MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

kaže Evstatije Popović ikonopisac, koji je svoje ime dobio pre dve decenije baš u Hilandaru.

«Biti Hilandarac van Hilandara je jedno posebno i mogu da kažem značajno zanimanje. Hilandar je tako decenijama nekako kompletno živeo i imao vezu sa otadžbinom upravo preko ljudi koju su tamo odlazili, radili razne poslove za manastir i međusobno se zvali Hilandarci. Petnaestak godina sam radio za manastir uz svoje redovne poslove i upoznao sam brojne ljude koji su sebe udenuli u život manastira pomažući da se očuva ta ogromna hilandarska, srpska baština, biblioteka, riznica», kaže naš gost Evstatije Popović.

Priča i o tome kako je pre dve decenije upravo u Hilandaru, na krštenju dobio ime Evstatije. «Bio sam malo zbunjen tim imenom, pa sam par dana stalno pitao kuma: «Jeli kume, kako se ja ono beše zovem?» Ime je jednostavno i označava onog ko je stailan, čvrst u veri. Nakon krštenja svi su počeli da me zovu Evstatije, a kada sam nakon toga radio razne poslove za Hilandar pisma i pakete koje sam dobijao bili su naslovljeni na ime Evstatije i skoro da sam i ja zaboravio da sam Dušan.»

Hilandar je za Srbe manastir nad manastirima. Zašto?

- Upravo je tako. Sveti Sava je kao Rastko otišao na Svetu Goru, zamonašio se, puno je prevodio, radio i shvatio da bi Srbi trebalo na Svetoj Gori da imaju svoj manastir. Kupio je zapusteli manastir i tako je Hilandar obnovio sa svojim ocem i srpskom vlastelom. Car mu je to dodelio na večnu upotregu Srbima, kako i piše u povelji. Sveti Sava je vrlo interesantna ličnost, bio je jako mlad i veoma obrazovan za svoje vreme, grčki mu je bio kao maternji, jer je njegova mati Ana, kasnije monahinja Anastasija bila grčka, odnosno vizantijska princeza. Od najranije mladosti puno je čitao i prevodio, pa je tako napisan i zakonik, kanoni, čuveni Nomonakon ili Zakonopravilo Svetoga Save što je bio preduslov za autokefalnost. Sveti Sava je jasno sagledao da moćna Srbija u vreme Stefana Nemanje nije kompletno zaokružena ako ne dobije autokefalnost. To nije bilo pitanje trenutka već amanet za pokolenja.

Dakle, Hilandar je značajan zbog toga što je to klica srpske državnosti, srpske autokefalnosti i srpske duhovnosti. Mi smo bili hrišćani i pre Svetog Save ali ne utemeljeni potpuno. Sveti Sava je bio čovek svetskog formata, video je Srbe kao savremeni narod koji mora biti zaokružen i definisan.

Kako izgleda hoditi putevima kojima su naši preci hodili?

- Neverovatan je taj osećaj da je svaki kamen tamo zapravo pečat vremena. Od manastira pa niz put ka pristaništu, postoji deo starog kaldrmisanog puta koji je car Dušan napravio od Jerisosa, nekih 35 km. I zaista u vreme kada ga je pravio to je bio najsavremeniji put, kao danas autoput sa više traka. I uvek kada idem tim putem, ili odlazim do kapelice koja je posvećena Trojeručici imam osećaj kao da je upravo maločas tim putem prošao neko od svetitelja, svaki kamen podseća na njih, pre svega, na Svetog Savu i Svetog Simeona. Tu je i kamen na koji je, kako pričaju monasi, voleo posle večernje službe da sedne Sveti Simeon razmišlja i moli se. Dakle, bilo kuda da kročite ne možete a da ne razmišljate o tom davnom vremenu koje je ovde sačuvano. Jednostavno, predivno je.

Boravite često, šta radite kada ste u Hilandaru?

- Moj boravak tamo je interesantan pogotovo u vreme kada sam radio sa pokojnim o. Pajsijem. Tada smo započeli ediciju Hilandarskih prevoda duhovne literature. Danas već ima preko pedeset knjiga. Dani u Hilandaru su izgledali tako što sam tamo radio prelom za knjige i učio monahe tom poslu. Radilo se sa makazama, tada još nije bilo kompjutera. Bukvalno sam tamo napravio redakciju a kako u to vreme nije bilo struje, o. Pajsije je doneo dva ogledala, jedno je postavio kraj prozora a drugo kraj radnog stola i tako je svetlo bilo usmereno ka onome što radimo. Skupili bi se brojni monasi oko stola, pomagali, učili, bilo je divno. Danas radi fabrika električne energije pa struje ima.
Sve nas, Hilandarce u to vreme nosila je jedna neverovatna energija, jer smo znali da radimo za veliku svetinju i da tako ulažemo svoj rad i vreme u večnost. Sveti Sava i njegovi podvizi bili su nam stalno na umu. Svi mi koji smo tada bili u Hilandaru radili smo sve besplatno, bilo nam je to poslušanje. Čak nas je bilo sramota kada i neko ponudio da nam plati, jer radimo za Hilandar.

Čemu su Vas monasi naučili?

- Najlepši trenuti u manastiru su posle Svete Liturgije, kada se svi oko pola osam ujutru okupimo ispred salona, bilo je to puno stolica, klupica za sedenje, tu je i iguman, neko od monaha skuva kafu, popijemo i čašicu uza ili cipora, rakije hilandarske poseno pečene, služio se i ratluk. Tada su započinjali duhovni razgovori koji bi trajali oko dva sata, bili su to divni razgovori, poučni i sve ono što sam tada čuo nekako i se zacementiralo u pameti.

Recite nam neku pouku!

- Evo, recimo, prvu pouku koju sam zapamtio: kada ti nešto ne ide dobro a ti se zapitaj šta si Bogu zgrešio! To me i danas drži, kad nešto neće pa neće, kad ima puno iskušenja, onda se uvek preispituje da li je lenjost, ili nešto drugo, pokušam da zavirim duboko u sebe a onda da shvatim gde sam grešio pa da se popravljam.

Posebno volite da pričate o isposnici Svetog Save.

- Biti u isposnici Svetog Save je jako teško jer je tipik vrlo strog, možda najstrožiji u našoj crkvi. Napisao ga je Sveti Sava, pisao ga je za sebe. On je odredio da tu može da bude od jednog do tri monaha, svaki dan se pročita ceo Psaltir, što se čini da nije veliki problem, ali ako morate da svaki dan da radite onda jeste. Zašto? Zato đto u međuvremenu morate da poslužite goste koji dolaze, da obavite dve službe, jutarnju i večernju, da spremite obrok, da obavite mnoge druge obaveze, da brinete o bašti i kad se sve to sabere, pročitati svaki dan Psaltir je poseban podvig. Ali to se poštuje i danas. Domaćin monah nas stoga kad dođemo moli da pomognemo u čitanju, ili u bašti. Jeste teško ali postoji želja i trud da se to ispunu.

Za mene je posebno važno, jer sam pre dve godine imao sreću i čast da sa đakonom Miodragom Tomićem, koji jeo snovao čuvenu školu ikonopisačku u Žiči, da osliakmo konak te isposnice, posnice kako tamo kažemo. To vreme neću nikad zaboraviti, upordio sam ga kao da je neki srpski, ajde da se sad ne pogordim, kao kada bi Mikelanđelo dobio da ponovo slika Sikstinsku kapelu. Za nas je ta isposnica jako važna, ona je mala građevina, kao prostranija kuća sa crkvicimo, nalazi se 30 m od najstarijeg hrama na Svetoj Gori u Kareji. U sklopu te isposnice je bila i pisarnica, ona je blizu protata i možda je i to mudrost Svetog Save da tu kupi parče zemlje i vinograd da bi lakše mogao da koristi literaturu iz biblioteke kada je pisao Nomonakanon. Za isposnicu Svetog Save se bira čvrst monah koji može da istraje u iskušenjima.

U Hilandar dolaze i stranci, ima i monaha koji su prešli u pravoslavlje.

- Da pomenem mog velikog prijatelja monaha Pantelejmona, koji je sada u jednoj hilandarskoj keliji sa druge strane Svete Gore, tu je hilandarsko pristanište koje se zove Ivanjica, Jovanica. On je vatreni pravoslavac, izuzetan je pojac, drži levu pevnicu za vreme praznika i savršeno vlada tipikom. Monah Pantelejmon je Nemac, njegov otac ima bolnicu u Nemačkoj u kojoj je i on radio. Dobio je ime po Svetom Pantelejmonu, lekaru.
Jedne godine za Vaskrs bio sam u Hilandaru kada je došla grupa turista. Tada se čita Jevanđelje na četiri jezika, čita se onaj deo Jevanđelja u kome se kaže da se Božija nauka daje svim narodima i onda monasi čitaju na četiri jezika. Kada su to čuli neki Nemci turisti počeli su da plaču, a monasi nisu čitali jer su znali da tu ima stranaca, nego zato što se tako uvek radi», prenosi nam svoje utiske Hilandaraca Evstatije Dušan Popović.


Ljiljana Sinđelić Nikolić

A+ A-