MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ljubav je nešto najteže u svetu, ali ljubav bez molitve nema nikakvog smisla, jer se pretvara ili u želju za vlast ili u neki egoizam. Bez te otvorenosti prema Višnjem Izvoru, bez jerarhije vrednosti ljubav nestaje, a jerarhiju vrednosti može da da samo molitva.

U vreme stagnacije ona se u Rusiji borila sa komunističkim režimom za čovekova prava i slobodu vere. Tada su počeli da je zovu pravoslavnom disidentkinjom i 80-ih godina su je proterali iz zemlje. Ali ako se u Rusiji Tatjana Goričeva borila za zapadne slobode, onda je u emigraciji istupajući pred hiljade auditorijuma pričala o Rusiji i Pravoslavlju. Proputovavši desetine zemalja, od Latinske Amerike do Južne Koreje, od Nepala do Pariza, pričala je da je iza gvozdene zavese u strašnoj, neshvatljivoj Sovjetskoj Rusiji živa pravoslavna vera. Njene knjige su prevedene na trideset i nešto jezika. U malom piterskom stanu nedaleko od Fontane Tatjana Goričeva se susrela sa dopisnikom “NS” Marinom Nefedovom.

Tatjana Mihajlovna Goričeva – pravoslavni filozof i publicista. Rođena je 1947. godine u Lenjingradu. Završila je filozofski fakultet Lenjingradskog univerziteta, bila je urednik samoizdavačkih časopisa “Žena i Rusija” i “Marija”. 1980. godine je proterana iz SSSR-a zajedno sa drugim učesnicama ženskog hrišćanskog pokreta. Završila je pravoslavni Sveto-Sergejevski bogoslovski institut u Parizu. Izdavala je almanah “Razgovori”. Od 1980. godine do današnjeg dana putuje po celom svetu s predavanjima i nastupima o istoriji duhovne kulture Rusije i pravoslavnom pogledu na svet. Autor je više desetina knjiga prevedenih na mnoge jezike: “Opasno je govoriti o Bogu”, “Čovek neprestano traži sreću”, “Pravoslavlje i postmodernizam”, “Pisma o ljubavi”, “Samo u Rusiji postoji proleće” i dr. Danas trenutno živi u Sankt-Peterburgu i Parizu.


- U jednom od pisama ste pisali: “Daj Bože da Rusija ostane siromašna zemlja”. Zašto?

- Kada su me 1980.godine poslali na Zapad najviše me je porazila sitost u zapadnoj Crkvi. Kada sam u Austriji prvi put videla na televiziji religioznu emisiju u kojoj je neki uhranjeni čovek u skupom kostimu govorio nešto o Bogu i Jevanđelju, tada sam napisala u svom dnevniku: “Kako je opasno govoriti o Bogu”. Pod tim nazivom je izašla knjiga koja je potom prevedena na 33 jezika, nju je tada pročitao Jozef Ratcinger, u to vreme minhenski kardinal, a sadašnji papa. I on je u vreme svoje minhenske propovedi rekao: “Eto kako je zdravo rekla ruska hrišćanka o našoj Crkvi. Naša crkva je mrtva jer je sita. Mi imamo sve: možemo da putujemo, sve da kupimo, ne razmišljamo o socijalnom strahu, bolestima, starosti, možemo da uživamo u muzejima i ostalom što poželimo, ali nemamo ono “jedino potrebno”, izgubili smo jevanđelsku vertikalu, izgubili smo Boga. Nama Bog nije potreban, i zato smo Ga izgubili, a Rusiji je potreban. Rusija živi u apsolutnoj nuždi”. A tada 81-e godine nije bilo tako loše kao danas. Danas je kod ljudi prisutna takva depresija, ugnjetenost, očajanje i siromaštvo…Ali to siromaštvo je bolje od sitosti.

- Smatrate da je za duhovni razvoj neophodno siromaštvo?

- Ono nije neophodno, ali je jedan od uslova. Kao što je rečeno u Hristovoj propovedi na Gori: “Blaženi siromašni duhom jer je njihovo Carstvo Nebesko” (Mt. 5, 3). Materijalno siromaštvo stavlja granice našoj gordosti, samozadovoljstvu. Danas mnogi moji poznanici iz pravoslavne sredine traže komfor. Na Zapadu se družim sa veoma bogatim ljudima, ali oni pomažu drugima, primećuju stradanja drugih. A u Rusiji je danas komfor – to je najvećim delom neki preokret, odbijanje napornog života. Iako ne mogu da kritikujem jer shvatam koliko su ljudi postradali.

- Šta je to loše u komforu?

- Većina ljudi ne prevazilazi iskušenja komfora. Oni počinju da zahtevaju sve više i više, nikako ne mogu da se umire. Osnovna karakteristika kapitalizma je da su u tome ide sve dalje. Čovek u kapitalizmu ne živi ljubavlju, stvaralaštvom, sinergijom, jedinstvom sa bližnjim i Bogom, već živi upoređivanjem. Gleda reklamu i misli: “A zašto je to nemam?”. On gubi unutrašnji aristokratizam. Berdajev je govorio o duhovnom aristokratizmu i to je naš zadatak danas: spoljašnje treba da bude minimalno jer je u osnovi hrišćanstva – askeza, bez askeze Rusija propada. Rusija je bez duhovnih vertikala i smisla – ništa, mnogo gora od prvobitnog kapitalizma na Zapadu i u Americi, i kad bi isti bio religiozan.


- Na Zapadu su socijalne službe veoma razvijene, praktično nema dečijih domova, sasvim je drugi odnos prema invalidima. Pritom ste govorili da je u Evropi izgubljena kultura života. Kako se to slaže?

- Pod kulturom života imam u vidu to o čemu je pisao Špengler: postoji kultura, a postoji civilizacija. Civilizacija je to spoljašnje, kada je sve glatko i lepo. A kultura je to kada postoji veza sa religioznim arhetipom. U svakoj ruskoj crkvici osećaš da nisi sam, i želiš da padneš na kolena. Eto to je kultura života. U Evropi je to izgubljeno.


Istina, na Zapadu su socijalne službe veoma razvijene. To je potpuno zadivljujuća karakteristika Evrope zahvaljujući njenim hrišćanskim korenima, i danas se to već ne može izbrisati iz evropskog iskustva.

Ima i tamo beskućnika, ali je to skoro uvek sopstveni izbor. Svi dobijaju neki socijalni minimum. U Francuskoj to naprimer iznosi 380 eura mesečno, od čega se može živeti. I pored toga postoji i druga socijalna pomoć. Ona uglavnom dolazi od katoličke crkve. I dan-danas postoje katoličke bolnice, u kojima su milosrdne sestre – monahinje.

Katolici su svet naučili mnogo čemu. Naša Pravoslavna Crkva je jaka po svom mističkom opitu, Liturgiji, opitu mučeništva, ali smo u poređenju sa katolicima skoro nemoćni u socijalnim službama, jer smo tek izašli iz ropstva. Skoro nedavno se nigde nije smelo govoriti o Bogu: ni u bolnici, ni u trolejbusu.

- I pored toga postoji mišljenje da se savremeno zapadno društvo ne odlikuje duhovnošću…

- Mnogi moji prijatelji na Zapadu sve vreme nešto kupuju. Danas građanstvo nisu samo cvetići i kanarinci, već je ono danas postalo agresivno. Ako tamo ne kupuješ sve vreme gledaju na tebe kao da si sišao s uma. U Evropi više od devedeset posto ljudi nisu čak ni materijalisti, već prosto potrošači.

Naravno, i na Zapadu postoje veliki aristokrati duha, i to nisu obavezno siromašni ljudi ili neki talentovani pisci, već to može da bude i običan preduzimač. Naprimer, imam prijatelje katolike, Mišel Panton i njegova porodica, i prosto sam zadivljena kako oni žive. Oni su veoma bogati ljudi, imaju zamkove, stada ovaca, fabriku goblena. I to su ljudi koji iz generacije u generaciju žive neprekidnim duhovnim životom. Videla sam kako njihova deca koja imaju sve nisu uopšte raspuštena, niti cinična, ni narkomani. To su deca koja su sa već 14 godina volontirala u zatvorima i dečijim domovima. Ne može se naravno reći da tamo sve teče kao po loju.

Poznavala sam lično neke zaista svete ljude na Zapadu – braća Žakar, majka Tereza. Oni su svetleli, bili radosni, i nisu bili samo neki socijalni radnici, već su bili molitvenici. Znali su da je sav rad bez molitve potpuno beskoristan.

Ljubav je nešto najteže u svetu, ali ljubav bez molitve nema nikakvog smisla, jer se pretvara ili u želju za vlast ili u neki egoizam. Bez te otvorenosti prema Višnjem Izvoru, bez jerarhije vrednosti ljubav nestaje, a jerarhiju vrednosti može da da samo molitva. Mene užasava, pa tako i u zapadnom opitu, da molitva iščezava.

- A kako ocenjujete te promene u društvu koje se dešavaju u Rusiji od kraja 80-ih?

- Kada sam došla u Rusiju posle osam godina beznadežnog umiranja svojih nadi, jer sam mislila da će komunizam trajati beskonačno, došla sam sa ogromnim osećanjem blagodarnosti za čudesno izbavljenje od Zapada, za povratak u otadzbinu. Imala sam jaku izobličnost u stranu potpunog uzbuđenja da zemlja još živi, da su se crkve otvorile, da su mi prijatelji pušteni iz zatvora. Čak sam poverovala u perestrojku, i postala demokrata. Pozvali su me da rukovodim filozofskim fakultetom na univerzitetu, pa čak i da budem ministar kulture, a ja sam pitala: a u čemu će se sastojati moj budući posao? Rekli su mi da ću izdavati stanove, putovati na Zapad …Tako sam se zamislila o svoj toj novoj demokratiji.

Veoma mi je žao što su ljudi u današnjoj Rusiji potpuno bespomoćni, siromašni, bolesni, piju. Kod mene danas ispod prozora stoji jedna strunjača, neko nekoga bije, čak i ubija, gađaju se flašama. Ali to su najčešće neverujući ljudi koji još nisu uspeli da nađu Boga.

Pre deset-petnaest godina sam bila u Rio-de-Žaneiru u velikom siromašnom kvartalu. Tamo je u nekim kartonskim kutijama živelo četiri miliona ljudi, ali su svi bili radosni jer kod njih hrišćanstvo nikada nije bilo ubijeno. Tamo se ljudi rađaju u veri, nadi, ljubavi. Svi su naravno kršteni – u Latinskoj Americi uopšte nema ateista. Crkve su pune. I zato su ljudi tamo iskonski neverovatno zahvalni Bogu. U Rusiji je siromaštvo već agresivno, ljudi su ozlobljeni.

Mi smo veliki narod, ogromna zemlja, kod nas se sve dešava veoma tajanstveno isporo. I ako preživimo fizički, taj preobražaj Rusije će se dešavati sporo. Želeli bismo da to bude brže, ali šta da se radi.


- Da li ste vi pravoslavni od detinjstva?

- Ne, rođena sam u najobičnijoj sovjetskoj porodici, mama je učiteljica a otac topograf, moji roditelji su voleli Staljina, niko mi nikada nije pričao o Bogu. Živeli smo u komunlanoj baraci, u stanu je bilo 40 ljudi. Bila sam predsednik saveta družine, komsomolski rukovodilac. Veoma sam volela da učim, sviđalo mi se da spoznajem stvari, a pritom sam bila veom sujetna. Bila sam iskompleksirana, davali su mi pogrdna imena, sedela sam u poslednjoj klupi sa dvojkasima, takvim dugajlijama, koji su jedan razred učili po tri godine. Nekoliko puta su me provredili nožem.

Potom sam upisala radiopolitehničku školu – tamo su sve predmete predavali na nemačkom jeziku, a ja sam iz nekog razloga od detinjstva zavolela nemačku kulturu. Četiri godine su nas učili radiothenici na nemačkom, čak su nam Nemci iz GDR predavali. Ja sam govorila nemački. Kada sam došla u Nemačku čak su me podozrivo gledali kao da me je poslao KGB, tako sam dobro znala jezik. Tako sam učeći bila komsomolski rukovodilac i istovremeno sam počela da čitam knjige nemačkih romantika – Novalisa, Ajhendofora, i potpuno sam ušla u svet romantizma i apsoluta, neke čistote nemačke duše, vernosti uzvišenim vrednostima, za koje uopšte nisam znala da postoje, ali je moja duša stremila k njima.
Potom sam upisala filozofski fakultet. I tada je 68-e godine sovjetska vojska ušla u Čehoslovačku. Nikada nisam nešto posebno razmišljala o politici, nisam imala prijatelje disidente, ali me je to nekako dotaklo – zbog čega je naša vojska ušla u tuđu zemlju? Stavila sam svoju komsomolsku kartu na sto i izašla iz komsomola. I od tog trena sam odstupila od sistema, počela da se bavim filozofijom, razmišljala o smislu života, počela da čitam egzistencijaliste, Kafku, Kerkegora, Sartra, Hajdegera na nemačkom. To je bila moja filozofija: čovek je večna drama, on treba stoički da izdrži besmislenost postojanja, i on je potpuno sam. To je filozofija nihilizma. Uskoro sam videla takve ljude koji su se opijali. Kod nas se nalazio kafić “Sajgon” gde je bilo i egzistencijalista, i narkomana, i kriminalaca, i kapetana daleke plovidbe, i nekih bezumnih pesnika. Kasnije su se tamo pojavili muzičari koji su voleli “Rolling Stones”, a mi smo se više bavili poezijom. Ja sam uopšteno govoreći čovek književnik, pola dana sam sedela u javnoj bibloteci, a kada bih se umorila od čitanja, odlazila bih u “Sajgon” gde sam u stvarnosti mogla da vidim sve pročitano. To je bio praznik razrušenja sovjetskih vrednosti, ali istovremeno i praznik stvaranja, jer su se tamo okupljali kreativni ljudi. Danas istina nema skoro nikog od njih. Većina od njih je ili umrla ili otišla u emigraciju.

Tada sam počela da se bavim jogom, jer su u “Sajgonu” bili jogini koji su govorili: vi ste svi ništavilo, a mi smo u ozarenju, mi smo postali bogovi. I u početku mi se kod njih sve sviđalo, ali me je potom jedan tren porazio strašno i negativno – oni su ravnodušni prema stradanjima bližnjeg. Govorili su da čak i ako neko pored njih tone – to nije važno. Shvatila sam da to nije moje, ali nisam znala kako da se izvučem iz te joge.

Tada su jogini imali svoje samoizdavaštvo, i u rukama mi se našla knjižica u kojoj je bila molitva “Oče naš”. Imala sam 26 godina i nisam verovala u Boga. Išla sam poljem u Streljni, i čitala sam tu knjižicu, i pročitala sam “Oče naš” šest puta potpuno ravnodušno, i odjednom je nastupila takva ozarenost, ne u smislu viđenja, već sam bila obuhvaćena ljubavlju, potokom ljubavi! I odjednom sam shvatila šta je Ljubav i da me Bog voli. I sve se potpuno promenilo. Nisam volela svet, uvek sam ga prezirala, osećala sam se kao starica sa 26 godina, a tada sam shvatila da je svet žedan ljubavi, da je neverovatno lep, ranjiv i da sam mu potrebna. Nisam znala šta je to Crkva, ali sam naravno znala da postoje hramovi, nekoliko hramova je bilo otvoreno. Otišla sam u Nikoljsku crkvu i tamo videla ljude iste kao i ja to jest pređašnje svoje drugove u pijankama.

Tatjana Goričeva o svojoj mladosti: “Nisam volela svet, uvek sam ga prezirala, osećala sam se kao starica sa 26 godina, a tada sam shvatila da je svet žedan ljubavi, da je neverovatno lep, ranjiv i da sam mu potrebna.”
Mnogima se tada desio nagli ulazak u veru. Mi ništa nismo znali. I tada sam u svojoj kući organizovala seminar sa takvima kao što sam i ja. Baptisti su nam doneli Jevanđelje. Potom smo sami počeli da čitamo Oce Crkve, jer se sve to nalazilo u biblioteci. Počeli smo sa Kapadokijcima, od Atanasija Velikog, Avgustina. Nekoliko godina uzastopno smo samo izučavali. Tada sam živela u braku sa pesnikom Krivulinom, u podrumu velikog stana – to nije bilo mesto za življenje, ali smo ga mi iznajmili i tamo živeli. Ljudi bi ulazili direktno na prozor. Dolazili su pesnici, slikari, filozofi, neki od njih su potom otišli u manastir.

80-ih godina se u sovjetskoj Rusiji smatralo opasnim biti duhovnik omladini. Otac Aleksandar Anisimov je jedan od mnogih koji se nije bojao
Znali smo da treba imati duhovnika. Pošli smo po crkvama a sveštenici su nam govorili: kako smo srećni, dolazi nam omladina, ali idite u neku drugu crkvu, mi imamo porodicu, decu …I na kraju mi je u jednoj crkvi sveštenik sam prišao – a ja sam stajala sa čitavom grupom pesnika – i rekao: znam da tražite duhovnika, ja hoću da budem vaš duhovnik. Bio je to otac Aleksandar Anisimov, koji je sad već pokojni.
Njega su potom vređali, zvali pogrdnim imenima. Ali mi smo se trudili da štitimo sveštenike, kod nas su dolazili preobučeni , ali mi nikome nismo govorili istinu. Za te seminare su me redovno hapsili, ali su me uvek puštali jer nisu smeli da me drže duže od tri dana.

1979. godine smo organizovali ženski pokret. Istupili smo protiv rata u Avganistanu, skrivali smo dečake koje su uzimali za taj rat. Nas su često hapsili, a nekoliko žena su zatvorili. A potom su nam na leto 1980.godine pre Olimpijade rekli: ili ćete otići za tri dana ili ćemo vas u zatvor. Otac mi je blagoslov da odem: “Tamo ćeš moći da govoriš o Pravoslavlju i da učiš bogosloviju. A u zatvoru ćeš poginuti”. Bilo mi je strašno da napustim Rusiju. Volela sam Francusku, Nemačku, bilo mi je interesantno da posmatram tu kulturu, ali još nisam bila svesna da sam ruski patriota. Shvatila sam to tek na Zapadu.


- Živeći u zapadnom svetu, da li je bilo teško osećati se pravoslavnom?

- Nije bilo teško, ovde u Rusiji je mnogo teže. Ponekad mi se čini da se ljudi na Zapadu više klanjaju pred Pravoslavljem, nego mi, koji smo nezahvalni, ne cenimo to što su nam date takve riznice … 1987. godine sam intervjuisala episkopa Jozefa Ratcingera, današnjeg papu Benedikta XVI, i evo šta je on rekao o ruskom Pravoslavlju: “Ono što mi se sviđa kod vas je mistična dimenzija vere, koja pomaže nama katolicima da se izbavimo od pravnog i racionalnog pristupa k istinama. U Pravoslavlju me privlači upravo unutrašnji život, život iz sredine, iz unutrašnjeg sozercanja, harizma monaškog života, s jedne strane i crkveni narod – s druge. Zadivljuje me jednostavnost, snaga i crkovnost narodne vere, mistična dubina Pravoslavlja i istorijski filozofsko i proročko viđenje sveta u ruskoj kulturnoj tradiciji”. Po meni se tačnije od ovoga ne može reći.

- I poslednje pitanje vama kao filozofu: šta je to sudbina i šta je sloboda?

- Sudbina …Smatram da subina postoji. Neki pravoslavni kažu da je to paganski pojam, antički. Ali kada sam pročitala Loseva, videla sam da on takođe govori o sudbini, a on je pravoslavni čovek. Sudbina je ono što je Bog zamislio za nas, ali što mi ne možemo da saznamo. To je trenutak tajne Božije promisli. Sudbina je od reči “sud”, sud Božiji. Mi ne znamo kakav će biti Božiji sud za nas. Sloboda je sopstveno otkrivanje pred Božijim licem. Tu pre svega treba govoriti o poslušanju. Mi otkrivamo sebe kroz poslušanje. Postoji pojam – sinergija, saradnja sa Bogom. Kada čuješ glas Božiji i shvatiš da se to podudara sa tvojim “ja” – to je sloboda. Ja sam pronašla slobodu kada sam shvatila da mogu da služim. Dok ne pronađeš Boga nećeš ni sebe naći. Tako ćeš misliti da si fizičar, hemičar, majka porodice …Postoji izabrano sveštenstvo, ljudi koji su uzeti u udeo, - apostol Pavle je rekao da se to odnosi na svakog čoveka.