MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 
Svet je loš zato što ja nisam dobar. Kada postanem dobar, onda će se i svet ispraviti.

Arhimandrit Arsenije je poznati starac, duhovnik kelije Burazeri. Objavljujemo jednu od njegovih poruka poklonicima.

Veoma je važno za čoveka da spozna svoju nemoć i bude iskren u odnosu s Bogom. Naprimer, reći Bogu: „Gospode, oprosti mi, meni je dosadno i teško da se molim“. Gospod veoma voli iskrenost, dobrosavesnost i odgovornost čoveka. Ali mi veoma često idemo k Bogu ne takvi kakvi smo, već navukavši na sebe mnogo skupe odeće svog opravdavanja.

Kao što znamo, Adam i Eva su izgubili Raj, ne zato što su zgrešili, već zato što su počeli da se pravdaju. Starac Pajsije govori strašne reči: „onaj, ko se stalno opravdava, ima za starca demona“.

Kada se obraćamo Bogu sledećim rečima: „Gospode, teško mi je da se molim, zato što se moja žena ne ponaša kako treba, zato što me moj kolega provocira, zato što me deca ne slušaju i tome slično“, - mi prebacujemo odgovornost na bilo koga, samo ne na sebe same.

Neki sveci su govorili sasvim drugo: „Svet je loš zato što ja nisam dobar. Kada ja postanem dobar, onda će se i svet ispraviti“. Blagi Bog čeka od svakog od nas, ne to što mi ne možemo, već to što možemo da učinimo. Gospod neće tražiti od nas to, što On nije posejao. On neće pitati hromog čoveka, zašto nije postao sprinter, nepismenog čoveka – zašto nije postao pisac.

Početak duhovnog života – to je ispravljanje sebe, to je „gradnja fabrike dobrih pomisli“, kako je govorio starac Pajsije…

Onaj ko dolazi na Svetu Goru tražeći svetost, nalazi svetost. Onaj ko dolazi da uživa u prirodi, nalazi predivne pejzaže. Svako ko dolazi na Svetu Goru, nalazi to, šta je tražio…

Kada dolazim u Moskvu, pitam, gde su ovde manastiri i hramovi, a drugi pitaju – gde su ovde centri za razonodu, diskoteke i tako dalje. Čovek traži to, što mu je srodno. Ako stavimo crne naočare, sve ćemo videti u crnoj boji, zelene – u zelenoj, crvene – u crvenoj. Ako sam ja podmukao čovek, smatraću da su svi podmukli, ako sam dobar – sve ću smatrati za dobre, ako je čovek sumnjičav, u sve ljude ću sumnjati.

   

 

Kelija svetitelja Nikolaja Čudotvorca „Bjelozjorka“ pripada manastiru Hilandaru. To je jedna od malog broja kelija, koju je danas lako naći: ona se nalazi na samo 25 minuta hodom od nevelike prestonice Atona – Kareje.

„Bjelozjorka“ je bivša ruska kelija, koju Grci zovu Burazeri i nalazi se pored puta koji vodi iz Kareje u Iverski manastir. Danas pripada srpskom manastiru Hilandar.

Po predanju, svetitelj Sava se, ubrzo posle osnivanja Hilandarskog manastira, otpravio u Jerusalim. Vraćajući se nazad, on se iskrcao na istočnoj strani poluostrva, na putu za Kareju je zalutao i noću je naišao na ovu keliju, u kojoj je i prenoćio.

Posle se ispostavilo da prazna kelija pripada protu. Ujutro je Sava zahvalio protu, a on je, za uzvrat, poklonio budućem svecu svoju keliju. Sveti Sava je preuredio keliju i veoma je voleo da odlazi tamo, kada je tražio samoću.

Godine 1882. se u nju uselio učenik poznatog Hadži-Georgija – ruski jeromonah Antonije s blagoslovom ruskog igumana Makarija (Suškina) i duhovnika Jeronima. S njim je u tu keliju prešlo i 12 ruskih poslušnika.

Na Atonu je stariji sin o. Antonija primio postrig s imenom Petar, koji je kasnije postao i nastojatelj kelije. Na njegova pleća je pao najveći deo tereta stvaranja obitelji. Otac Petar je morao da se obraća za pomoć Rusiji i pisao je mnogo pisama s molbama za pomoć.

Na Svetoj Gori, u toj keliji su se podvizavale askete koji su u svom svetskom životu bili na visokim društvenim položajima ili su imali visoka zvanja. Jedan od njih je bio i jeromonah Partenije, ruski carević, koji je živeo u keliji svetitelja Nikolaja 1890-ih godina, gde je i primio monaški postrig.

Otac Partenije je bio sekretar kelije. U vreme izgradnje hrama dobio je pismo od jedne ruske seljanke, koje ga je podstaklo na surovije podvige na strašnim Karuljama (udaljene pećine i kelije na liticama, do kojih se moglo dospeti samo pomoću lanaca).

Kelija je imala dva hrama: gornji, u čast svetitelja Nikolaja i donji, u ime Pokrova Božije Majke.

Danas je to najpoznatija kelija na Atonu. Zapravo, to čak ni nije kelija, već mali manastir, u kome se i pored nedavne grčke restauracije jasno vidi ruski stil.
 

Ova kelija je poznata po svojim ikonopiscima, o čemu svedoče stare ruske ikone, među kojima se izdvaja ikona Božije Majke – Igumanije Atonske Gore. Istorija kelije govori da je u njoj bila čestica Časnog Krsta i razne čestice mošti svetaca. Kada se tamo podvizavao o. Petar, u toj keliji je bilo bratstvo od 50 čoveka. Keliji je pripadalo 7 hektara zemlje.

Pošto su naseljenici kelije ikonopisci Grci, njene ikone koštaju nezamislivo mnogo. Ali ih ruske baćuške i pobožni biznismeni sa zadovoljstvom kupuju. Tako cena ikone može dostići cenu od 50 000 do 100 000 evra. Rusi, dolazeći na Aton, ne štede pare, pa gornje granice cena zapravo ni nema.

Objavljujemo po prvi put ovu izuzetno interesantnu priču, koja se kao predanje čuva na Karulji. Kako je žalosno što su savremeni Rusi u duhovnom smislu kao kontuzovani. Jer se i danas ruski monasi podvizavaju na strašnim Karuljama i drugim udaljenim mestima Atona. Svi oni imaju svoje potrebe. Ali nikome u Rusiji čak ni ne pada na pamet da im pošalje hranu ili odeću…

Na Svetoj Gori su se podvizavale askete, koji su u svom svetskom životu bili na visokim društvenim položajima ili su imali visoka zvanja. Jedan od njih je bio i jeromonah Partenije, ruski carević, koji je živeo u početku u keliji svetitelja Nikolaja „Burazeri“, gde je i primio monaški postrig. Burazeri – to je bivša ruska kelija Belozjorka i nalazi se pored puta koji vodi iz Kareje u Iverski manastir. Danas pripada srpskom manastiru Hilandar.
 

Otac Partenije je bio sekretar kelije. U vreme izgradnje hrama dobio je pismo od jedne ruske seljanke, koje ga je podstaklo na surovije podvige na strašnim Karuljama.

Evo šta je ona pisala u pismu: “Primite, sveti oci, i od mene uboge, ovo malo novca. Čula sam da gradite crkvu u vašoj keliji i da vam je potrebna pomoć, pa sam se rastužila zato što nemam ništa da vam pošaljem. Zato sam odsekla svoju dugu kosu i prodala je velikim gospođama, koje svoju kosu šišaju, a na prijemima nose tuđu. I tako, primite i od mene ovu malu pomoć…“.

Taj događaj je toliko tronuo oca Partenija, da je odmah doneo herojsku odluku da postane praktično bestelesni žitelj karuljskih litica. Sećajući se te odluke, on je govorio: „Pročitavši to pismo, pomislio sam: jedni odsecaju svoju kosu, drugi odvajaju od usta da bi nam slali novac, a ja sedim ovde u fotelji, pijem čaj, jedem raznovrsnu hranu i imam sve udobnosti... Bio sam obavezan da dođem ovde, na Karulju, radi ljubavi Hristove i spasenja svoje duše!“

Govore da je otac Partenije, čije je lice zračilo svetlost, imao dar prozorljivosti. Nikada sebi nije spremao hranu i jeo je samo svežu hranu. Zimi nije ložio peć da se greje. Kao krevet mu je služila koža, a uzglavljem – komad drveta.
 
Otac Partenije je bio veoma plemenit, voleo je bratiju, bio je milostiv prema svima. Njegova dronjava mantija je ispuštala predivan miris. Mnoge plodove je doneo Gospodu ovaj ruski carević: samopožrtvovanje, plamenu ljubav, veliko siromaštvo i skromnost. Mnogo je i dobio – i u ovom životu, i u večnom i beskrajnom Carstvu Nebeskom – taj čuveni carević Božiji.

Prevod s ruskog: S. M.
27. 12. 2012.

Izvor: http://www.isihazm.ru/?id=384&iid=1302


KOMENTARI SA FEJSBUK PROFILA OCA GAVRILA



(ova tema ima 4734 posete)