MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Zamolili smo sveštenika Maksima Pervozvanskog, glavnog urednika časopisa «Naslednik», i oca osmoro dece da nam odgovori na neka pitanja o duhovnoj prirodi posta, o tome kako pravilno dočekati Novu godinu koja pada u vreme Božićnog posta..

Ljudi koji su vaspitani u sovjetskim tradicijama smatraju da je post izmišljen u carska vremena da bi se sprečili neredi nedovoljno uhranjenog naroda. Prema mišljenju stanovništva koje je lojalnije nastrojeno prema Crkvi, post je crkveni pronalazak koristan za zdravlje u vidu besplatne i dobro proverene dijetologije za sve slojeve stanovništva. Verujući shvataju post kao nešto sasvim drugo, a pre svega više kao duhovnu pojavu nego kao telesnu.

- Sveti Tihon Zadonski je rekao da je samo telesni post bez duhovnog ništa, da mnogi poste telesno ali ne i dušom. U vezi sa navedenim citatom postavlja se pitanje: zar mi ne treba da postimo duhovno sve vreme, a za vreme postova da poštujemo upravo uzdržanje od hrane?

- Da bismo odgovorili na postavljeno pitanje treba da najpre definišemo šta je to post.

Govoreći o uzdržanju u postu, treba imati u vidu da to nije uzdržanje od nečega što je loše, već od nečega što je dobro. Takva vrsta uzdržanja postoji i van posta. Naprimer, ako smo u crnini, uzdržavamo se od zabava, to jest od stvari koje su potpuno prihvatljive u drugo vreme. A od toga što je samo po sebi loše, treba da se uzdržavamo sve vreme. Ali nema ničeg lošeg naprimer u tome što pijem mleko, ili čitam knjigu, ili slušam muziku. Meni se to svidja, ja time ne činim nikome štetu, čak ni samom sebi. Ali za ta dela, koja su čak neškodljiva, postoji nešto zajedničko, a to je: radim ono što mi se svidja. Da, postoje nedopustive stvari: štetne, grehovne, opasne, i ja ih ne radim, već prosto radim ono što mi se svidja. U postu se svesno uzdržavam od toga – što mi se svidja.

Na osnovu ovog principa, neki sveštenici kažu da deca u postu treba da se uzdržavaju od slatkog (umesto proizvoda koji su propisani crkvenim ustavom). To se preporučuje iz dva razloga. Kao prvo da previše ozbiljnim uzdržanjem ne bi poremetili nešto u organizmu koji se razvija. Kao drugo, pošto sva deca vole slatko, s ciljem da ih ograniči upravo u tome što im se svidja. Ja sada neću govoriti o tome da li to treba raditi ili ne, i da li je to pravilno ili nepravilno. Ja želim da objasnim princip posta – kao uzdržanje od toga što nam se svidja, za šta smo veoma privezani, na šta smo navikli, ali što samo po sebi nije loše.

- Zbog čega u vreme posta neprekidno nastaju eksplozije gneva, zlobe i sličnih negativnosti?

- Ako govorimo čisto psihološkim jezikom, onda savremeni čovek neprekidno živi u stresnom stanju, a tog stresa se oslobadja time što radi ono što mu se svidja i što ga raslabljuje. Kada se toga liši, stres se pojačava, i čovek počinje da se gnevi, osudjuje itd. Na taj način post omogućuje da uvidimo svoje sopstvene strasti, koje počinju da isplivavaju na površinu. U tome je delimično jedan od smisla posta – spoznati sebe u pravom svetlu. Mi veoma često živimo ne videći sami sebe. Čak iako smo veoma skloni nekim strastima naprimer razdražljivosti, mi smo na njih već navikli i ne primećujemo ih. Post ih razobličava i daje nam mogućnost da ih uvidimo.

Treba primetiti da za neke vernike post predstavlja samo akt poslušanja Crkvi, jer zbog navike on kod njih već ništa ne razobličava. Mnogi i u obično vreme vode dovoljno uzdržan način života, tako da im post čini 200 dana u godini. Ali ako nekim ljudima post ništa ne razobličava, on većini ljudi omogućava da vide sebe sa strane. Ti vidiš u kakvo stanje upadaš i ne možeš sa sobom da izadješ na kraj. To je povod da shvatiš da si razdražljiv čovek i da treba da počneš s tim da se boriš.

Ali to nije povod da se ne posti. Treba znati za tu zakonomernost i biti spreman za nju. Takodje treba pojačati molitvu. Ako stalno ne čitate jutarnje i večernje pravilo onda to treba početi raditi. Možda treba da počnete da radite i poklone, ili da idete češće na službe u crkvu. U postu se bavimo pokušajem da malo očistimo svoju dušu, a za tako nešto dušu treba ispunjavati. Nije rečeno samo «uklanjaj se od zla» već «uklanjaj se od zla i čini dobro». To znači da ako svoju dušu ne budemo ispunjavali dobrom, ona će biti ispunjena zlom. U tom smislu je korisno čitanje duhovne literature, što takodje predstavlja sastavni deo posta. Ako recimo čitate dobru istorijsku literaturu onda ima smisla zameniti je u postu sa duhovnom, kako bi se vaše misli i osećanja usmeravale ka uzvišenim stvarima.

Bezuslovno knjige iz istorije predstavljaju dušekorisnu literaturu, ali možda se i od toga treba uzdržavati. Ako čitate detektive, od kojih obično ne možete da se odvojite, a da ne govorim o Darji Doncovoj, onda se u postu naravno od toga treba uzdržavati i čitati istorijske knjige. Takodje treba biti razuman u izboru duhovne literature. Ne treba čitati prvu knjigu koja vam je dopala ruku, ili onu koju smatrate najpravilnijom. Treba čitati ono što vam se svidja. U velikim pravoslavnim knjižarama ima nekoliko hiljada raznih knjiga. Ako kod kuće nemate sopstvenu bogatu biblioteku, ima smisla svratiti u knjižaru, provesti u njoj pola sata-sat prelistati knjige i izabrati ono što bi vam bilo interesantno.

- Kako odrediti razumnu sredinu, svoju meru uzdržanja?

- Kao prvo, opitnim putem, kao drugo savetom opitnog učitelja, sveštenika, ako on postoji. Ali u drugom slučaju važno je shvatiti da ne živeći u manastiru pod neprekidnim nadzorom duhovnog učitelja, a dolazeći u crkvu s vremena na vreme i jednom mesečno detaljno razgovarajući sa sveštenikom, i kratko se ispovedajući jednom u nedelju-dve, nemate mogućnost da vas sveštenik realno sagleda i da vas vodi. U većini slučajeva sveštenik prosto translira neka pravila. Ali on nema uvek mogućnost da pristupi individulano. Ima situacija kada čovek živi po poslušanju. Ali u većini slučajeva to nije tako. I zato ne treba čak ni «igrati» na to i misliti da živimo po poslušanju, kada u stvari živimo po savetu. Naravno duhovnik treba da zna kako postite i čega se lišavate. I naravno treba slušati savet sveštenika jer on ima iskustva te će vam nešto i podkazati i na nešto vas upozoriti.

- Poznato je da su se fariseji veoma brižljivo pridržavali zakona pa tako i u odnosu na post, ali im to nije smetalo da odbace Boga. Kakvo je vaše mišljenje po tom pitanju?

- Važno je shvatiti sledeće: kada čovek počne da čini neko dobro delo, da nosi podvig telesni ili duhovni, onda se pojavljuje ozbiljno iskušenje da počne sebe da smatra boljim od drugih. Naprimer ako ti počinješ da živiš kao pravoslavan čovek, ti sebe smatraš mnogo gorim od svih ostalih pravoslavnih, ali već u poredjenju sa onima koji su van crkve, smatraš se boljim. Treba se truditi to izbegavati. Ne treba smatrati da post predstavlja vašu zaslugu, to je samo metod da se pomogne samom sebi. To nije zasluga niti podvig u tom smislu da ste učinili nešto veliko i postali bolji, čistiji i iznad drugih. Prema drugima ne treba da se odnosimo nadmeno ili sa osudjivanjem.

- Ali post nas objektivno čini i čistijim i boljim. Zar to nije normalno da se time ipak malo pogordimo?

- Ne, to nije normalno. To je kao negativ koji želimo da izbegnemo ali je to veoma komplikovano. Zbog čega su fariseji prozvani u istoriji zajedničkim imenom, iako su to bili konkretni ljudi i sigurno ne najlošiji? Farieseji su bili potencijalno bolji deo izrailjskog društva, to su ljudi koji su se trudili da ispunjavaju zakon. Danas u Rusiji 80% stanovništva nazivaju sebe pravoslavnima, ali veoma mali broj realno pokušava da živi po zapovestima, posećuje hram Božiji i ispunjava crkvena pravila. To su kao neki najsavremeniji fariseji u dobrom smislu te reči. Druga je stvar što ispunjavanje pravila, težnja da se živi pravedno, onako kako je pravilno, veoma često dovodi do preuznošenja svoje sopstvene pravednosti. Čovek počinje da smatra da ukoliko je on nešto uradio znači on je sada dobar, i nečega dostojan.

- Šta raditi u vezi toga?

- Stvar je u tome što se s Bogom ne sme igrati igra: Ti meni ja Tebi to jest računati na to da ukoliko sam ja nešto uradio znači ja sam postao nečega dostojan. To u principu ne funkcioniše. Ko je od nas čistiji i bolji – to je veoma diskutabilno pitanje. Ne kaže se slučajno u Svetom Pismu da će mitari i bludnici pre vas ući u Carstvo Nebesko. Zbog čega su oni realno bolji od nas vernika? Ne, prosto oni imaju iskreniju i čistiju težnju da budu bolji, težnju da budu sa Bogom, težnju ka Hristu. U tome je opasnost zakona: duša ispunjena nečim pseudoduhovnim, postaje zatvorena za istinsko primanje Boga.



Što se tiče toga šta s tim raditi, kao prvo treba shvatiti da smo mi svi različiti i Gospod nije prizvao pravednike već grešnike na pokajanje. Apostol Pavle kaže – nema medju vama mnogo umnih, nema medju vama mnogo razumnih, nema medju vama mnogo poznatih. To jest u stvari mi ljudi koji smo došli u Crkvu samo smo pozvani da postanemo so zemlji i svetlost svetu. I zbog toga treba neprekidno po tom pitanju da slušamo zaslužene prekore: «Vi takvi pravoslavni idete u crkvu, ali pogledajte kakvi ste. Vi ste prosto loši ljudi čak i po opšteljudskim kriterijumima: zli, zavidni, nepravedno osudjujete, neprekidno nešto zahtevate od drugih». Koliko puta sam mogao da čujem od muževa parohijanki odgovor na pitanje: «Zašto ne ideš u crkvu?» - «Moja žena ide. I svaki put se vraća tako zlovoljna i navali na mene. Šta ja tamo da radim? Ja ne želim da postanem takav, bolje da u Boga verujem tiho, kod svoje kuće». To jest ispunjavanje pravila crkvenog života ne znači da smo već postali bolji. Ipak to ne znači da ne treba da poštujemo zapovesti i da prestanemo da idemo u crkvu. To bi takodje bilo nepravilno.

Post treba shvatiti kao borbu a ne kao period posle koga postaješ bolji. U savremenim školama i savremenim porodicama, čak i pravoslavnim, ne uči se ništa o iskustvu te nevidljive borbe. A mi kada počnemo da postimo stupamo u borbu sa drevnim neprijateljem ljudskog roda, iskusnim, jakim. Pritom ne ulažemo napore da izučimo pravila te borbe ili čak prosto prenebregavamo ozbiljnost situacije, isto kao u sledećoj anegdoti: Vasilije Ivanovič je došao u Japan i imao je tamo susret sa karatistom. Kada se vratio, pitali su ga: «I kako je bilo?». A on je odgovarao: «A kako – blesav sam. Pošao sam sa golim štapom protiv sablje». Tako i mi, krećemo u borbu sa golim štapom protiv sablje. Ne shvatamo kako neprijatelj deluje protiv nas. I idemo u tu borbu sa gordo razvijenim zastavama misleći da ćemo lako osvojiti to mitraljesko gnezdo, a to se realno ne dešava. I ima mnogo postradalih.

- Da li možete da posavetujete neku literaturu na tu temu?

- «Nevidljiva borba» Nikodima Svetogorca, «Šta je to duhovni život i kako ga voditi» svetog Teofana Zatvornika, može se čitati Nil Sorski koji je napisao dobru debelu knjižicu «O duhovnom životu». Treba znati elementarne stvari, kako je duša ustrojena, koji zakoni postoje u njoj, šta su to pomisli koje primamo, kako da se odnosimo prema njima. Treba shvatiti kako sve to funkcioniše, a mi to ne razumemo i hvatamo se u najjednostavnijim minskim poljima, bivajući daleko od pozicije. Odrekli smo se mesa ili pravimo trideset poklona dnevno, čitamo pravilo i Pokajni kanon i mislimo da smo spaseni. Ali to je glupo i naivno. Rad nad dušom je najsloženiji proces. Pokušajte zaista da se odreknete neke svoje navike, pokušajte da izmenite svoju dušu samo pet centimetara. I biće teško. A mi mislimo da smo sveti. I to je jedan od najvećih problema i ja ne znam kako mu pristupiti.

Naše strasti nikud ne nestaju, one samo jačaju, pronalaze nove forme, transformišu se, mimikriraju, prelaze iz jedne forme u drugu. Promeniti sebe je veoma teško, postati istinski bolji je najteži proces. Ali to ne znači da mi ginemo. Da li je razbojnik na krstu postao savršeniji, da li se približio svetosti, zašto ga je Bog spasao? Zbog toga što je priznao svoje nesavršenstvo. Realno, objektivno nesavršenstvo.

- Prelazeći na temu telesnog posta, želela bih da razjasnim sledeće pitanje. Čula sam da postoji nekoliko stepena poštovanja posta. To jest zna se da se u vreme posta ne jede meso, ptica, mlečni proizvodi, jaja, puter. A šta je sa ograničenjima u ribi ili biljnoj masti – da li je to prema sopstvenim snagama? Da li su pravila posta za sve jednaka ili postoji nekoliko stepena: za monahe, za mirjane?

- Pravila posta su za sve jednaka. Postoji crkveni ustav koji se realno ne poštuje, i postoji opštecrkvena praksa koju je poželjno poštovati. Pritom treba svemu razumno pristupati. Božićni post kao i Petrovski su sa ribom. Ja neću sada govoriti o tome šta je u ustavu napisano, to se može pročitati. Po opštecrkvenoj praksi to je post u kome se uzdržavamo od mesa i mleka, ali je razrešena riba i biljna mast.

-Svaki dan?

- Ovde postoji razna praksa. Ako je strogo onda je riba razrešena u veoma ograničenoj količini.

- Kojih pravila da se pridržava srednjestatistički verujući mirjanin koji je ne tako davno ocrkovljen?

- Treba da posti tako kako je prihvaćeno u opšteprihvaćenoj praksi: ne jesti ribu sredom i petkom. Ako neko može više da se približi ustavu, jesti ribu subotom i nedeljom (Božićni i Petrovski post), dok biljna mast takodje nije razrešena svaki dan. Sva pravila su detaljno opisana u Tipikonu. Tamo je naprimer rečeno da ukoliko je polijelejna služba, onda se riba može jesti. Ali kako ćete vi to da odredite: kada je polijelejna služba, a kada ne? Vi ne idete svaki dan u crkvu. U praksi se pravila Tipikona obično ne poštuju strogo, uzimajući u obzir delimično naš severni koeficijent. Prema nepisanom pravilu, biljna mast se jede uvek, a riba do drugog januara. Od drugog januara počinje post bez ribe. Proizilazi da se riba još može jesti za Novu Godinu.

- Da li postoji još nešto važno što treba zapamtiti u vezi posta?

- Postoji nekoliko razloga zbog kojih poštujemo post. Govorili smo o tome da uzdržanje u postu izoštrava naše osećaje, ali s druge strane i našu sposobnost za primanje duhovnih stvari. Sit stomak je gluv za učenje i molitvu. I zato da bismo mogli da osetimo Boga i vodimo smisaoni duhovni život, potrebno je da budemo uzdržani.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3513.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic