MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Arhijerejski Sabor je 4. februara usvojio dokument u kojem se izlaže stav Crkve u vezi s ekološkim pitanjima. U celini navodimo tekst dokumenta objavljenog na sajtu Patriarhiя.ru.
 

Celo čovečanstvo snosi odgovornost za stanje prirode – Božje tvorevine. Korišćenje resursa i zagađenje čovekove sredine u situaciji porasta broja stanovnika na planeti čini izuzetno aktuelnim pitanje o solidarnim naporima svih naroda u očuvanju različitih oblika života, o domaćinskom korišćenju prirodnih resursa i sprečavanju ekoloških katastrofa izazvanih ljudskom delatnošću.

Pad praroditelja u greh izazvao je poremećaj u prvosazdanoj prirodi. Sveto Pismo svedoči o tome: „Jer se tvar pokori propadljivosti (ne od svoje volje nego za volju onog koji je pokori)“ (Rim. 8, 20). Zagađivanje i uništavanje prirode predstavlja direktnu posledicu ljudskog greha, njegovo vidljivo ovaploćenje. Raznovrsne pojave grehovnog odnosa prema prirodi karakteristične su za savremeno „potrošačko društvo“, koje za glavni cilj ima sticanje dobiti. Jedina mogućnost za obnavljanje zdravlja prirode sastoji se u duhovnom preporodu ličnosti i društva, u istinski hrišćanskom, asketskom odnosu čoveka prema sopstvenim potrebama, u obuzdavanju strasti, u doslednom samoograničenju. Glavne odredbe pozicije Ruske Pravoslavne Crkve u vezi s problemima očuvanja žive prirode i čovekove sredine sadrže se u Osnovama socijalne koncepcije (deo XIII, „Crkva i problemi ekologije“) i u Osnovama učenja o dostojanstvu, slobodi i pravima čoveka (deo III.5).

Rukovodeći se zapovešću Božjom za očuvanje tvarnog sveta (1 Mojs. 2, 15) i brinući se o duhovnom i fizičkom zdravlju čoveka, Ruska Pravoslavna Crkva svojom dužnošću smatra da i u buduće učestvuje u razmatranju ekoloških pitanja, kao i da radi na ovom poprištu u saradnji sa svima onima koji su zabrinuti zbog stanja prirodne okoline, razmišljajući o očuvanju zdravlja i normalnom životu ljudi.

1. Bogoslovsko osmišljavanje ekoloških pitanja

Ruska Pravoslavna Crkva, ispovedajući biblijsko učenje o odnosima između čoveka i tvarnog sveta, spremna je da dâ svoj doprinos osmišljavanju osnova pogleda na svet vezanih za ekološka istraživanja i ekološku delatnost.

Crkva svedoči o jedinstvu sveta koji je Bog stvorio i nudi celovitu sliku ljudskog postojanja. Ova misao ističe razliku između teocentričkog pogleda na svet i pozicija humanističkog antropocentrizma, koji čovekovu sredinu posmatra kao izvor „egoističke i neodgovorne potrošnje“ (Osnove socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve, XIII.4) i od paganskog bogotvorenja prirode, koje se ponekad sjedinjuje s pokušajima da se ona uznese iznad čoveka, da se proglasi samodovoljnom, a ljudski napori na njenom preobražaju – nepotrebnima.

Reč Božja uči da je svet oko nas dom, koji je Gospod stvorio i u kojem je nastanio čoveka (1 Mojs. 1, 28). Zbog toga je čovek domaćin stvorenog sveta i nije pozvan da se klanja prirodi, već samo Tvorcu (Rim. 1, 25). Dobar odnos čoveka prema prirodi ispunjen sveštenim strahom zasniva se na dubokoj svesti o tome da je Bog svet i sve živo u njemu stvorio kao dobro (1 Mojs. 1, 8-25). Zajedno sa svetim prorokom Davidom svaki čovek može da usklikne: „Jer si me razveselio, Gospode, delima Svojim, s dela ruku Tvojih radujem se“ (Ps. 92, 4).

U svetlosti Svetog Pisma ekološka delatnost se shvata kao od Gospoda zapoveđeno ophođenje čoveka prema tvarnom svetu. Bog je blagoslovio čoveka da koristi materijalna dobra radi održavanja svog telesnog života (1 Mojs. 1, 29). Knjiga Postanja takođe svedoči o tome da je Gospod otkrio čoveku mogućnost da spoznaje i proučava tvorevinu, jer njeno posedovanje i upravljanje njom (1 Mojs. 1, 28) u skladu sa zamislom Božjim nije moguće bez poznavanja prirodnih zakona. Poseban značaj za ispravno shvatanje čovekovog mesta u Vaseljeni ima biblijsko učenje o vladavini čoveka nad svetom koji je Bog stvorio i koji treba da bude u skladu sa svedobrim stvaralaštvom Tvorca Vaseljene, jer je čovek stvoren po obrazu Božjem. Prepodobni ava Dorotej piše: „Čuvajmo svi našu savest u svemu: u odnosu prema Bogu, prema bližnjem i prema stvarima.“ Ljudi su pozvani na stvaralačko učestvovanje u životu tvorevine, na njenu zaštitu i očuvanje: „I uzevši Gospod Bog čoveka namesti ga u vrtu edemskom, da ga radi i da ga čuva“ (1 Mojs. 2, 15).

Jedna od posledica grehopada prvih ljudi bio je poremećaj odnosa koje je među njima i prirodom ustanovio Bog. Čovek je pre svega počeo da se rukovodi egoističnim i potrošačkim pobudama. Zato ekološka delatnost neće postići željene rezultate ukoliko ljudi ne budu težili ka tome da prevladaju svoje otuđenje od Boga i da žive po Njegovim zapovestima.

Uzimajući u obzir važnost ekoloških pitanja, u najvišim crkvenim školskim ustanovama treba razvijati istraživanja o međusobnoj povezanosti čoveka i tvarnog sveta, a takođe treba razmatrati ekološku tematiku na crkvenim naučno-praktičnim forumima. S bratskim Pomesnim Pravoslavnim Crkvama treba bogoslovski razmotriti probleme ekologije, a takođe treba razmenjivati iskustva u ovoj oblasti u međuhrišćanskom i međureligioznom dijalogu. Prilikom razmatranja ekoloških pitanja Crkva poredi bogoslovsko učenje sa savremenim naučnim podacima o svetu, uzima u obzir pristupe naučnih disciplina ekološkog profila i javno mnjenje.

2. Liturgijski život Crkve i ekologija

Crkva ne priziva blagodat Svetog Duha samo na čoveka, već i na ceo svet koji ga okružuje. Božanska Evharistija osvećuje tvarni kosmos. Plodovi zemlje i dela ljudskih ruku – hleb i vino – dejstvom Svetog Duha pretvaraju se u Hristovo Telo i Krv osvećujući vernike. Osvećenje vodene stihije, koje se obavlja na Bogojavljenje, otvara nove perspektive za materijalno biće: osvećena voda postaje sveta voda, „koja vodi u život večni“. Crkva se uvek molitvom i radom odazivala na događaje koji zahtevaju saradnju čoveka i prirode i na situacije u kojima su prirodne stihije postajale neprijateljske za čoveka. Crkva se svakodnevno moli „o blagorastvoreniji vozduhov, o izobiliji plodov zemnih“ („za blagorastvorenje vazduha, za izobilje plodova zemaljskih“), obavljaju se i posebne molitve za ljude koji rade na zemlji, za izbavljenje od prirodnih nepogoda i od štetočina.

U uslovima ekoloških kriza i katastrofa ljudima je krajnje potrebna molitvena pomoć. Smatramo da je važno izdavanje postojećih, prilagođenih i novih tekstova molebana u kojima se Božija pomoć priziva za obavljanje poljoprivredne delatnosti, kao i za različite poslove usmerene na očuvanje čovekove okoline. Kao dopuna postojećih mogu biti napisani bogoslužbeni tekstovi i pojedinačne molitve, koje se uznose za vreme prirodnih nepogoda i tehnogenih katastrofa.

3. Ekološko vaspitanje

Ruska Pravoslavna Crkva tvrdi da čovek menja svet oko sebe u skladu sa svojim unutrašnjim svetom i zbog toga preobražaj prirode treba da počne od prevladavanja duhovne krize čovečanstva.

Realnu alternativu potrošnji predstavlja hrišćanski život. Pravoslavlje uči da se u ljudima vaspitava umerenost i uzdržanost u zadovoljenju životnih potreba, odgovornost za sopstvena dela, odricanje od suvišnih stvari, između ostalog, i od nebrižljivog korišćenja namirnica, zatim, poštovanje prema potrebama drugih ljudi i shvatanje važnosti duhovnih vrednosti za svakog čoveka.

Primer čuvarnog i celomudrenog odnosa prema okolini često su predstavljali pravoslavni manastiri u kojima se odvijala plodna saradnja dobre ljudske volje i osvećujuće sile Božje, uključujući i oblast poljoprivredne delatnosti.

Treba podsticati uključivanje sveštenoslužitelja u izučavanje osnova ekologije kao nauke i zakona funkcionisanja biosfere. Smatramo da je za vaspitavanje dece i omladine u duhu odgovornosti za stanje prirode neophodno svrsishodno uvođenje tema hrišćanske ekološke etike u crkvene, a po mogućstvu i u svetovne obrazovne i vaspitne programe, pomoć u uvođenju ekološke tematike u krug naučno-pedagoške delatnosti visokoškolskih ustanova, škola za veronauku, pravoslavnih kampova, kao i u dodatno duhovno obrazovanje i kurseve za prekvalifikaciju. Poželjna je i organizacija specijalnih crkvenih kurseva i obrazovnih programa koji objašnjavaju pravoslavno viđenje ekološke problematike studentskoj i naučnoj javnosti, a takođe su poželjni redovni teoretski i praktični časovi ekologije za decu i odrasle.

4. Učestvovanje Crkve u ekološkoj delatnosti

Sveštenoslužitelji i mirjani se pozivaju na aktivno delovanje u pravcu zaštite prirodne okoline. Ova delatnost pre svega treba da bude usmerena na svedočenje o tome da će samo uzdržanost, poštovanje prema drugima i odgovornost u svakom čoveku, koji se zasnivaju na svesnom ispunjenju zapovesti Božjih, omogućiti čovečanstvu da savlada nastale ekološke probleme.

Pravoslavni vernici se pozivaju da pomognu u razvoju i uvođenju tehnologija i načina upravljanja privredom, orijentisanih na što je moguće brižljiviji odnos prema prirodnoj sredini.

Ekološki problem može biti izdvojen kao poseban pravac u eparhijskom i parohijskom radu. Tema ekologije se može razmatrati kao komponenta pastirskog, misionarskog, socijalnog i omladinskog služenja. Veliki potencijal za praktičnu realizaciju pravoslavnog pristupa ekologiji poseduju manastiri i parohije koji u život zajednice uključuju i brigu o prirodi. Razvoj ekološki bezopasne agrarne proizvodnje u manastirima i u seoskim parohijama treba da posluži kao primer racionalnog korišćenja prirode poljoprivrednim dobrima u okolini.

5. Saradnja s društvenim, državnim i međunarodnim institucijama u oblasti ekologije

U radu na očuvanju prirode Ruska Pravoslavna Crkva je otvorena za dijalog i saradnju s društvenim, državnim i međunarodnim institucijama. Pritom Crkva ističe da se pitanjima ekologije ne sme manipulisati uz korišćenje ove teme kao instrumenta u političkoj borbi i ekonomskoj konkurenciji ili kao načina za zadovoljenje koristoljubivih interesa pojedinaca i društvenih grupa. U slučajevima takve vrste Crkva zadržava pravo da se uzdrži od saradnje u ekološkim i mešovitim projektima. Crkva takođe zadržava pravo da kritički ocenjuje delovanje državnih vlasti, međunarodnih organizacija i društvenih i naučnih struktura koje mogu imati negativan uticaj na prirodu, dakle – i na zdravlje i život čoveka.

Posebnu važnost ima dijalog Crkve sa stručnjacima i rukovodiocima od kojih zavisi donošenje odluka o strategiji gradskog, poljoprivrednog, industrijskog i ekstraktivnog razvoja, kao i pomoć u istraživanjima u oblasti uštede resursa, razvoja i uvođenja ekološki čistih tehnologija, pronalaženja alternativnih izvora energije, očuvanja funkcija prirodnih sistema za formiranje životne sredine.

Eparhije, namesništva i parohije mogu potpisivati sporazume o saradnji s regionalnim i lokalnim strukturama čija je delatnost usmerena na zaštitu prirodne okoline.

U okviru saradnje s državom i društvom u vezi s pitanjima ekologije Crkva je otvorena da:

-  učestvuje na forumima, konferencijama i susretima ekološkog usmerenja, da upoznaje sve zainteresovane strane sa svojim shvatanjem ekoloških problema i postojećim iskustvom u njihovom rešavnju;
-  daje ocenu društveno značajnih ekonomskih projekata koji utiču na stanje žive prirode i čovekove okoline;
-  realizuje zajedničke projekte s društvenim, državnim i međunarodnim strukturama;
-  aktivno razvija crkveno prisustvo u društvenom i naučnom ekološkom radu na međunarodnom, nacionalnom i regionalnom nivou;
-  učestvuje u izradi, razmatranju i sprovođenju informacionih, obrazovnih i vaspitnih programa koji imaju ekološku komponentu, kao i zakona i drugih normativnih akata koji se u ovoj ili onoj meri tiču pitanja ekologije.

U dijalogu s predstavnicima društva, države i međunarodnih organizacija Ruska Pravoslavna Crkva smatra svojom dužnošću da pomogne u tome da se u ljudima koji pripadaju različitim socijalnim, etnokulturnim, uzrasnim i profesionalnim zajednicama razvija osećanje solidarne odgovornosti za očuvanje Božije tvorevine i da podrži njihov rad u ovom pravcu.

7. Februar 2013 - 14:30


Sa ruskog Marina Todić
Izvor: http://www.spc.rs/sr/stav_ruske_pravoslavne_crkve_u_vezi_s_aktuelnim_ekoloshkim_problemima