MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

RAZGOVOR SA IGUMANOM KIPRIJANOM (JAŠENKOM)



 Iguman Kiprijan (Jašenko)
 
MONASIMA JE NEOPHODNO POSEBNO OBRAZOVNO OKRUŽENJE
 
U poslednje vreme se mnogo govori o neophodnosti bogoslovskog obrazovanja za monahe. O tome da bi ljudima koji su izabrali monaški put dobrodošlo duhovno obrazovanje, više puta je govorio Njegova Svetost Patrijarh ruski Kiril. Ta težnja je utvrđena u definiciji Arhijerejskog sabora 2011. godine „O pitanjima unutrašnjeg života i spoljašnjih delatnosti Ruske pravoslavne crkve“.
 
Kako bi mogao da izgleda sistem bogoslovskog obrazovanja za žitelje manastiru? Svoje mišljenje u vezi sa tim pitanjem dao nam je gost Valaamskog manastira – iguman Kiprijan (Jašenko). On upravlja pedagoškim kabinetom Moskovske duhovne akademije, a takođe, on je i prorektor visokih bogoslovskih kurseva pri MDA.
 
- Takvi zahtevi su, naravno, opravdani: među monasima se često sreću ljudi koji nisu završili čak ni duhovnu školu. Njihov prilaz Bogu bi mogao biti dovoljno dramatičan – zbog ne baš čestitog i verovatno grehovnog života. S druge strane, dolazeći u dobro organizovani manastir, čovek već dobija praktično duhovno obrazovanje – kroz učešće u Liturgiji, slušanje žitejske literature i tekstova Svetih Otaca u trpezariji, kroz otkrivanje pomisli i komunikaciju s iskusnim monasima. Postoji još i književno obrazovanje, koje stečeno iskustvo uobličava u sistem, što omogućava sveobuhvatni pogled na svet, prepoznavanje iskušenja i podmetanja lažnih učenja koja ispunjavanju naš svet i šire se u duhovnoj sredini. Drugim rečima, to pomaže da se ne skreće s ispravnog puta. Mislim da je korisno prilagoditi duhovno obrazovanje uzimajući u obzir specifičnost monaškog života – pomoću pogleda duhovnih izvora, udubljivanja u razne predmete (patrologiju, hrišćansku antropologiju, izučavanje monaških ustava i istorije monaštva, savremenih tradicija Svete Gore).
 
- Kome je, u prvom redu, takvo obrazovanje neophodno?
 
- U idealu, bogoslovska znanja u jednom ili drugom obliku treba da ima svaki monah. Ali posebno su važna za jeromonahe (monahe sveštenike), a takođe one koji tek kreću na monaški put. Korisno bi bilo postaviti uslov: završi seminariju, a tek potom idi u manastir. Jer onaj ko želi monaško zvanje, treba da zna šta ga tamo čeka. U Trojice-Sergijevoj lavri mnogo godina su tako i radili: primali su samo one koji su završili školu seminarije ili Moskovsku duhovnu akademiju. Da, i pre revolucije u Rusiji su postojali manastiri gde čak ni u poslušnike nisu primali bez potvrde da taj čovek zna bar delom tekst Jevanđelja i Psaltir. Izgleda da ima smisla pomalo uvoditi slične osnovne uslove prema savremenim poslušnicima.
 
- Koliko je danas dostupno bogoslovsko obrazovanje monasima?
 
- Teoretski, bilo kojem monahu koji pokaže želju da upiše duhovnu školu treba to omogućiti. Ali ponekad čovek izvršava takvo poslušanje da nema ko da ga zameni. Pojavljuje se neophodnost efektivnog korišćenja distancione forme obrazovanja, da bi monah mogao, ne napustajući manastir, da odsluša kurs lekcija i konsultuje se on-line sa specijalistima.
 
Monasima je potrebno posebno obrazovno okruženje. I nastavnici ovde moraju biti ne „u odelima s kravatom“, već oni koji imaju lično iskustvo monaškog života i neposredno znaju šta je neophodno monasima. Postoje elektronski univerziteti, u kojima se obučava ogroman broj ljudi, i do nekoliko miliona. I tehnika omogućava da se svaki student drži pod transparentnom kontrolom – šta radi, šta čita, kakvi su plodovi dostizanja tih ili drugih znanja. Ima smisla da i mi stvorimo analogan sistem – koji će biti potčinjen ne samo Sankt-Peterburškoj duhovnoj akademiji, nego i drugim duhovnim školama, zajedno s muškim i ženskim manastirima i čak, možda, pojedinim podvižnicima. Nedavno smo se na Svetoj Gori sreli s ruskim monasima koji tamo žive i koji bi hteli da, ne odlazeći sa Svete Gore, dobiju bogoslovsko obrazovanje. Oni su se veoma zainteresovali za to kako će to izgledati: čista sholastika, obuka pomoću tekstova ili pokušaj usvajanja živog iskustva rasuđivanja vezano za najvažnije probleme sloboda i potreba.
 
Neophodna je usmerenost k stvaranju takvog virtuelnog sistema, da bismo mogli da dobijemo ne samo elementarne osnove bogoslovlja, već i specijalizaciju, povisiti svoj nivo ili proći prekvalifikaciju. U suštini, reč je o sistemu neprekidnog monaškog obrazovanja tokom celog njihovog života. Da bi mogli, na primer, da uče od staraca, kojih u svetu nema tako mnogo, provoditi međunarodne seminare i razmatrati najvažnije probleme duhovnog života, razmenjivati iskustva...
 
Monaha ima raznih: od novajlija – poslušnika i kaftanika (mlađih poslušnika) - do ljudi koji odavno žive visokim duhovnim životom, ali formalno nemaju odgovarajuće obrazovanje. Starac Pajsije Svetogorac, kao što je poznato, završio je samo dva razreda škole, ali su za blagoslov i savet k njemu išli i profesori bogoslovija. To govori o tome da lično iskustvo života po Jevanđelju može da bude ne samo ravnopravno, već čak i vrednije od izučavanja teorije po knjigama.Nisam siguran da takve ljude treba prinuđivati da završavaju seminariju. Možda je njima potreban neki kompleksni ispit, razgovor, koji će im omogućiti da potvrde visinu, širinu i ispravnost svojih bogoslovskih znanja.
 
- Šta se već sada radi na stvaranju takvog sistema duhovnog obrazovanja?
 
- U Moskovskoj, Sankt-Peterburškoj i Kijevskoj duhovnoj akademiji, na višim bogoslovskim kursevima MDA, počeli su da razrađuju udžbenike. Organizovanje distancione obuke je moguće na bazi Sretenske seminarije, koja je i pravljena za monahe (u praksi sve nije ispalo baš tako, ali i seminarija i sam Sretenski manastir imaju ulogu nekakvog predvodnika duhovnog prosvećivanja). Na poslednjim „Roždestvenskim čtenijima“ je posebno podvučeno pitanje stvaranja opšte elektronske biblioteke duhovne literature. Samostalno, ni jedna crkvena obrazovna ustanova, ni jedno Sinodsko odeljenje, taj posao nije u stanju da odradi. Punjenje takve baze – zadatak je svih zainteresovanih struktura, a koordinator bi mogla biti Ruska državna biblioteka. Naravno, u elektronskoj bazi moraju biti i udžbenici, i knjige o monaškom radu i o različitim tradicijama monaštva – da bi inok mogao da se upozna s različitim putevima, a već zatim da se udubljeno izučava taj, kojeg se pridržavaju u konkretnom monaškom bratstvu. Treba reći, daleko od toga da svi manastiri, posebno ženski, imaju ispravan režim rada. Ponegde je situacija veoma složena. U takvim sestrinstvima ili bratstvima se dobija utisak da je „ključ“ k istinskom životu po Jevanđelju izgubljen: sve duhovne probleme pokušavaju da reše kroz poslušanje igumanu ili igumaniji, koji su sami, možda ne sasvim lično, primili hrišćansko i monaško predanje. To je prava nesreća – žiteljii manastira se nalaze u položaju „spasavaj se ko kako može“, dobijaju duhovne traume. Sigurno bi bilo korisno ako bi Sinodska komisija po manastirima razradila preporuke o tome kako da monasi nađu neki „carski put“, da bi duhovno obrazovanje zaista poslužilo njihovom prosvećivanju.
 
Prevod s ruskog: S. M.
27. 6. 2012.
 
Izvor: http://www.pravmir.ru/
 

Pročitano: 4876 puta