MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

OTAC JOVAN (KRESTJANKIN) – SEĆANJA DUHOVNOG ČEDA



Otac Jovan (Krestjankin) - 95. rođendan 
 
Nedavno iz Pskovo-Pečerskog manastira pozvao me je moj duhovni otac, arhimandrit Jovan Krestjankin, i rekao: «Evo, uskoro ću umreti. Zato, potrudi se, napiši ono čega se sećaš i što bi želeo da kažeš drugima o meni. A kasnije svi će po nešto pisati, pa mogu nastati neozbiljne priče, kao što su za sirotog oca Nikolaja pisali da je vaskrsavao mačke. Onda ću ja sve proveriti i ispraviti.»
 
Ispunjavajući poslušanje, pristupio sam ovom zadatku u nadi da će baćuška sam razdvojiti žito od kukolja, predložiti nešto što sam možda zaboravio, i kao i uvek, ispraviti sve greške koje sam načinio.
 
Neću pisati mnogo o tome šta je meni značio otac Jovan. Ceo moj monaški život bio je neraskidivo povezan sa njegovim. Za mene, on je bio i uvek će biti ideal pravoslavnog hrišćanina, monaha, voljeni i požrtvovani sveštenik i otac.
 
Nabrojati sve što se dešavalo za više od deset godina našeg poznastva,  naravno, nije moguće. Njegovi duhovni saveti mogu se pročitati u tri nedavno objavljene zbirke pisama. S moje tačke gledišta, ova pisma su nešto najbolje napisano iz oblasti duhovno-moralističke literature, za poslednjih pedeset godina u Rusiji. Hoću da vam kažem nešto drugo, ono što je meni lično dobro poznato.
 
Za mene, očev glavni duhovni kvalitet nije bio samo dar rasuđivanja, već nepokolebljiva vera u sveblagu i savršenu promisao Božiju, koja hrišćanina vodi ka spasenju. U jednoj od knjiga oca Jovana, kao epigraf, ispisana je pouka koju je često ponavljao: «Glavno u duhovnom životu jeste vera u promisao Božiju i rasuđivanje sa savetom.» Jednom, odgovarajući na moje nedoumice, baćuška je napisao: «Sada sam pročitao sa pažnjom odlomak iz Biblije -  kakva dubina: Srce čovečije izmišlja sebi put, ali Gospod upravlja korake njegove. (Pr.16:9) Ovo je napisao mudri Solomon. I ti, budi uveren da u životu ne postoji drugi način.»
 
Nikome ne želim da namećem svoje mišljenje, ali sam duboko ubeđen da je otac Jovan jedan od retkih ljudi u našem vremenu, kome je Gospod otkrio Svoju Božanstvenu volju o određenim ljudima, i o događajima koji su se dešavali u Crkvi i u svetu. Verovatno je to zbog ljubavi i predanosti Njegovoj svetoj volji. Kao odgovor na takvu ljubav, Gospod otkriva podvižniku živote ljudi, i čini čoveka poznavaocem Njegovih tajni. Ponavljam da ne želim da nemaćem nikome svoje mišljenje, ali poznate su mi mnoge životne priče oca Jovana. I ne samo meni. Većina mojih bliskih prijatelja, sada pokojni otac Rafael i iguman Nikita, koji me je upoznao sa ocem Jovanom, blagodarili su Bogu što je njihov duhovnik bio čovek kome je Bog otkrivao Svoju volju. Svako od nas je ovo opitno dožive na sebi. Nažalost, kao što se to često dešava u životu, čak iako nam je poznata Božija volja, ne nalazimo snage i odlučnosti da je ispunimo. Ali, o tome ću govoriti kasnije.
 
Upoznao sam oca Jovana u jesen 1982. godine, kada sam odmah nakon moga krštenja došao u Pskovo-Pečerski manastir. Tada, otac Jovan na mene nije ostavio poseban utisak; bio je veoma ljubazan starac, veoma krepak (njemu je tada bilo tek 72 godine), uvek u žurbi, uvek okružen hodočasnicima. Ostali stanovnici manastira izgledali su mi mnogo ozbiljniji podvižnici i monasi. Ali, ubrzo sam shvatio da je on istinski «starac» - retka i dragocena pojava u Crkvi.
 
Poverenje i poslušnost su neophodni u opštenju između hrišćanina i njegovog duhovnog oca. Naravno, čovek ne može svakom duhovniku da pokaže potpunu poslušnost. Takvi duhovnici su retkost. To je zapravo veoma delikatno pitanje. Često se veoma ozbiljne  duhovne i životne tragedije dešavaju kada sveštenici uobraze da su starci, a njihova nesrećna duhovna čeda preuzmu na sebe jednu formu apsolutne poslušnosti, koja je iznad njihovih snaga i potpuno neobična za naše vreme. Naravno, otac Jovan nikada nije naređivao ili primoravao ikoga da sluša njegove duhovne savete. Slobodno, iskreno poslušanje čedo je sticalo iskustvom i vremenom. Sebe nikada nije nazivao starcem. Kada bi ga tako oslovili, sa osmehom bi odgovorio da u današnjem vremenu nema staraca, već samo ljudi u godinama, sa iskustvom. Bio je ubeđen u to, baš kao što sam i ja bio ubeđen da mi je Gospod u  njegovom liku poslao istinskog staraca, koji je znao Božiju volju za mene i okolnosti vezane za moje spasenje.
 
Pamtim, kada sam još bio mlad iskušenik u manastiru, jedan hodočanik iz Moskve prišao mi je i ispričao sledeći događaj: «Otac Jovan, okružen hodočasnicima, žurio je ka hramu kroz manastirsku portu. Odjednom prišla mu je uplakana žena sa trogodišnjem detetom u naručju: «Baćuška, blagoslovite operaciju – doktori su rekli da mora da bude hitno obavljena, u Moskvi.» A onda se dogodilo nešto što je zapanjilo i mene i hodočasnika koji mi je ovo ispričao. Otac Jovan je zastao i odlučno joj rekao. «Ni u kom slučaju na operaciju. On će umreti na operacionom stolu. Molite se, lečite ga,  ali operacija ni u kom slučaju. On će ozdraviti.» I zakrstio je dete.
 
Hodočanik i ja smo sedeli užasnuti i razmišljali smo: «Šta ako otac Jovan nije u pravu? Šta ako dete umre? Šta bi majka uradila ocu Jovanu kada bi se to dogodilo? Podozrivost očevu i protivljenje medicini, koje iako retko  još uvek postoji u nekim duhovnim krugovima, nismo mogli da razumemo. Znali smo za mnoge slučajeve kada je otac Jovan blagoslovio i čak insistirao na operaciji. Među njegovom duhovnom decom bilo je mnogo poznatih doktora. Sa strahom smo čekali šta će se dogoditi. Da li će se majka slomljenog srca pojaviti u manastiru i napraviti skandal? Ili se ništa od svega što je predvideo otac Jovan neće desiti?
 
Sudeći po svemu, tako se i dogodilo, jer je otac Jovan i dalje nastavio svoj svakodnevni put između hrama i kelije, okružen hodočasnicima ispunjenim nadom i blagodarnošću. A mogli smo toliko da predpostavimo, da je otac Jovan prozreo promisao Božiju za ovo dete, preuzeo na sebe veliku odgovornost za njegov život i Gospod nije posramio veru i nadu Njegovog vernog sluge.
 
Ovaj slučaj podsetio me je na nešto što se dogodilo deset godina kasnije, 1993 godine, kada je vrlo slična priča završena, s jedne strane, tragično,  a sa druge, molitvama oca Jovana, poslužila je večnom spasenju hrišćanske duše i kao mudra pouka onima koji su bili svedoci tog događaja.
 
Obično, pri čvrstoj ubeđenosti u ispravnost i neophodnost svojih saveta, baćuška se starao da ubedi, čak i da moli osobu, da ispuni to što je bilo neophodno. A ako bi ta osoba uporno insistirala na svojoj volji, baćuška bi uzdahnuo i rekao: «Pa, probaj. Uradi kako misliš.» I uvek, koliko sam upoznat sa takvim slučajevima, oni koji nisu ispunili mudri duhovni savet oca Jovana, na kraju bi se kajali, i kao po pravilu, dolazili sledeći put sa čvrstom namerom da ispune ono što bi im otac rekao. Otac Jovan je sa neizmernom ljubavlju i saosećanjem primao takve ljude, ne štedeći vremena i pokušavajući svim snagama da im pomogne da isprave svoju grešku.
 
U Moskvi, živela je neobično intersantna i jedinstvena žena - Valentina Pavlovna Konovalova. Bila je žena jednog moskovskog trgovca; izgledala je kao da je sišla sa Kustodijevog platna. U ranim devedesetim bilo joj je šezdeset godina. Bila je direktorka velike prodavnice «Mira.» Niska rastom i punačka, sedela bi za svojim stolom u kancelariji, dok su iza nje, čak i u najtežim sovjetskim vremenima, visile o zidu velike ikone. Na podu pokraj njenog stola ležao je veliki plastični džak pun novca. Ona sama, po svom ličnom nahođenju, odlučivala bi kako da potroši  taj novac – da li da pošalje svoje radnike, da kupe svežeg povrća, ili da novac razdeli siromašnima i skitnicama, koji su uvek u velikom broju stajali ispred njene radnje. Podređeni su se plašili ove žene, ali su je i voleli. Tokom posta, ona je u svojoj kancelariji oraganizovala službu miropomazanja kojoj su čak i Tatari, koji su radili u magacinu, pristupali sa strahopoštovanjem. Često, u tim godinama deficita, dolazili su joj moskovski sveštenici, pa čak i arhijereji. Sa nekima bi se ophodila sa poštovanjem, a sa drugima, čiji 'ekumenizam' nije odobravala, ponašala se osorno, pa čak i nepristojno.
 
Mnogo puta, kao deo poslušanja, vozio sam kamion od Pskovo-Pečerskog manastira do Moskve, kako bih tamo kupio namirnice za manastir, neophodne za Vaskrs ili Božić. Valentina Pavlovna primala nas je toplo, majčinski, i smatrala nas svojim prijateljima. Posebno zbog omiljne, zajedniče teme za razgovor - zbog našeg zajedničkog duhovnika, oca Jovana. Baćuška je bio možda jedini čovek na svetu koga se Valentina Pavlovna plašila, koga je beskrajno poštovala i volela. Dva puta godišnje, sa svojim najbližim saradnicima, odlazila je u Pečerski manastir, postila i ispovedala se. Bilo je nemoguće prepoznati je tih dana. Postajala bi tako krotka, mirna i stidljiva, ne podsećajući ničim na 'Moskovsku kraljicu.'
 
Krajem 1993, došlo je do nekih promena u mom životu, bio sam postavljen za nastojatelja metoha Pskovo-Pečerskog manastira u Moskvi, (današnjeg  Sretenskog manastira), i često sam odlazio u Pečor. Valentina Pavlovna, koja je imala kataraktu, jednom je zatražila da pitam oca Jovana za blagoslov da otkloni kataraktu na Fedorovo-oftamološkom Institutu. Odgovor oca Jovana me je malo iznenadio: «Ne, ne, ni u kom slučaju. Ne sada, neka prođe neko vreme.» Sutradan sam joj preneo reči oca Jovana, i Valentina Pavlovna je bila veoma potresena – sve je već bilo zakazano. Tako je ona napisala detaljno pismo ocu Jovanu, objašnjavajući  da je to jednostavna operacija, ponovo tražeći njegov blagoslov.
 
Otac Jovan je, naravno, znao bolje od nje šta je operacija katarakte, i da to ne prestavlja ozbiljnu pretnju. Ali, nakon pročitanog pisma Valentine Pavlovne, bio je očevidno zabrinut. Sedeli smo dugo sa njim, i on me je uveravao da je neophodno ubediti Valentinu Pavlovnu da ne ide na operaciju u ovom trenutku. On joj je ponovo pisao i pitao, molio, pa joj čak i naredio, kao duhovni otac, da odloži operaciju. Tokom svih tih dešavanja, dobio sam dve slobodne nedelje. Nisam imao odmor više od deset godina, pa je otac Jovan blagoslovio da odem i posetim sanatorijum na Krimu i da sa sobom povedem Valentinu Pavlovnu. On je to njoj napisao u pismu, dodajući  da će ona imati operaciju mesec dana nakon planiranog odmora. «Ako bude imala operaciju  sada, umreće,» tužno mi je rekao kad smo se rastajali.
 
Međutim, u Moskvi sam shvatio da smo udarili u betonski zid. Valentina Pavlovna, iznenada, verovatno po prvi put u životu, ustala je protiv volje svog duhovnog oca. Ona je čvrsto odbila da ide na Krim, a onda je izgledalo kao da se malo primirila. Ali, delovala je prilično ogorčena na oca Jovana, koji je podigao toliku 'buku' oko jedne 'sitne stvari.' Rekao sam joj da ću ja, bez obzira na sve, urediti naše putovanje, i uskoro ćemo krenuti na Krim.
 
Nekoliko dana kasnije dobio sam blagoslov od Patrijarha za put. Pozvao sam njenu kancelariju, da bih joj saopštio o skorom polasku. «Ona je u bolnici, na operaciji, « odgovorio mi je njen pomoćnik.
 
«Šta?» uzviknuo sam, «Ali otac Jovan joj je strogo zabranio operaciju!»
 
Ispostavilo se da ju je par dana ranije jedna monahinja, bivša doktorka, pozvala telefonom. Saznavši za njen problem sa kataraktom, nije se složila sa odlukom oca Jovana. Tako da je preuzela na sebe da zatraži blagoslov od jednog drugog duhovnika, iz Trojice-Sergijeve lavre. Blagoslov je dobijen, a Valentina Pavlovna je otišla pravo u Feodorov Institut, nadajući se da će posle kratke i jednostavne operacije krenuti na put. Međutim, tokom operacije, doživela je moždani udar na operacionom stolu i ostala je sasvim nepokretna. Čim sam saznao o ovome, požurio sam da pozovem oca Filareta, dugogodišnjeg kelejnog prislužitelja oca Jovana. U izuzetnim situacijama, otac Jovan bi silazio u keliju oca Filareta i koristio njegov telefon.
 
«Kako si mogao? Zašto me nisi poslušao?» skoro da je plakao otac Jovan. «Ako ja insistiram na nečemu, znači  da znam šta radim!»
 
Šta sam mogao da mu odgovorim? Pitao sam oca Jovana šta treba da učinim. Valentina Pavlovna je i dalje ležala bez svesti. Otac mi je rekao da uzmem Svete Darove iz crkve, i čim se Valentina Pavlovna osvesti da je ispovedim i pričestim.
 
Molitvama oca Jovana, ona se osvestila sledećeg dana. Njeni rođaci su me odmah obavestili, a ja sam bio u bolnici u roku od pola sata. Dovezli su je na odeljenje intenzivne nege, ležala je na velikom metalnom krevetu. Ležala je, sasvim krhka, pod belim čaršafom. Nije mogla da govori, a kada me je ugledala, počela je da plače. No i bez reči, za mene je to bilo jasno priznanje da je nevericom i nepoverenjem prema duhovnom ocu podlegla iskušenju neprijatelja. Pročitao sam nad njom razrešnu molitvu i pričestio je. Rastali smo se. A sutradan ju je ponovo pričestio otac Vladimir Čuvikin. Neposredno posle pričešća ona je izdahnula. Prema drevnom predanju Crkve, duša čoveka, koji se udostojio pričešća u dan smrti, ide pravo pred Presto Gospodnji, prolazeći slobodno sva mitarstva. Ovo se dešava velikim podvižnicima, ili ljudima sa izuzetno čistim srcem. Ili onima koji imaju veoma jaku molitvu.
 
 Istorija obnove Sretenskog manastira takođe je povezana sa arhimandritom Jovanom. Godine 1993, došao sam kod oca Jovana sa gomilom problema. Posle dugog razgovora u njegovoj keliji, otac Jovan mi nije dao ni jedan direktan odgovor. Bili smo u žurbi da prisustvujemo Večernjoj službi, uoči praznika Sv. Arhistratiga Mihaila. Molio sam se za pevnicom, a otac Jovan u oltaru. Hteo sam da se obučem da bih pročitao Akatist, kada je otac Jovan bukvalno istrčao iz oltara, uhvatio me za ruku i radosno rekao: »Osnovaćete metoh Pskovo-Pečerskog manastira u Moskvi.»
 
«Baćuška,» odgovorio sam, «Njegova Svetost Patrijarh nije blagoslovio osnivanje ni jednog metoha u Moskvi. Nedavno, jedan manastir je podneo istu molbu, ali Patrijarh je odgovorio: «Kada bismo davali crkve svim manastirima koji bi želeli da imaju metohe, ne bismo imali ni jednu parohiju u Moskvi.»
 
«Ne plaši se,» odgovorio mi je otac Jovan. «Idi pravo kod Njegove Svetosti Patrijarha, i zamoli da osnuje metoh Pskovo-Pečerskog manastira.»
 
Po njegovom običaju dao mi je iskren blagoslov, a meni nije ostalo ništa drugo do da poljubim  njegovu ruku i da svu nadu položim u Gospoda, i njegove molitve.
 
Sve se dogodilo onako kako je otac Jovan predvideo. Sa strahom sam predao molbu Svetom Patrijarhu za otvaranju eparhijskog, Pskovo-Pečerskog manastira. I Patrijarh je, iznenada, veoma milostivo primio moju molbu, blagoslovio je i naložio vladici Arseniju i ocu Vladimiru Divakovu da rade na njenom izvršenju. Tako je osnovan prvi i jedini stavropigijalni metoh u Moskvi, koji je potom, kako je i rekao otac Jovan, postao samostalni manastir, koji po milosti Božijoj, nikada nije izgubio svoju duhovnu vezu sa Pečerskim manastirom i ocem Jovanom. Izlišno je govoriti da su blagosloveni saveti oca Jovana o ustrojstvu života u manastiru bili nešto najdragocenije. Mada, priznajem, nisu sva pisma koje sam dobijao bila nežnog karaktera. Ponekad su njegova pisma bila toliko stroga da nisam moga da se oporavim po nekoliko dana.
 
Obično, kad se neko priseća ličnosti oca Jovana, govori kako je on bio nežan, dobar, ljubazan. Da, tačno je da ja nikada nisam sreo čoveka koji je umeo bolje da izrazi svoju očinsku, hrišćansku ljubav. Međutim, ne može se poreći da je otac Jovan, kada je to bilo neophodno, bivao zaista strog. Umeo je tako da razobliči, da niko ne bi poželeo da bude u koži njegovog sabesednika. Sećam se, kada sam još bio iskušenik u Pečori, dogodilo se da sam čuo kako je otac Jovan dvojici jeromonaha rekao: «Kakvi ste vi monasi? Vi ste samo dva obična, vesela momka.» 
 
Otac Jovan se nikada nije stideo i nije se bojao da kaže istinu, a na prvom mestu bilo mu je bitno da popravi i spase dušu sabesednika, bio on episkop ili iskušenik. Ova čvrstina i duhovna principijalnost, naravno, bila je utkana u dušu oca Jovana još od detinjstva, jer je razgovarao sa velikim podvižnicima i novomučenicima. I sve ovo bilo je izraz njegove istinske hrišćanske ljubavi prema Bogu i ljudima. To je naravno bio izraz i njegovog istinskog hrišćanskog rasuđivanja. Ovo je njegov odgovor na jedno od mojih pisama iz 1997. godine: «Ovo je još jedan sličan primer iz arhive mog sećanja. Tada sam imao 12 godina, ali ovo iskustvo je toliko jako, da do danas pamtim sve onako kako se dogodilo i sećam se svih učesnika po imenu.
 
«Kod nas u Orelu služio je znamenti vladika - episkop Serafim (Ostrojmov) - izuzetno pametan, dobar, ljubazan, za koga su postojale samo reči hvale. Svojim životom kao da se pripremao za krunu mučeništva, što se i dogodilo. Dakle, u nedelju opraštanja ovaj Božiji arhijerej je proterao dva monaha iz manastira, igumana Kalista i jerođakona Tihona, zbog nekih prestupa. Isterao ih je autoritativno, čuvajući od sablazni ostale, a zatim je odmah izgovorio propoved o nedelji opraštanja, i zatražio oproštaj od svih za sve.»
 
«Moj detinji um bio je prilično uznemiren onim što se dogodilo, jer se upravo jedna stvar desila posle druge: prvo izgnanstvo, tj. odsustvo praštanja, a zatim ponizno traženje oproštaja za sebe, i njegovo opraštanje svima. Shvatio sam tada jednu stvar: da kazna može da posluži kao početak praštanja. Bez kazne praštanja ne može biti.»
 
«Sada se klanjam hrabrosti i mudrosti vladikinoj. Lekcija koju nam je očitao tada, pamti se, kao što vidiš, ceo život.»
 
Šta drugo mogu da napišem od suštinske važnosti?
 
Tokom godina naše komunikacije, primetio sam da otac Jovan ima posebne principe u vezi duhovnih saveta. Naravno, nije ih primenjivao automatski. Za mene je bio zanimljiv primer njegovih saveta o braku. Blagoslovio bi brak samo ako su se ženik i nevesta poznavali tri godine. Za nestrpljive današnje mlade ljude ovaj vremenski period izgleda suviše dug. Međutim, mnogi slučajevi su pokazali da iskustvo oca Jovana i insistiranje na ovom vremenu može spasiti duše supružnika, i njihovu porodicu. Ja znam jedan slučaj kada su sveštenici iz sažaljenja skratili ovo vreme pre braka, koje je odredio otac Jovan, a sve se završilo neuspehom - mlada porodica se raspala.
 
Što se tiče monaškog postriga, otac Jovan je, po pravilu, takođe zahtevao dugu proveru. Takođe je pridavao veliku važnost blagoslovu roditelja. Na primer, ja sam čekao na očevu odluku o mom postrigu skoro deset godina, sve dok mi majka nije dala blagoslov za monaštvo. Sve te godine, kao odgovor na moje nestrpljive molbe da me zamonaši, otac Jovan me je ubeđivao da sačekam majčin blagoslov.  Uveravao me je da Gospod neće zaboraviti moje trpljenje i poslušnost. Setio sam se ovih reči kada sam zamonašen u Donskom manastiru. Ispostavilo se da sam primio postrig na dan mog rođenja, baš kad sam napunio 33 godine, a monaško ime dobio sam po mom omiljenom svetitelju, sv. Tihonu, Patrijarhu moskovskom.
 
Otac Jovan se prema episkopima i crkvenoj vlasi odnosio sa ogromnim poštovanjem, sa ljubavlju i poslušnošću. On je bio istinski čovek Crkve. Mnogo puta blagoslovio bi ljude tačno onako kako bi Sveti Patrijarh odlučio, ili episkop ili nastojatelj. Ovo je bilo zasnovano na veri da Istina prebiva jedino u Crkvi, da se ona duboko oseća i daje jedino Njenoj duhovnoj deci. Otac Jovan nije tolerisao nikakve raskole i pobune, on im se uvek žestoko i neustrašivo protivio, iako je znao kakve klevete, kakvu mržnju može da navuče na sebe zbog toga. Ali, on bi sve otrpeo samo da sebe i svoju duhovnu pastvu sačuva na pravom putu.
 
Ovo se takođe odnosi na sve nevolje, kroz koje je naša Ckrva prošla poslednjih decenija: s jedne strane reformističke tendencije, a sa druge bolno eshatološko raspoloženje. U oba slučaja, otac Jovan pokazivao je razboritost i ljubav prema onima koji su bili duhovno zbunjeni, koji su imali pogrešno rasuđivanje ili su se upleli u mreže neprijatelja, upozoravajući na štetu u koju su mogli da dovedu Crkvu. Ogromno iskustvo u Crkvi, skoro vek dugo, dalo je ocu Jovanu ozbiljnu prednost u razlikovanju duhova, šta otuđenje, promene, ili 'revnost po razumu' (rim. 10:2) mogu doneti. Zaista, nema ničeg novog pod suncem. «U kampanji, koju ste mi predložili, ja neću učestvovati» napisao je on jednom mladom jeromonahu, koji je predlagao ocu Jovanu da se učlani u pokret Život bez socijalnog oskiguranja. On je napisao: «Sam duh ove aktivnosti, gde ima mnogo buke i gde se nada polaže u čoveka a ne u Boga, a posebno kritike upućene crkvenim jerarsima, zabranjuju mi.  Već sam video nešto slično u aktivnostima i duhu obnovitelja, koji su ustali na preblagog Patrijarha Tihona, u stvari, na Gospoda i Crkvu Njegovu.»
 
Trezven i duboko promišljen stav prema problemima globalnog kompjuterskog računovodstva i sličnih pojava u savremenom svetu, otac Jovan je izrazio putem pisama i u svojim besedama. Sve ovo je više puta objavljivano i poslužilo je za smirivanje buntovnog raspoloženja, a razvijanja poverenja u Rusku pravoslavnu crkvu. Drugima je to, nažalost, služilo kao razlog za napade na oca Jovana, ponekad i za otvorenu klevetu.
 
Mislim da su mu ove klevete i mržnje, u poslednjim godinama njegovog života, bile poslate promislom Božijim. Prepodobni Varsonufije Optinski, čini se, napisao je negde da Gospod šalje takva suđenja slugama Svojim upravo na kraju njihovog života, kao obraz Golgote Spasiteljeve.
 
Samo nekoliko godina pre ovih događaja, otac Jovan je takođe mirno podnosio napade, kako bi sačuvao narod Crkve od iskušenja novih reformi. Više nego jednom sastajao se i razgovarao sa popularnim pristalicama modernizacije i obnove u Crkvi. Tek nakon što su se iscrpela sva sredstva kojima bi ih ubedio u ekstremnu opasnost takvog puta, on je jasno, i javno, pred svima izjavio: «Ako ne uništimo ovaj pokret, on će razoriti Crkvu.»
 
Bio sam svedok kada su neki ispoljili mržnju i izrekli lažne optužbe protiv oca Jovana zato što je stajao u istini Hristovoj. Video sam sav njegov bol, ali takođe i dobrotu duše, dok je podnosio nerazumevanje i izdaju. Ali moj duhovni otac nikada nije izgubio svoju beskrajnu ljubav prema prestupnicima i hrišćansko opraštanje. Uvek se setim njegove propovedi u hramu sv. Arhangela Mihaila, u Pskovo-Pečerskom manstiru 1985. godine: «Mi smo od Gospoda primili zapovest da volimo ljude, naše bližnje. A, da li oni nas vole, mi ne treba da brinemo. Mi samo treba da brinemo da mi njih volimo.»
 
 Jedan sveštenik iz Moskve, bivše duhovno čedo oca Jovana, došao je kod mene sa strašnim zahtevom: da vratim epitrahilj kojim ga je otac Jovan blagoslovio za sveštenika. Ovaj sveštenik je bio razočaran u oca Jovana, što nije podržavao njegove trenutne političke stavove. Bilo je to krajem 80-ih godina. Bio je gluv za sve moje argumente: nije ga interesovala činjenica da je otac Jovan proveo mnogo godina u logorima; da je bio mučen, ali ne i slomljen... Teška srca vratio sam epitrahilj mom ocu. Njegova reakcija me je zapanjila. Prekrstio se sa strahopoštovanjem, pobožno je celivao svešteničku odeždu, i rekao­: «S ljubalju sam je dao, s ljubavlju je i primam.» Kasnije, ovaj sveštenik je prešao u drugu jurisdikciju. Nije mu se ni tamo dopalo, pa je otišao u drugu...
 
Ne mogu sakriti sledeću činjenicu, koja bi mogla izazvati različite reakcije, ali pravde radi, ne mogu je prećutati. Otac Jovan je poštovao i pokoravao se crkvenoj jerarhiji, ali to nije bilo automatsko, nepromišljeno pokoravanje. Bio sam svedok slučaja, kada su  jedan iguman i episkop pokušvali da ubede baćušku da blagoslovi njihovu odluku, sa kojom se on nije slagao. Njima je bio potreban autoritet starčev. Pristupili su baćuški ozbiljno, «kao da je smrt za vratom.» Monasi i sveštenici mogu da zamisle šta to znači odupirati se pritisku episkopa ili igumana. Ali otac Jovan je mirno podneo ovaj, danima dug, pritisak. Sa poštovanjem, strpljivo i ponizno, objasnio je da ne može da kaže «blagosloveno» , zato što se u duši ne slaže sa njihovom namerom, ali ako njegovi predpostavljeni smatraju da je neophodno, onda će on bespogovorno prihvatiti njihovu odluku, ali oni će za njega morati da daju odgovor pred Bogom i bratijom. Rekao je međutim, da je njihova odluka bila doneta pod uticajem strasti, i on nije mogao da da svoj blagoslov.
 
Mnogo može da se napiše, uglavnom o preobražaju, vaskrsenju duša koje su bile u kontaktu sa ocem Jovanom, jer su se ljudi obraćali veri i okretali spasenju. Ali ovo je u vezi sa ljudima koji su još uvek živi  i zato ja ne mogu o tome da pišem  bez njihove dozvole.
 
U zaključku bih želeo da kažem samo jedno: blagodarim Gospodu što je, po velikoj milosti Svojoj, dao meni, grešnome, da na svom životnom putu sretnem takvog hrišćanina i da budem u kontaktu sa njim. Mislim da u mom životu nisam sreo čoveka kakav je bio otac Jovan, niti postoji verovatnoća da ći ikada ponovo nekog sličnog njemu sresti.
 
Otac Jovan sa bratstvom Pskovo-Pečerskog manastira, 2005. godine.
 
Arhimandrit Tihon (Ševkunov)

Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljak
10 oktobar 2012 god.
 
Izvor: http://www.pravoslavie.ru/english/7194.htm

Pročitano: 9190 puta