MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ZAVISNOST – MOŽE LI SE IZLEČITI ILI ZAŠTO ODLAZITI OD LEKARA BOLESTAN?



Hram rođenja Jovana Preteče, selo Juki, Lenjingradska oblast

Đakon Grigorije Grijogjev služi u selu Juki u Lenjingradskoj oblasti.

Naš razgovor – o bolestima zavisnosti. Lečenjem alkoholizma i narkomanije, doktor Grigorjev, direktor Međunarodnog instituta rezervnih mogućnosti čoveka, supredsednik ekspertskog saveta pri Koordinacionom centru za borbu protiv alkoholizma i za podršku trezvenosti Ruske pravoslavne crkve, supresednik Sveruskog Aleksandro-Nevskog društva trezvenosti, bavi se već tri i po decenije.


Đakon Grigorije Grigorjev je rođen 1956. godine. 1979. je završio Vojno-medicinsku akademiju, služio je na Tihookeanskoj floti. Učesnik jeudaljenih ekspedicija na podmornicama i likvidacije tri havarije. Major medicinske službe.

1984. godine se demobilisao iz zdravstvenih razloga. Radio je u Lenjingradu u Kliničkoj bolnici Uprave delima akademije nauka SSSR. 1988. godine je organizovao Sverusko Aleksandro-Nevsko društvo trezvenosti.

1993. godine je zaštitio magistarsku disertaciju na temi „Lečenje alkoholizma metodom masovne emocionalno-estetičke psihoterapije (razrada metoda i ocena njegove efikasnosti)“. 2004. godine – doktorsku disertaciju na temu „Krizno-rehabilitaciona pomoć pri narkomaniji na osnovu stresne (duhovno-orjentisane na pravoslavnoj osnovi) psihoterapije“. 2006. godine mu je bilo dodeljeno naučno zvanje profesora katedre medicinske psihologije Sankt-Peterburške medicinske akademije postdiplomskihstudija.

Predsednik Parohijskog saveta hrama Rođenja Jovana Preteče u selu Juki Lenjingradske oblasti. 2010. godine je rukopoložen u đakona.

Čovek mora otići od lekara bolestan

- Postoji takav zakon u psihijatriji „10 000 zdravih ne mogu da ubede jednog bolesnog, ali jedan bolesni će ubediti 10 000 zdravih“, - objašnjava otac Grigorije, sipajući u šoljice jaki kineski čaj – U suštini, bilo kakva zavisnost, uključujući tu i alkoholizam, - je psihička bolest, a bilo koja psihička bolest počinje s sniženjem kritičke samoocene – čovek ne smatra sebe bolesnim.

Žena govori mužu pijanici: „Idi leči se“, a on odgovara: „Tebi treba lečenje – idi leči se sama“. A za isceljenje je potrebna velika, iskrena želja.

Eto na primer pokajanje: osnova pokajanja za grehove je želja da se izmeniš. Sama reč pokajanje na grčkom znači „promena uma“. Ne može se čovek pokajati za greh koga nije svestan.

Pretpostavimo: zdrav čovek dolazi na pregled ultrazvukom.

- Vas ništa ne boli?

- Ne. Ništa.

- Vi imate u desnom bubregu kamen. Zar ni težinu ne osećate?

- Ne.

- A da li vas boli jetra?

- Ne. A šta je s njom?

- Tamo, takođe, imate kamen!

Čovek je otišao od lekara i zaboleli su ga i bubreg i jetra.

Eto i psihijatar treba tako da organizuje razgovor s pacijentom, da čovek sam sebi postavi dijagnozu. Tada se pojavljuje želja za lečenjem. Razgovor, koji dovodi čoveka do spoznanja svoje nemoći, bolesti i do toga da razume u čemu se ona ispoljava, mora dovesti do dubokog uzdrmanja ličnosti.


Zareći se: tražiti pomoć
 
U bilo kojoj zavisnosti, kao kod zmaja iz bajke, postoje tri glave: psihička zavisnost, fizička i duhovna.

Psihička zavisnost – to je kada prestane da se luči unutrašnji alkohol i čovek oseća potrebu za spoljašnjim; fizička – to je kada se javlja težnja k upotrebi alkohola i stalno se uvećava doza, a duhovna – kada se misli pojavljuju u glavi.

Čoveku treba objasniti, da psihičku i fizičku zavisnost može preodoleti sam ili pomoću lečenja. Ali duhovnu – ne. Zato što čovek ne može kontrolisati pomisli koje nisu njegove. Neophodno je dobiti Božiju pomoć..

Postoji takav pojam – „zareći se“. To iskreno obraćanje Bogu: Gospode, obećavam Ti da neću piti, ako mi Ti daš snage za to. Tako da zamoli može samo sam bolesnik i niko to za njega ne može učiniti.

Zareći se, nije isto što i zaklinjanje. Zareći se – to je obećanje ne raditi nešto loše, a zaklinjanje – to je obećanje da se učini dobro delo.

Na primer, boluje dete, mama se moli: „Ako dete ozdravi – sagradiću kapelu“. Do revolucije, kada se glava porodice u crkvi zaricao da će ostaviti alkohol, zajedno s njim su dolazili i njegova supruga s decom i zaricali se. Oni sami nikada nisu pili, niti su patili od te strasti, ali su se zaricali, da bi podržali bliskog čoveka.

Mi se trudimo da prvi razgovor sprovedemo tako, da bi čovek doveo sebe do toga da se zarekne i tako ponovo obnovio svoj odnos s Bogom.


Prinudno lečenje zavisnosti: nije od dobrog života

- To jest, do prvog razgovora s alkoholičarem ili narkomanom može doći i po tuđoj inicijativi?

- Prvi razgovor se skoro nikada ne provodi po njegovoj inicijativi. Najčešće čovek dolazi pod pritiskom porodice.

- A da li se može nasilno lečiti? Kako se vi odnosite k radu Jevgenija Rojzmana i Jegora Bičkova?

- Ne može se reći, da je to nedopustivo. Ako zavisnik pravi nered i ponaša se bezobrazno? Na prinudno lečenje se ne ide zbog lepog života.

Jedino što treba razumeti: rezultat pri prinudnom lečenju će biti manji, nego pri dobrovoljnom, kao u lečebno-radnom dispanzeru – čovek iz njega izlazi i ponovo počinje da pije. Ali kada reč ide o životu i smrti, onda je i mali rezultat – već pozitivan.

Ako s čovekom, koji je prestao da pije ili upotrebljava narkotike nasilnim metodom, sprovedemo rehabilitaciju, onda može doći do uspeha.

Što se tiče Jegora Bičkova, tu ja ne mislim da on i njegove kolege primenjuju pravo nasilje. Sećate se kako su Odiseja vezivali po njegovoj molbi, kada su prolazili pored sirena?Zaista, nisu mu pacijente dovozili u džakovima. Znači, s njihove strane je postojala dobrovoljno izražena želja.

Čini mi se da ga nisu napadali zato što je loše rehabilitovao, već zato što je to radio dobro. Očigledno je time zasmetao mnogima... Zato što nikoga, zapravo, nije briga ni za nasilje, ni za narkomane.

Jedina greška, koju je Bičkov napravio je ta, da nije dobro procenio situaciju u kojoj se nalazio i na taj način je omogućio napade na ceo svoj rad. Bilo je jasno, da će pre ili kasnije, na tome da padne. Trebao je da mu se kaže, da u principu, on sve radi ispravno, ali da prekine, jer će se završiti loše.

Mislim da je zbog svoje mladosti i temperamenta, olako ušao u sukob. Nadam se, da je sada korigovao svoj program.
 

Rehabilitacioni centar „Grad bez narkotika“.
Foto: Pavel Maljcev
 

„Suva kriza“ ili „ljuljaška“?

- Ali to što su u centru Bičkova glađu mučili? Hleb, luk, beli luk i voda...

- Ideja je vrlo ispravna. U stara vremena su sve zavisnosti lečili glađu. Zato što se za vreme gladi organizam čisti i naglo pada intoksikacija.

Primer: ako čoveka lečimo lekovima, onda će mu san biti narušen u periodu od pola godine. Međutim, ako ga lečimo glađu i uzdržanjem, onda će mu se san normalizovati kroz 5 dana.

“Suva kriza”, to jest kriza bez anestezije, uvek brže prolazi. „Suva kriza“ – to je svojevrsna mobilizacija rezervi organizma. Dok je lečenje lekovima – često snižavanje rezervi organizma.

Zato je u sovjetsko vreme postojala strategija „suve krize“, a lečenje lekovima se primalo, kao element neodložne medicine, ako je postojao rizik po život.

- A govore, pri „krizi“, čovek može umreti od bolnog šoka...

- Sve su to besmislice. Podrazumeva se, ako čovek nema srčanu manu ili neku drugu anomaliju. U svakom slučaju, moje iskustvo lečenja narkomana govori da „suva kriza“ daje daleko bolji rezultat.

Pored toga, postoji vaspitni efekat: kod čoveka ostaje strašno sećanje o narkoticima. Ako se on za vreme „krize“ uspava, onda će se probuditi – i šta će se izmeniti? Kakav će zaključak izvući?

Ako čoveka lišimo teškoća, onda on ništa neće menjati kod sebe – zašto? I ovako mu je dobro.

I „lečenje“ će prolaziti po takvoj šemi: narkomanu će biti potrebna sve veća i veća doza, on dobija sve manje i manje zadovoljstva, on ide u kliniku, tamo ga „očiste“, sada mu je za uživanje dovoljna i manja doza – i to je sve, on opet počinje da se drogira. Kroz dva-tri meseca sve se ponavlja: „Ja hoću da se lečim, ali mi ništa ne pomaže – takva je to bolest!“

Doktorima je takođe dobro – više bolesnika, veća zarada, a i savest im je čista. Takva je bolest, pomažemo koliko možemo!

Bolesni takvo lečenje nazivaju „ljuljaška“.


Kafa s amfetaminom za našu decu

- A kome je, ako malo razmislimo, uopšte potreban rezultat?

U drevna vremena je postojao u kineskom selu jedan lekar (vrač). Svi zdravi su mu plaćali porez, a kada se neko razboli – on ga je lečio za svoj račun.Tako je nastala profilaktička medicina – lekar je bio krajnje zainteresovan, da niko ne boluje. Odatle je i nastala uzrečica: „Bolest treba lečiti 3 godine pre početka, a ne tri dana do smrti“.

U našem primeru, loše stanje pacijenta je direktna dobit doktoru.

- A da li je uopšte moguća profilaktika zavisnosti?

- Ne samo da je moguća, ona je i najvažnija u njihovom lečenju. Profilaktika se treba provoditi i u dečijim vrtićima i u školama.

Do revolucije je u svakoj školskoj ustanovi bio obavezni predmet – nauka o trezvenosti. Treba reći istinu o tome, šta su to narkotici, šta je to zavisnost: ko je upozoren, taj je i naoružan. A dalje čovek sam odlučuje.

Pošto kod nas to niko ne radi, čovek je, zbog neznanja, često nezaštićen od tih stvari!

Kada narkomana pitaš, zašto je počeo da se drogira, šta on odgovara? „Mislio sam da se ništa neće desiti“, „Radoznalost“, „Bilo mi je interesantno, pa sam probao“, „Bio sam siguran, da jedanput uzevši ništa neće biti“. Niko nije planirao da postane narkoman.

A odakle dolaze alkoholičari? Bio sam siguran, da se ništa neće desiti ako pijem po malo.

Tako je društvo orjentisano, tako svi govore.

- Dešava se i da je dete iz dobre porodice, u kojoj nisu ni pili, ni pušili i odjednom...

- Na primer, žurka! Svi probaju, smeju se, o posledicama ne razmišljaju i ne znaju.

U elitnim školama se dešava još gore: deca dodaju malo amfetamina u kafu i na odmorima ga piju s nevinim izgledom. I još smatraju, da su napredni i vode zdravi način života, ne shvatajući, da su se već navukli na prave narkotike.
 

photosight.ru. Foto: PetrulanVjačeslav

Uopšte, takozvani „mladalački narkotici“ su najstrašnija stvar. Psihostimulatori i amfetamini stimulišu seksualne strasti. I posle čovek u principu ne može više bez njih ni da se zanima seksom, za njega on postaje težak rad i, jednostavno, kazna. U tom uzrastu je u toku hormonalno sazrevanje i fiziološki čovek se menja. Posle su potrebne godine, da se čovek dovede u normu.

«Satanska prelest»

- Bolesnim, čovek sebe počinje da smatra tek nekoliko godina posle toga, kada prestane da koristi psihoaktivne materije. U tome i jeste dramatičnost situacije: želja za lečenjem se pojavljuje tek u procesu trezvenog života. I što ih duže ne upotrebljavaš, time se više osećaš bolesnim.

- Kao u duhovnom životu: što se iskrenije čovek kaje, to više vidi svoje grehe...

- Da, i vezano za to još je važno da pamtimo, da zavisnost ide ruku pod ruku s grehom – uvek je velika opasnost povratka. Svaki čovek ima slabo mesto, svoju Ahilovu petu. Ako postoje predispozicije za dijabetes, onda čak i ako si ga dijetom preodoleo, ipak, celog života sebe trebaš ograničavati. Ako o tome zaboraviš, odmah osetiš posledice.

- A zašto se uopšte javlja u čoveku potreba da pije, upotrebljava narkotike, puši?

- Hajde da na to pogledamo ovako. Kakav je osnovni cilj pravoslavlja?

Sećate se: prepodobni Serafim Sarovski – o cilju hrišćanskog života? Zadobijanje Svetog Duha, dobijanje blagodati. Zato što blagodat daje mir u duši, radost, smirenost i svetlost. Ali zadobiti ga je veoma teško – treba živeti po zapovestima, truditi se. Carstvo Nebesko se zadobija silom.
Tako i svaka zavisnost – ta manipulacija radošću života, svojevrsan pokušaj čoveka u prelesti, da ukrade „blagodat“ kroz sporedni ulaz. Bes dolazi čoveku i govori: a šta tebi u uopštei treba da radiš, plaćaš? Pogledaj: svuda možeš ući, vrata su otvorena, tamo možeš uzeti sve to, samo bez redova i besplatno.

Čovek ide i uzima. A potom postaje jasno, da za zadovoljstvo moraš i da platiš. Bes zna fiziološko stanje čoveka i sugeriše mu, kako da pomoću hemije pokrene mehanizme, koje sveti oci pokreću pomoću blagodati Božije i ogromnog truda.

Pokrenuti se oni mogu, ali potom se pokreću i drugi mehanizmi odmazde.

U početku je čovek u „ekstazi“. A potom to treba da upotrebljava, ne da bi mu bilo dobro, već da mu ne bi bilo loše. Kao što je Berouzu bilo u „Golom doručku“ – „isplatiti majmuna“.

To jest, zavisnost od Boga – to je kada svi ljudi žele da budu srećni u Bogu. Božiju blagodat je teško zadobiti i lako izgubiti. A „satansko“ naslađenje je lako dobiti, ali se posle nikako ne možeš otkačiti od nečiste sile.

- Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, radost o bogoopštenja je upoređivao s vinom.

- Da, ima sličnih karakteristika. Samo to je ono vino, od koga se ne opijaš, od koga nema mamurluka, ni mučnine, već postoji samo stanje unutrašnje sreće.
 

Profesor Grigorije Grigorjev
 

Ja sam alkoholičar, ne pijem već 30 godina

- Šta mislite, da li je problem zavisnosti socijalni ili individualni problem?

- Zavisnost je postala socijalna, zato što to nije epidemija ili pandemija – to je stanje društva.

Ja mislim da je rasprostranjenje zavisnosti povezano s tim, što u našem društvu ljudi gube osećaj za dobro i zlo. Svi tako žive, svi nešto piju – kao to i nije ništa strašno.

To se posebno vidi kod alkohola. Ako čovek u nekom društvu odbija da pije, obavezno ga pitaju: „Zašto ne piješ? Da li si bolestan?“

Ja ne konzumiram alkohol već trideset godina i često me pitaju:

- Ne piješ?

- Ne pijem.

- Uopšte?

- Uopšte.

- Ni za Novu godinu?

- Ni za Novu godinu.

- A zašto?

- Bolestan sam.

- Od čega?

- Alkoholizma.

- A kako to?

- Pa eto, ti možeš da popiješ i da prestaneš, a ja kada malo popijem, sasvim se promenim, postajem zloban, agresivan, mogu stolicom po glavi da te udarim. Ne kontrolišem se.

- Onda, znači, ne treba piti.

- Ja sam takođe tako odlučio.

- A jel odavno tebi tako?

- Već 30 godina.

- Jasno…

Još mi niko nije rekao: „Ma kakav si ti alkoholičar? Ti ne piješ 30 godina, ti nam se jednostavno podsmevaš!“ Na protiv, to što 30 godina ne piješ, to je konačna dijagnoza. Zato što se pijanstvo smatra normom života.

Tako je i s narkoticima: „svi probaju“. Većina narkomana koristi supstance, koje oni ne smatraju narkoticima: heroin – to je narkotik, a recimo, amfetamin nije.

Naravno, kod nas, u našem društvu to je duboko socijalni problem.

Konkretni čovek, naravno, ima mogućnost da se odupire toj propagandi. Eto ja ne pijem. I svi moji poznanici, gledajući mene, ne piju – ne zato što ja nekoga pozivam na to, već prosto videvši na mom primeru da se može živeti i bez alkohola. Sedeću za prazničnim stolom i imaću dobro raspoloženje. Skuvaću sebi čaj i biće mi veoma dobro, mnogo bolje nego od alkohola.


Marihuana protiv alkoholizma?

- Postoji mišljenje, da su alkoholizam i narkomanija principijelno različiti problemi: alkoholizam je neuzdržanost u pijenju vina, narkomanija – upotreba unapred zabranjenog...

- To nisu prosto plodovi istog drveta, to su razni nivoi jednog te istog. U početku čovek puši, zatim pije, zatim uzima narkotike. Nema slučajeva da čovek nije pio, niti pušio već je odmah počeo s heroinom.I takođe, kada prestane da uzima heroin – on počinje da pije. Te supstance zamenjuju jedna drugu, čime se dokazuje, da je zavisnost od njih jedna te ista pojava.

I više od toga. Uopšte, sve zavisnosti prelaze jedna u drugu. Svaki narkoman zna, da flaša vodke ublažuje heroinsku krizu. Prestaneš da uzimaš narkotike – počinješ više da piješ. Počneš manje da piješ – počinješ više da pušiš. Prestaneš da pušiš – počinješ da se prejedaš.

Na tome je zasnovan takozvani „metadonski program“, kada heroinske narkomane „presađuju“ na metadon.

- I kako se Vi odnosite k takvom metodu lečenja?

- Krajnje negativno. To nije lečenje – jedan narkotik zamenjuje se drugim.

Postojao je još marihuanski program, njega se danas malo ko seća. Nisu razmišljali, zašto je trava legalizovana u Evropi? A to je bilo učinjeno pod zastavom borbe s heroinom. Pretpostavljalo se, da ako počnemo prodavati travu, onda će se smanjiti upotreba teških narkotika. To se nije desilo, a upotreba marihuane je porasla za 45%.

Ali lečiti zavisnost od jednog, zavisnošću od drugog je nedopustivo. Međutim, danas u svetu postoji ovakva tendencija: zaregistrovati ih i dobijati narkotik od lekara. I to zovu borba s narkomanijom. Zapravo, to je prosto legalizacija narko-mafije.
 

photosight.ru. Foto: VeniaminKosticin-Teterin

- Na kakve lekove možemo prevoditi zavisnika?

- Ni na kakve. Svi lekovi su u nekoj meri narkotici. Shodno tome, njih primenjuju u toku kurseva lečenja, i još od vremena Hipokrata, posle lečenja lekovima, uvek se provodilo čišćenje organizma. A danas čoveka samo kljukaju njima.

Naravno, razlika između analgina, aspirina i heroina postoji. Oni ipak u različitoj meri oštećuju organizam. Ali ako pogledamo na istoriju medikamenata i narkotika, videćemo da ono što danas smatraju narkotikom, do juče je bio lek. Na primer, heroin je u tabletama pravila nemačka firma „Bauer“, kao najbolji antidepresant početkom XX veka.

I to su važne nijanse. Danas tableta, sutra psihoaktivna materija, prekosutra narkotik.

Sve, što se naziva narkoticima, najpreciznije otkriva antidoping kontrola olimpijskog komiteta. To što tamo otkriju – to i jeste narkotik.

U lečenju narkomanije važno je shvatiti: linija odbrane mora da prolazi što dalje od uzroka problema. Slično se sličnim ne leči.

Mit o „kulturnoj upotrebi“

- Kako se odnosite prema kulturnoj upotrebi alkohola?


- Ako dođete u Sevastopolj, verovatno će da vas odvedu na ekskurziju u drevni grad Hersones. A u njemu će vam pokazati razvaline drevnog grada pored Vladimirskog sabora i reći će vam da je Hersones imao 14 000 stanovnika i među njima je postojala jedna vinarija. Od vinarije dobro je sačuvan temelj: tamo su tri kamene prese, na kojima su robovi cedili vino.Iz tog arheološkog otkrića izvlače zaključak, da je u Hersonesu još u IV-V veku postojala kultura upotrebe vina.

 
photosight.ru. Foto: Stanislav Belka

Sada ću vam reći, kako su pili drevni Grci. Muškarcima je bilo dozvoljeno da piju posle 35 godina ukoliko su imali sina. Ženama je doživotno bilo zabranjeno da piju, i za jednokratnu upotrebu alkohola kazna je mogla da bude i progon iz grada.

Vino su razblaživali vodom. Postojale su 3 norme razblaživanja: 6, 8 i 12 litara vode na litar vina.

A robovima su davali da piju samo nerazblaženo vino posle drugog i trećeg pretakanja. Znate li zašto? Da bi lakše njima upravljali. Da bi na njihovom primeru vaspitavali omladinu – pokazivali u šta se pretvara pijani čovek. A on se prevraća u upregnutu životinju, kojoj ništa u životu nije interesantno. Danju je rob radio u kamenolomu, a uveče su mu davali čašu – i sve mu je bilo dobro.

Tako da je kultura upotrebe – prvenstveno, niskoprocentni alkohol. To isto je bilo i u drevnoj Judeji.

A mi danas pijemo to, što gori plavičastim plamenom i sećamo se Kane Galilejske i govorimo da Hristos nije bio protiv vina.


Savremeni alkohol - otrov

Kod nas danas uopšte nema vina, to je čista sintetika.

Danas je sve što mi zovemo alkoholom – često obična otrovna supstanca.Sve se pravi hidrolizom alkohola – to nije domaća tehnologija fermentacije, već rezultat hemijske reakcije, koji potom prečišćavaju od suvišnih ulja drugim otrovnim sredstvima. Delom se ona rastvaraju i ostaju u tom alkoholu. Po ukusu je normalan, a po kvalitetu – te toksične materije se, kao radijacija, talože u organizmu, a potom čovek umire.

Vremena su takva – era konzervanata i hemije. Mi njima dišemo, pijemo prljavu vodu, jedemo nečisto meso. Ranije su u jedan grob mogli da stavljaju nekoliko tela s razmakom od 20-30 godina, a savremeni čovek se veoma dugo razlaže, zato što je balsamovan još za života.

I to nema nikakve veze sa svetim moštima. Prosto se u organizmu čoveka nakupi jedan do dva kilograma šljake, koja se sastoji od hemijskih materija, koje je nataložio u svom životu, uključujući tu i one iz alkohola.



Evropa se upropašćava pićem

- Tri četvrtine čovečanstva danas ne upotrebljava alkohol. Gde država brani, gde postoji religiozna zabrana – tamo je i trezvenost.

Muslimanski svet – 27 država – čvrst „suvi zakon“. U Saudijskoj Arabiji – smrtna kazna za konzumiranje alkohola. Indija – Hinduizam zabranjuje. Na Tibetu niko ne pije. Kina – 95% ne pije.


 photosight.ru. Foto: VeniaminKosticin - Teterin

I šta se dobija? Pije beli deo čovečanstva. I kako su crvenokošci izumirali, tako i beli izumiru. A narodi, koji ne piju, naseljavaju teritorije alkoholičara.

Uzgred, narodi – tradicionalni proizvođači alkohola danas piju previše: Moldavija, Francuska, Nemačka...

- Evropljani piju previše?!

- Tako Francuza praktično nije ni ostalo – samo arapska omladina.

- A Kavkaz – Gruzija, Abhazija?... Tradicionalno pijući regioni...

- U Gruziji ne piju tako mnogo, koliko o tome govore. Gruzijci se nikada nisu opijali, kod njih je pijenje vina bilo veoma umereno, za vreme praznika. Oni su pili slabije alkoholne napitke u određenim uslovima, u kojima je opasnost od zavisnosti bila dovedena do minimuma.

A kod nas je dovedena do maksimuma. Kod nas je sam nacionalni odnos prema slabim pićima – prezirno-podsmešljiv.

I uopšte, mi smo kroz svoju istoriju već dokazali, da ne umemo da pijemo umereno. I nikada se nećemo naučiti.Mi smo izumirući narod. U takvom stanju istrajavati na ideji „kulturnog pijenja“, je pogrešno.

To ne znači, da nema ljudi koji mogu piti umereno. Ali fiziološko stanje čoveka je uslovljeno zdravljem, dobijenim od predaka. Ako čovek ima 5-6 trezvenih pokoljenja, onda će se zavisnost razvijati sporije.

Postoje narodi, koji se sporije opijaju, na primer semitska grupa. Ali ti narodi ni ne piju. Jevrej-alkoholičar – to je veoma retka situacija. U Izraelu čak nema klinika za bolesti zavisnosti: ako je čovek zavisnik , to je ko po pravilu, povratnik iz Rusije – onda mu daju invalidnost i plaćaju mu nadoknadu.

Brže se opijaju narodi azijske grupe: Kinezi, Korejci, Japanci, severni narodi koji imaju takozvani „azijski gen“.

Kod Slovena su ti pokazatelji srednji, ali u Rusiji ima mnogo azijske krvi kao posledica tatarskog ropstva.

Danas praktično nema čistih nacionalnih gena, svi narodi su izmešani. Ali nikada nije bilo tako nekvalitetnog pića.


Kako prestati da piješ?

- Ako je u našem društvu toliko izopačena predstava o alkoholu, onda kakva može biti motivacija za trezvenost?

- Motivacija može biti samo jedna. Da bi čovek izašao iz stanja laži, treba mu govoriti istinu. Ako bi sredstva masovnog informisanja počela da govore istinu, onda bi se sigurno mnogi ljudi zamislili. Ljudi koji su postali zavisnici, oslobađaju se samo pod uticajem nekog stresa. Kada čovek prestaje da puši? Najčešće posle infarkta ili ozbiljnih zdravstvenih problema.

Istina i strah – drugih načina nema. Istina – to je oblik Božije ljubavi.

A dok se stvaraju mitovi o tome, da je „korisno piti“, ništa se neće izmeniti.

Obratite pažnju: deca čiji su roditelji alkoholičari, u 80% slučajeva ne piju, jer su se nagledali te bede kod roditelja.

- A šta ćemo s lošim okruženjem?

- Dešavaju se slučajevi odbijanja. Zato danas oni prelaze na narkotike. Oni ne žele da žive kao mama i tata, govore kako hoće da žive brzo i umru mladi.

Zapravo je to samo razmetanje hrabrošću. Jednostavno, u mladom uzrastu nema shvatanja smrti, njima se čini da će večno živeti.

- Odnedavno je uvedena zabrana noćne prodaje alkohola. Šta vi mislite da li će to prelomiti situaciju?

- Bilo koji vid zabrane smanjuje opasnost. Svi ti zakoni se provode sa strašnim otporom. Svi proizvođači alkohola se bore protiv zabrana. Jasno je da je to za njih gubitak.

Ne treba se nadati na to, da će to prelomiti situaciju. Ali biće manje smrti, manje psihoza i manje tragedija. Prvo pravilo u borbi s iskušenjem je – otkloniti izvor iskušenja. Smanjenjem iskušenja – smanjuju se i grehovi.

A „suvi zakon“ će doneti potpunu pobedu nad alkoholizmom. I sve priče o kućnom pečenju rakije pri „suvom zakonu“ – to je prosto smešno.

- Zašto?

- Zato što će država, ako hoće da identifikuje kućne proizvođače, to i učiniti.

- Po selima?!

- Elementarno, susedi će odmah da napišu prijavu.

- Zašto?

- Zato što su nas tako naučili. Svoje će predati. Alkoholičar će ih izdati, žena će napisati prijavu, reći će: muž se napio. Za godinu se sve može iskoreniti ukoliko ima želje za to.

- Za vreme perestrojke se nije uništavalo.

- Sav dramatizam situacije pri perestrojki je bio u tome, što se borba vodila delimično, samo dve-tri godine, i rešavala je druge zadatke.

Koliko se sećam, smisao te borbe je bio u sledećem. Svakih 10 godina pri sovjetskoj vlasti se donosio ograničavajući zakon. Ali se uvek sve završavalo uvećanjem prodaje na 20%.

Zašto? Stvar je u tome što država nije imala monopol na prodaju vodke. Takođe, iz prodaje alkohola se popunjavao i fond ličnih dohodaka. Kada je trebalo povisiti lični dohodak – trebalo je povećati prodaju vodke. Zato su prvo pravili deficit, a potom „odvrtali slavine“.

- Posle zabrane noćne prodaje alkohola, ljudi su počeli da kupuju više, nego što im je trebalo. Kao rezultat, trovanja alkoholom su bila čak češća nego pre.

- Ja mislim da se i to može dešavati, ali privremeno, zato što alkoholičari nikada nemaju novca. Potom će se sve uravnotežiti i daće pozitivan rezultat.

I kod nas, uopšte postoji takva tendencija: griz počinu da kupuju, so, šećer, šibice. Ali sve to nije dugog veka. Kupili, a posle su bube pojele griz i njega više nije bilo. Nakupovali su vodku, popili, otrovali se, a posle toga novca više nema i više ne kupuju.

- To jest, da bi smo preodoleli alkoholizaciju stanovništva, ne treba samo da se izbavimo od alkohola, već i neko vreme da ne povišavamo nivo plata?

- Ako bi danas svima dali dobar posao, krepko zdravlje i materijalno blagostanje – pili bi mnogo više. Mišljenje da se depresija javlja kao rezultat socijalne napregnutosti, je pogrešno. Šta je s Holandijom? Socijalne napregnutosti tamo nema nikakve, a procenat depresija je katastrofalno veliki.


Bez blagodati

- Govorili smo o zavisnosti u medicinskom smislu, ali postoji i zavisnost druge vrste...


 
 
- Sve zavisnosti su najbolje opisane u „Bajci o zlatnoj ribici“.Sedi starica na obali mora, treba joj novo korito. Normalna želja. Pojavljuje se korito – odmah doza počinje da raste. Kuću. Takođe normalno. Zatim želi da bude vlastelinka, zatim carica. A kada je i carica postala – nema kud dalje – onda treba ribicu uniziti. Ako bi ribica i to ispunila, onda bi starica rekla: „Hoću uho iz zlatne ribice“.

Što veća doza, tim manje zadovoljstva i veća kriza. I eto karakteristike za sve zavisnosti: od novca, od vlasti, od narkotika. Prepodobni Serafim Sarovski je govorio da postoje tri vida kapitala: novčani, činovnički i duhovni. Ako je za čoveka duhovni kapital iznad svega ostalog, on neće padati u zavisnost od novca i činova.

O tome je govorio Gospod: ištite najpre carstvo Božije, i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati. (Mat 6.33)Nevolja nije u novcu, niti u činovima, već u zavisnosti.

Kliment Aleksandrijski je napisao traktat o bogatstvu, gde pokušava da odredi: mnogo – koliko je to? I dolazi do zaključka, da ne postoji konkretna suma. U zavisnost se može pasti i zbog male sume, a može i od velike. Ako ima blagodati – ništa nije strašno. Ako je nema – nema ni imuniteta od zavisnosti.

Postoji izraz: „Monah može da se veže za jedno dugme i da izgubi svoju dušu“.:

- To jest, normalno stanje za društvo, da ne bi padalo ni u kakvu zavisnost, - je asketizam?

- Ne. Normalno stanje društva – to je zadobijanje blagodati Svetog Duha.

Ima mnogo primera bogatih ljudi, koji su bili bliski Bogu. „Šta vam je darovano sudbinom – neka vam bude i utešenje. Neka radnik radi, vojnik neka vodi bitke“, - pisao je Šota Rustaveli u poemi „Vitez u tigrovoj koži“. Uzgred, on je proslavljen u liku svetih.

Kako su u drevnoj Crkvi birali episkopa? Episkop mora da bude muž jednoj ženi, da dobro upravlja svojim domom, zdravomisleći, ne pijanica ili klošar. Društvo je pratilo život čoveka i biralo ga za episkopa. Oni su videli, da je on imun na sve, nisu ga mogli ničim iskvariti, jer je bio trezven čovek.

Ako je za čoveka glavno zadobijanje blagodati Svetog Duha, onda ga neće iskvariti ni novac, ni činovi. Ili njemu novac i činovi neće biti potrebni, ili će on pomoću njih činiti dobra dela.

- A narkotici?

- Čoveku koji teži zadobijanju blagodati, čak i ako ih proba, oni mu se neće svideti, zato što će da vidi da blagodat odlazi od njega ili joj se, u krajnjem slučaju, ne približava.



Zavisnost od vlasti

- Smatra se da najveća zavisnost dolazi od vlasti.

- U našoj zemlji je vlast iznad novca, ona upravlja novcem. U Americi, na primer, novac upravlja vlašću.

U svakom slučaju, proizilazi nekakav začarani krug novca i vlasti. Ukoliko dobiješ vlast, bićeš prinuđen da polažeš račune pred onima, koji su te izabrali, davajući novac. Tako nastaje korupcija. To je do maksimuma dovedena do apsurda činovničko-finansijska piramida, apsolutno neblagodatna.

I povratka nazad nema. Više ni radosti nema, trebali bi da se zaustavimo, ali ne uspevamo, zato što su i sleva i zdesna vukovi, i čovek beži u stado i sam postaje vuk, da ga ne bi zgazili i pojeli.
 

Đakonska hirotonija G. I. Grigorjeva. Izvor: www.hram-yukki.ru

- Tužne stvari govorite. Proizilazi da je danas toliko neduhovno vreme, da su poroci materijalni – čak se vlastoljublje gradi na srebroljublju.

- Poroci se na kraju uvek materijalizuju fiziološki. Kod manijaka se luče hormoni radosti pri mučenju žrtve, što je apsolutno nenormalno.

Možemo govoriti o „Fiziologiji greha“ – kod grešnika se menja organizam. Mašina našeg tela može biti podešena ili pod Boga, ili pod satanu. To određujemo mi sami, svojom slobodnom voljom. Ako čovek svim srcem izabere Boga, Gospod može od njega da napravi sveca.

Zato se ne uznemiravajte što je danas neduhovno vreme – što je veći teret zla, to veću blagodat daje Svevišnji čoveku. Sve će biti u redu s Rusijom, samo ako se obratimo Bogu. Verujem, da će se to desiti u bližoj budućnosti, jer što je tamnija noć – to jače sijaju zvezde.

 
Prevod sa ruskog : S.M.
07.02.2013.

Izvor: http://www.pravmir.ru/zavsimosti/

Pročitano: 9530 puta