MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Obdarujući čoveka nekim sposobnostima, Bog zapisuje u njegovo srce, u njegovu dušu, neki cilj …I čovek može sve svoje talante da usmeri da odredi taj cilj i potom ispuni, a može slično slugi koji je zakopao svoj talant ništa da ne odredjuje niti ispunjava.

- Vladika, želela bih da odgovorite na pitanje jednog našeg veoma pažljivog petnaestogodišnjeg čitaoca Petija B. iz Moskve. «U svojim propovedima Vi često podvlačite da čovek nije marioneta u Božijim rukama, i da Bog nikada čoveka ne lišava prava izbora, - piše Petja. – Ali recite nam šta je u životu neizbežno, šta je preodredjeno a šta ne? I šta je to fatalizam?

- Fatalizam je mit, to je idol neizbežnosti. Fatalnost je ono što negira čovekovu slobodnu volju, a znači i odgovornost za njegova dela i postupke. To je stanje kada se čovek unapred stavlja u ulogu pasivnog posmatrača dogadjaja. Ali to je samo prividna bezodgovornost – u stvari čovek uvek odgovara ukoliko ne dela, zbog toga što postoji Višnji Sud. To nije sud po uobičajenom shvatanju, kada čoveku sude za ono što je učinio, to je moralni sud koji odredjuje to što je čovek mogao da uradi, a nije. To je kao u priči o talantima koju je Hristos ispričao Svojim učenicima. Jedan čovek «polazeći dozva sluge svoje i predade im blago svoje; i jednome dakle dade pet talanta, a drugome dva, a trećemu jedan, svakome prema njegovoj moći; i otide odmah. A onaj što primi pet talanta otide te radi s njima, i dobi još pet talanta; tako i onaj što primi dva dobi i on još dva. A koji primi jedan otide te ka zakopa u zemlju i sakri srebro gospodara svojega» (Mt. 25, 14-18). Kada se gospodar vratio zahtevao je od svojih sluga da mu polože račun šta su uradili: «onaj što je primio pet talanta donese još pet talanta govoreći: gospodaru! Predao si mi pet talanta; evo još pet talanta ja sam dobio s njima. A gospodar njegov reče mu: dobro, slugo dobri i vjerni! U malom si mi bio vjeran nad mnogijem ću te postaviti»(Mt.25, 19-21). Isto se desilo i sa slugom kome je gospodar dao dva talanta. I prilazi onaj kome je dao jedan talant i kaže: «gospodaru! Znao sam da si ti tvrd čovjek: žnješ gde nijesi sijao, a kupiš gdje nijesi vijao; pa se pobojah i otidoh te sakrih talant tvoj u zemlju; i evo ti svoje» (Mt. 25, 24-25). On je zakopao svoj talant iz straha, evo njegove logike: bojim se da ću ga izgubiti, a gospodar će me potom pitati šta sam uradio s njim, i zato je bolje da s njim ništa ne radim, već da ga zakopam. I dalje Hristos priča o tome kako postupa gospodar: «A gospodar njegov odgovarajući reče mu: zli i lenjivi slugo! Znao si da ja žnjem gde nijesam sijao i kupim gdje nijesam vijao; trebalo je dakle moje srebro da daš trgovcima; i ja došavši uzeo bih svoje sa dobitkom» (Mt.25, 26-27). I dalje on gospodar postupa reklo bi se nepravedno – uzima taj talant od njega i daje onome koji već ima deset talanta – «Jer svakome koji ima daće se, i pretećiće mu; a od onoga koji nema uzeće se od njega» (Mt. 25, 29).

- Zbog čega je to reklo bi se nepravedno?

- Zato što kada čovek umnožava to što mu Bog daje – a svima nama se nešto daje – onda on u to ulaže svoje umeće, svoje snage, rizikuje, i to nije pasivnost, već put u susret Bogu. Takav čovek postaje Božiji saradnik. A fatalizam je neplodno postojanje, kada čovek kao prvo ne preuzima na sebe nikakvu odgovornost, a kao drugo poriče da njegova volja može da doprinese pojavi neke nove osobine i treće fatalizam je idol neizbežnosti, kada čovek počinje da se poklanja tome da ništa ne može da promeni. Mnogi ljudi čak nisu ni svesni da greše fatalizmom jer ne žele da aktivno učestvuju u ovom svetu.

- A u čemu je razlika izmedju takve pasivne pozicije i situacije kada se čovek uzda u Božiju volju?

- To su potpuno različite stvari. Uzdati se u Božiju volju znači čekati da Bog odgovori na tvoj priziv. Čovek očekujući Božiju volju moli se: “Gospode neka bude volja Tvoja!”, I čak iako pritom spolja ništa ne preduzima on aktivno učestvuje u Bogoopštenju, on prilaže svoju volju, pokazujući spremnost da prihvati Božiju. Čovek počinje da organizuje svoj život saglasno Zapovestima, počinje da čini dobro – a sve to zahteva ne samo aktivnosti, već pokretanje svih unutrašnjih snaga. A sasvim je druga stvar kada ti svoju volju nikako ne projavljuješ, I tada u toj bezvoljnosti čovek otvara prostor satanskim silama. Odatle nastaje stanje bezizlaznosti, depresije i ne posedovanje želje da se nešto menja. I zato je fatalizam grehovan i zbog toga što vodi odbijanju svake aktivnosti i svoje sopstvene volje, jer u njegovoj osnovi leži poricanje toga da je čovek dobio takve Božanske darove kao sloboda volje i izbora.

- Ali često se zaista dešavaju situacije kada čoveku ne preostaje ništa drugo nego da kaže: “Ja ne mogu ništa da uradim!”.

- Pogledajte, čovek ne može do kraja da ispuni Božije Zapovesti: jer ako bi mi to mogli, onda bismo sami sebe i spasavali – napisali bismo moralni kodeks i ispunjavali ga i kakva je tu uloga Boga? Ali ne spasavamo se sami, već nas spasava Hristos i Božija Blagodat. I često se dešava da kada se čovek zamisli nad svojom grehovnošću, nad svojim životom, kod njega može da se pojavi osećaj sopstvene nemoći, nemogućnosti da nešto promeni ili čak osećaj predodredjenosti. I to stanje bezizlaznosti o kome trenutno govorimo je rezultat gubitka jedne od hrišćanskih vrlina.

- A šta su to vrline?

- Postoje tri hrišćanske vrline: Vera, Nada i Ljubav. I Ljubav je najveća jer nikada ne prestaje. Sada živimo u ovozemaljskom svetu i verujemo u svet nebeski, ali kada se tamo preselimo vera nam već neće biti potrebna jer ćemo gledati Boga. Nadamo se da kada predjemo u drugi svet naša nada će već biti realizovana. I zato će ostati samo Ljubav, koja jedina ne prestaje i ako si je imao ovde imaćeš je i tamo…
U osnovi fatalnog pogleda na život leži gubitak nade u sopstvene snage, u to da ih je Bog dao radi toga da bi mogli da promenimo svoj život. Jer čovek zaista nije marioneta. I Bog uvek čak i u poslednjem trenutku ljudskog života daje čoveku mogućnost da izmeni život. Setimo se razbojnika koji se pokajao kada je već bio raspet na krstu.

- Ali za to treba spoznati Boga, poverovati u Njega, a to je teško.

- Naravno, zato što su to unutrašnja dejstva. Pogledajte kako teško biva ustati ujutru i pročitati jutarnje molitve iako reklo bi se nema ništa lakše: ustao si 15 minuta ranije, uzeo molitvenik i pročitao molitve pred ikonom. Mi često mnogo više snage i vremena ulažemo u znatno manje važne stvari, a pomoliti se je teže jer su za to potrebni unutrašnji napori.

Bog pri rodjenju svakome daje dar vere – rečeno je: Hristos prosvećuje svakog čoveka koji dolazi na svet. Kada se čovek radja u njemu već postoji lik i podobije Božije. Lik su talanti koji nam se daju, a podobije je taj zadatak kome čovek treba da teži da bi zadobio svoje spasenje. To je veoma važno: obdarujući čoveka nekim sposobnostima, Bog zapisuje u njegovo srce, u njegovu dušu, neki cilj …I čovek može sve svoje talante da usmeri da odredi taj cilj i potom ispuni, a može slično slugi koji je zakopao svoj talant ništa da ne odredjuje niti ispunjava. Ali ako si ti spoznao šta je Bog napisao u tebi, razaznao si taj natpis koji je Bog učinio u tvojoj duši, onda ti poznaješ i autora. Rečeno je: «Poznaj sebe i poznaćeš Boga».
- Zaključuje se da čovek pravilno oseća činjenicu postojanja neke predodredjenosti, tog istog zadatka koji mu je Bog dao, ali može da ga pomeša naprimer sa fatalizmom, sa nekom neizbežnošću u sudbini.

- Naravno, Gospod daje taj zadatak i čovek treba da ga raspozna u svojoj duši i ispunjava. Ali istovremeno on ima slobodu i da ga ne raspozna i ne ispunjava. Ukoliko ga raspoznaje i realizuje onda je u tome čovekovo spasenje, jer je to ispunjavanje Božije volje, sjedinjavanje čovekove volje s voljom njegovog Tvorca. Tu dolazi do “oboženja” kao nekog stanja sjedinjenja sa Bogom. A kada čovek odbija da ispunjava Božiju volju, onda on prirodno traži opravdanje i u njegovoj svesti nastaju lažne slike sveta. Odatle nastaje pagansko poklonjenje idolima, lažnim bogovima – sujeverju, astrologiji, talismanima, sudbinama…

- Verovatno je najteže pitanje – raspoznati ono što je Bog zapisao u tebi.

- Crkva je dom Božiji na zemlji, mesto gde Sveti Duh deluje na poseban način, gde čovek može da proveri sebe. Imamo mnogo svedočanstava o tome kako su Sveti Oci koji su imali dar predvidjanja i prozorljivosti, upućivali i savetovali ljude. Naprimer, isavetovao ljude, primajući ih na hiljade …

- A da li postoji predvidjanje?

- Dešava se da nam se budućnost otkriva kada nas Gospod čuva od nečega. Naša duša poseduje takve Božanske osobine kao što su večnost, besmrtnost, znači da je sposobna da prihvati budućnost, iako nam je na osnovu toga što sami živimo u vremenskim periodima, teško da to zamislimo. Ali prozorljivost i dar predvidjanja predstavljaju ogromnu odgovornost. S jedne strane čovek se zaista može upozoriti na nešto, a s druge postoji rizik da ćeš paralizovati njegovu volju.

U Bibliji se budućnost često otkriva ljudima andjelima, i oni predosećaju neke globalne dogadjaje u ljudskoj istoriji: Arhangel Gavrilo je blagovestio Bogorodicu o rodjenju Isusa, a obavestio je i o rodjenju Jovana Preteče.
- Da, angeli pripadaju nebeskom svetu i zato imajući znanja o čoveku, saopštavaju mu ih. A sposobnost da se čuje svoj Angeo Čuvar zavisi od samog čoveka, od njegove čistote, od stepena njegove religioznosti i ocrkovljenosti.

- To jest angeli Božiji mogu da budu vesnici Božiji i nama?

- Naravno, na krštenju se svakom čoveku daje Andjeo Čuvar, koji ostvaruje poslaničku misiju. Sama reč “angel” znači “poslanik, vesnik” koji donosi neku vest od Boga. Nije slučajno da reči “Jevandjelje “(to jest blaga vest) i “angel” imaju zajednički koren. I Angeo Čuvar ne samo da nas čuva, savetuje već traži i mogućnost da čoveku saopšti Božiju volju.

Mogućnost da se čuje glas Andjela Čuvara zavisi od neprekidnog molitvenog truda. Čovek se nekad može uporediti sa radioprijemnikom, i ukoliko je njegov život haotičan, ukoliko on sam govori te jedno, te drugo, kao prijemnik kod koga vrte skalu, onda njemu samom biva veoma teško da raspozna gde je ta frekvencija na koju treba da se zakaći. I to mnogo zavisi od molitvenog truda. Postoje obične stvari koje se ponekad čine banalnim. Rečeno je da čovek treba ujutru da se moli – to je tako obavezno kao i umivanje. Duša treba da se probudi i to budjenje se dešava kroz molitvu. I u jutarnjem pravilu postoji molitva svom Angelu Čuvaru, da nas on zastupa pred Bogom.

- A šta je to Dan angela i kako ga provesti?

- Dan angela je dan Svetitelja u čiju čast smo dobili ime. Uopšte davanje imena je veoma važan trenutak. U Bibliji postoji priča i već smo govorili o tome kada je Bog stvorio životinje, doveo ih kod čoveka i zamolio da im da ime. Jer ime kao prvo odredjuje suštinu a kao drugo odredjuje sopstvenu vlast nad tim kome je dato ime. I kada se u vreme Tajne Krštenja daje ime – to je odredjivanje Hristove vlasti nad čovekom. I zato nije slučajno ako je čovek ušao u sektu gde su mu dali drugo ime, onda mu pri povratku iz sekte ponovo čitamo molitvu za dobijanje imena – vraćamo mu hrišćansko ime. I zajedno sa imenom čovek dobija i Svetitelja u čiju čast je nazvan. Čovek na svoj Dan angela treba obavezno da se pričesti to jest sjedini sa Bogom u Tajni pričešća, prethodno se ispovedivši (Rusi imaju Dan angela a mi ne – prim.prev.). U Rusiji se Dan angela smatra većim od rodjendana, jer podseća čoveka na njegovu Božansku suštinu.
Ponekad našu savest nazivaju glasom našeg Angela Čuvara, i upravo ona govori čoveku njegovo prednaznačenje.

- Verovatno je to najvažnije pitanje.

- Da, i to je pitanje duhovnog iskustva.

- A da li je čoveku dato da oseti da li ispunjava Božiju volju?

- Naravno da mu je dato. To je osećaj kada se čovek ispunjava dobrotom, svetlošću, i u takvim slučajevima govore: “On sav svetli”. I može potpuno jasno da se kaže da kada čovek ne ispunjava Božiju volju njemu je dato da oseća prazninu, svoju bogoostavljenost i nemanje želje za životom.

- Da li je to to što se zove “bol duše”?

- Da, ali dešava se da ljudi čine zlo i osećaju se komforno zbog duhovne nerazvijenosti. Tu nema standarda svaki čovek je neponovljiv, i svačija duša je neponovljiva – kod Boga ima izobilje svega. Možda čovekova duša boluje od “pravilne bolesti” kada je kod čoveka naprimer toliko izoštren osećaj odgovornosti za ceo svet, da počinje da se moli za njega. Ne sme se uzeti nešto i reći da te boli duša što znači da nešto ne radiš kako treba …Možda opet suprotno tome preuzimaš na sebe previše. Spoznaja Božije volje o sebi je iskustvo Bogoopštenja, tu nema standarda, jer svako ima svoj put ka Bogu, samo njemu znan i svoj susret s Njim.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_2284.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic