MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 
Reč autora: Život voljene mati Teosemni bio je ispunjen mučeničkim podvigom, samoodricanjem, tihovanjem i poniznošću. Njenu ličnost i vrline nije moguće opisati rečima, jer su nedovoljne da iskažu uravnoteženost i blagodat osobe koja je govorila ćutanjem.
 
Mati Teosemni, u svetu Anastasija Arista Dmica, rođena je 1938. godine u Larisi kao treće dete od pobožnih roditelja. Kada joj je bilo četiri godine izgubila je oca, a brigu o porodici preuzela je njena majka, poreklom iz istočne Romilije, koja je bila veoma pobožna.
 
Još od detinjstva, gajila je veliku ljubav prema Hristu i Crkvi; sa neobično velikom revnošću za svoj uzrast hitala je na službe i svenoćna bdenija. Učestvovala je u crkvenim, omladinskim aktivnostima i od najranijih godina želela da postane misionar.
 
Završila je školu Crvenog Krsta i dobila zvanje medicinske sestre. Diplomirala je sa najboljim ocenama. Ali, iz revnosti, izabrala je monaški put, kako bi služila ljudima u njihovom bolu.
 
Godine 1966. postala je monahinja na Meteorima. Svojom poslušnošću i podvigom svima je bila primer. Na početku njenog monaškog puta snašle su je neočekivane nevolje, ali se sa njima borila mudro, tiho i ponizno.
 
Godine 1976. sa blagoslovom njegovog preosveštenstva Mitropolita kidonijskog i apokorinskog g.Irineja, mati Teosemni je sa još dve monahinje prešla u Haniju. Iz temelja je počela da obnavlja zapušteni manastir Hrisopigi. Dvadeset četiri godine radila je u tišini, u savršenom samoodricanju. Njeno duhovno prisustvo i njen podvig služili su mnogima kao ohrabrenje, da svoj život posvete Ženiku Hristu, a ona ih je rukovodila i duhovno izgrađivala u Gospodu.
 
Igumanija je bila podvižnica, ljubitelj duhovne borbe. Podigla je iz ruševina manastir Hrisopigi zajedno sa čudotvornom ikonom Životodavnog Izvora i postavila mu duhovni temelj. Obnovila je takođe manastir Sv. Kirjaka, koji je nekada bio pod pokroviteljstvom manastira Hrisopigi. U svojim poslednjim godinama, tražila je neko osamljeno mesto, gde bi se nastanila sa sestrinstvom. Osnovala je manastir Preobraženje na steni, koji je bio pod očinskim rukovodstvom i brigom starca Porfirija.
 
Kada joj je bilo 48 godina, obolela je od karcinoma, a čudesno ju je iscelio starac Porfirije, koji je za nju imao veliko poštovanje i ljubav. Deset godina kasnije, bolest se povratila. Bolovala je četiri godine. Nosila je bolest sa velikom hrabrošću i izdržljivošću, sa velikim strpljenjem, blagošću i dubokim mirom. Ispunjavala je svoje dužnosti do poslednjeg daha.
 
Njena končina bila je blažena, kao i njen život. Usnula je u Gospodu dana 31. maja 2000. godine, u svojoj 62. godini.
 
Tiha i skrivena
 
Mati Teosemni bila je prava monahinja. U svemu što je činila, svoje velike sposobnosti kombinovala je sa retkim darovima. Bila je vredna i energična, istovremeno i podvižnica i isihasta. Po prirodi tiha i povučena u svojim odnosima sa ljudima, skrivala je svoje velike darove i vrline. Iako je bila veoma organizovana, praktična, pametna i pronicljiva, rezultate svoga rada pripisivala je drugima. Na taj način, učila je sestre da ne traže ličnu slavu.
 
“U meni uvek živi primer Presvete Bogorodice. Njena poniznost, poslušnost i tišina. Anđeo je došao i rekao joj da će roditi Hrista, Boga, a sve što je ona izgovorila bilo je: Evo sluškinje Gospodnje! Ništa drugo - samo poslušnost. Molim se da i mi steknemo takve vrline...”
 
Mati Teosemni nikada nije verovala svojim mnogobrojnim darovima. Imala je duboku poniznost.
 
 

 
Rukovodila je manastirskim poslovima bez ikakavih razmirica. Umela je da među sestrama rasporedi posao, shodno njihovim darovima. Nadgledajući poslove u manastiru, pronicljivo je primećivala šta bi trebalo popraviti ili poboljšati. A na to je uvek ukazivala pristojno i sa mirnim objašnjenjima.
 
Mati je brinula o mnogim poslovima u manastiru, i nije sebe ograničavala na ispunjavanje samo igumanske dužnosti. Sa izuzetnom kreativnošću koristila je svoje vreme.
 
Kada bi primetila da neki manstirski posao kasni ili se ne obavlja kako treba, bez napetosti, mirno, uključivala se u rad, i sa svojom izuzetnom jednostavnošću govorila je: “Sestre, hajde da strpljivo razmotrimo na koji način bi ovo mogle da bolje obavimo...” I tako bi uvek nalazila rešenja.
 
Mati je imala veliko poštovanje prema svojim sestrama. Nikada je nisu čule da im se obraća na uvredljiv način. Nije davala savete, osim kada bi je upitali. A kada bi to i činila, sebe bi osuđivala, govoreći da nije dostojna da uči druge.
 
Ponizna i milostiva podvižnica
 
“Budimo poniznog duha. Budimo pažljive, i ne gledajmo na tuđe grehe, već na sopstvene. Međutim, mi više volimo da popravljamo druge, a ne sebe. Ne treba druge da krivimo za ono što nam se dešava, već naše duhovno stanje. Zbog njega smo uznemirene, sudimo drugima, ljutimo se. Ne smemo kriviti druge. Uzroci su u nama. Ako smo ikada uradile nešto dobro, ne pripisujmo to sopstvenom dostignuću, već Božijem. I recimo: Ti, Gospode moj, Ti si mi dao. To je Tvoje. Ti si dozvolio i dao mi snage da to učinim. Tako odgonimo gorde pomisli.”
 
Imala je duhovni dar da upravlja i usmerava sestrinstvo bez nesuglasica, da ne viče, ne proverava. Monahinjama nije davala pokajno pravilo. Ako je to i činila, bila je prva koja ga je ispunjavala. Kao igumanija, nikada nije prihvatala posebnu pažnju ili počasti.
 
Mati je bila milostiva. Volela je i poštovala sve ljude, posebno one u nevolji. Niko nije odlazio iz manastra bez utehe. Nije zanemarila ni one koji, iz bilo kojeg razloga, nisu bili u stanju da stignu do manastira. Kada je davala, osećala je veliku radost; osećala je kao da ona traba da se zahvaljuje. ”Ne trebamo da tražimo od ljudi,” govorila je ”već mi njima treba da dajemo.”
 
Nije želela da se ističe. Nije izlazila među poklonike, a posebno kada su u manastir dolazile velike grupe. Uvek je gledala da bude nezapažena. Iako je saosećala u ljudskom bolu, iako se mnogo molila za ljude, ona je stalno izbegavala kontakt sa njima. “To je posao gostoprimca,” govorila je i tako učila monahinje da izbegavaju društvene odnose, da ne razgovaraju sa poklonicima, poznanicima, rođacima. ”Monasi i monahinje duhovno napreduju ako ostanu u izolaciji i tišini,” govorila je.
 
Pažljivo je analizirala svaki aspekt monaškog života. Sebi nikada nije davala slobodu da vrši izmene. Do kraja je ostala verna duhu Otaca. Nikada nije davala blagoslov za izmenu pravila posta, sem ako je to bilo naznačeno u Časoslovu. Čak i kada je bila bolesna, strogo se pridržavala pravila posta. Jednom prilikom, na samom početku Velikog Posta našla se izvan manastira, radi terapije zračenjem. I dalje se pridržavala suhojedanja, a na svoje prve terapije krenula je u sredu, nakon prve nedelje posta, posle Liturgije Pređeosevećenih Darova.
 
Tokom čitavog perioda njene bolesti, uprkos zahtevima sestara, nikada nije tražila neku posebnu hranu, već je sa zahvalnošću primala ono što joj se pripremi.
 
”Kao monahinje, moramo da se vežbamo u podvigu. Ne treba da jedemo do sitosti. Treba da ustanemo od stola i da još uvek osećamo glad; u svakom slučaju, to je ono za šta smo dale zavet. Čak se i Gospod vežbao u podvigu. Jeo je malo i imao samo jednu haljinu. I svoje učenike je učio da budu bez ikakave imovine. Činimo isto. Podvig u hrani, snu, i dugom stajanju. Hajde da pokušamo da činimo ovo i videćemo koliki je blagoslov.”
 
Blažena mati Teosemni nikada se nije protivila. Smatrala je mučeništvo i odsecanje volje sastavnim delom monaškog života, sigurna da Bog dopušta iskušenja radi spasenja.
 
Puna ljubavi i neumorne molitve
 
Uvek bi skrivala nedostatke drugih, nikada nikoga nije krivila, nikada nikome nije sudila, nikoga nije kritikovala ili se žalila da ju je neko povredio, oklevetao. U svom srcu, bez usiljnosti, volela je sve ljude, zbog čega se pored nje svako osećao lagodno, uprkos njenom ozbiljnom držanju. Sa svoje strane, osećala se kao da ne čini ništa posebno već samo ispunjava monaške obaveze.
 
“Imajmo ljubavi. Ako nekome nešto zamerimo, znači da ga ne volimo. Iz ljubavi se rađa razumevanje, a ne kroz sumornost, ljutnju i osuđivanje. Greh je razmišljati kako su se drugi ljudi ogrešili o nas. Problem je u nama. Neka samo slatke reči naša usta govore. Ako nemamo šta da kažemo, dovoljan je osmeh. Poklonimo drugome naš osmeh, volimo. Ako ne volimo bližnjega, ne volimo ni Hrista. Nije dobro za nas da kažemo da volimo Hrista, a da nemamo ljubavi za bližnjeg.”
 
“Smirenje je kada tražiš oproštaj od bližnjeg u svemu i za sve. Smirena osoba se odriče svoje volje.”
 
Jednom, pred kraj života, podsetili su mati Teosamni na dane kada je prinela izuzetnu žrtvu i bila naročito skromna, a ona je odgovorila: “Sestre, hajde da od naših svakodnevnih dužnosti ne pravimo neka dostignuća, ako imamo vremena, po milosti Božijoj, uradimo nešto...”
 
Mati se molila za spasenje čitavoga sveta. Neprestano se molila za znane i neznane, velike i male, hrišćane i  inoslavne, molila se za sve ljude.
 
“Najveći deo naših molitvi treba da budu za svet. Treba da se molimo: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me... ali ova molitva u jednini treba da se odnosi na čitav svet. Ako se molimo za druge, Bog nam daje veću blagodat. I kakvu god dobro zatražimo u ime drugog, Bog će darovati. Stalno prebivajmo u molitvi. Takva duša voli sve ljude. Svi ljudi su joj dobri, takvu dušu ništa ne uznemirava.”
 
Jednom, nakon posete onkologu, mati Teosamni šetala je ulicama Londona. Tada joj je saopšteno da se masa na plućima ponovo pojavila i da će morati da se podvrgne još jednoj terapiji. Na pitanje sestre, koja je tada bila sa njom, da li je ovim saznanjem uznemirena, odgovorila je: ”Ne, ja sve brige predajem Bogu. Ono o čemu sada razmišljam i zbog čega sam zabrinuta jesu ona deca na uglu koja prose. Primetila sam da su njihove ruke tako blede...oh, Bože...kakve su im samo ruke! Osećam se strašno! Brinem se da ne uzimaju drogu. A ta devojka, kako je samo lepo svirala gitaru i pevala...”

 

Trpeljiva u svojoj bolesti
 
Njena ozbiljna i duga bolest bila je uzrok bola svima, samo njoj ne. Dok je ona trpela telesne bolove, na njoj niko nije primećivao nikakavu tugu ni razočarenje, niti na licu, niti u rečima. Nastavila je svoj život sa istom psihičkom snagom, sa izuzetnom krotošću i stpljenjem, hrabro i smelo, sa beskrajnom verom u Boga. Svima je neprekidno prenosila radost i nadu zajedništva sa Hristom, predukus večnih darova, koje je njena blažena duša osetila još ovde, na zemlji.
 
“Pevajmo i slavimo Boga u nevoljama,” govorila je. ”Hajde da ne budemo kao prosjaci koji od Boga stalno nešto traže i govore: Bože, daj mi... Umesto toga, neka naša usta slave Gospoda. Ne budimo sumorne i sebične. Recimo: Slava Tebi Bože! To ne smemo zaboraviti.”
 
Kako se odnosila prema svojoj bolesti
 
“Sestre moje, ne budite tužne zato što bolujem. Znajte da sve što nam Bog šalje jeste za naše dobro. Sve što On dopušta jeste za naše spasenje. Šta god da je...zahvaljumo Bogu. Znate li samo kakva radost i kakav mir dolazi kada mu zahvaljujemo za sve stvari, slaveći Ga? Predajte sve Gospodu. Ono što monahinja treba da radi je da se moli za sve i svakoga. Zar niste čule šta je otac Porfirije govorio: Sa radošću, prepustite sve brige Bogu! Hajde da naše misli stalno prebivaju sa Bogom. To je jedini način da budemo strpljive u našim patnjama i u bilo kojim drugim iskušenjima.”
 
Mirno lice mati Teosemni pružalo je utehu u svim nesigurnostima, a njen glas bio je lek za dušu onima koji su je slušali. Ceo njen život bio je hramonija duhovne vizije, učenja i dela. Mati je bila ovaploćenje smirenja. Zbog toga su ljudi pokraj nje osećali mir i radost, istu onu koju bismo osetili u blizini svetitelja.
 
Njena smrt
 
Još u ovom životu, blažena mati istinski je živela da bi osetila predukus nebeskog blaženstva. Svi ljudi koji su došli u manastir sa Krita, iz Grčke, i iz inostranstva, da odaju svoju poslednju počast i da se poklone, posvedočili su isto iskustvo. Opisali su sladost i odsustvo straha od smrti pokraj njenih moštiju.
 
Dva dana koja su prethodila nenom pogrebu bila su dirljivo iskustvo, blagosloveno, ne samo za one koji su je poznavali i voleli, već za celu Crkvu. Roditelji koji su tragično izgubili decu opisivali su sa suzama da su, po prvi put, osetili utehu. Drugi su prinosili decu, kao pred moštima svetitelja. Deca svih uzrasta prilazila su njenom kovčegu i dodirivali ga ponovo i ponovo, bez straha, jer su videli njen osmeh, isti onaj kojim se smešila čak kad je bila i u najvećem bolu.
 
Sahrana blažene mati Teosemni bila je neuobičajena. Bio je to trijumf Opela, otkrovenje tajne svetosti. Nije bilo očaja i tuge, već se osećala pobeda nad smrću, radost vaskrsenja. Jedna mlada osoba rekla je:  Ovaj dan je kao Veliki Petak, kada su pogrebali Hrista sa sigurnošću u sutrašnje vaskrsenje. Svako je osećao da je upokojena monahinja Teosemni iz ovoga života prešla u nebesko blaženstvo. Ali i u svom zemnom životu ona je osetila sladost raja. Doživela ga je u tolikoj meri da je i po smrti bila u stanju da prenese taj osećaj.
 
Blažena mati Teosemni je iz ovoga života otputovala u Svetlost. Njen grob je postao izvor utehe i nade u večno blaženstvo, ne samo za monahinje manastira, već i za poklonike, znane i neznane, koji joj dolaze iz bliza i daleka. I priča, koja je dobro poznata Crkvi, ponovila se: ona koja je živela u tišini postala je propovednik, inspirator i pokretač ne ljudskih reči i dela, već tajne večnosti.
 
Monahinja Teokseni, igumanija svetog manastira Hrisopigi; Hanija, Krit


Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljak
24 mart 2012 god.
 
Izvor: http://www.pemptousia.com/2011/11/eldress-theosemni-a-quiet-and-hidden-ascetic/