MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 

Posle mnogo godina sekularizacije društvenog saznanja i otvorenog proganjanja Crkve i njenog učenja, odnos k monaštvu se suštinski izmenio. Danas su za većinu neverujućih svetskih ljudi manastiri i monaštvo samo lepa egzotika s izobiljem pozitivne energije. Neki pak crkveni novinari, nažalost, kada pišu o monaštvu, dobija se utisak da ga sahranjuju, zato što vide u njemu samo nesavršenstvo. Oni razmišljaju otprilike tako: „Eto ranije, u drevna vremena, postojali su pravi manastiri i monasi, a danas  je takvih nekolicina ili ih uopšte nema. Postoje samo takozvani mladostarci među monasima, koji nisu mogli (zbog svoje neodgovornosti) da ponesu breme porodičnog života, to su veoma neuki ljudi, koji su pali u prelest u borbi s „vetrenjačama“: globalizacijom, ekumenizmom, BAR kodovima i neosergijanstvom (podilaženje vlastima)“.

 

Radi odbrane svoje teorije o srozavanju monaštva, autori takvih publikacija se obično pozivaju na proročanstva drevnih otaca-asketa i, delom, svetitelja Ignjatija (Brjančaninova). Na tim proročanstvima, takođe, grade svoje lekcije poznati profesori bogoslovlja. Slušajući njihove lekcije, nevoljno hvataš sebe u mislima da oni sve ispravno pišu i govore, ali nameće se pitanje, ko danas živi u mnogobrojnim manastirima, koji se obnavljaju i ponovo obrazuju po celoj Rusiji? Za poslednjih 20 godina iz ruševina je podignuto i ponovo osnovano 750 manastira, u kojima se podvizava više od 10 000 monaha. Da li je moguće da su svi oni - ljudi neprizvani Bogom, neodgovorni, neuki i pali u prelest? Da li je to moguće?! Kritičari monaštva mogu da se pravdaju da oni ne misle na sve monaštvo, već samo najslabiji njegov deo. Da, zaista, slabih monaha ima svuda, u bilo kom manastiru, ali po duhu publikacije vidi se da takvi „dušebrižnici“ teško da se brinu za ukrepljenje slabih, voljno ili nevoljno, oni nanose udarac celom monaštvu.

 

Uzroka neblagonaklonosti k monaštvu može biti nekoliko. Kao prvo, u Crkvi se institucija monaštva nalazi na najvidnijem mestu, na svojevrsnoj najvišoj, vidljivoj i nevidljivoj, tački duhovne odbrane. Od najdavnijih vremena, a tačnije, posle epohe ikonoborstva, negde od IX veka, tako je krenulo, da su na sve važnije crkveno-administrativne dužnosti počeli da biraju monahe, jer oni nisu bili opterećeni porodičnim problemima i u mogućnosti su, po rečima Apostola, da više ugađaju Bogu. Prirodno je, da su se pojavili zavidni ljudi, koji su smatrali da bi oni bolje od monaha izvršavali to ili drugo administrativno poslušanje. Kao drugo, monaštvo je slično ispovedništvu, mučeništvu i proročkom služenju. Inoki su svojim nesvetovnim životom prizvani da svedoče o prolaznosti ovog sveta. Zbog toga oni, ne svojom voljom, navlače na sebe gnev, podsmeh i gonjenje ljudi koji ih okružuju. Kao treće, i to je izgleda najvažniji razlog za neblagonaklonost k monaštvu: i crkvenim i necrkvenim ljudima je veoma teško da razumeju suštinu monaškog služenja. Mnogim hrišćanima je sasvim nerazumljiv privid monaškog „nerada“. Neki ljudi, slično drevnom zapadnom jeretiku Vigilijanciju, smatraju da monasi odvlače od korisne društvene delatnosti najbolje ljude društva. Po njihovom mišljenju, ako dopustimo postojanje monaštva, ono bi u manastirima moralo da se bavi aktivnim socijalnim služenjem, vaspitavanjem dece-siročadi, prevaspitavanjem beskućnika, pijanica i narkomana, a najobrazovaniji monasi treba da se bave misionarstvom i prosvećivanjem ljudi, da razvijaju bogoslovsku nauku, aktivno upravljaju manastirskim gazdinstvom, bave se trgovinom.

 

 

Uvek su postojali i postoje tome slični manastiri i monasi. Iz istorije monaštva znamo da su mnogoborojni opštežiteljni manastiri, osnovani prepodobnim Pahomijem Velikim, izdržavali sami sebe, to jest živeli su od rukodelja inoka koja su prodavali. Neki monasi, kao na primer Optinski starci, aktivno su se bavili prosvećivanjem ljudi. Ali, kako tvrdi istraživač monaškog života Evagrije Pontijski, glavna delatnost drevnih monaha je ipak bila ne aktivni spoljašnji prosvetiteljski i ekonomski rad, već molitva, pomoću koje su, po rečima Apostola, monasi dosezali um Hristov. Prepodobni Isaak Sirin piše: „Ništa nije tako ugodno Bogu i nije toliko časno u očima anđela, ništa tako ne umiruje satanu i nije tako strašno za demone, ništa tako ne primorava na odstupanje greh i ne širi znanje, ništa tako ne privodi k samilosti, ne čisti greh, ne pomaže čoveku da dostigne smirenost, ne umudruje srce, ne daje utehu i ne obogaćuje um, kao stalna molitva podvižnika klečećeg na zemlji. To je mirna luka pokajanja, u koju je celokupnost umilnih pomisli skupljeno sa suzama, jer je to riznica sila, umivanje srca, put čistote, put otkrovenja, lestvica uma. Takva molitva čini um podobnim Bogu, daje mu osobine svojstvene budućem veku. Ona nadoknađuje dug dugotrajne nebrige u kratkom roku. Ona smešta u sebe različitu i raznovrsnu delatnost.“ (Glave o znanju IV,31).

 

Kada su neki filozofi hteli da se podsmehnu neučenosti prepodobnog Antonija Velikog, on ih je pitao: „Šta je važnije: um ili pisanje? Filozofi su odgovorili: „Važniji je, naravno, um“. Tada im je Antonije rekao: „Ko ima zdrav um, njemu nisu potrebna pisanja“. Filozofi su bili iznenađeni istančanošću i pronicljivošću uma prepodobnog i više mu se nisu podsmevali. Drevni monasi su uglavnom bili nepismeni. Neki inoki su umeli da pišu i čitaju, ali, kako piše sveti Atanasije Veliki, često im je pamet zamenjivala knjige, to jest oni su slušajući naučili napamet cele knjige Svetog Pisma. To je bila njihova osnovna hrana za razmišljanje i molitvu. Sačuvani do danas, drevni manastirski ustavi svedoče da su monasi veći deo dana i noći posvećivali molitvi. Rad je bio samo pomoćno sredstvo za odvlačenje od lenjosti – majke svih poroka, koji ometaju molitvu. Sveti Ignjatije (Brjančaninov), dajući smernice monasima, piše da su oni „u suštini ti hrišćani koji po mogućnosti ostavljaju sve zemaljske poslove radi bavljenja molitvom -  vrlinom većom od svih vrlina, da bi se pomoću nje sjedinili s Bogom, kako je rekao Apostol: A ko se Gospoda drži jedan je duh s Gospodom (1.Kor 6;17)“ Svetitelj smatra da svi drugi poslovi služe, ili su pripremna sredstva, ili doprinose - molitvi, ili se daju onima koji se, zbog svoje moralne nemoći ili nedostatka umnih sposobnosti, ne mogu stalno zanimati molitvom“ (Ignjatije Stavropoljski, svt. Tvorenija: u 7t. Т.1. – М., 1997.С.458; Т.2.–С.148).

 

Još jedan razlog neblagonaklonosti k monaštvu je zapadni katolički uticaj. Po zapadnoj sekularnoj predstavi, monah (od lat. monos – jedan) jeste usamljeni čovek, gubitnik u životu, „žrtva nesrećne ljubavi“, koji kompenzuje svoj nedostatak aktivnim socijalnim radom u tim ili drugim monaškim delatnostima. 

 

U istočnoj pravoslavnoj tradiciji, monah – to nije usamljeni čovek, već podvižnik, koji pomoću molitve i posta stremi da dostigne celovitost (otuda i ruska reč „celomudrije“), jedinstvo (od lat. unus – jedini) sa samim sobom i Bogom. Monah se udaljava od sveta ne zbog životnih neuspeha, ne zbog mržnje prema njemu, već nasuprot tome, zbog žrtvene ljubavi prema Bogu i svetu, podražavajući žrtveni podvig Hrista Spasitelja. On se odvaja od sveta da bi se u tišini manastira ili pustinji izlečio od svojih strasti, dostigao krotki i mirni duh. Kada on dostigne takvo stanje, tada se oko njega, kako govori prepodobni Serafim Sarovski, spasavaju hiljade. U tom smislu su k monaštvu prizvani svi hrišćani.

 

Tako je i bilo u Rusiji u ХVI i XVII veku, kada je naša otadžbina bila svojevrstan veliki manastir. Kako je velika bila ljubav k monaštvu u ruskom narodu, svedoči takođe ta činjenica da je trećina zemlje u dopetrovskoj epohi pripadala manastirima. Zemlju su manastirima nesebično žrtvovali za večni pomen duše knezovi, bojari, trgovci… Oni se prema monaštvu nisu odnosili s zavišću i interesom, kako se mnogi odnose danas, nego su sveto verovali da će im se svaka kopejka, žrtvovana za manastir, vratiti od Boga višestruko. Neće biti preuveličano reći da je najveća na svetu Ruska imperija bila stvorena ne osvajačkim pohodima velikih knezova i istaknutih pukovnika, već zahvaljujući neprestanoj molitvi blagočastivih inoka i mirjana. I opet, početku raspada velike Ruske imperije je prethodila bezbožna politika sekularizacije manastira i manastirske imovine, koju je sprovodio imperator Petar Veliki, a zatim carica Jekaterina Velika. Obično istoričari tim vladarima pridaju zasluge za najveći progres i procvetanje ruske države. Ni malo ne umanjujući njihove zasluge u izgrađivanju države, treba primetiti da teško da bi velika dostignuća bila moguća bez viševekovnog vaspitavanja karaktera ruskog čoveka u strogoj pravoslavnoj blagočastivosti. S gordim, zlim, korumpiranim, raskalašnim i samoljubivim ljudima, teško da bismo uspeli da izgradimo veliku državu.

 

 

U sinodsko vreme, kada je monaštvo bilo jedno od najprezrenijih grupa ljudi od strane obrazovanog društva, i tim pre u bezbožne sovjetske godine, kada je monaštvo fizički istrebljivano, vrline devičanstva i celomudrija nisu više bile na ceni. Nevinost i čistota duše i tela su primane kao ostaci zaostale i neobrazovane prošlosti. Naravno, burno su počeli da se šire svakojaki poroci. Kao posledica poročnog načina života, nastalo je potpuno rasturanje porodice i demografska katastrofa. Jer, kako uči sv. Amvrosije Mediolanski: „Gde je malo devica, tamo je malo i ljudi.“

 

Ali Gospod neće našu smrt na izrugivanje od strane drugih nehrišćanskih naroda. Izgleda ne slučajno, baš sada, kada našu zemlju pomoću sredstava masovnog informisanja pokušavaju da prevrate u javnu kuću, na ruskoj zemlji počinje burni rast broja manastira i monaštva. Ma koliko se trudili da unište monaštvo, ono je danas prizvano da bude etalon svetog, celomudrenog života… Ma kako to izgledalo paradoksalno, samo od monaha, koji na praksi izučavaju nauku nevidljive duhovne borbe sa strastima i pohotama, porodični ljudi mogu da nauče kako da pravilno ustroje svoj život, harmonično grade porodične odnose na osnovu poverenja, ljubavi, smirenosti i trpljenja. Da bi monaštvo bez problema moglo da izvršava svoju svetu misiju, potrebno mu je ne nasumično osuđivanje od strane „dušebrižnika“ čistote, već moralna i materijalna podrška svih društvenih institucija. Nikada ne gubi na aktuelnosti drevna izreka: „Svetlost su za mirjane – monasi, a za monahe – anđeli“.

 

Prevod s ruskog S. M.

2. 7. 2012.

Izvor: http://my.opera.com/jnp49/blog/show.dml/35263732