MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

1905 godine, za vreme japanskog rata, radio je u vojnoj bolnici. Tamo je radila i mlada medicinska sestra, rodjaka jednog generala, takodje lepotica. Ona se tako silno zaljubila u moga dedu, da mu je rekla:

- Ivane Aleksejeviču, ako me ne oženite ja ću izvršiti samoubistvo jer ne mogu da živim bez vas.

- Ja nisam ni mislio da se ženim, - odgovorio je on.

- Ali kada mi budete rekli svoju krajnju odluku, mene više neće biti medju živima.

Čuvši za mogućnost takvog tragičnog ishoda, deda je napisao pismo svojoj majci, mojoj baki. Evo njegovog sadržaja: “Majko, jedna medicinska sestra koja radi sa mnom u bolnici se tako zaljubila u mene, da mi je rekla da će okončati svoj život ukoliko je ne oženim. A ja uopšte ne želim da se ženim. Posavetujte me kako da izadjem iz ove teške situacije”. Majka je ovako odgovorila sinu: “Sažali se na nju Vanja, oženi je”. Organizovana je svadba. Ali na frontu je zavladala epidemija. Ivan Aleksejevič je bio odredjen za vojnu bolnicu, gde su ležali bolesnici sa pegavim tifusom. On se kroz neko vreme zarazio i umro. Kada je ta vest došla do njegove mlade žene koja ga je mnogo volela, iako i verujuće, ali koja se još nije udubila u molitvu i spoznala Božiji Promisao, ona je upala u očajanje i uninije.

Jednom je sedela u sobi i odjednom vidi sledeće: ulazi njen dragi Vanja. Ona je od radosti zaboravila da je on umro, i skočila.

Posmatrala je kako je on prišao k stolu, uzeo olovku, ali je nije držao tako kako je mi držimo, već vertikalno i nešto je napisao. Bio je tu još jedan tren – i nestao …

Žena je uzela list sa napisanim …-Njegov omiljeni rukopis, bio je kod mene, videla sam ga. O Bože hvala Ti. Evo šta je on napisao: “Smrt je radjanje za život, u kome nema smrti”.

Ona i dan-danas brižljivo čuva kao svetinju tu cedulju koju je napisao njen muž javivši se posle smrti. Njena vera je očvrsla i postala dublja.

“Postoji, postoji, postoji!”

U Moskvi su u periodu gradjanskog rata živele dve sestre, Irina i Nastja. Sa njima u stanu je živela i njihova prijateljica Nadežda, koja nije bila učvršćena u veri.

Nastja je otišla na front kao medicinska sestra. Razbolela se od pegavog tifusa i umrla. Kada su Irina i Nadežda dobile tužnu vest, Nadežda je pomislila: “Kada bi Nastja došla kod mene i rekla mi da li nešto postoji u tom drugom svetu, ja bih poverovala”.

I te noći je Irina videla u snu svoju pokojnu Nastju, koja joj je govorila:

- Reci Nadeždi: “Postoji, postoji, postoji!” I potom je nestala.

Probudivši se, Irina je bila u nedoumici: “Šta znače te nerazumljive reči?”. Kada je Nadeždi ispričala šta je sanjala, ova je pobledela: dobila je od Nastje odgovor na svoje pitanje.

Po mudroom Božijem Promislu Nastja se nije javila Nadeždi, već Irini, koja nije znala Nadeždine misli. To je Nadeždi potvrdilo da taj san nije bio slučajan, već direktan odgovor na njene misli, za koje niko živi nije ni znao.

Priča oca Georgija

Ja sam tada bio iguman Mcenskog manastira. Zbog posla sam često boravio u Kalugi. Jednom kada sam bio tamo išao sam ulicom i vidim sledeće: pored velike kuće je stajala žena u nebrižljivo obučenoj toploj haljini, lice joj je bilo bledo, i tako tužno, da sam je odmah pogledao pažljivo, a ona mi je rekla:

- Oče, muž mi umire, ja ne mogu daleko da odem od njega, a njega treba pričestiti što pre. Molim vas nemojte da me odbijete već dodjite kod nas.

Srećom ja sam imao kod sebe Svete Darove. Uvela me je u kuću i ja sam ugledao njenog muža: bio je loše, nije mu ostalo još puno života. Ispovedio sam ga i pričestio. On mi je pri punoj svesti zahvalio sa suzama, a potom je rekao:

- Veoma sam tužan. Ja sam trgovac, a jedan posao je takav da je kuća morala da se da u zalog, a nije otkupljena, i prodaće je za dva dana na aukciji. Ja umirem, a moja porodica ostaje bez sredstava.

Bilo mi ga je žao.

- Ne tugujte, - kažem mu, - možda će Gospod dati, i ja ću moći nekako da vam pomognem.

Brzo sam otišao do telegrafa i pozvao kod sebe u hotel jednog svog duhovnog sina, takodje trgovca. On je došao kod mene te iste večeri, shvatio u čemu je stvar, i kada je bila aukcija za prodaju kuće uspeo je da cenu dovede do trideset pet hiljada. Kuću je kupio grad, a od dobijenog novca sedam hiljada je otišlo za zalog, a osamnaest hiljada su stavili u banku na ime trgovca koji je umirao.

Ja sam već odložio svoj povratak u manastir i posle svih novčanih transkacija otišao sam kod bolesnika da mu ispričam o uspešno završenom poslu. On je još bio živ … Zahvalio mi je što sam spasao njegovu porodicu od siromaštva, a uveče je umro … Nisam ostao na sahrani, već sam požurio u manastir i zbog raznih poslova zaboravio na njega.

Prošlo je nekoliko godina. Izbila je revolucija. Sovjetska vlast je mnoge zatvarala zbog vere. Uhvatili su i mene.

Jedne noći mi je prišao stražar i šapnuo:

- Spremajte se oče, danas sam dobio spisak svih vas, noću će vas odvezti.

Preneo sam svojim cimerima stražareve reči. Treba li i govoriti šta se dešavalo u duši svakog od nas? Svi smo znali da smo osudjeni na smrt, ali je ona sada stajala pred pragom i spremala se da ga prestupi.

Nemajući snage da ostanem u ćeliji, stavio sam epitrahilj i pošao u pust hodnik bez prozora da se pomolim. Molio sam se i plakao tako kao nikada u životu, suze su mi tako tekle da su nakvasile porub na epitrahilju, te se on razdvojio i videli su se raznobojni konci.

Odjednom sam pored sebe ugledao nepoznatog čoveka koji me je posmatrao, a potom rekao:

- Ne plačite oče, vas neće streljati.

- A ko ste vi? – začudio sam se.

- Vi ste me oče zaboravili, a kod nas ovde se dobra dela ne zaboravljaju, - odgovorio je taj čovek. – Ja sam onaj trgovac, koga ste vi u Kalugi pred smrt ispovedili.

I samo što je trgovac nestao iz mog vidokruga, ugledao sam da se na kamenom zidu hodnika napravila rupa, i kroz nju sam video šumu, a iznad nje u vazduhu – svoju pokojnu majku. Ona se okrenula i rekla:

- Da, Jeogruška, vas neće streljati, a kroz deset godina ćemo se videti. Vidjenje se završilo, i ja sam ponovo bio pored pustog zida, ali je u mojoj duši bio Vaskrs. Požurio sam u ćeliju i rekao:

- Dragi moji, zahvalite Bogu, nas neće streljati, verujte rečima sveštenika (shvatio sam da su i trgovac i moja majka govorili za sve nas). Neopisiva radost je zamenila veliku tugu u našoj ćeliji.

Poverovali su mi: neko mi je celivao ruke, neko ramena …Znali smo da ćemo ostati živi. Noć je prošla, a u zoru su nas odveli u deportacijski zatvor. Odatle sam dospeo u B-i, a uskoro po amnestiji sam bio oslobodjen i poslednje godine sam proživeo pri Danilovskom manastiru. Šestoro mojih cimera su postala moja duhovna čeda.

Javljanje pokojnika Mičurinu

Živeo sam u jednom gradu sa poznatim I.V. Mičurinim i potvrdjujem verodostojnost dalje opisanog dogadjaja. Desilo se to leti u vreme Prvog svetskog rata. Ivan Vasiljevič je tada živeo u kućici, okruženoj velikim voćnim vrtom. Bila je već noć, i u vrtu su bili pušteni psi sa lanca. Čulo se kucanje na vrata. Mičurin, začudjen kasnom posetom i time da su psi propustili goste, prišao je k vratima:

- Ko je to?

- To sam ja, Fjodor. Otvori Ivane Vasiljeviču.

Ivan Vasiljevič je prepoznao glas njemu poznatog Fjodora, koji je otišao u rat, i otvorio mu je vrata.

Pred njim je stajao Fjodor u vojničkom šinjelu.

- Imam molbu za tebe, Ivane Vasiljeviču. Molim te da odeš kod mojih bližnjih i kažeš im da su me danas ubili u ratu. Otišao bih ja kod njih kad bi me pustili. Idi i reci im da ne tuguju zbog mene.

Fjodor je posle toga postao nevidljiv. Osvestivši se posle toga što se desilo, Ivan Vasiljevič je otišao kod Fjodorovih bližnjih, ali mu oni nisu poverovali.

Medjutim nije prošlo ni nedelju dana, kako su dobili zvanično saopštenje o tome da je njihov sin Fjodor ubjen na frontu. Datum njegove smrti je bio upravo onaj dan, kada se njegova duša javila I.V.Mičurinu.

Devojka u roza haljini

Početkom ovog veka u Moskvi je živeo popularni profesor hirurg Vladimir Nikolajevič Rozanov.

U toku je bio prijem bolesnika u njegovoj kući. Posle odlaska redovnog pacijenta u kabinet je ušla devojka od svojih deset-dvanaest godina u roza haljini sa mašnom na glavi.

- Doktore, - obratila se ona ka V.N,. – mojoj majci je veoma loše, potrebna joj je hitna pomoć. Preklinjem vas da podjete ovog časa …- I devojka je rekla svoju adresu.

V.N. je bio začudjen i neobičnom posetom devojke, i tom uporonošću, s kojom ga je molila da hitno poseti njenu majku. On joj je obećao da će odmah doći, i devojka je otišla.

Izašavši iz kabineta, V.N. je rekao bolesnicima koji su ga čekali da pričekaju jer mora hitno da ide kod majke te devojke, koja je maločas bila kod njega.

- Koje devojke? – začudili su se bolesnici. – Niko nije ušao ni izašao iz vašeg kabineta, i nama je čudno s kim ste vi razgovarali.

V.N. se još više začudio ovim rečima i požurio je da stigne na adresu koju mu je devojka rekla. U stanu je zatekao pometnju.

- Doktore, kako je dobro što ste došli. Ko vam je rekao da ste nam preko potrebni? – začudili su se ukućani.

Odveli su ga u salu, gde se nalazila žena u dubokoj komi, skoro bez znaka života …

A na stolu je ležala pokojnica – devojka u roza haljini sa mašnom u kosi, s kojom je Vladimir Nikolajevič maločas razgovarao u svom kabinetu…

Posramljeni ateista

U vreme gradjanskog rata muž i ja smo morali dugo vremena da živimo u Soči. Tamo smo se veoma sprijateljili sa jednim lekarem, muževljevim kolegom i ubedjenim ateistom.

Moj muž je umro uskoro posle povratka u Moskvu. Posle njegove smrti sam dobila pismo od našeg prijatelja lekara iz Soče, koje je opisivalo sledeći dogadjaj.

“Rano ujutru tog dana i meseca išao sam na službu. Stupivši na mostić preko reke, u jarugi sam video da s druge obale na mostić dolazi vaš muž. Bio sam veoma začudjen kad sam ga video, znajući da je on sada u Moskvi. Ali potom sam pomislio da se očigledno opet vratio iz nekog razloga u Soču.

Skinuo sam kapu i izdaleka počeo da ga pozdravljam. Postepeno smo se približavali jedan drugom. Odjednom je nešto sa strane odvuklo moju pažnju, i u sledećem trenutku već nisam video vašeg muža.

Bio sam zadivljen tim dogadjajem, jer sam bio potpuno zdrav, trezven i svestan. Pored toga mogu da potvrdim da sam na svoje oči video vašeg muža. Molim vas da mi kažete da li je on zdrav?”

To jutro i datum, kada je lekar-ateista imao vidjenje, bio je dan i čas smrti moga muža.

“Malena, Bog postoji”

Evo šta mi je ispričala jedna starija žena: “Muž i ja nismo bili utvrdjeni u veri, iako nismo poricali postojanje Boga. Jedno drugom smo dali obećanje da ako neko umre prvi, da će se posle smrti javiti onom drugom i reći da li Bog postoji.

Moj muž je umro prvi.

Jednog dana sam sedela sama u svojoj sobi pri potpunoj svesti. Odjednom su se otvorila vrata i prišao mi je pokojni muž.

- Malena (tako me je oduvek zvao za života zbog mog malog rasta), Bog postoji. I postao je nevidljiv”.

Mogu se često čuti slični slučajevi, kada se u toku života daje obećanje da će se neko pojaviti posle smrti. Obično to zaista ima nešto svoje. Može se pomisliti, da se umrla duša oseća obaveznom zbog obećanja koje je dala tokom života i ne može da se umiri dotle dok ga ne ispuni. Shishodeći duši koja je napustila telo, Gospod Bog po Svojoj neizrecivoj milosti daje joj mogućnost da ispuni obećanje.

U Vaskršnju noć

U aprilu 1942 godine sam otišla u Uglič na poziv svog bolesnog oca. Moja majka je bila u Kazanju. U noći izmedju četvrtog i petog aprila sam bila na Vaskršnjoj službi. Od osam sati uveče do dvanaest sam čitala “Dela svetih Apostola” svima koji su čekali jutrenje.

Na kraju je sveštenik zamolio sve da izadju iz crkve u litiju, iako se nije moglo hodati sa svećama zbog mraka. Svi su izašli, a ja sam ostala, i pored mene nikoga nije bilo.

Sveštenik je uzviknuo iz oltara: “Hristos Voskrese”, i tog časa je pored mene glas moje majke rekao: “Hristos Voskrese”.

Odmah sam shvatila da je to bio njen glas, i brzo se okrenula, ne uspevši da razmislim o tome što se desilo … Htela sam da je vidim, ali pored nije bilo nikoga.

Kroz nedelju dana sam se vratila u Moskvu i pitala prijatelje za moju majku. Iz bolnice mi je zvanično bilo saopšteno, da je moja majka umrla uoči petog aprila 1942 godine, to jest na Vaskrs.

“Dodji kod nas”

Mojoj prijateljici je umro četvorogodišnji sin. Nekoliko dana pre smrti on je počeo da moli majku da podje u crkvu. Oni su i ranije išli u crkvu, ali ovog puta je posebno insistirao i molio, i oni su nekoliko dana uzastopno odlazili u Elohovsku crkvu u Moskvi. Čim dodju, on bi se radovao: “Ah, kako je dobro, kako je dobro!”. Posle njegove smrti njegova majka je veoma stradala. Prošao je mesec ili dva, i njena ćerka kojoj je svega dve godine, je počela odjednom da govori: “Mama, a evo i Aljoša je došao, ne plači”. Jednom kad je majka sedela sa ćerkom na krevetu i igrala se s njom, ćerka je odjednom rekla, prekinuvši igru: “Aljoša, dodji kod nas lepše je tako igrati se”.

Danas Tanja sa decom (potom je dobila još jedno dete) redovno ide u crkvu.

preuzeto sa http://www.wco.ru