi smo je čuli već nekoliko puta. Vidimo da ovu priču opisuje i Pavle Rak u svojoj knjizi. U ovoj keliji život nije lak. Ako bi se još neko smestio na tom preostalom malom, ravnom prostoru, kelija bi podsećala na majušni stan, oko koga se svuda vidi jedino provalija. Ako u običnom okruženju ima onih koji se spasavaju u zatvorništvu, onda su ovde svi u izvesnoj meri zatvornici. Ako bih čak i jako poželeo, opet se ne bih baš često pentrao do susedne kelije. Ako bi se desilo da nešto i možeš da kupiš u luci Dafni, prvo ćeš razmisliti kako ćeš to vući po tim stenama.
 
Vraćamo se nazad ka raskrnici, i, savladavši nekoliko metara teškog uspona, stižemo do srca Karulje – Georgijevske kelije. Tek sada imamo vremena da malo odahnemo. Odmarajući se, prisećam se kako je Karulja početkom veka, pa i posle revolucije, bila ruska. U to vreme je na Karulji bilo 40 žitelja! Danas se Karulja ponovo popunjava monasima. Ali, koliko ih  je sada ovde? Pa, eto, tek desetak. A onda ih je bilo četrdeset... Smatrali su da je Karulja najsurovije mesto na Svetoj Gori. “Jer, ova razgranata brda,  koja su se još od potopa ovde odvojila, stoje poput nekog zida, koji kao da je iz jednog kamena, širok petnaest hvati, a visok dva ili tri puta toliko. Na njemu je malo mesta, ali mora da se uloži veliki trud, jer, tu je crkva i nekoliko malih kelija. Monasi ovde žive od kišnice, a hrane se nekim divljim kupusom, koji prirodno raste iz kamenih pukotina. Ovo mesto je najtiše i najtoplije od svih drugih na Karulji. Iako se nalazi odmah iznad mora, puta koji se spušta ka obali, uopšte nema. 
 
Uspon uz liticu
 
 Tu su samo pećine i strašne provalije, kao i visoke kamene stene...». Da, ovde puta ka moru nema,  to je samo litica, tako da  ovakva kelija iz pravca mora izgleda kao lastino gnezdo, koje se ko zna kako prilepilo za stenu. Zid kelije se tesno pribija uz stenu, tako da tu postoji samo uzan prolaz, koji vodi ka samom kraju Karulje. Ova stazica vodi na Katunake, pored kelije Danielev, kako je Karuljci zovu. Na zidu tog malog prolaza nalazi se prozorčić koji vodi u malu karuljsku kosturnicu. Čiji to česni ostaci ovde počivaju? Otvaramo vrata i ulazimo u crkveno dvorište, gde raste par stabala drveća. To je ili gigantska aloja, ili neka slična biljka. Po opisu Barskog, pored crkve su bile tri kelije, koje su izgradili neki «čestiti srpski pustinožitelji». Ali, naš putnik je ovde zatekao Grke, monahe «pravog isposničkog života». 
 
U kosturnici pojemo “vječnaja pamjat” shimonasima Varsonufiju, Pajsiju, Zosimi, Inokentiju i Nikonu. Imamo tek ponešto podataka samo o poslednjem. Malo ih je, ali su veoma dragoceni. 
 
Jeromonah Nikon je bio carski general, kažu, čak i adjutant Njegovog Veličanstva Velikog kneza Andreja Vladimiroviča. Poslednja granica ovog oficira, koju je branio, bila je upravo ovde, na grčkoj zemlji, dakle, kao i poslednje mesto njegove službe i  poslednje utvrdjenje, kojim je komandovao. Prema karuljskom predanju, u posetu mu je dolazio neki bugraski general, tačnije, doplovio je podmornicom. Ali, naš general je sada već komandovao isto tako dostojnom vojskom. U ruke mi je dospela mala knjižica sa žitijem shimonaha Tihona, čiji učenik je bio, sada već u celom svetu poznati starac Pajsije. Iz žitija starca Tihona saznajemo da se on petnaest godina podvizavao u pećini na Karulji i da je nedeljom, da bi se pričestio, odlazio u keliju, koja se nalazila iznad njegove pećine. 
 
Eto, takvo je bratstvo ovde živelo. Kidamo mahune sa drveta, čija se krošnja razgranala pored kelije. Neko nam objasni da su to akridi. Pokušavamo da ih žvaćemo… Mogu da se jedu.
 
Ali, sada je ono najvažnije…Otvaramo crkvu i poklanjamo se svetim ikonama. Koji sve starci nisu dolazili u ovu karuljsku crkvu, koju je još Barski opisao!? O tome, ko je sve ovde služio Svetu Evharistiju želim da opišem rečima arhimandrita Heruvima, koji je starca zatekao živog. Oprostite za poduži citat, ali je verovatno malo onih koji se neće rasplakati čitajući ovu malu epizodu: - «Zatim podjoh u isihastirion ruskog askete Nikona. Otvoriše se vrata, i ja ugledah njegov neverovatan lik. On prvi napravi poklon i reče nešto na ruskom. Slušao sam ga, ali, ništa nisam razumeo; gledao sam ga, i divio mu se. Pomislih u sebi: “Evo nebeskog čoveka, koji je još na zemlji!” Koliko puta  želimo da se u svom životu sretnemo sa takvim ljudima! 
 
Verujem da i najtvrdje srce, pa čak i srce koje je u najvećoj meri  ispunjeno ovozemaljskim pomislima,  ne može, a da ne ostane smireno i ravnodušno pred veličanstvenim prizorom, koji pruža divljina ovog mesta, kao i mir i smirenost ovih ljudi. Ono otvara srce, umekšava ga, miluje … 
 
Pogled s karuljskih stena
 
Kada ga zamolih za neku posudu, gde bih mu stavio malo slatka od dunja, koje smo obično kuvali u svojoj keliji, on odbi. Medjutim, kada počeh da insistiram, starac popusti. Ode i donese mi glineni tanjir. Na prvi pogled se moglo primetiti da ga je koristio više puta, a da ga nije prao. Jasno su se videli ostaci hrane! U prvom momentu se pokolebah.  Da li u ovakav tanjir mogu da sipam slatko? Medjutim, starac zapazi moju zbunjenost, osmehnu se i natucajući na grčkom, reče: - “Ja sam pustinjak. Pustinjak sam”. 
 
Izručih slatko na ovaj, za nas, obične ljude, prljav tanjir. Bio sam zadivljen zbog strogosti i potčinjenosti tela kako duhu, tako i osećanjima starog askete. Ko zna kako će on ovo slatko da upotrebi...? Možda, poput drevnih asketa, koji su u hranu sipali vodu, da bi hrana izgubila svoj ukus, kako se ovi isposnici ne bi nečim naslađivali. 
 
U jednom pokretu se poklonih, kako bih se uhvatio za njegov podrjasnik, da mu celivam noge. Medjutim, on je to uspeo pre mene. Jednim neprimetnim pokretom nađe se ispred mene na kolenima i  glavom do zemlje. Čuh kako u tom položaju šapuće: - «Blagodarim. Blagodarim ...». Bio je to otac Nikon, pustinjak koji se ne zaboravlja – viši oficir ruske vojske, koji je znao nekoliko jezika. Bio je svestrano obrazovan». Otac Nikon je otišao ka Gospodu 1963. godine ... Poslednjih godina u ovoj keliji su živeli mnogi monasi iz Rusije. Imali smo sreće da se upoznamo sa shimonahom Jovanom. Za stolom pored velike aloje, dugo vremena sam proveo u razgovoru sa njim. Nekoliko puta smo morali da silazimo do oca S., gde smo noćivali u mraku, kao u rogu. Naravno, diskutovali smo i tražili krivca zbog koga smo morali da se toliko zadržimo i  da spuštanje pretvorimo u rizičan poduhvat.
 
Jednom je princ Čarls, čest gost Svete Gore, uz pratnju posetio keliju Danielev, koja se nalazi na uzvišenju iznad Karulje. Ovo bogato bratstvo je do samog vrha postavilo kamene stepenice, i na taj način je, pomoću zaprežnih kola, svoj manastirčić povezalo sa karuljskim pristaništem. Ovaj prevoz ne zagađuje vazduh štetnim gasovima, ali, svojim nus-proizvodima poboljšava kvalitet zemljišta. Siroti princ, balansirajući izmedju tih životnih produkata mula, našao se u složenoj situaciji, tako da Karulja predstavnika carskog doma nije dočekala baš druželjubivo. Ali,  oni koji su ga dočekali, bili su dostojni te uloge. Princ se veoma začudio kada je saznao da se medju predstavnicima ruskog monaštva nalaze i bivši lekar, i bivši pravnik. Upravo, to je bio naš poznanik, otac Jovan.
 
Pravo ispod kelije nalaze se tri pećine. U jednoj se podvizavao otac Tihon. Najveća pećina ima nekoliko dugačkih prolaza. Probijamo se kroz rastinje kaktusa i dospevamo u ovu pećinu. Iako se jedva korača, tačnije puzi,  pa i pored  fenjera, ti osećaš neki strah. Puziš četvoronoške, a čini ti se kao da će se ti kameni svodovi spustiti i prignječiti te. Gotovo odmah dospevaš u jednu veliku podzemnu prostoriju. Pećina se dalje račva: levo i desno su takodje prolazi, ali mi u relativno širokom prostoru ugledasmo nalonj. Evo, gde ste se vi, sveti oci, podvizavali! Na samom ulazu u pećinu nalazi se česna lobanja jednog od njih. Kako je moguće živeti u takvoj pećini, posebno zimi? Ali, mnogi Svetogorci su živeli upravo u ovakvim pećinama. Setimo se samo Pahomija-Srbina, koga smo ovde pominjali. Ulaz u pećinu, u kojoj je on nekad živeo, ponekad je bio potpuno zatrpan snegom. 
 
Ovde ranije ništa nije bilo kao sada. Mnogo kasnije sam na stranicama časopisa Pantelejmonovog manastira «Dušekorisni sagovornik» uspeo da pronadjem opis ove pećine, napisan krajem XIX veka. Poklonik je zadivljeno u steni ugledao malu kolibu ( u to vreme su češće govorili “kaliva”, a ne “koliba”) sličnu onima, koje se obično nalaze spolja. Ta kolibica je bila izgradjena od dasaka, i imala je jednu sobu i nekoliko ikona, ispred kojih je visilo malo kandilo. Ova kolibica je opustela kada se starac, koji se u njoj podvizavao, upokojio u jednom od ruskih svetogorskih skitova. Veliki podvižnici ponekad ovako neprimetno napuštaju svet... Međutim, izgled te kolibe je toliko inspirisao poklonika, da je on na stranicama ovog časopisa zabeležio takve reči, da se bolje prosto ne mogu naći kako bi se opisalo ovo mesto: «Evo gde je tišina, gde je savršeno tihovanje… Kao da je sasvim daleko od svega živog, negde daleko unutar najveće stene, gde ne dopire ni zvuk, ni šum mora, ni strujanje vetra, ni ljudski glas, nikakvo živo kretanje, niti vika ladjara, koji plove po moru. Evo, gde je divota! U poniranju u sopstvenu tišinu, u sopstvenu dušu... Ne, moja ruka to ne može da opiše… To teško može da se objasni. Samo neko, ko je tu neko vreme boravio, može da se nasladi plodovima ove savršene tišine. Jedino on može da oseti pravo bogatstvo za dušu i duh, koje možeš steći samo pomoću Božije blagodati». 
 
A, dalje… Vidimo svetlost. To je, dakle, izlaz. Iznad same provalije vidi se mala zaravan, na kojoj se vide tragovi čovekovog prebivanja. Neki savremenici su pokušavali da oponašaju starce. Ali, često su imali posla sa policijom. Da bi se ovde živelo, mora da se poseduje grčko državljanstvo, a, najbolje je imati prećutnu saglasnost Lavre za boravak. Inače je moguć sukob sa policijom. 
 
Vraćamo se znatno hrabrije. Uvek je lakše ići već poznatim putem. Poklanjamo se česnim ostacima starca koji se ovde spasavao. To je  česna lobanja grčkog starca Vartolomeja, koji je bio surovi asketa i podvizavao se suhojedenjem. Ispod Georgijevske kelije krije sa mala koliba, koja po spoljašnjem izgledu više liči na kokošinjac. Teško da iko može da se seti ko se ovde podvizavao. Nešto niže, velika pećina sa dograđenim malim balkonom. Ovde se nekad podvizavao ruski jeromonah Serafim, i to je jedino što se može reći za njene žitelje. Da, još i ovo, da sada u njoj  breme otšelničkog života nosi naš sunarodnik. Sada u ovoj pećini i nije tako loše, ali samo kada je toplo vreme... Možete zamisliti kako će tu biti zimi, kada se svuda uvuče ledena vlaga!? Evo, ovo je cela Karulja.
 
jeromonah Serafim Karuljski
 
Vraćamo se u Georgijevsku keliju, zahvaljujemo se njenom žitelju Rusu za pomoć i razgovor, i spuštamo se nazad ka ocu S. Ujutru se setismo da smo već odavno hteli da pitamo oca S. šta znači reč karulja. Imali smo prilike da se susretnemo sa  raznim objašnjenjima. 
 
«Dodjite i pogledajte, ona je tamo. Spustite se malo niže i, videćete». 
 
Kada se probismo kroz rastinje kaktusa, ugledasmo malu zaravan, na čijem kraju je  pod nagibom, iznad provalije, pričvršćena mala brvnara.
 
 «Na jednoj od stena, koja se spušta u more, drevni oci su postavili kanap, koji je na vrhu pričvršćen za kamen. Na njegovom kraju bi privezali korpu, koju bi drvenim točkom spuštali čak do mora, koja skoro uvek, i dan i noć, visi na oko pola hvata od vode. Strani brodari i ladje mnogih manastira, koji bi prolazili pored, ako bi se našli u  blizini, stavljali bi u  korpu milostinju: jedni hleb, drugi sočivo ili bob, ili nešto drugo. Svake večeri jedan od bratije bi silazio ovim strmim putem do mesta na kome je kanap privezan za veliki kamen, i dovukavši korpu, stalno zahvaljujući Bogu, uzimao bi ono što u njoj nadje; a ako nema ništa, opet bi se  bratiji vraćao bez roptanja...».  
 
Naravno, Karulja više nije ista. Ni mi više nismo isti. Međutim, ne bi ta košarica ni danas ostala prazna, jer tuda prolaze mnogi ribarski čamci, pa čak i turistički brodovi! Ribolov u blizini svetogorskih obala je zabranjen, kao i vožnja sa veoma glasnim megafonima. Ipak, oni koji to čine teško da se kaju, kao i da svoj greh žele da zaglade milostinjom. Ali, bili smo svedoci, kada na obalu doplovi jedan čamac, odakle neko glasno pozva oca S., tako da naš monah dobi paket. Istina, ne preko karulje, već pomoću savremenijih sredstava. 
 
Otac nam reče da mu taj čovek redovno pomaže. Ali, može se reći da ova karulja i danas radi. 
 
Uzgred, da vidmo šta sve narušava ovu tišinu. Čovek, koji je nekada živeo na Karulji,  ispričao nam je kako se tačno u trenutku, kada bi svi sedali za trpezu, čuo zvuk cirkulara, a i ostali zvuci sa gradilišta. Ovaj «rad» se nastavljao u tačno odredjeno vreme, a tako se i završavao. Ja lično, celu noć nisam imao mira od nekog neumesnog slavlja u letovalištu, čiji je glasan šum dopirao do mojih ušiju. Do poluostrva Sitonije, gde se zaista nalaze mnoga letovališta, dosta je daleko, tako da je prosto nemoguće da Svetogorci čuju ljude koji se tu šetaju i odmaraju. Istina, otac S.  reče da vikom i razgovorima otšelnike uznemiravaju i ribari kada krenu u noćni ribolov. Jasno je ko koordinira njihov rad, ali, očigledno je da je to postao običaj u pravoslavnoj Grčkoj. 
 
Napominjemo da su nas interesovala moguća iskušenja ovde, na Svetoj Gori. Uz to, jedan od uglednijih časopisa svojevremeno je objavio priče jednog poslušnika, koji je već odavno napustio Karulju, da se, između ostalog, ovde dešavaju nezamisliva iskušenja sa poklonicima. Ovo pitanje je posebno uznemirilo Valeru, kome je dopalo da spava napolju. Na ovo je otac S. jednostavno, monaški, divno odgovorio da, kada su ovde bili znameniti oci, tada su bila i velika iskušenja, dok danas, kada je snaga podvižnika oslabila, i iskušenja su ređa. Šta ćeš, u nekom smislu je to tužno, ali, u vedrijem tonu ne može da se dočara. Setili smo se priče iz karuljskog predanja, kako je jedan podvižnik imao vidjenje. Odjednom je video veliki brod na kome su  stajali neki iz svešteničkih i monaških redova, dok su se pored njih videle kape viših oficirskih činova i neka otmena publika. Svi su pozivali podvižnika, i vikali da je izabran za Patrijarha, i da odmah mora da dodje na brod. Podvižnik se čudio, ali pošto je stvar bila takva, brzo je spremio sve stvari, da ne zadržava važna lica i istrčao iz svoje kolibe. 
 
Ali, tu se zaustavio i - prekrstio brod. I, kao što svi lako mogu da se dosete, brod je tog trenutka nestao. Dakle, čak i takav podvižnik samo što se nije pokolebao! A šta bi bilo kada bi nama, koji smo još uvek bebe u duhovnom životu, došla takva iskušenja? Predanje prećutkuje kome se to desilo. I, verovatno, bez potrebe prećutkuje i o mnogo čemu drugom, što bi za nas moglo da bude veoma poučno. Međutim, na žalost, mi veoma malo znamo o životu Svetogoraca XX veka. I da li je samo revolucija kriva za to? Podaci o prethodnim godinama takodje su krajnje oskudni. Pa ipak se malo toga može dodati onome što je već rečeno. 
 
Poklonik, koji je posetio Karulju krajem XIX veka, ostavio je iza sebe zadivljujuću priču o tome kako je ovdašnji starac obratio iz raskola dvojicu teodosijevaca. Ali, o tome ćemo drugom prilikom.
 
U jednoj od karuljskih kelija
 
Šezdesetih-sedamdesetih godina XIX veka u keliji pri glavnoj karuljskoj crkvi Velikomučenika Georgija podvizavao se ruski starac, duhovnik svih monaha iz najbližih kelija. Zvao se jeroshimonah Izrailj. Imao je dva učenika: jeromonaha Jonu i monaha Isihiju. Ali, starac je iz nekih nama nepoznatih razloga morao da napusti Karulju i predje u Andrejevski skit. Arhimandrit Teodorit ga je uputio u jedan od metoha skita na ostrvo Tasos, gde se i upokojio. Tužno je da Svetogorac  umre van svete svetogorske zemlje. Dakle, čak ni takvom podvižniku, kao što je otac Izrailj, nije bilo dato da svoj životni put završi na Vaseljenskom stubu Majke Božije. Teška je bila smrt i njegovog učenika, oca Jone. Kako je bio snažne konstrukcije, otac Jona je odlučio da sam izvuče jedan čamac na karuljsku obalu… Ali, tada je osetio kako mu je u utrobi nešto prslo. Doneli su ga u Pantelejmonov manastir, gde je uskoro dočekao svoj smrtni čas. 
 
Pored starca Izrailja, po sećanjima Svetogoraca, na Karulji se podvizavao i arhimandrit Onufrije, koji je imao bradu do kolena, poput istoimenog drevnog svetitelja. Ali, ovi pojedinačni podaci, koji se sastoje samo od imena i veoma netačnih datuma, blede zajedno sa karuljskom pričom, koju sam uspeo da pronadjem u odlomcima iz dnevnika Svetogoraca u jednom od brojeva časopisa «Dušekorisni sagovornik». 
 
Ovo je priča nekog jeromonaha Avgustina, bivšeg žitelja Trojice-Sergejeve lavre, koji se naselio u pustinjskoj keliji na Kerasiji. Evo šta u svom pismu od 30. septembra 1852. godine, piše Jeroshimonahu Sergiju: «Veoma je korisno da vam ispričam jedno čudo, koje se desilo na Karulji. I ja sam se udostojio da tu budem. Naime,  17. oktobra sam bio u karuljskom skitu, gde se podvizavao starac Jevtimije i njegov učenik Lukijan, ribar. Starac Jevtimije je želeo da uvek bude gore, na Karulji, gde je crkva.  Ranije su i drugi pokušavali da tim  teškim i opasnim putem nekako izvuku starca iz te pećine, međutim,  kako starac Jevtimije nije imao snage da se sam popne tim putem, otac Pahomije se usrdno odazvao da ponese starca. Bolesnog starca staviše na platno od džaka i privezaše za ramena oca Pahomija, tako da ga on, s Božijom pomoću, ponese gore. U to vreme jedan od naših prijatelja, kao i sam otac Jevtimije, ugleda kako se odjednom pojavi Andjeo Božiji. U desnoj ruci je držao pero, a u levoj mastionicu i papir. Idući iza njih nešto je zapisivao. A kada otac Pahomije donese starca do same strmine, odnosno, opasnog mesta iznad mora, odjednom se u beloj odeždi pojavi drugi Andjeo Božiji, i, idući po vazduhu, jednom rukom pridrža starca Jevtimija i šapnu mu na uvo da se ničega ne boji, dok je prvi Andjeo i dalje nešto zapisivao. Kada se popeše na sam vrh Karulje, staviše bolesnika na postelju. Tada  oba Andjela, pošto malo posedeše iznad njegove glave, utešiše starca da se  nada na buduća blaga, a onda postadoše nevidljivi. Da li se sećate da sam Vam pričao kako se djavo javljao u vidu jarca i terao starca Jevtimija iz pećine i još je hteo s njim da se bije? To je taj isti Jevtimije». 
 
Da, bilo je staraca, a bilo je i borbe! Hteo ne hteo, ovde moraš da se setiš oca S. i njegovog viđenja života na Svetoj Gori. Ako je neko išao tim putem, kojim je otac Pahomije nosio starca, shvatiće da je potpuno neverovatno i  nemoguće na ramenima preneti drugog čoveka takvom uskom stazicom, gde noga mora da stane na tačno odredjeno mesto,  i, ni u kom slučaju ni centimetar u stranu. To je veoma rizičan poduhvat. Ovo je ta  situacija kada  monaški život ne može da se objasni racionalnim, ovozemaljskim kategorijama. Zašto bi se dva čoveka izlagala takvoj strašnoj opasnosti? Da li zbog hira starog, bolesnog čoveka? Ali, da to nije bio nikakav hir, demantuju Andjeli, koji su se pojavili. Ili je to  l j u b a v  prema Crkvi, prema zajedničkoj molitvi, koja je nagrađena zaštitom Andjela? Ili ovaj odlomak govori o tome da su zemaljski anđeli toliko ugodili Gospodu, da im On u pomoć šalje nebeske? Da li to znači da težak put postaje lak, uz pomoć ovakvog nevidljivog izaslanika?
 
Ali, primače se vreme našeg odlaska. Opraštamo se sa rusko-srpskom dijasporom i sa ocem H. Sada će nas brod odvesti daleko od karuljske zemlje, ili, tačnije, od litice. Da li ćemo imati prilike da opet stojimo na ovoj zemlji i da tu ponovo sretnemo naše oce? Ali, dobro, možda ne baš ove, ali bar dostojne njih. 
 
Da, u svetu se greh umnožava, pa ipak postoji mala protivstruja, koja do karuljskih obala donosi one koji se spasavaju, i izbacuje ih na ovu blagoslovenu obalu. Tako je nekada, po blagoslovu prepodobnog Atanasija, sila pokajanja, koja pobedjuje svaki greh, ovde dovela razbojnika. A, ko zna koliko ih je ona ovde donela? I za koliko njih je ovo mesto postalo spasonosno uže, koje je bačeno onome, koji tone? Zapamti ovo, svete! 
 
«Obitavahu ovde muževi dobrodeteljni, s njima razgovarah i hleb jedoh, i imah koristi od njihovih beseda. Beše medju njima starac sa presečenom rukom, koji je ranije bio saobraćajac, kao i morski razbojnik, koji je ovde mnoge godine proveo u pokajanju, iako se o njemu ništa više ne zna. Tada se setih velike Hristove milosti prema grešniku koji se pokajao, i Njegovih Jevanđeljskih reči kako se i mnogi grešnici, a i fariseji raduju Carstvu Božijem, i uzdahnuvši, setih se svojih grehova, moleći Tvorca da i meni, i svakom ko to poželi, daruje blaženu končinu».
 
Beleške i komentari
 
1. Prema karuljskom predanju otac Partenije je pripadao carskom rodu Romanovih. U 25. broju «Ruskog  poklonika» objavljena su sećanja shimnika Makarija o karuljskim monasima. O ocu Parteniju se kaže sledeće: «Tajanstvena ličnost. Pročulo se da je pripadao poznatoj kneževskoj porodici. Veoma retko je nekoga primao u svojoj kućici sa crkvicom. 
 
Često je služio Svetu Liturgiju, a pomagao mu je otac shimonah Zosima - Karuljac, koji je pojao i čitao za pevnicom. Drugima nije dozvoljavao da budu prisutni dok služi. Jednom sam se udostojio da me primi u svojoj kućici, i u razgovoru sa njim uz šolju čaja, jasno sam shvatio da nije običan čovek. Neću se zaustavljati na našem razgovoru, ali on je bio podvižnik i delatelj umne molitve. Sabranost njegovih osećanja, njegova odvojenost od sveta, govorili su sami za sebe, dajući primer i nama koji želimo da se spasavamo. 
 
Njegova kućica sa crkvicom se nalazila dole, nedaleko od mora, okružena ogradom. Ona se dobro videla sa sredine putića, kojim je otac Partenije uobičajavao da šeta i vuče brojanicu. Upokojio se tiho, mirno, neprimetno… Kakav je bio njegov život, takva je bila i njegova smrt».
 
2. Otac Nikon je ništa manje zagonetna ličnost od oca Partenija. Kasnije smo uspeli da na Karulji pronadjemo ne samo njegovu fotografiju, već i grčki pasoš, koji je, na žalost, imao vrlo malo podataka. Po profesiji je bio Jeromonah. U toku 1935-1936. godine putovao je u Srbiju. To i nije čudno, jer je prema podacima iz «Ruskog poklonika» živeo u emigraciji u Srbiji gde je i primio monaški postrig. Osim toga, ruski poslanik u Srbiji bio je njegov rodjeni brat. Iz tog časopisa još saznajemo da je otac Nikon pričao svome susedu iz druge kelije, ocu Makariju, o Aljasci. Otac Nikon je bio na Aleutskim ostrvima, na ostrvu Afognak, koje je susedno Jelovom ostrvu, gde se podvizavao prepodobni German, i gde je tada živeo tulski monah Gerasim, koji je svojevremeno boravio i na Svetoj Gori. Jedini pouzdani podatak iz pasoša ruskog monaha je taj da je rodjen 1873. godine. Natpis na njegovoj lobanji u Karuljskoj kosturnici svedoči o tome da se upokojio u devedesetim godinama. Istina, ti podaci su u nekoj protivrečnosti sa podacima navedenim u izveštaju Arhiepiskopa Averkija (Tauševa) Saboru Episkopa Ruske Zagranične Crkve «Sveta Gora i njeno savremeno stanje»: «Osim toga na Karulji ... gde su Rusi izgradili 3 crkve, do danas se podvizava sedam ruskih monaha: 2 jeromonaha, od kojih jedan ima 79 godina, a drugi 62. Oba služe. Zatim, 1 monah od 78 godina, 1 monah od 80 godina, 1 monah od 58 godina, 1 monah od 60 godina, i još jedan, najmladji jeromonah od svojih 48 godina» (na dan 1.oktobra 1962. godine).
 
S. Boljšakov je u Briselu izdao malu knjižicu o Isusovoj molitvi. U njoj je naveden njegov razgovor sa bibliotekarom Dionisijatskog manastira ocem Jevtimijem:
 «Pođe ti molitva sama od sebe, kao potočić: 
 
 bilo da hodaš, bilo da radiš, ili da spavaš. Ja spavam, a moje srce bdi, a onda  ni reči nisu potrebne, a ni misli, i čitav tvoj život postaje molitva. Evo kako ti otac Dorotej govori o Jovanu Moldavskom.
 
- “A ima li takvih ljudi, kao što je starac Jovan?” 
 
- “ Ima. A nisu ni daleko, ovde su, na Svetoj Gori, na Karulji… Postoje pustinjaci… Neki od njih su veoma visoko, visoko ...». 
 
Bilo je to 1951. godine. Ko zna, možda su se ove reči odnosile na oca Nikona.
 
Pavel Troicki
 
Prevod s ruskog: Tankosava Damjanović
25.3. 2013.
 
Izvor: af0n.ru/Pavel-Troickij-CHto-takoe-Karulya

Pročitano: 14902 puta