MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 

Saznavši da radim u manastiru Optina, ljudi me često pitaju: ”Ima li i danas staraca u Optini?” ili ”Kako mogu da razgovaram sa starcem?”

U početku, bilo mi je neprijatno zbog ovih pitanja...Posle svega, čak i mi, koji smo u okrilju Crkve duže vreme, još uvek smo početnici - duhovna novorođenčad...Moj prvi duhovni učitelj, iguman o. Sava, koji iza sebe ima 40 godina života u Crkvi, i 25 godina u svešteničkoj službi, ponekad je govorio: “U duhovnoj školi završio sam dva razreda, dok je moj duhovni učitelj, o. Jovan Krestjankin, bio duhovni profesor...”

Da, starac je duhovni profesor. Ali, zašto duhovno novorođenče treba profesora? Svaki iskusni optinski duhovnik u stanju je da odgovori na početnička pitanja...Međutim, ljudi uporno traže starce. Oni traže Optinskog shiigumana,  sada shiarhimandrita, o. Iliju (Nozdrina). Postavljaju mu pitanja, mole za njegove molitve, i žele da dobiju njegov blagoslov. Rekla sam izvesnom Optinskom duhovniku, igumanu A, da me ovakve stvari smućuju, a on mi je odgovorio:

”Ne uznemiravajte se. Starci su lepota pravoslavlja, duh pravoslavlja; oni svedoče našu veru istinitu. Kroz starca, čovek spoznaje Boga. Da li su se ljudi XIX veka smućivali, kada su hiljade dolazile u obitelj, k prepodobnom Amvrosiju? Ponekad možemo čuti od naših savremenika “Sada starci vise ne postoje.” Ali, u kom veku je psalmopojac David ispevao: “Isus Hristos je isti i juče i danas, i darovi Svetoga Duha isti su...”

Svako ko je upoznao oca Iliju, shvatio bi da je čak i prolazni susret sa njim događaj od velikog duhovnog značaja. Osećam isto. Milošću Božijom bila sam u prilici da razgovaram sa starcem u nekoliko navrata, da odem kod njega na ispovest i da iz njegove ruke primim sveto Pričešće. Godine 2009, nakon što me je otac Ilija upitao o mojim ranijim pričama, blagoslovio je da počnem da pišem. I nakon tri godina od kako sam primila starčev blagoslov, ja, koja nikada nije imala nikakve kontakte sa urednicima knjiga, ili sa izdavačima, napisala sam i objavila knjige “Monaški susreti” i ”Istinite priče.”

Počela sam pažljivo da zapisujem priče o starcu, koje su njegova duhovna čeda tako velikodušno delila sa mnom, kao i svedočenja drugih ljudi, koji su imali priliku  da se upoznaju sa ocem Ilijom. Ove priče su bile nekako ”nežne, tihe.” Kao starčevo smirenje i krotost, koja se kroz njih i njihove pripovedače nastavljala. Želela sam da ih zabeležim tim tihim tonom, onim koji ljudi koriste kada govore o nečem dragocenom i važnom.

Monahinja Filareta dozvolila mi je da zapišem njenu priču o susretu sa starcem.

Mati Filareta - tada Ljudmila Grečina,- celoga života verovala je u Boga, ali počela je da redovno odlazi u crkvu kao odrasla osoba. Nakon što je diplomirala na Moskovskom Institutu za vazduhoplovstvo (MAI), radila je kao inženjer u odeljenu za prikupljanje podataka o satelitsko- raketnom lansiranju. Uverena je, da nije pronašla Boga, bila bi već mrtva, kao i neki od njenih kolega, vršnjaka. Ali, kada čovek uzrasta duhovno, Gospod mu daje vremena - ne ubira nezrelo voće.

Ocrkovljene Ljudmile Grečine dogodilo se prilično čudesno. Zajedno sa sinom, bila je na odmoru u Italiji. Izašavši u večernju šetnju, uživala je posmatrajući brda i divan manastir, koji se mogao videti u daljini. Odjednom, čula je glas koji joj govori: ”Kada se vratiš u Rusiju, pođi u manastir.”

Ove reči bile su tako jasne i precizne, da je Ljudmila, tada 57 godišnja žena, po povratku u Rusiju odlučila da se obrati starcu. Otišla je u Optinsku Pustinju, kod Optinskog starca, oca Ilije.
 
Uvek je teško doći do oca Ilije, jer mnogi čekaju da se posavetuju sa njim, da zamole za njegove molitve i blagoslov. Ali Ljudmila, uz Božju pomoć, ne samo da je bila u prilici da razgovara sa njim, već je postala i starčevo duhovno čedo. Starac je prozorljivo predvideo njen monaški put. Odmah joj je predložio da ide u Novodevički manastir.

”Šta – u Novodevički? Ali to je muzej, oče!”

Starac se osmehnuo i odgovorio: ” Tamo je manastir. Osnovan je pre četiri meseca.”

”Ali, ko će mene uzeti u manastir, u ovim godinama?”

”Idi, idi, i ne sumnjaj. Uzeće te tamošnja igumanija.”

I on je opisao igumaniju, iako je nikada nije video u svom životu.

Ljudmila je otišla Novodevički manastir i tamo živi već 18 godina. Otac Ilija je postao njen duhovni otac. Istina, ona ne viđa starca često. Jednom, kada je bila već monahinja, pomislila je u sebi: “Retko viđam oca. On mene sigurno i ne smatra svojim duhovnim čedom,” i ta pomisao ju je rastužila. Nakon nekoliko dana, dobila je pismo od starca. A počinjalo je rečima: “Čedo moje duhovno!” Baćuška joj je posalo utehu...

Mati Filareta seća se slučajeva prozorljivosti njenog duhovnog oca: “Moj otac je mogao da ponovi doslovno razgovore, koji su se odvijali u keliji Novodevičkog manastira, iako je bio 400 km udaljen od Moskve – u Optini.”

Jednoga dana, donela je svom duhovnom ocu poklon sa hodočašća po Aleksandriji – mantiju, veoma kvalitetnu, od prirodnog pamuka. Stavila je poklon u torbu i krenula da pronađe starca. Niko nije mogao da vidi šta je u paketu; trebalo je da to bude iznenađenje za oca...I idući tako kroz manastirsku portu videla je starca kako razgovara sa hodočasnicima.

Mati Filareta stala je na stranu i čekala da otac Ilija završi razgovor, kako bi mu predala poklon. Dok je čekala, setila se da bi Starac odmah nekome drugom davao poklone koje bi primao. Setila se kako mu je jedna poklonica dala teglu džema od jagoda, a on ju je odmah dao mati Filareti rekavši: ”Hajde da damo ovaj džem matuški – njoj treba više nego meni.”

I počela je da razmišlja o mantiji: On je neće nositi; sigurno će je dati nekom drugom. Volela bi da je on lično koristi. Ovo je odlična mantija! Ne, neće on hteti da je nosi...sigurno će je dati nekom drugom...

I u tom trenutku starac se okrenuo ka njoj i rekao: ”U redu, u redu, daj mi tvoj poklon! Hoću, hoću , nosiću je!”

Mati Filareta se nasmejala...
 

Jednom me je upoznala sa svojom duhovnom sestrom, shimonahinjom Jelisavetom, koja je takođe bila čedo starca Ilije. I mati Jelisaveta mi je ispričala svoja sećanja na susrete sa starcem...

Ona je takođe prišla veri kao odrasla osoba, ne samo kao majka porodice, već i kao baka. Ona je ušla u veru kao da ju je tražila celog svog života. Pronašavši je, ona ju je prigrlila kao celebni izvor, koji leči rane duše. Brzo je uzrastala u  veri, izgubila je interesovanje za televiziju, zavolela je post i crkvene službe. Osetivši potrebu za duhovnim ocem, otišla je u Optinu.

Događaji koji su usledili naglo su se razvijali. Videla je starca, oca Iliju, okruženog hodočasnicima, i silno poželela da porazgovara sa njim nekoliko minuta. Ali, bilo je mnogo ljudi i ona je odlučila da sačeka do sledećeg dana.

Sutradan, starac nije bio u manastiru. Otišao je u metoh, u Moskvu. Zatražila je telefonski broj metoha, i pozvala uprkos sumnjama da će biti u prilici da razgovara sa baćuškom. Usledilo je ćitanje, a zatim je neko upitao za broj telefona i ljubazno rekao zbogom...”Pa to je to,” pomislila je. ”Nije uspelo...bilo je glupo nadati se... starac ima više nego dovoljno stvari o kojima brine, pa još da razgovara i sa svakom babom koja bi žežela da ga čuje!”

Ali, sutradan, telefon je zazvonio. Prekidajući svoje kućne poslove, podigla je slušalicu. Podigla je slušalicu i samo što nije pala, - sam baćuška ju je pozvao. I rekao joj dođe do metoha, da porazgovaraju.

Otišla je da vidi starca. I on je razgovara sa njom, kao da ju je znao ceo život. Na kraju razgovora, otac Ilija joj je rekao: ”I da li znate da je Vaš dalji put  monaški?” i svome budućem duhovnom čedu dao je molitveno pravilo.

Nekoliko godina baćuška joj je pružao duhovnu hranu, a onda je došlo vreme kada je starac rekao: ”Pripremi se za postrig.” Postala je veoma zabrinuta, ne shvatajući kako da se pripremi za postrig... Ipak, otišla je arhiđakonu, ocu Iliodoru, koji je takođe bio starčevo duhovno čedo: “Kako da se pripremim za postrig?” A ljubazni i predusretljivi otac Iliodor, odmah ju je poveo nazad starcu i upitao duhovnog oca:

”Oče, blagoslovite da sestru odvedem u Šamordino, kako bi tamo mogli da joj sašiju monaške odežde za postrig.”

Otac se okrenuo i pogledao ih pažljivo. Ponekad je imao tako oštar, pronicljiv pogled; činilo se da vidi ne samo sagovornika, već i njegovu prošlost i budućnost. I sada, gledajući svoju duhovnu decu pronicljivo starac je rekao:

”Ne treba nigde da ide. Sašiće joj odežde u Danilovskom manastiru.”

Ona nije imala prijatelja u ovom manastiru. Ali, dobro, starac je rekao -  mora da on zna bolje. Buduća monahinja vratila se u Moskvu. A u to vreme, ona je bila parohijanka hrama carevića Dimitrija. Pri tom hramu  bila je organizovana prva škola milosrdnih sestara, posvećena sv. mučenici Jelisaveti. Nastojatelj hrama bio je otac Anatolij. I ona je sa njim podelila svoju brigu o monaškim odeždama, a on joj je odgovorio:

“Pitaćemo jednu od sestara u našoj školi, ona šije.  Valja, dođi ovamo.”

Valja je trčeći došla i radosno pristala da pomogne. A sutradan, saopštila je da
će odežde biti sašivene besplatno - na slavu Božiju.”

”Gde takvi dobri ljudi rade?”

”Kako gde? Ja radim u Danilovskom manastiru, tamo šijem odežde...”

I tako je krug bio zatvoren. A ipak, starac nikad nije video Valju...

I tako je baćuška postrigao svoje duhovno čedo u čast sv. velikomučenice Jelisavete.
 

Ljudi često pitaju: “Kakav je starac Ilija?” Na ovo pitanje je teško odgovoriti. Kako možemo mi, koji živimo razumom i intelektom, da razumemo  duhovnog čoveka?
Duhovni čovek - on vidi i razume sve, ali oni koji žive po razumu, ne mogu da shvate i razumeju one koji žive po  duhu. Mi samo osetimo blagodat Božiju, ljubav i poniznost, koja dolazi iz duhovnog čoveka, i naša srca su privučena njegovim rečima.

Nakon službe, baćuška izlazi na solej hrama posvećenog Kazanskoj ikoni Majke Božije, a prema njemu se pružaju ruke hodočasnika tražeći blagoslov, molitve, predajući mu spisak imena. Pored mene stoji visok, snažan muškarac, a na njegovom licu je tuga. On pokušava da se približi starcu, ali ispred nas je mnogo ljudi. Sa užasom primećujem da moj sused tiho plače, od muke duševne i stradanja. Teško je gledati čoveka kako plače, i ja očajnički pokušavam da smislim kako da mu pomognem da dođe do starca.

A otac Ilija, iako nizak rastom i potpuno zaklonjen grupom ispred nas, svojim duhom čuje ovaj plač. Gomila se razdvaja, i on sam prilazi uplakanom čoveku. Vidimo kako ga starac nežno grli, kao majka koja teši svoje uplakano čedo. Čovek kroz suze pokušava da objasni, da kaže o svojoj žalosti, i ljudi shvataju da je u pitanju gubitak voljene osobe. Čovek već rida, spušta glavu na starčevu rame, a baćuška, i sam skoro plačući i jecajući, nežno grli uplakanog čoveka. Takva je ljubav na licu starčevom...

Tako oni stoje, prislonjeni jedan uz drugog, i svako već shvata da se baćuška moli za ovog stradalnika, svom snagom svoje duhovne moći. Postepeno, čovekov jecaj se smiruje, a lice mu se menja na neki suptilan način. Teško je opisati rečima...očaj i patnju smenjuje nada i uteha...Tako to biva kada neko preuzme vaš bol i vaše patnje.

Sledećeg dana, na večernjoj službi, Optinska bratija izlazi iz oltara sa polijelejem, i staju u dva reda, po starešinstvu u hirotoniji. Moje sestre i ja stojimo među vernicima i hodočansicima u blizini centra hrama i čujemo kako jedan od braće, koji je mislio da je starac zauzeo mesto ispod njegovog duhovnog čina i časti, govori: ”Baćuška, stojite na pogrešnom mestu.” I Starac ponizni ide na drugu stranu. A tamo se bratiji učinilo da starac stoji na počasnijem mestu i oni mu opet govore: ”Baćuška, nije ovde nego tamo.” I on opet smireno prelazi na drugu stranu. Tamo, opet mu rekoše. ”Ne ovde, baćuška, tamo” dok jedan od starijih monaha, shvativši šta se dešava, nije progovorio: ”Šta to radite? Ostavit starca!”

A baćuška, sasvim smireno, prelazio na koju god stranu bi mu rekli. On, duhovni otac monaškog bratstva, nije pokazao ni znak ljutnje, niti bilo kakvu uznemirenost. Uznemirenost je svojstvena gordosti i sujeti. Kako to da sam ja uradio nešto pogrešno? To nije odlika krotkog i smirenog čoveka. Istovremeno, krotkost i smirenje uopšte nije samoponiženje!

Baćuška daje blagoslov jednom iskušeniku da pročita 50. psalm, a on nije razumeo i pita: ”Pedeset puta da čitam?” I svi prisutni mu se smeju. Međutim, starac se ne smeje. On je tako osetljiv, i ima takvu ljubav prema ljudima, da čak i ne daje nagoveštaj da je njegov sabesednik pogrešio. Ponaša se kao da je sve u redu. I nežno, s ljubavlju objašnjava: ”Ne, ne pedeset puta, jednom pročitaj.” I svi mi, koji smo se smejali ostajemo postiđeni zbog svog podsmeha čoveku koji jednostavno nije razumeo...

Gospod, po milosti svojoj, podario je nama starce... Episkop smolenski i vjazmanski Pantlejmon (Šatov) pisao je o savremenom starcu, ocu Pavlu  (Troickom): ”Znate, prišao sam k veri kao odrastao čovek, i u meni, čak i kada sam postao sveštenik, pojavila bi se neverica. Kada sam upoznao oca Pavla, na ove pomisli odgovarao bih na sledeći način: -Ako otac Pavle postoji, znači da Bog postoji.- Činjenica da otac Pavle postoji za mene je bila najbolji dokaz da Bog postoji.

I bez obzira koliko je tama gusta, bez obzira kakve misli đavo ubacuje u moju praznu, glupu glavu, bez obzira kakve pomisli ispunjavaju moje zlo, okamenjeno srce, moje sećanje na oca Pavla i saznanje da je blagodat data čoveku od Boga, konačno, čuvaju me od neverja, od očaja, pomažu da odolim raznim iskušenjima, kojih je toliko mnogo u životu.”

Isto bi se moglo reći i za starca Iliju...
 

Olga Rožneva
Prevod s engleskog Bojana Srbljak

Izvor: http://www.pravoslavie.ru/english/58303.htm