MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Oni, koji žive u pustinjama, imaju neugasivu čežnja prema Bogu, jer se nalaze daleko od metežnog života. (nedeljni Antifon, glas I) Tokom Velikog posta, pozvani smo da uložimo poseban napor, da se povučemo iz sveta, da za sebe – koliko to naše snage i prilike dozvoljavaju – stvorimo ”pustinju,” u kojoj bismo se potpunije usredsredili na našu duhovnu borbu. Kako bi nadahnuli napore i stekli jasnoću razumevanje svrhe, ohrabreni smo da čitamo o svetim podvižnicima, koji su živeli takvim životom. U Žitijima svetitelja, koja su nam dostupna, tekst koji sledi zaista je jedinstven. To je priča o pustinožiteljki iz 19. veka, koja se povukla u Palestinsku pustinju, kao sv. Marija Egipćanka, kojoj je to bilo naloženo od Boga. Ovu pustinožiteljku otkrio je monah Joakim Svetogorac (+1860), a zabeleženi razgovor koji sledi pruža retke detalje o njenoj uzvišenoj molitvi i odgovore na praktična pitanja, koja se tiču života u pustinji.
 
Ovaj tekst je objavljen u francuskom časopisu ”La Lumiere du Tabor,” odakle je preuzet i preveden na ruski jezik.
 
Tišina i samoća omogućavaju pustinožiteljima da oslobode svoj um i da se usresrede na svoje srce, kako bi potpuno posvetili sebe molitvi i prizivali najslađe Ime Gospodnje, ponavljajući s ljubavlju: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.”
 
Ova neprekidna molitva raspaljuje srce pustinožitelja, a njegova duša, nošena krilima ljubavi, uzdiže se ka sagledavnju božanske lepote, koja prevazilazi svaku drugu lepotu. Čovek zaboravlja na hranu i piće, na odeću i druge telesne potrebe.
 
Ali, došlo je vreme da se posvetimo našoj svetoj podvižnici, pustinožiteljki Fotiniji i njenom sagovorniku, ocu Joakimu.
 
 
Otac Joakim: - Molim Vas, Fotinija, da mi kažete kako ste izdržali samoću? Posle svega, čovek je po prirodi društveno biće.
 
Fotinija: - Priznajem da sam u početku strašno patila. Često, u polusnu, čula sam unutarnji glas, jer čovek je obdaren jezikom i ima potrebu da govori. Često sam u sebi čula glas koji me je dozivao:  - ”Žan, Žan,” to je bilo moje svetovno ime. To se dešavalo unutra, u meni, a ja sam mislila da dolazi sa strane. Gledala sam oko sebe, desno, levo, da vidim ko me to doziva. Tek kasnije, shvatila sam da je glas dolazio iznutra. Onda sam počela da se molim naglas i da vičem. Znate li Varnavu, starca koji živi u manastiru Sv. Save?
 
 Otac Joakim: -Da, dobro ga poznajem, jer sam i ja iz tog manastira.
 
-Zar niste čuli da dvadeset godina nije izašao iz manastir?
 
-Da.
 
-Zar ne znate da nikada ni sa kim ne razgovara?
 
-U manastiru sam više od dve godine. Nikada ga nisam čuo da govori. Kada smo bili zajedno u crkvi ili trpezariji nismo razgovarali.
 
-Zar ljudi ne govore da noću razgovara sam sa sobom, da viče?
 
-Da, ako ne spava noću, čujem ga kako viče, ali kažu da se bori sa demonima.
 
- Ne, ne bori se on sa demonima, već pati, kao i ja što sam patila. Čovek ima potebu da govori sa drugim ljudskim bićem. A kada ne postoji sagovornik, on razgovara sam sa sobom. Tvorac, Koji ovo dobro zna, kaza: “Nije dobro da je čovek sam.” ( 1. Mojsijeva 2,18)
 
Jednom, kada sam glasno vikala, čula sam lavež lisice. Ona je usamljena, kao i ja, pomislih. Onda sam je ugledala ispred pećine. Ućutala sam, uplašena da bi joj se mogle pridružiti i druge divlje životinje. Tokom prve godine mog života u pustinji mnogo sam patila; mislila sam da ću izgubiti razum. Sa velikim oprezom, da me ne bi primetili poludivlji Beduini, otišla sam jednom do mosta na Joranu, koji je udaljen oko tri sata hoda od moje pećine, i skrivena u žbunju promatrala ljude koji su prolazili. Uveče sam se vratila u svoju pećinu. Pala sam pred ikonu Majke Božije, koju ste videli na ulazu u pećinu, i dugo sam plakala. Moje suze su bile veliko olakšanje. Malo po malo, uz Božiju pomoć, počela sam da se navikavam,  a sada – slava Bogu – živim u miru, u nadi da ću primiti milost od pravednog Sudije na dan Njegovog drugog dolaska.
 
- Tokom Vaših borbi i patnji, da li ste osetili Božiju milost i pomoć Majke Božije, kojoj ste se molili?
 
- Naravno, Nebeska Carica, koju sam preklinjala, pomagala mi je; Ona me je izbavila od jedne zastrašujuće borbe pomisli, koja mi je bila poslata od neprijatelja čovekovog spasenja. Te pomisli su mi govorile: ”Uzalud si došla u pustinju. Nećeš se spasiti. Da si ostala u svetu i da si izabrala bračni život, živela bi kao prava Hrišćanka i lakše bi stekla spasenje. Šta si postigla u putinji? Ne činiš ništa dobro. Divlje zveri takođe žive u pustinji; samo se u svetu vodi prava borba. Hiljade i hiljade ljudi sačuvalo je svoje duše u svetu.”
 
Svi ovi demonski saveti izrečeni su kako bi me doveli do očajanja, kako bi me naterali da odem iz pustinje, kako bi me naterali da se vratim u svet i da se uhvatim u mrežu svojih sopstvenih želja.
 
- Da li ste bili svesni da je ovo dolazilo od demona?
 
-Da, u izvesnoj meri, bila sam svesna da su misli dolazile od demona, i da su me prisiljavale na unutarnju borbu. Ali, nedostajalo mi je iskustvo koje sada imam. Želela sam da umrem; molila sam se Carici Nebeskoj da me uzme iz ovoga sveta. I tada se Carica neba i zemlje pojavila predamnom i Božanska svetlost me je obasjala. Videla sam je, a u dubini svoje duše čula sam Njen glas, kako mi govori: “Ne boj se, položi svu svoju nadu na Mene.”
 
Odjednom, tama koja je pomračila moju dušu nestala je, a misli su me napustile. Moje srce bilo je ispunjeno radošću. Nakon obilnih suza, zahvalila sam Tvorcu neba i zemlje i počela da pevam:
 
Dostojno jest, jako voistinu, blažiti Tja Bogorodicu,
Prisnoblaženuju i Preneporočnuju, i Mater Boga našego.
Čestnjejšuju Heruvim, i slavnjejšuju bez sravnjenija Serafim,
bez istljenija Boga Slova roždšuju, suščuju Bogorodicu Tja veličajem.
 
Od toga dana živim u miru, i proslavljam dan, kada je me je nebeski Otac udostojio da dođem ovde i izbavio me iz metežnog sveta.
 
-Da li ste od tada imali neka druga viđenja?
 
-Ne toliko jasna. Ali, kada se molim, osećam radost u svom srcu, kada čitam službu sa akatistom Presvetoj Bogorodici, ispunjena sam radošću. Često tokom molitve moj um se uzdiže i prebiva u lepoti nebeskog života, večnoga života,  i moja duša biva opčinjena. Moja sreća je potpuna u ovoj pustinji, da je ne bih menjala ni za sva kraljevstva sveta, a moju pećinu ni za jednu raskošnu palatu.
 
-Zaista ste blagosloveni.
 
-Vi ste rekli ”blagosloveni.” Ali, na kraju, čovek jeste stvoren za večnu sreću i radost. Zar sveti Oci ne govore da je Bog stvorio Carstvo Nebesko za čoveka? Bog nema potrebu za bilo kim. Svet koji je On stvorio nije dodao Njegovoj slavi – On je život, blagoslov, sreća i radost bez kraja. Bog se proslavlja u Sebi. Spasitelj kaza: ”Iziđoh od Oca, i došao sam na svet; opet ostavljam svet, i idem Ocu.” (Jovan 16, 28) Ovde Spasitelj govori o Njegovoj čovekovoj prirodi, jer kao Bog, On nikada nije bio odvojen od Oca, u skladu sa rečima: ”Jedinorodni Sin koji je u naručju Očevom, On ga javi.” Slično ovome, čovek je postao od Boga i on se mora vratiti Njemu, ali greh smeta tom povratku. Ako čovek razume svoj priziv, sve će žrtvovati, samo da ne bude odvojen od Oca nebeskog u večnom životu, koji će doći.
 
-Recite mi, da li osećate ushićenje dok se molite?
 
-Bog je najveće dobro; približavajući se Bogu, naravno ne čulnim putem, jer Bog je duh i svuda prisutan, već kroz nastojanja srca i dobrim delima, čovek postaje ”srećan i blagosloven.”
 
U molitvi čovek se susreće i opšti sa Bogom. Kada se moli u čistoti, u Duhu Istine, kada se u čistoti srca pokloni Bogu, onda on postaje srećan i blažen, po meri svojih dobrih dela. Često se dešava da se osoba moli, i kada  to čini u Duhu i Istini, njegov um se uznosi na Nebo, gde se udostojava Božijih viđenja. Tada sagledava Božiju tvorevinu ne telesnim, već duhovnim očima. On čuje nebeske reči, koje nije u stanju da ponovi, jer oni koji nisu dostigli isti stepen duhovnosti, ne mogu razumeti ove stvari, koje se po svetim apostolima ne mogu iskazati. Zašto? Jer oni koji nisu dostigli duhovni nivo apostola, ne mogu to da razumeju. Istu stvar je Spasitelj rekao Nikodimu: “Kad vam kazah ono što je zemaljsko pa ne verujete, kako ćete verovati ako vam kažem ono što je nebesko?” (Jovan 3,12)
 
-Da li se ikada dogodilo da ste proveli sate u sozercanju, kao sv. Arsenije?
 
-Da. Često dok se molim, moj duh pada u sozercanje; ostanem satima nepomična, gledajući mojim duhovnim očima dobra koja je Bog pripravio za one koji Ga ljube; gledam anđele, duše svetih, koje su pune radosti i prizor punoće slave koja izvire od božanskog Prestola, i  onih koji neprestano slave Trojedinog Boga. Ja ne prebivam po celu noć u ovom stanju, kao avva Arsenije, jer ja ne posedujem njegovu snagu; ja ne mogu da podignem ruke k nebu u sumrak i da ih spustim u zoru, kako je on to činio. Ja sam mlada, bojim se da sebe ne povredim; moja fizička slabost ne dozvoljava mi da praktikujem ekstremni asketizam. Sveti Oci, koji su bili jaki i iskusni, sebi su mogli to da dozvole. Ali, mi smo slabi u duši , i ako Bog - Koji voli ljude – ne dođe da nam pomogne, ne bismo bili u stanju da išta dobro učinimo. ”Bez Mene ne možete činiti ništa,” rekao je Spasitelj.
 
-Pored mislenih napada, da li ste od demona stradali na neki drugi način?
 
-Sećanja su me vraćala u svet i ono što je u svetu; ali to nema nikakvog uticaja na moju dušu, koja je bestrasna.
 
-Recite mi, Fotinija, kada se molite, da li Vaše srce gori onom toplinom, onom ljubavlju prema Hristu, o kojoj je Gospod govorio: ”Dođoh da bacim oganj na zemlju; i kako bih želeo da se već zapalio!” (Luka 12,49)
 
-Ah! Taj oganj uvek gori u mom srcu. Ponekad se plamen u mojoj duši razgori tokom molitve, da ako bi danas postojali takvi progoni kao u davna vremena, ja bih hitala da postradam mučeničkom smrću, da prolijem krv do poslednje kapi za Hrista Spasitelja mog! Šta ovaj Božanksi plamen budi u meni! S vremena na vreme, pokrenuta mojom svesrdnom ljubavlju prema Isusu, padam na kolena, plačem i vičem: ”Gospod je moj Spasitelj, moj Iskupitelj, moj Ženik, moj život, moje biće!”
 
- Da li osećate neku unutrašnju promenu u tom momentu?
 
-Da, osećam Božansku obnovu i izgleda mi da u dubini srca vidim našeg Spasitelja koji mi govori: ”Ne boj se, to sam Ja.” A nakon toga, prisetim se Njegovih reči: “Dođoh da bacim oganj na zemlju i kako bih želeo da se već zapalio.” Priklonim svoju glavu na grudi i kažem: ”Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me!” Razmišljam samo o Gospodu Isusu Hristu. Kada se plamen ugasi, ustanem, otpevam himnu ili psalm, i krenem na posao - kuvam trave, ili ih prikupljam, sečem drva, čistim moju pećinu... Sveti oci govore da moramo da brinemo i za telo, da ne dozvolimo da propadne, jer je ono kao motor za našu dušu - zajedno funkcionišu. A telo je podložno eksplozijama, ono treba da se zauzdava, ne treba da se uništava. Čovek mora da održava umerenost, kako nas Spasitelj uči: ”Daj caru carevo a Bogu Božije.” Svaki onaj koji je prekršio ovaj zakon  i dozvolio sebi da pretera, podstaknut demonima, nije učinio išta dobro: neki su poludeli, drugi umrli od gladi -  odbijajući zemaljsku hranu, kako to sv. Jefrem Sirin opisuje u slučaju dva monaha, jedan se ozbiljno razboleo i morao da odustane od svog teškog podviga. Iznad svega, neophodno je da sačuvamo razboritost.
Sebe održavam u dobroj kondiciji, kako bih izbegla takve ili slične poremećaje. Kada izađem napolje, zbog nekog neophodnog posla, oko 10 sati ujutro, vratim se u svoju pećinu čim napolju ugreje. Moja pećina, kao što vidite, ima posebnu milost: leti je u njoj hladno, a zimi toplo. Kada se vratim u moju palatu čitam Časoslov, pevam do podneva, nakon čega pojedem ono što mi je Nebeski Otac podario.
 
- Idući pustinjom, da li se plašite od susreta sa poludivljim Beduinima?
 
-Naravno. Ali, polažem svoju nadu na Gospoda i Spasitelja. Takođe pokušavam da budem oprezna. Arapski je moj maternji jezik, što mi omogućava da razumem šta oni govore. Kao svi Arapi, glasno razgovaraju, tako da još iz daljine mogu da čujem njihove glasove i da preuzmem mere predostrožnosti.
 
-Da li ste pronašli pčelinje košnice u pustinji?
 
-Da, u nekim ruševinama i šupljinama, u liticama planine, pronašla sam košnice pune meda. Sakupljam med uvek, osim u leto, jer med u letnjem periodu može da izazove povišenu temperaturu. Pčele vole mesta koja su nedostupna. Veoma pametno biraju svoja staništa. Ali ja sam dobar planinar. Pčele nikada ne prestaju sa radom – ni zimi ni leti. Zaista, ovo mesto je zemlja meda, kako je opisano u Pismu.
 
-O čemu razmišljate za vreme odmora, kada ne prebivate  u molitvi?
 
-Ali ja se stalno molim – kada jedem, kada hodam, kada sečem drva; šta god da radim, ja uvek ponavljam molitvu: ”Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.” Čak i kada spavam, moje srce nastavlja da ponavlja ovu molitvu. O, kako je milostiv Otac Nebeski! Nemoguće je shvatiti Njegovu bezgraničnu ljubav prema čoveku - Njegovoj tvorevini. Ako održavamo Njegove Božanske zakone, On na nas izobilno izliva Svoju dobru volju. Da li znate šta je to – dobra volja Božija? To je punoća blaženstva, to je radost, sreća, kao što je Dionisije Areopagit tako divno objasnio u svojim spisima. Od Boga, on kaže, dolazi prosvetljenje; ova svetlost sija i ispunjava blaženstvom sve činove nebeskih duša, naročite svetitelje, jer je čovek, po rečima Jevanđelja, stvoren po liku i podobiju Božijem.
 
-Da li mislite da su svetitlji prevazišli u slavi nebeske Anđele?
 
-Da. Oni su daleko superiorniji, jer Sin i Reč Božija, Drugo Lice Presvete Trojice, uzeo je na Sebe ljudsku formu i postao čovek od Prevete Bogorodice. Deva Marija, majka našeg Boga je predpostavljena svima i veliča se iznad nebeskih sila. Njoj pripada mesto odmah posle Svete Trojice, a sveta Crkva s pravom peva: ”Časniju od Heruvima i neuporedivo slavniju od Serafima,” jer je Ona bila presto Hristov, Cara Nebeskog, nosila je u svojoj utrobi Boga. Među svim generacijama na zemlji, Ona je bila izabrana kao najsvetija od svih, da služi kao stanište našeg Spasitelja  i Boga, kako bi put ka spasenju mogao da bude otvoren.
 
-Da, verujem u to, kao i svi pravoslavni Hrišćani. Ali, ja bih Vas zamolio da ponovite ono što ste upravo rekli o čovekovom predodređenju.
 
-Čovek ima uzvišen priziv jer je stvoren po liku i podobiju Božijem, on mora da se vrati Bogu, kako bi okusio Njegovu slavu i beskrajno blaženstvo. Bog je izvor blaženstva, i ko god sa Njim komunicira, postaje blagosloven. Večni život, blaženstvo, carstvo, radost, ushićenje, raj, sreća – sve ovo je sadržano u Bogu. Ja sam Vaskrsenje  i Život, kaže Spasitelj. Iz ovoga sledi da se onaj, koji je u opštenju sa Bogom, nalazi u stanju blaženstva. Pakao, koji Spasitelj naziva večnim mrakom, jeste lišavanje Božije blagodati, odvajanje od Boga, ne samo materijalno - prostorne, već i moralne. Tu vlada večna tama. Šta je tama? To je odsustvo svetlosti, a istovremeno i odvajanje od Carstva Nebeskog. “Carstvo” u reči Spasiteljevoj označava blaženstvo. Bog je najviše dobro. Što je osoba bliža Bogu kroz dobra dela, biva blagoslovenija i srećnija.
 
Greh je najveće zlo. Što se osoba više udaljava od Boga – ne fizički, već moralno, zbog greha – to je nesrećnija. Ko škrguće zubima? Onaj koji je u stanju nesreće ili drugim rečima, onaj koji živi u grehu. Ko gori u ognu neugasive tiranije? Onaj koji zna da je odgovoran za svoju nesreću. Gde je centar neugasivog i večnog ognja? U srcu grešnika, kako Gospod otkriva u propovedi o bogatašu i Lazaru. Pakao – to nije ništa drugo do lišavanje Božanske blagodati. Šta je bolest ako ne lišavanje zdravlja? Šta je tuga ako ne gubitak sreće? Sveto Pismo nam govori da su demoni pre pada bili svetlosni, dobri anđeli. Pošto su sagrešili, izgubili su Božasnku blagodat i postali mračni, zli, odvratni. Izgubivši Bižanski sjaj, koji daje svetlost i radost, sahranjeni su u mraku. Kao pijana žena koja, pateći od mamurluka, pokušava da još više pije, tako i oni misle da kroz veća sagrešenja mogu da ostvare slobodu i mir. To je pogrešno; oni će uvek patiti jer ih greh udaljava od Svetlosti i baca ih u još veću bedu, koju Svetitelj naziva oganj večni pripravljen đavolu i anđelima njegovim.
 
Otpadanje od Boga - to je najveća kazna. Ponavljam - ovo je moralno odvajanje, ne fizičko odvajanje.  Ali čovek je pozvan da učestvuje u Božanskoj blagodati, zahvaljujući milosti Božijoj i činjenju dobra.
 
-Kako ste uspeli sve ovo da shvatite, kako čovek oseti blaženstvo još u ovom životu,  i kako je nepravedan čovek nesrećan?
 
-Čitali ste naravno kako je sv. Arsenije Veliki podizao svoje ruke za molitvu, kada bi sunce zašlo, i ne bi ih spustio dok se ono ne bi ponovo rodilo na istoku. Gde je boravio duh oca Arsenija tokom noći, kada je neprekidno stajao sa rukama podignutim? Naravno na Nebu. Šta je video? Slavu Nebeskoga Oca. I on je likovao, jer je njegovo srce bilo uvereno da će doći dan kada će se pridržiti ovoj slavi. Na taj način, onaj koji se moli u Duhu i Istini  i probija nebesa duhom svojim, uzdiže se  i dolazi do prestola Božijeg. Pošto je ovo postigao, on ne želi da bude otuđen, želi da zauvek promatra slavu Nebeskog Oca, Izvora života, radosti, blaženstva.
 
Taj oganj koja me privlači do mučeništva nije materijalne prirode; već živa voda koja govori unutar mene: “Idi Ocu...”
 
-Recite mi, da li se Vaš duh uznosi tokom molitve?
 
Moj duh je često na Nebu. Svaka misao o ovozemaljskom nestaje, a srce je ispunjeno radošću i zadovoljstvom. Vatrena ljubav prema Hristu raspaljuje moje srce u tolikoj meri, da, ako bih mogla, poletela bih, samo da bih večno prbivala u blaženstvu nebeskih dvorova. Kada ih je car David ugledao, uzvknuo je: “Ko bi mi dao krila golubinja? I ja bih odleteo i počinuo.” (Psalm 54: 6) Tu, gore, je istiniti život, gore je odmor, večno blaženstvo; iznad je sjaj Božanske svetlosti nebeskog Oca – ne za telesne oči, već za oči duše, u samoj dubini srca. Onaj koji čini dobra dela ima predukus blaženstva još u ovom svetu...Avva Pambo je govorio da, ako bi nebo i zemlja iznenada nestali, njegovo srce ne bi iskusilo nikakav strah. Šta ga je podstaklo da tako govori? Blaženstvo koje je u njemu. Bio je stalno u stanju dobrog, bio je sjedinjen sa Bogom, on se preobrazio duhovno i sav jad, sva tuga, nestali su iz njegovog srca, koje je bilo ispunjeno duhovnom radošću. ”Činenje dobra,” govorio je božanski Zlatosut, ”sjedinjuje čoveka sa Bogom i on dobija nasleđe u Carstvu Nebeskom.” Onaj koji se trudi da čini dobro, čak i u ovom životu, okuša sladost radosti koju oseća u sebi.
 
Nasuprot tome, kada zbog greha ta Svetlost ne sija više u duši, čovek je ispunjen tugom, bolom, uzdisajem, suzama, strahom, tamom. Kada sam još uvek bila u svetu, poznavala sam ljude koji su uživali bogatstva i slavu i druge stvari, ali su bili nemoćni pred licem bolesti; očajavali su pred licem smrti. Samo pomisao na smrt ih je ispunjavla užasom. I poznavala sam druge koji su zbog svojih grehova pronašli sebe u središtu potpune tame, i odbijali da čuju bilo kakvu reč o večnom životu i večnosti, ili o Pravednom Sudiji  i Sudnjem Danu. Uznemirenost i osećanje užasa koje bi ih uhvatilo bile su znak nedostatka blagodati  i predukus večnih muka, odnoso pakla.
 
Kada bi čovek znao šta je  u njegovom najboljem interesu, poželeo bi i hiljde smrtnih trenutaka, samo da ne izgubi pravi put koji je sveto Jevanđelje otvorilo pre nama, stazu koja nas vodi u blagosloveni i večni život.
 
-Ovde se Fotinija ućutala; njeno srce je bilo prepuno ljubavi, plakala je. Bila je duboko ganuta. Želeći da prekinem ovo ćutanje upitao sam: tokom molitve, kada je Vaš um uzvišen, šta vidite?
 
-Ti stalno postavljaš pitanja o tajnama. Već sam rekla da tokom tog vremena ja više ne osećam da sam od ovoga sveta, iako je moje telo na zemlji. Ja više ne vidim ništa materijalno, više ne osećam ništa zemaljsko, jer je moj duh u Božanskom svetlu gde čuje – ne telesnim ušuma,već duhovnim – anđeosko pojanje domaćina, pojanje Božije. ”Svjat, svajt...Gospod Savaot, ispoln nebo i zemlja slavi tvojeja...”Kada je moj duh u sozercanju, moje srce gori ljubavlju prema Isusu i zajedno sa Pavlom uzvikuje: ”Živim ne ja nego u meni živi Hristos.” (Gal. 2,20)

Kada dođem sebi, moje srce nastavlja da gori ljubavlju prema Spasitelju, plačem...Onda sam svesna svog ništavila i svesna sam, potresena sam, zbog beskrajne  ljubavi Oca Nebeskog prema čoveku – Njegovoj tvorevini. Priklanjam glavu, prekrštam ruke  i govorim: ”Ko sam ja, jadna? Šta sam uradila da me poseti Gospod?” Ništa! Kličem: “Gospode, pun dobrote! O najveće Dobro! O Božanska Ljubavi! O nebeski Oče! Slava Tvom svesvetom Imenu! Jer ako Ti projavljuješ takvu ljubav prema meni, koliko je velika Tvoja milost prema istinskim slugama Tvojim.” Ako ja – koja nisam  učinili ništa dostojno  – bivam ispunjena Božanskom radošću i predukusom nebeske i božanske lepote, kakva je tak radost onih koji su pobedili svet i njegovog kneza, i koji su poneli vence pobede?
 
-Ovde je Fotina ponovo ućutila. Bio sam ganut; duhom sam bio van ovoga sveta. Promatrao sam njeno lice. To nije bilo lice ljudsko, več lice anđela.
 
“Kroz istinsku ljubav prema Bogu možemo pobediti strasti. Ljubav prema Bogu je sledeće: Da izaberemo Njega radije nego svet, i dušu radije nego telo, da prezremo stvari ovoga sveta i posvetimo se Njemu kroz samokontrolu, ljubav, molitvu, psalmopojanje...” Sv.Maksim Ispovednik, III vek; ”O ljubavi.”
 
Reč urednika: Ovaj retki intervju sa pravom pustnožiteljkom iz modernog vremena mora da se posmatra u odgovarajućem kontekstu. Poput čuvenog “hodočasnika” iz čuvenog klasika ”Put hodočasnika,” ova pravedna žena Fotinija vodi se Jevanđeljem i spisima svetih Otaca. Spoljašnjost njenog života u pećini, u negostoljubivoj Palestinskoj pustinji, ne sme se pogrešno razumeti kao njen cilj. Niti onaj koji ove redove čita treba da teži nekom ”tajanstvenom” stanju, koje je Fotinija iskusila. Umesto toga, njeno potpuno posvećenje Bogu i Njegovom Proviđenju treba da nas inspiriše i uteši. Živeti samo za Boga jeste teško za one koji žive u svetu, ali nije ne moguće. Na mnogo malih načina moguće je podići svoje srce na Nebo tokom dana, usred mnogobrojnih borbi i teškoća – čak i u jeku kućnih poslova! I svaki napor da se ”srce uzvisi” Bog vidi i nagrađuje, bez obzira koliko to bilo malo i prolazno.     

Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljak
3 april 2012 god.                                                                                                                                               
 
Izvori: http://roca.org/OA/87/87g.htm
            http://roca.org/OA/88/88d.htm