MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

DUHOVNE POUKE SAVREMENIH RUMUNSKIH STARACA MIRJANIMA, MONASIMA I SVEŠTENICIMA



 
 
I. INTERVJU SA STARCEM KLEPOM (ILIJE) IZ SKITA SIHASTRIJE
 
Starac Kleopa (Ilije) iz skita Sihastrije, o kome smo govorili u 155. broju „Pravoslavne reči“, poznat je u celom svetu po svojim duhovno-teološkim spisima i svojoj plodonosnoj pastirskoj delatnosti. Duhovno je formiran u skitu Sihastriji, pod rukovodstvom igumana Joanikija Moroja, koji je bio veliki prenosilac duhovnog učenja sv. Pajsija Veličkovskog u XX veku. Otac Kleopa izabran je za igumana Sihastrije 1945. godine, ali kasnije, pošto je bio žestoko proganjan od komunističke vlasti, povukao se u planine, i živeo tamo kao pustinjak deset godina. Nakon povratka u Sihastriju, otpočeo je svoje neprekidne trudove duhovnog očinstva i javnog  učenja, rečju i perom, koje je neustrašivo nastavio i u vremenu komunističke represije. Tolika je bila velika njegova slava u inostranstvu, a i ljudi su ga voleli, da se ateistička vlast nije usudila da ga uznemirava. 
 
Monasi su voleli staraca Kleopu, iako je bio veoma strog starešina. Bio je samouk; detaljno je poznavao Sveto Pismo, učenja Svetih Otaca i kanone Crkve. Tokom deset godina, koliko je kao mlad monah čuvao ovce u  Sihastriji, uobičajavao je da pešači do manastira Njamca, kako bi pozajmio knjige u manastirskoj biblioteci. Kasnije ih je među ovcama čitao. Njegovo učenje i Bogom dan dar govorništva, održali su pravoslavne u čvrstoj veri. Kada je grupa protestanata sa Zapada iznajmila stadion u Sučevi i pozvala bilo kog predstavnika pravoslavne crkve da se sa njima upusti u debatu, otac Kleopa je prihvatio poziv i odbranio pravoslavno učenje i veru.
 
Sledeća pitanja i odgovori su odlomci iz knjige koja će uskoro biti objavljena na engleskom – „Duhovni razgovori sa rumunskim starcima“ Joanikija Balana, poznatog autora i propovednika u Rumuniji i duhovnog čeda starca Kleope. 
 
Monaški počeci
 
- Oče Kleopa, kako ste stupili u manastir? 
 
- Moji roditelji su imali desetoro dece, od kojih je petoro, nas četvoro braće i sestra, stupilo u manastir. Moj najstariji brat, Mihaj, podvizavao se u skitu Kozančeu. Moja sestra Ekatarina stupila je u manastir Staru Agapiju, dok smo ja i moja dva starija brata, Vasil i Georgi, stupili u bratstvo Sihastrije. Do 1935. godine sva moja braća i sestre su poumirali, a potom i moj otac Aleksandru. Samo sam ja ostao živ, kao iguman manastira Sihastrije, i moja majka, koja je živela u porodičnoj kući u selu Sulica, u županiji Botošanji. Godine 1946. doveo sam majku u skit Sihastriju. Zamonašena je u Staroj Agapiji, gde je poživela do 1968. godine, kada se preselila Gospodu u svojoj 92. godini. 
 
Dana 12. decembra 1929, na dan sv. Spiridona, kada mi je bilo 17 godina, napustio sam roditeljski dom zajedno sa najstarijim bratom Vasilem, samo sa dve torbe na leđima. U jednoj smo nosili Žitija Svetih, Psaltir, Časloslov i Sveto Pismo, a u drugoj torbi smo imali dve ikone, ikonu Bogomajke i ikonu sv. Georgija. Ništa drugo nismo poneli iz kuće. Naši roditelji, Aleksandru i Ana, plačući, pratili su nas do kraja sela. Tada je moj brat zapevao Akatist Gospodu našem Isusu Hristu: „Najslađi Isuse, Svetlosti sveta, prosvetli oči duše moje...“ Onda smo celivali ruke naših roditelja, primili njihov blagoslov, i uputili se u skit Kozančeu. U tom trenutku, naši roditelji su pali na zemlju i gorko zaplakali... U Kozančeu smo ostali jednu noć sa ocem Pajsijem. Onda smo sa našim bratom Georgijem krenuli u Sučevu, poklonili se moštima sv. Jovana Novog, i nastavili ka skitu Sihastriji. 
 
Manastir Sihastrija (nova crkva)
 
Iguman je bio arhimandrit Joanikije Moroj. Kada nas je ugledao, držao nas je na vratima manastira tri dana i tri noći, kako bi proverio imamo li strpljenja za monaški život. Samo noću nam je dozvoljavao da spavamo u keliji. Nakon tri dana posta, molitve i iskušenja, pozvao nas je u crkvu, ispovedio nas i pričestio prečistim Tajnama, dajući nam kelije i poslušanje u manastiru. Tako smo stupili u monaštvo. Nakon ovoga, 1932. i 1933. godine, moja braća su se upokojila, i ja sam ostao sam. Godine 1937. primio sam postrig. Napasao sam manastirske ovce deset godina. Od 1942. godine do 1945. godine bio sam postavljen za nastojatelja manastira, jer je iguman bio bolestan. U januaru 1945. bio sam rukopoložen za sveštenika i izabran za igumana manastira, umesto mog blaženopočivšeg starca, igumana Joanikija. 
 
Saveti za molitvu
 
- Šta je molitva, i kakve molitve postoje po svetim ocima?
 
- Evgarije Pontijski veli: „Molitva je razgovor uma sa Bogom. Molitva je izdanak krotosti i odsustva gneva. Molitva je plod radosti i blagodarnosti. Ona odgoni tugu i očaj.“ I Sveti Oci kažu da je molitva sjedinjenje čoveka sa Bogom, snaga sveta, pomirenje s Bogom, majka i kćerka suza. Molitva je ključ za Carstvo Nebesko, po sv. Teofanu Zatvorniku, to je uzdizanje uma i misli k Bogu. Postoje tri stepena molitve: prvi stepen je usmena, ili čitana molitva, tj. molitva tela, druga molitva misli, ili umna molitva, i treća je molitva osećanja ili srca.
 
- Naši ljudi se mole malo, ali sa mnogo skrušenosti. Mogu li oni, sa malo molitve, imati nadu na spasenje? Bolesni i oni koji ne mogu čitati, kako treba da se mole? 
 
- Naš Spasitelj, Isus Hristos rekao je: „A kada se molite, ne praznoslovite kao neznabošci, jer oni misle da će za mnoge reči svoje biti uslišeni. Ne budite, dakle, slični njima, jer zna otac vaš šta vam treba pre nego zaištete od njega“ (Mt 6,7-8). On nas je tada naučio da se molimo molitvom «Oče naš». Dakle, naš Spasitelj nas je tada nučio kraćoj molitvi. Svako ko bude izgovarao kratke molitve , ali sa smirenjem, i poniznišću, biće spasen. Setimo se svetog starca koji se četrdeset godina molio jednom te istom molitvom: „Gospode, ja kao čovek sagreših, a Ti, kao Gospod, oprosti mi“. Isto tako da čine i bolesni. Da se mole Bogu kratkom molitvom, i da blagodare za bolest. 
 
- Kako današnji  hrišćani da ispune zapovest svetog Apostola Pavla, koji veli: „Molite se bez prestanka“?
 
- Svako može da se moli bez prestanka, ako uvek prebiva pred Bogom svojim umom i srcem. Rukama može da radi, a da je umom i srcem u bogomisliju. I još da dodam, da je najvažnija duhovna molitva ova - da našem umom i srcem budemo nerazdvojni od Boga, u ma koje vreme i na ma kojem mestu. Uvek da budemo svesni prisustva Božijeg. „To zamenjuje sve uredbe  molitve i smatra se kao neprestana molitva“, veli sv. Teofan Zatvornik. Ovaj mir i sozercanje Boga imao je blaženi prorok David, koji govoraše: „Gledah Gospoda pred sobom svagda, da se ne pokolebam“ (Ps 15,8). Dakle, treba razumeti da je život verujućeg čoveka neprestana molitva, ako je on umom neprestano sa Bogom. 
 
- Ako činimo dobra dela, da li je i to neprestana molitva? 
 
- Da, jeste. Sveti Apostol Pavle veli da: „I sve, šta god činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa Hrista, zahvaljujući Bogu Ocu kroz Njega“ (Kol 3,17) Kada čovek čini dobra dela, u slavu Božiju, ili govori na dobrobit drugih, opet u slavu Božiju, on čini molitveno delo. Stoga, sv. Teodor Studit, tešeći svoje učenike, veli im: „Onaj koji ima dobra dela, i koji sluša sa smirenjem  i bez protivljenja, služi Liturgiju i sveštenički poziv“ (Beseda 4). 
 

Saveti za mirjane
 
- Kako bi hrišćani trebalo da stoje na svetim službama, kako da se mole, i koje dužnosti imaju oni koji odlaze u crkvu?
 
- Hrišćani bi trebalo da stoje u crkvi sa verom, sa strahom Božijim, i pažnjom. Dužni su da se po svojim snagama mole sa usresređenošću i sa osećanjima srca. Takođe, hrišćani imaju sledeće dužnosti: 
 
  Da redovno odlaze u crkvu. Ko izostaje često sa svetih službi, osim zbog bolesti, biva odlučen od Svetih Tajni;
 
  da se izmire sa svim ljudima, da traže oproštaj od onoga koga su uvredili.
 
  da očuvaju telesnu čistotu najmanje dva dana pre odlaska u crkvu, i najmanje jedan dan pošto dođu iz crkve;
 
  da dolaze u crkvu na vreme, kako bi imali vremena da se u miru poklone i slušaju jutarnje službe;
 
  svaki hrišćanin da ponudi neki dar Bogu, prema svojim moćima, čak iako veoma mali, ali da on bude žrtva od truda ruku njegovih;
 
  da preda pomjanik i da zamoli sveštanika da mu se vade čestice (od prosfore) za žive i mrtve u porodici;
 
  da u crkvi stoji pristojno, muškarci na desnoj, a žene na levoj strani; da budu obučeni u čistu i skromnu odeću, a žene da na glavi nose marame;
 
  tokom službe, zabranjeno je govoriti, bez velike potrebe, kada Sveta Liturgija počne, svi bi trebalo da stoje na svom mestu i da se više ne klanjaju svetim ikonama. Treba da prate Liturgiju s pobožnošću i pažnjom, da slušaju molitve i pevanje hora, čitanje Apostola, i  svetog Jevanđelja, kao i propoved;
 
  da ne napuštaju crkvu pre završetka Svete Liturgije, sem zbog velike potrebe;
 
  oni koji su se ispovedili i pripremili za Sveto Pričešće, treba da pročitaju odgovarajuće molitve blagovremeno,  i pre nego što pristupe Svetinjama neka traže oproštaj od svih; 
 
  roditelji bi trebalo da redovno dovode decu u crkvu, vodeći računa da ih pričešćuju Telom i Krvlju Hristovom; 
 
  po završetku Svete Liturgije, hrišćanin u pobožnosti treba da se vrati svome domu, da ostatak dana provede razmišljajući o bogougodnim stvarima, čitajući duhovne knjige, i ako je u mogućnosti, da poseti bolesnika;
 
  takođe, oni koji su bili u crkvi dužni su da svojim ukućanima, onima koji nisu bili u crkvi, ispričaju šta su čuli i naučili iz pojanja, iz čitanja i izgovorene propovedi.
 
Ovo su najvažnije dužnosti hrišćanina, koji nedeljom i praznicima odlazi u crkvu. 
 
- Kako da se mladi pripreme za brak? 
 
- Najbolja priprema mladih za život i brak jeste da odrastaju u strahu Božijem, kao izabrani sasud i usta Hristova - apostol Pavle. Pre svega, mladi treba da se upoznaju sa učenjem pravoslavne vere. Treba da znaju naizust Simbol vere (Vjeruju), i druge neophodne molitve. Trebalo bi da imaju iskusne duhovne oce, da čitaju Sveto Pismo, naročito Novi Zavet, kao i katihizis, i druge dušekorisne knjige. Mladi imaju obavezu da žive u devstvenosti do crkvenog braka, i da se trude, da po svojim snagama, čine dobra dela, osobito molitvu, da redovno odlaze  u crkvu, da poste, da čine milostinju, da žive čistim životom, da budu poslušni svojim roditeljima, i da se ispovedaju bar u toku četiri velika posta.
 
Iz ovoga možete videti kako dolikuje mladoj osobi da se pripremi za život i za brak. Treba zapamtiti da je brak najstarija Tajna Crkve, koju je Bog  ustanovio još u  Raju. To je osnova porodice i celog društva. Snaga porodice zavisi od poštovanja moralnih zakona Crkve. Mladi treba da započnu svoju pripremu za porodičan život još od detinjstva. Sveštenik, kumovi i roditelji imaju najveću ulogu i najveću odgovornost u njihovom životu. 
 
Roditelji dvoje mladih ljudi treba da se saglase i blagoslove stupanje u brak svoje dece, jer u suprotnom, deca neće biti srećna u braku. Po kanonima sv. Vasilija Velikog, oni koji sklapaju brakove bez saglasnosti roditelja, kao i bludnici, osuđeni su na tri godine odlučenja od Svetog Pričešća, do pomirenja sa roditeljima. Dvoje mladih moraju da se vole i da se saglase venčanju, jer venčaju li se po nagovoru ili radi materijalne koristi, njihov brak ne može opstati. 
 
Veridbu bi trebalo da obavi sveštenik. Mladi koji su vereni trebalo bi da žive sa svojim roditeljima i da u čistoti čuvaju svoju devstvenost do njihovog venčanja u crkvi. Nedelju ili dve pre njihovog crkvenog braka, treba da odu na ispovest kod svog duhovnog oca ili parohijskog sveštenika, uz post i molitvu i da se, ako im je dozvoljeno, pripreme za Sveto Pričešće. Prema predanju, crkveno venčanje se vrši nedeljom ujutro, pre Svete Liturgije. Kumovi treba da budu primerni hrišćani, koji su sposobni da svoje kumčiće upućuju na dobar put. Nakon službe venčanja dvoje mladih stoje sa krunama na glavama u sredini crkve, okruženi vernicima, do kraja službe, a sveštenik započinje Liturgiju i svi prisutni se mole zajedno sa mladencima. Mladoženja je dužan da izgovori «Oče naš» i «Vjeruju». Kad sveštenik kaže „Sa strahom Božijim i verom i ljubavlju pristupite“, dvoje mladih pristupaju Svetom Putiru  i pričešćuju se Telom i Krvlju Hristovom, ako imaju dozvolu od duhovnog oca. Prema starom pravoslavnom običaju, nakon završetka Svete Liturgije, mladenci zajedno sa sveštenikom, horom i prisutnim narodom odlaze ženikovoj kući, gde sedaju za sto, jedu i vesele se u trezvenosti i u pristojnosti, slaveći Boga, kao što dolikuje hrišćanima. Ako su mladenci primili pričešće, oni treba da sačuvaju svoju čistotu do večeri sledećeg dana, radi poštovanja Svetih Tajni.
 
Ovo je kanonsko pravilo za one koji stupaju u brak, određeno od svetih otaca Pravoslavne crkve, koje u naše dane hrišćani prestupaju, na svoju osudu. Oni koji ispunjavaju ova pravila pri stupanju u brak, primiće Božiji blagoslov i imaće miran porodičan život i napredak u svemu, dok oni koji krše ovu naredbu prolaze kroz život sa mnogo iskušenja. Prema zakonu Crkve, brakovi se ne mogu sklapati u subotu uveče. Mnogi su se venčali iz koristoljublja, kako bi primili poklone i ogromnu sumu novca, a Sveta Tajna braka, koju je Bog ustanovio još u Raju, postala je povod za razvrat, sablazan i pogubljenje duše. Mladi su takođe počinili veliki greh kada su se venčali u crkvi samo radi sveta i telesnog uživanja, a ne radi rađanja dece. I ako su obavili čin venčanja i gozbu u postu, kada je sklapanje braka zabranjeno.
 
Starac Kleopa
 
Drugi čovek pitao je oca Kleopu: - Oče Kleopa, da li može blagočestivi hrišćanin da spase svoju porodicu i svoje selo svojim bogougodnim životom?
 
- Kako da ne! Što više vrlinskih hrišćana u svetu, u državi, u nekom mestu, utoliko pre će ta država i to mesto biti sačuvano od opasnosti, ratova, gladi, suše i svih vrsta zala. U suprotnom, što je manje izabranika Božijih u nekom mestu, to će Božiji gnev tamo biti veći. Jednom je čovek neki pitao nekog svetitelja: „Može li jedan čovek spasiti grad? „Može“, odgovorio je svetitelj. Primer je prorok, car David. Slušaj šta je Bog rekao: „Radi Davida, raba mojega, neću satrti grad Jerusalim“. 
 
Jedan verujući čovek ga je upitao: - Oče Kleopa, mnogo puta sam se posvađao sa jednim čovekom i mnogo puta ga pitao za oproštaj, ali on ne želi da mi oprosti. Šta treba da činim kako bih se izmirio sa njim?

- Nemoj mu ništa više govoriti, niti govori zlo o njemu među ljudima, već se moli Bogu za njega i oprosti mu svim srcem. Vremenom, njegov bes će se ugasiti, kao vatra koju više ne potpaljuješ. 
 
Neko ga je upitao: - Oče Kleopa, da li je pušenje greh?
 
- Ja nisam video da je u Svetom Jevanđelju zapisano „nemoj pušiti“, već „nemoj suditi!“ Međutim, pušenje jeste greh. 
 
- Kojim zakonom će biti suđeno ljudima na zemlji?
 
- Sv. Grigorije Niski kaže da će ljudima na Strašnom Hristovom sudu biti suđeno na osnovu četiri zakona: 
 
1. Onima koji su živeli od vremena Adama do predavanja zakona na gori Sinaju, sudiće se po zakonu savesti, koja je čoveku data u trenutku njegovog rođenja, a koji se zove prirodni moralni zakon. Kroz savest, koja je glas Božiji u čoveku, svi znaju šta je dobro, a šta nije. Ovo je zakon po kojem se svet rukovodio do vremena Mojsija. 
 
2. Drugi zakon, po kojim će onima koji su živeli pre Hrista, i koji nisu znali za Hrista biti suđeno jeste zakon cele tvorevine, koji je uvek pred nama i koji nam govori da je sve stvoreno čudom, od nevidljivog Tvorca, Boga. „Vidljiva tvorevina“, kaže sv. Vasilije Veliki, „jeste škola razumnih duša, nepisana knjiga celog čovečanstva“.
 
3. Treći zakon, po kojem će samo Jevrejima biti suđeno, jeste pisani zakon Mojsijev, koji mu je predat na gori Sinaju.
 
4. Četvrti zakon je zakon blagodati ili Jevanđelja, koji nam je Gospod dao, a po kojem će svim hrišćanima biti suđeno. Onaj koji se odrekao svog krštenja i postao otpadnik, na Strašnom Sudu biće kažnjen gore nego paganin koji nije znao za Hrista. 
 
Saveti monasima
 
Jedan monah pitao je oca Kleopu: - Šta treba da činim da bih se spasao?
 
- Oče Haritone, čini ove tri stvari i blagodaću Hristovom bićeš spašen: nikada ne ostavljaj neispunjeno svoje molitveno pravilo, ustani  u ponoć i moli se Bogu, a potom idi na jutrenje, do svoje smrti uzdržavaj se od jedenja mesa i od osuđivanja. 
 
Još jedno njegovo duhovno čedo ga je upitalo: - Oče Kleopa, daj mi duhovni savet.
 
- Čuj oče, majka svih vrlina jeste sveta molitva. Ako se baviš drugim poslovima u vreme koje je određeno za molitvu, bićeš ismejan od demona. Svi sveti su bili ljudi od molitve. Tvoja prva briga treba da bude molitva, a potom čitanje, pisanje i rukodelja. Nemoj raditi tokom vremena koje je predviđeno za molitvu. Samo po poslušanju, sa blagoslovom, opravdano ti je da izostaviš molitvu, jer je poslušanje veće od molitve.
 
Još jedan brat ga je upitao: - Oče, recite mi nešto o Carstvu Nebeskom?
 
- Slušaj brate, Carstvo Božije nije u reči, nego u sili, to jest u tvorenju dobrih dela. 
 
Jedan monah, gostoprimac u jednom manastiru, zatražio je od starca savet: - Oče Kleopa, kako da primamo goste u manastirima?
 
- Hodočasnici kod nas dolaze u ime Gospodenje. Zato da ih u manastiru dočekujemo s ljubavlju, da ih ukrepimo, ukažemo im gostoprimstvo, ispratimo pri polasku, jer s bratom tvojim dolazi i Hristos kod tebe. Dakle, kroz njih, imamo i Hrista među sobom. Ovde je ključ za naše hrišćansko i manastirsko gostoljublje. 
 
Jedno starčevo duhovno čedo upitalo je: - Oče Kleopa, da li je monah obavezan da daje materijalnu milostinju?
 
- Kako da ne! Svaki monah je obavezan da daje milostinju siromašnima, od svega što ima – odeću, novac, hranu. Čak i oni koji žive  u pustinji imaju dužnost da otvore vrata svoje kelije siromahu, da mu daju suvaraka, ili makar čašu hladne vode. Samo onaj koji živi potpuno izolovano u dubinama planine, i koji je potpuno lišen zemaljskih stvari nije dužan da daje milostinju. Zar niste čuli šta sv. Isak Sirin veli: „Monah koji ne čini milostinju je kao prokleto i neplodno drvo...“ Posebno danas, kada monasi imaju sve što im je potrebno, oni bi trebalo da daju milostinju novcem, a ne da ga sabiraju, da ne bi pali u ponor pogibelji. Teško monasima koji ne pokažu milost siromašnome, jer je velika kazna pripravljena za njih.
 
Otac Kleopa je dodao: - Oci, kada bejah sabrat u Sihastriji, niko ne zaključavaše svoje kelije, jer nije bilo šta da se ukrade. Sve što nam je trebalo, davano nam je od obitelji. Ali, vidite šta je neprijatelj učinimo jednom, podstakao me je na strast srebroljublja. Godine 1937, kada sam bio kuvar u manastiru, jedan hrišćanin je došao kod mene i rekao mi: „Oče Kleopa, pogledaj kako su iskovali lepe novčiće. I dao mi je jedan. Uzeo sam novčić u moju keliju, stavio ga na prozor, pod neku hartiju, tako da niko nije mogao da ga vidi, i zaključao sam vrata. I dok sam radio u kuhinji, stalno sam tračao u keliju i gledao da nije slučajno novčić nestao. Jednog dana, videvši  da mi je neprijatelj priljubio srce za novčić, jer sam držao vrata zaključana i mislio samo o njemu, osenio sam se krsnim znamenjem, otključao sam ponovo vrata i dao novčić nekom siromahu. Tako sam se izbavio od srebroljublja.“
 
- Koje reči mogu koristi drugom?
 
- Najmoćnija reč, koja može da koristi drugome, jeste primer našeg života. Sveti Isak Sirin kaže: „Govoriti delima je jedna stvar, a lepa reč bez dela je nešto drugo.“ Nakon toga dodaje: „Kao kada umetnik slika vodu po zidovima, ali nije u stanju da njome utoli žeđ, takva je reč bez dela.“ 
 
- Koji su monasi ugodniji Bogu: oni koji žive u pustinji, u tišni i neprekidnoj molitvi, ili oni koji propovedaju drugima reč Božiju, na spasenje?
 
- Bliži je Bogu monah koji se podvizava u pustinji postom, smirenjem, u tišini, u suzama, umerenosti i odricanju od svega zemaljskog čisteći svoju dušu od strasti, nego onaj koji propoveda drugima reč Božiju, a koji nema snage da ispuni ono čemu druge uči. Sv. Isak Sirin veli: „Nemoj upoređivati one koje čine znake i čuda u svetu, sa onima koji sa razumevanjem tihuju. Ljubi više smirenje od nasićivanja gladnih u svetu , i od obraćanja mnogih naroda veri u Boga“ (Beseda 23). Dakle, veće je i korisnije delo da se čovek očisti od svojih  telesnih i duševnih strasti u smirenju i pokornosti, nego da uči druge volji Božijoj, a da sam nije duhovno uzrastao tom učenju. Sveti Grigorije Bogoslov veli sledeće: „Dobro je bogoslovstvovati o Bogu, ali je bolje očistiti sebe od strasti, Boga radi“. I sv. Isak Sirin kaže: „Bolje je da se trudiš da vaskrsavaš svoju palu dušu upravljajući svoje misli ka Božanskim stvarima, nego da vaskrsavaš mrtve“. Onda, isti ovaj Otac dodaje: „Mnogi su činili čuda, vaskrsavali mrtve, trudili se da vrate one sa stranputice, činili velika dela... ali posle svega, pali su u prljave strasti i oskrnavili se, i ubili su same sebe, i postali sablazan mnogima svojim delima. Jer bejahu bolesni dušom svojom, i ne starajući se za zdravlje duša svojih, obavezali su se da u moru sveta leče duše drugih, gubeći  tako svoju dušu i svoju nadu u Boga“. 
 
- Kako se monasi lakše spasavaju: u opštežiću ili u usamljeničkom životu?
 
- Sveti Teodor Studit veli: „Monasi u opštežiću spasavaju se hiljadama, a u bezmolviju, po jedan na hiljade“. U opštežiću treba da vlada jedan um u svim glavama, i jedna duša da bude u svim telima, kako veli sv. Vasilije Veliki.  Dok u usamljeničkom životu svako radi kako mu se prohte. Nema nadređenog, onog ko mu odseca volju, nego ga vodi njegova savest i duhovnik, ako ga pita za savet. U vezi  sa tim, sećam se reči našeg starca i igumana Sihastrije, oca Joanikija Moroja: „Oci i braćo, kada se u manastirima bude pokvarilo opštežiće, tada će manastiri biti opustošeni!“ I tako je. Opštežiće je gotovo svuda uništeno. 
Saveti za sveštenike i duhovne oce
 
- Kako da sveštenik propoveda?
 
- Sveštenik ima dužnost da propoveda na tri načina: rečju, perom i svojim životom, kaže sv. Jovan Zlatousti. Sveštenik ima dužnost da nauči vernike reči Gospodnjoj, dogmama, kanonima i učenjima svetih otaca. Takođe, sveštenik treba da piše propovedi i hrišćanske pouke. A svojim životom treba da propoveda ono što uči, po svojim snagama, po rečima Gospodnjim: „Koji izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u Carstvu Nebeskom“ (Mt 5,19). „Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašeg koji je na nebesima“ (Mt 5,16). Propoved koju sveštenik drži svojim životom je najuzvišenija.
 
Grob starca Kleope
 
- Koja je od sedam tajni najteža za vršenje?
 
- Sveta Tajna ispovesti. Kroz ovu tajnu ili čuvaš dušu i sebe spasavaš, ili pogubljuješ dušu i pogubljuješ sebe u vekove. Ipak, ni kroz jednu drugu svetu tajnu ne možeš pridobiti više duša za Carstvo Nebesko. Ali, tako su velike odgovornosti i opasnosti sveštenika-ispovednika, da sv. Jovan Zlatousti kaže da se malo duhovnika spasava. Ove reči svetitelja su zastrašujuće i potresne. 
 
- Koji savet dati sveštenicima koji ispovedaju mnogo ljudi?
 
- Sveštenik ispovednik ima veoma odgovoran posao. On razrešuje grehe u ime Gospoda Isusa Hrista. On ne može da razreši grehe čovekove bez ispovesti. Da ne bi pogrešio, mora dobro da poznaje svete kanone, crkveno predanje, liturgijiski život Crkve, učenja svetih Otaca, i posebno Jevanđelje. Takođe,  on mora da čvrsto stoji u veri, da ima strah Božiji, ljubav i očinsko srce prema svima. Mora da sudi pažljivo i pošteno, imajući na umu prirodu svakog čoveka, godine, društveni položaj, ponašanje, obrazovanje, zdravlje, kulturu, stepen razumnosti i poslušnosti, a pre svega, njegovu veru i strah Božiji. Mora da ispoveda sa mnogo pažnje i brige, bez žurbe, prvo slušajući šta čovek ima da kaže, a zatim postavljajući pitanja, počevši od duhovnih stvari – čovekove prirode, vere, molitve, odlaska u crkvu, a zatim o ljudskim i fizičkim stvarima. On ne treba da ide u detalje pitajući o gresima, da ne bi sablaznio onog koga ispoveda, posebno mlade. Ne bi trebalo da pokazuje iznenađenje za greh koji mu je ispoveđen, ma kakav on bio, niti da ispituje onoga ko se ispoveda sa kim je sagrešeno, a naročito ne sme da otkriva drugome ispovest koju je čuo. Sveti Kanoni vele da svako ko javno oda tajnu ispovesti mora da se razreši svešteničkog čina.
 
- Šta nam možete reči o zajedničkoj ispovesti, bez individualnog ispovedanja grehova, i bez čitanja razrešne molitve nad glavom svakog pojedinca, koje se danas praktikuju u nekim mestima?
 
- Takvo ispovedanje je protiv kanona, ono nema silu Svete Tajne, i gresi ostaju nerazrešeni. Ovu praksu treba napustiti, jer se njome obeščašćuje Telo i Krv Gospodnja. Ona je na osudu i sveštenicima i narodu koji se tako ispoveda.
 
- Sada, na kraju ovog našeg duhovnog razgovora, ja vas molim, oče Kleopa, dajte  i meni korisni savet.
 
- Oče Joanikije, pre svega, moramo da budemo svesni da svakog trenutka ljutimo Boga. Bez iskrenog smirenja, ne možemo biti spašeni. Tako ja počinjem svoju ispovest. Zatim, ako želiš da se spaseš, ispuni ove tri stvari, koje uči sv. Antonije Veliki: „Ne menjaj često manastire, uvek imaj Boga pred očima, i šta god želiš  da činiš, imaj svedočanstvo iz Jevanđelja i od svetih otaca“. Drugi sveti otac je rekao: „Stvori od svoje kelije raj, monahe smatraj anđelima, traži mir i spasićeš se“. Tako i mi, oče Joanikije, s ljubavlju da čuvamo učenja svetih otaca, i zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista, i Njegovom milošću, nadajmo se spasenju u večnom pokoju.
 
(kraj prvog dela)
 
Prevod s engleskog: Bojana Srbljak
 
3. 12. 2012.
 
Izvor: http://orthodoxinfo.com/praxis/counselromanianelders.aspx ;
 

Pročitano: 11009 puta