Sveti sveštenomučenik Kronid (u svetu Konstantin Petrovič Lubimov) rođen je 1959. godine u selu Levkijevo. Godine 1915. Arhimandrit Kronid biva imenovan za starešinu Trojice – Sergijeve Lavre, sve do 1920. godine, kada biva uhapšen od boljševika.
Arhimandrit Kronid živeo je u Zagorskom 17 godina, (poznat pre i posle komunističkog perioda kao Sergijev posed) tokom kojih je služio kao starešina manastira. Arhimandrit Kronid bio je uhapšen u novembru 1937. godine. Tada je već bio slep. Zatvorili su ga u zatvor Taganku, koji se nalazio u Moskvi. Suđeno mu je zajedno sa još petnaestoro ljudi, od kojih su desetoro bili monasi iz Trojice – Sergijeve Lavre. Optuženi za «kontrarevolucionarne aktivnosti», jedanaestoro njih je streljano, a četvorica su osuđena na deset godina prinudnog rada. Na pitanje kakav je njegov odnos prema Sovjetskoj vlasti, odgovorio je: «Po ubeđenjima sam monarhista, sledbenik istinite Pravoslavne crkve, i sadašnju Sovjetsku vlast priznajem kao vernik: ona je poslata ljudima kao test vere u Božiju promisao.» Otac Kronid bio je osuđen kao «vođa kontrarevolucionarne monarhističke grupe monaha i sveštenika.»
Arhimandrit Kronid kanonizovan je za svetitelja, ubrojan je među Svete ruske novomučenike i ispovednike od strane Moskovske Patrijaršije avgusta 2000. godine.
Sledi izuzetno inspirativno i hrabaro svedočanstvo Sv. novomučenika Kronida o njegovoj borbi sa bogohulnim pomislima i očajanju koje ga je snašlo.
Jedne večeri, za vreme Bdenija, dok sam stajao u crkvi Sv. Zosime i Savatija, strašne pomisli neverice, sumnje, i hule iznenada i neočekivano, kao munja, pojavile su se u mojoj glavi. Desilo se to tako brzo i iznenada da su me ove pomisli opekle ognjem paklenim. Pomisli su, kao voda, navirale u mojoj svesti. Zanemeo sam od straha i užasa. Nešto neopisivo i neobjašnjivo, užasno i čudno, dešavalo se u mojoj duši. Ove pomisli nisu me napuštale ni pošto sam napustio crkvu i otišao u moju keliju. Muke, koje su me snašle, nisu bile ovozemaljske, već adske. Nisam mogao ni da jedem ni da spavam. Prolazili su dani, nedelje, meseci, godina, dve, tri, četiri, ali ove paklene pomisli nastavile su da me proganjaju. Nisam mogao da neđem mesto odmora od bola i tuge, ja grešnik, u mom očaju, molio sam Gospoda da umrem.
Ovaj mentalni rat bio je neopisivo težak. Zamislite kakva je to borba, kada su dva sveta u vama; jedan svetao, pun vere i nade u Boga, ispunjen žarkom željom za spasenjem, a drugi svet tame, destruktivnih i bogohulnih pomisli i neverice. Ovaj nepodnošljivi rat posećivao me je posebno za vreme Sv. Liturgije. Stojeći pred Božijim oltarom, pred Svetinjom nad svetinjama, izgovarajući molitvu za osveštanje Svetih Darova, ja sam u istom tom trenutku bio preplavljen pomislima neverice i sumnje. Moje suze pokajanja su bile nepresušne. Čak je i jerođakon Jovan, koji je prisluživao u oltaru, videći kako gorko plačem, mislio da sam skrenu s uma. Naravno, on je tako mislio iz neznanja. Nije znao šta se dešava u dubinama moje duše.
Moja jedina radost i uteha bila su, u slobodnim trenucima, «Žitija Svetih.» Čitamo sam žitije sv. Nifonta, čudotvorca Kiparskog, koji je od istih pomisli stradao četiri godine. Destruktivne pomisli su me napadale sa takvom žestinom posebno na Dvanaest velikih praznika. Misli očajanja i depresije su me svuda pratile. Gubio sam kontrolu nad sobom, bio sam primoran da od sebe sakrijem noževe, viljuške, konopce i sve druge predmete i oružja koja su mogla da posluže za samoubistvo. Nema reči koje bi opisale sve, suze užasa i patnju koju sam podnosio. Bilo je trenutaka tokom noći kada sam uspostavljao kontrolu nad sobom. Tada sam napuštao keliju i odlazio u katedralu. Trčao sam oko nje, plakao, i čekao trenutak da se njena vrata otvore, a onda bih plakao od tuge i nepodnošljive teškoće nad moštima sv. Sergija.
Tada sam se setio reči jednog podvižnika: «Tražite sebi starešine i učitelje ne toliko od svetosti, već od iskustva u duhovnom životu.» Kada sam se u trenucima mog velikog stradanja okrenuo jednom, duhovno cenjenom, duhovniku i poverio mu moja stradanja, on me je saslušao i rekao : «Gospod s tobom, kako si mogao da daš pristup takvim pomislima.» Otišao sam neshvaćen i od njega, ni živ ni mrtav od očajničke tuge. Nisam spavao cele noći. Ujutro, čim sam stao na noge, krenuo sam, po poslušanju, na čas ikonopisanja, i na putu sam sreo učitelja slikarskog studija, jeromonaha Mihaila. Videvši me uznemirenog, povikao je sa čuđenjem:
«Oče Kronide, šta nije uredu sa tobom? Ne mogu da te prepoznam! Tvoje lice ima poseban izgled patnje, bola... Govori, šta nije uredu sa tobom?»
Onda sam mu ispričao svu svoju unutrašnju tugu i pomisli. Slušao me je sa suzama u očima, sa posebnim osećanjem samilosti i hrišćanske ljubavi, kao da je i sam podnosio ovaj bol zajedno samnom. Rekao mi je:
»Opisti se, oče Kronide. Ovaj veliki rat vode mnogi. Mi nismo prvi. Mnogo, veoma mnogo njih pati od ovog neprijatelja. Ja sam od te borbe patio sedam godina i dostigao takvo stanje da sam jednom, odlazeći u Uspenjsku katedralu na večernje, pobegao iz crkve zbog pomisli neverice i bogohuljenja. Trčeći, otišao sam u keliju mog duhovnog oca, jeromonaha Avrama. Drhtao sam i nisam mogao da progovorim. Starac me je nekoliko puta pitao: «Šta nije u redu sa tobom? Šta nije u redu, reci mi? » Posle mnogo suza, sve što sam mogao da izustim bilo je: « Baćuška, ja propadam!» Tada mi je Starac rekao: «Ti se ne raduješ ovim pomislim i ne naslađuješ se njima, zar ne? Što se tako nepodnošljivo uznemiravaš? Opusti se. Gospod vidi tvoje duhovno mučeništvo, i On će ti pomoći u svim stvarima.» Zatim je pročitao molitvu nadamnom, blagoslovio me, i posalo nazad s mirom, i od toga dana, uz Božiju pomoć, pomisli su kompletno nestale. One se ponekad povremeno jave, ali ja ne obraćam pažnju na njih, i one nestaju, a ja se brzo umirim.»
Njegove reči su se kao melem izlile na moju dušu, i od tog trenutka primio sam značajno olakšanje u ovoj mentalnoj borbi.
Kao što znamo iz njegovog života, otac Kronid nije samo trpeo napade onoga što se danas naziva depresija, već je ovaj svet napustio primivši krunu mičeništva. Neka bi njegov sveti primer dugotrpljenja i smirenja služio kao podstrek i snaga svima nama!
Sveti sveštenomučeniče Kronide, moli Boga za nas!
Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljak
15 septembar 2012 god.
