MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 

* * * UVOD  * * * 

Dimitrije Stefanović: „Govorimo o putevima duhovnog uzrastanja. Imamo jednu temu uz prisustvo arhimandrita. Predstavićemo neke od prisutnih. Dragan će da bude za početak đakon u Americi. Čeka vizu. U Liberitvilu se kvalifikovao. Milesa predaje latinski jezik u gimnaziji. Danica studira ekonomiju i lepo govori španski jezik, a Dragana je farmaceut. Svi ovde pjevaju kod nas u horu i sve su to dobra deca.“

Jedna od sestara:“ Od kada oče Gavrilo niste bili u Beogradu?“

Otac Gavrilo: „Od izbora patrijarha nisam bio.“

Dimitrije Stefanović: „Sad je bila neka intervencija  povod Vašem dolasku u Beograd?“

Otac Gavrilo: „ Isto je  to kao i prvi put što je bilo. Sad je samo prilično lakše. Pojavio se naime tromb. Pojavio mi se plik na nožnom prstu. Moja doktorica je sumnjala da je to gangrena, ali nije bila gangrena. Posle toga sam stupio sa svojim doktorom Jakovljevićem u Beogradu, kardiovaskularnim hirurgom, koji me je pre operisao. On je rekao da dođem u Beograd, da on vidi šta je u pitanju. On je onda ustanovio  da je počelo suženje krvnih sudova tj. arterija. Taj tromb se pojavio i pretila je opasnost da mi se opet začepi. Snimljeno je to, izvršena je operacija, tromb je probušen laserom, ugrađen je stend. Evo već drugi dan se oporavljam od operativnog zahvata i sad sam sa Vama ovde da razgovaramo o duhovnim temama.
 

 

* * * DUHOVNO UZRASTANJE * * *

Dimitrije Stefanović: „Šta na suštinski preporučujete?“
 

Otac Gavrilo: “Uzmite Sveto Pismo. Čitajte svete Oce i po tome živite. Sveti Oci su nam trasirali put ka duhovnom životu. Mi treba da čitamo, da ispunjavamo i da pamtimo.“

Dimitrije Stefanović: „Koliko je molitva delotvorna?“
 

Otac Gavrilo:“Koliko se mi trudimo, toliko je delotvorna.“

Dimitrije Stefanović: „Koliko delotvornost molitve zavisi od nas, a koliko od Gospoda?“

Otac Gavrilo:“ Mi tražimo i kucamo. Koliko kucamo, toliko će nam se dati i otvoriti.“

Dimitrije Stefanović: „Da li je Vama svaki čovek bližnji?“

Otac Gavrilo:“Da, svaki je bližnji, bilo koje da je vere, bilo koje da je nacije na ovoj kugli zemaljskoj. Svi smo mi deca Božija.“

Dimitrije Stefanović: „Koliko mi možemo da pomognemo onima, koji nemaju naša uverenja?“

Otac Gavrilo:“Svojim primerom i primerima možemo da pomažemo. Ako smo hrišćani, onda treba da živimo kao hrišćani po Svetom Pismu i da tako dokazujemo ono u šta verujemo.“

Dimitrije Stefanović: „Da li je tu prioritet ljubav, vera ili nada?“

 

Otac Gavrilo: “Ljubav je prevashodna. Ako imamo ljubavi, biće svega, i vere i nade. Nadamo se, verujemo, ali ljubav je večna.“

Dimitrije Stefanović: „Kako možemo da prepoznamo šta je volja Božija?“

Otac Gavrilo: “Sve što se sa nama događa je po volji Božijoj i po dopuštenju. Uvek  sve  treba  da primimo sa zahvalnošću, i kad nas Gospod opominje i kad nas nagrađuje.“

Dragan :„Kako da razlikujemo Božiju volju od Božijeg dopuštenja?“

Otac Gavrilo: „Ne treba to da ispitujemo, nego  treba da verujemo. Ima ona knjiga  pod naslovom „Iliotropion“  ili suncokret od Jovana Maksimovića Tobolskog,  u  kojoj se razmatra volja čovekova i Božija volja. Kao što se suncokret okreće prema suncu, tako i mi treba da se okrećemo prema volji Božijoj i da u tom smislu ne ispitujemo ništa,  šta se događa. Sve treba da primamo kao Božiju volju. Imamo priliku da to pročitamo u njegovoj knjizi. Ona još  nije ovde prevedena. Prevode se razne knjige, ali ta još nije. Kad mi je bilo najteže na Hilandaru, ta knjiga mi je bila najveća uteha. Reč je o jednom od  srodnika  Svetog Jovana  Šangajskog, koji je nešto ranije živeo i posvetio se. Oni su inače bili plemićka porodica. “

Dimitrije Stefanović: „Uzgred ovde imam priliku da to kažem da su nedavno mošti Svetog Jovana Šangajskog u San Francisku prelivene vinom i presvučena je odežda kao što je to rađeno sa moštima  Svetog Prepodobnog Simeona Monaha u Studenici. Bio sam tamo. To je bio doživljaj o kome neću da pričam sad. Pre 10 do 15 dana sestre iz Arizone iz Manastira Svetog Pajsija dobile su deo moštiju od Svetog Jovana Maksimovića, koji je neko vreme živeo i u Beogradu.  Najnovija vest je da treba da se gradi crkva posvećena Svetom Jovanu Maksimoviću u naselju Batajnica s blagoslovom Episkopa sremskog, Gospodina Vasilija.  Za ovo je odgovoran sveštenik Žarko Barac. Inače taj deo Batajnice se zove Šangaj.  Ipak da se vratimo na temu, ako nisu tajne. Šta Vas najviše pitaju vernici kad dođu u manastir Lepavinu, osim što žele da celivaju čudotvornu ikonu.“

Otac Gavrilo: „Naš narod nije tako učen. Pitaju uglavnom za ljubav, za pare, manje za veru. Nema potrebe da žalimo novac, ako treba da se izvučemo iz propasti i bolesti. Vidite Beograd i koliko je auta na ulicama. Odakle novac za gorivo? Ne voze se u jednom autu 5 ljudi, nego 1. Ljudi su postali neradnici, a narod je uvek govorio da je kriza. Koliko puste zemlje ima. Svi su se nabili u grad. Iskustvo s tim narodom, mogu da kažem, mi je prilično veliko. 27 godina sam već u Lepavini, od avgusta 1984., a rodom sam iz istočne Srbije iz mesta Duboka kod Kučeva. Imate knjigu, i tamo je moja biografija.“

 

Jedna od sestara: „Oče, lepše je da Vas slušamo nego da čitamo.“

Dimitrije Stefanović:  „Bio sam ja u Vašem rodnom kraju za Duhove. Postoje li tamo neke čarolije?“

Jedna od sestara: „To je istočna Srbija.“

Dimitrije Stefanović: „ Vratimo se na temu i koncentrišimo se. Teško je reći broj, ali doživeli ste isceljenja.

Otac Gavrilo: „ Tu nema broja.  Bezbroj ih je. Ne pamti se to.“

Jedna od sestara: „To se odvija ispred čudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske?“

Otac Gavrilo: „Dešavaju se isceljenje kad se čita molitva pred čudotvornom ikonom, ili kad se ljudi sami mole Bogu.  Presveta Bogorodica usliši svačije molitve, ako je to Božija volja.“

Jedna od sestara: „Nedeljom, kad su službe da li ima puno ljudi u manastiru?“

Otac Gavrilo: „Kad sam došao, nikog nije bilo u crkvi. Sam sam bio. Nisu ljudi znali tad ni da postoji Lepavina. U Srbiji nisu znali, a ni u neposrednoj blizini kao npr. u Koprivnici, ni u Križevcima. Ni danas dosta njih ne zna. Sad ipak mnogi dolaze.“

Dimitrije Stefanović: „Vi imate ključno iskustvo, koje ste poneli sa Hilandara, ali to je drugi jedan aspekt priče. Zanima me sad dimenzija lepavinske priče i nastavak duhovnog uzrastanja. Tu je svakako najbitnija Presveta Bogorodica Lepavinska, ali pitam se, kako se javljao Vaš  lični duhovni razvitak, kojim putem se razvila ta širinu prihvatanja svakoga čoveka i dolaska ljudi.“

Otac Gavrilo: „Razvilo se tako da sam  odmah hteo da se vratim u Hilandar čim sam došao u Lepavinu, Bio sam sam u manastiru, a manastir je bio zapušten. Bio je tu i jedan monah Mihailo.“

Jedna od sestara:“ Kada ste upoznali Dimitrija Stefanovića?“

Otac Gavrilo:“Ima 30 godina da smo se upoznali, i to u Hilandaru, gde sam tada boravio, a pre toga sam bio u manastiru Dečanima.“

Dimitrije Stefanović:“ Koliko dugo ste bili u Dečanima?“

Otac Gavrilo: „Tri godine.“

Dimitrije Stefanović: „U čemu je razlika u bogosluženju u Dečanima u odnosu na Hilandar?“

Otac Gavrilo: „Isto je. Samo je drugačije svetogorsko pravilo. Nije se tamo moglo izostati, ili skraćivati nešto, nego se radilo onako, kako je propisano .  Tako je bilo, kad sam ja bio tamo. Kod nas se služilo na crkvenoslovenskom jeziku, a inače na grčkom jeziku, ali je to isto svuda na Svetoj Gori nezavisno od jezika. Ne sme se ništa menjati na Svetoj Gori. Postoji ustav da se ništa menjati ne sme u manastirima, a u kelijama se može menjati tj. mogu kelioti da počnu u 6 sati ili u 7, ali sam manastir ne sme po ustavu Svete Gore menjati ništa. Uostalom, drugačije sagledava Svetu Goru posetilac, a drugačije neko, ko je tamo  stalno. “

Dimitrije Stefanović: „Vratimo se na uputstva. Koje upute Vi dajete na individualnom planu, kada Vam se ljudi obrate pored onoga što smo pomenuli na početku vezanog za Sveto Pismo , svete Oce, molitve i Božiju volju?“

Otac Gavrilo: „Nekad i ćutanje može mnogo da vredi.“

Dimitrije Stefanović: „Ćutanje.“

Otac Gavrilo: „Da, ćutanje.“

Jedna od sestara (kćerka Dimitrija Stefanovića): „Tata to tebi nije svojstveno. Oprosti, ali nije ni meni, ni tebi svojstveno da ćutimo.“

Dimitrije Stefanović: „Igumaniju Glikeriju, koja Vam je poznata, kada pozovem telefonom i pitam je nešto, ona ćuti. Pitam ponovo, a ona ćuti.  Onda joj se ja zahvalim na odgovoru. Šta znači to? Смиренијем високаја.“

Otac Gavrilo: „ Jeste, tačno je to, jer ponekad padamo u osuđivanje. Uostalom treba dati drugome da on kaže svoje, da ga saslušate. Kao primer navešću Vam nešto radi poređenja.  Jedna je boja duhovnosti kod nas, a druga je  u Grčkoj.  Bio sam znači u Hilandaru tj. na Svetoj Gori i jednom prilikom odem odatle u manastir Ormiliju, gde ima oko 100 monahinja. Tada sam bio mlad monah i monahinje su htele samnom kao Svetogorcem da razgovaraju. Znao sam grčki jezik i  da im odgovorim, a kad dođeš danas u neki naš manastir bilo da je muški, ili ženski, oni sve znaju i suprostavljaju se.“

Dimitije Stefanović: „Oni znaju više nego mi.“

Otac Gavrilo: „Kod Grka je ipak disciplina. Puni su manastiri danas. Vatoped ima preko 100 monaha. U vreme kad sam ja bio  u manastiru Filoteju izučavajući isihastički način života s blagoslovom ondašnjeg igumana Hilandara,  starca Nikanora, za iskušenika je došao sadašnji vatopedski iguman Jefrem. Kada sam bio mali, pa kad bih čuo za Svetu Goru, ja sam mislio da je to nešto na nebu, da je to nešto najsvetije. Puno su se nešto Svetogorci razmileli po svetu, počeli su da putuju. Kad je  starac Nikanor počeo da hoda i prvi put došao u Srbiji, pa kasnije Mojsije, pa onda kasnije drugi Hilandarci, tu je počelo da opada neko visoko mišljenje...“
 

 

Dimitrije Stefanović:“Visoko mišljenje! A, imam joše jedno pitanje vezano za keliote blizu Kareje na Svetoj Gori, gde se mole Isusovom molitvom kad rade npr. u bašti...Možete li nam o tome nešto više reći.“

Otac Gavrilo: „To rade svi monasi u svim manastirima. Uvek se govori: „Κύριε Ιησού Χριστέ, Υιέ του Θεού, ελέησόν με τον αμαρτωλόν  tj. Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluje me grešnog.“

Dimitrije Stefanović: „Zar to ne postaje monotono.“

Otac Gavrilo: „Kako da postane ime Božije monotono! Nije to refren kao u pesmi, nego moljenje. Demoni beže od toga. Svi glasno govore , i u kuhinji, i u bašti, svugde. Tamo nema razgovora među monasima. Samo je molitva prisutna. To važi za sve monahe. Nema tu razgovora kao mi kad se ovde sastanemo i pričamo. Odmah dobiju kaznu, epitimiju. To važi za sve monahe, za celu Svetu Goru. Vi, kad iz sveta dođete tamo na Svetu Goru u posetu,  ne ulazite u dubine monaškog života.  To je posebni život, neprekidna umna molitva, i dan i noć. Vrši se celo pravilo. Čovek i kad spava , on i tad govori umnu molitvu.“

Dimitrije Stefanović: „Do koje mere čovek može da se skoncentriše na sadržaj teksta molitve? Naiđu tu misli, prekine se, pa se vrati...“

 

brat Radomir Vučić, sestra Dragana, sestra Milesa sa profesorom Dimitrijem i bratom Draganom
 

Otac Gavrilo:„Ne, ne. To je najjača molitva. Nevidljive sile beže i ne približavaju se. Umna molitva prosvećuje i posvećuje um. Tu je cela teologija.  Samo ne može da zamenjuje  evharistiju i pričešće.

 

Dimitije Stefanović: „Meni se dešava  da počnem s molitvom, pa onda ili od umora, ili neumora prekinem, pa se onda opet vratim. Sveti Serafim Sarovski kaže da sve molitve deluju kod onih , koji su na početku: „Vjeruju“, „Oče naš“ i„Bogorodice djevo“... Vezano za lične molitve, imate li Vi tu još nešto da nam objasnite?“

 

Otac Gavrilo: „Ja znam svetogorski način moljenja i življenja. U svetu je to malo drugačije.“

 

Dimitrije Stefanović: „Sad ste više u Lepavini.“

 

Otac Gavrilo: „Drugi je život svetogorskog monaha, a drugi monaha u svetu, ako mogu tako da kažem, jer u ovom drugom slučaju na prvom mestu je vladika, a na Svetoj Gori je monah slobodan od vladike.

 

Dimitije Stefanović: „A iguman?“

 

Otac Gavrilo: „Ja sam izabrao igumana. Nije ga postavio vladika, ili bilo ko drugi. Ja sam taj, koji sebi bira doktora. To je otprilike svetogorski princip.“

 

Dimitrije Stefanović: „Sad ste ipak u Lepavini. Da li taj silni narod, koji dolazi u Lepavinu , a svako  dolazi sa svojom molbom,   da li Vas on umara?

 

Otac Gavrilo: „Kada 500 ljudi dođe i navali na tebe, ne postoji taj, koji se tu ne bi umorio. “

 

Dimitrije Stefanović: „Da li to smatrate iskušenjem?“

 

Otac Gavrilo: „Ne iskušenjem, ali dođe do oboljenja. Pošto sam bio po raznim medicinskim ustanovama, moram da kažem da medicinsko osoblje predstavlja ljude, koji su prizvani od Boga. Oni se žrtvuju za nas i nama pacijentima pružaju neizmernu ljubav. Kako god da su verski opredeljeni, ili neopredeljeni, oni u suštini čine hrišćansko delo. Gde god da dolazim, osećam ljubav i pažnju, bilo da je to Banja Mlječanica, bilo da je to kardiovaskularna bolnica, bilo da je to koprivnička bolnica, nema tu razlika nikakvih. U Hrvatskoj je isto. Pomenuo sam da je to nevezano za versko opredeljenje, a to znači da je to isto  i kod rimokatolika. Tamo sam 27 godina i isto se krećem kao i ovde u Beogradu što se tiče bolnice.

 

Dragan: „Bili ste tamo i za vreme rata i niste napuštali Lepavinu?“

 

Otac Gavrilo: „Bio sam. Zašto bih napuštao? Kakvi bi mi bili, ako bi napustili manastir i narod  ostavili? Sve zavisi od toga, kako se postavite.“

 

otac Gavrilo sa profesorom Dimitrijem sa sudionicima
Duhovnog razgovora
 

Dimitrije Stefanović: „Imam još jedno načeto pitanje, a Vi ste ga već načeli. Do koje mere se mora ispunjavati poslušanje, čak i onda kada se unutar sebe u srcu i duši čovek ne slaže da je to u redu?“

 

Otac Gavrilo: „To je malo teže  pitanje. Danas su i duhovnici bolesni.“

 

Dragan: „Deca ili duhovnici?“

 

Otac Gavrilo: „I jedni i drugi.“

 

Jedna od sestara: „Kad Vi u manastiru imate takvo mišljenje o duhovnicima, šta mi da mislimo?

 

Otac Gavrilo: „Ja o sebi mislim.“

 

Dimitrije Stefanović: „Da li i šta Vas može da iznervira?“

 

Otac Gavrilo: „Kad mi postave pitanje, a sami sebi odgovaraju. To me jako iznervira. „

 

Dragan: „Griža savesti?“

 

Otac Gavrilo: „Stalno je to u nekom vidu prisutno u čoveku, ali zavisi ko je šta napravio.“

 

Dimitrije Stefanović: „Kako izlazite na kraj sa bratijom, a bratija neće da posluša, a uz to oni znaju šta je poslušanje?“

 

Otac Gavrilo: „To svaki duhovnik individualno po svom rasuđivanju rešava i nađe način terapije. Uostalom razne su bolesti danas kod ljudi i na osnovu toga se mora razumevati duhovna terapija. Potrebno je poznavati stvari. Navešću jedan primer.  U jednoj fazi  crkvenog  raskola u Makedoniji  nije naime bilo zabranjeno  da se oni pričešćuju u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, ali su postojale druge zabrane. Nepoznavanje stepena raskola i kanonske nepoznanice mogle su izazvati kod jednog dela monaštva u okviru  Srpske Pravoslavne Crkve ozbiljna negodovanja. Tu  je npr. potreban pažljiv pristup od strane duhovnika i poznavanje kanona.“

 

Jedna od sestara: „ Jedno sasvim drugo pitanje želela bih da postavim. Da li dolaze deca u lepavinski manastir ?“

 

Otac Gavrilo: „Kod nas dolaze autobusi iz Nemačke, Austrije, Republike Srpske, Srbije... Nema tu dece mnogo, a deca iz lepavinskog okruženja takođe ne dolaze puno, jer ni narod nije crkven. Otac Vasilije je držao veronauku, ali sve je to nedovoljno. Dugo vremena sam bio u svemu tome sam i držao sam celu županiju sa svojih 12 crkvi. Tu je bio taj narod, koji je ostao, takav, kakav jeste nakon svih teških perioda svoje istorije.

 

Dimitrije Stefanović: „Da li sad imate manastirsku parohiju?“

 

Otac Gavrilo: „Nemamo otkako sam se razbolio. Ima u Koprivnici mladi sveštenik. Otac Vasilije je sad jeromonah... To Vam je otprilike tako.“

 

Dimitrije Stefanović: „Vratio bih se na molitvu. Koji su kvaliteti  raznih vrsta molitve?“

 

Otac Gavrilo: „Ne razmišljam u tim kategorijama. „

 

Dimitrije Stefanović: „ Meni je  u akatistu molitva direktnija. Ovde sam individualniji u odnosu na temu, a u liturgiji smo svi zajedno.“

 

Otac Gavrilo: „ Liturgiju ništa ne može da zameni, evharistiju, epiklezu. Anđeli su prisutni.  Želim da ja Vas nešto pitam. Šta mislite da li je umna molitva jača, ili služba u crkvi?“

 

Većina prisutnih: „Bogosluženje.“

 

Otac Gavrilo: „ A šta ako bude zemljotres i crkveni objekat se sruši, ti ćeš i onda moći nastaviti umnu molitvu.“
 

 

 

Ovde prenosimo u nepotpunom obliku jedan dio razgovora, koji se vodio u širokim zahvatima, a ticao se duhovno-pokretačkog načela, i naših odnosa prema tome načelu kao osnovnom pitanju   kriza. Ovaj duhovni razgovor oca Gavrila u domu profesora Dimitrija Stefanovića nije završen i nastavlja se u raznim  oblicima dalje, a načeo je mnoga pitanja. Svi učesnici razgovora su bili bližnji i svi su bili dostojni sagovornici, čak i oni koji su mogli da iznerviraju oca svojim pitanjima. Ljubav je, kako se istaklo u razgovoru bila iznad svega.  Može se ovo  tumačiti na više nivoa s obzirom na dubine duhovnih temelja sudionika razgovora, ali i svakog primaoca  ovih reči, koji se nalazi u ulozi tumača.  

Otac Gavrilo je odgovarajući na razna pitanja   pokazao  celi jedan okean Božijeg milosrđa i  duhovne baštine, koji čoveku  stoje na raspolaganju, ali i način kako da se ophodimo sa tom baštinom izražavajući samokritički  u jednom momentu razgovora sumnju i u sopstveno duhovno stanje.  

Svega nekoliko dana nakon operativnog zahvata u jednoj beogradskoj bolnici, otac Gavrilo u novoj snazi nastavlja svoju misiju. On je i u bolnici akter.  Poteškoće sa kojima se na zdrastvenom  planu suočio i ljudi s kojima se u tom stanju susretao dali su mu nove uvide i životnu snagu.  Moramo pri tome uzeti u obzir da  duhovno-stvaralački  pristup,  koji je u ključu pravoslavne mistike,  upravo otvara u svoj svojoj širini prostor u nama  da se ta snaga izlije.  Ovo nije prvi put da se otac Gavrilo pokrenuo sa bolničkog kreveta i već po ko zna koji put on javno i delatno predstavlja verujućem čoveku svemogućnost Božije volje i ljubavi da ljudsko biće, pa tako i celu zajednicu  izvuče iz pogibeljnog bezdana, u koji svaka duša može da zapadne.

U jednom momentu, otac Gavrilo tvrdi da nema krize. Gledano svetovnim očima, ali ujedno shvatano jevanđeoskom  metodom   kriza se otvara ili rešava  zdravljem ili bolešću na duhovnom nivou i sumom otud proisteklih ideja i činova. Ovde se govorilo o konkretnim pitanjima iz životne prakse više ili manje verujućeg čoveka u pokušaju da se naznači duhovno-pokretački princip,  i otvori svest o njegovoj sveprožimajućoj dubini preko granica biblijske priče o palom Adamu. Zapostavljanje duhovno-pokretačkih principa  izaziva manifestacije krize, a to prodire u samu srž čovekovog bića i ljudske zajednice.
 

KOMENTARI SA FEJSBUK PROFILA O.GAVRILA