MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KAZIVANJE ARHIMANDRITA GAVRILA (VUČKOVIĆA) O SVOM MONAŠKOM PUTU (2)



Manastir Tuman

MONASI SU ANĐELI U LJUDSKOM TELU

Oni za mene nisu bili ljudi od ovog sveta i tu neopisivu sliku zapamtio sam u svom srcu i mislima, govori arh. Gavrilo, iguman Manastira Lepavina, sećajući se detinjstva i prvih iskušeničkih dana u manastiru Tumanu

Arhimandrit Gavrilo (Vučković) iguman manastira Lepavina u Hrvatskoj za radio „Slovo Ljubve“ govori o svom monaškom putu, porodici, odlasku u manastir Tuman, a zatim planovima za odlazak u manastir Rajinovac. Sa neverovatnom tačnošću seća se događaja i ljudi iz mladosti, a kako je jednom prilikom rekao, i danas oseća mirise Svete Gore Atonske. Njegova sećanja su dragoceni svedoci o prošlim vremenima, o monasima koje je susretao i od kojih se učio veri. Posebnost ovog svedočenja je što o. Gavrilo na neposredan i često dirljiv način opisuje svoju veliku ljubav prema Gospodu i životnu želju da krene Hristovim putem, da ode iz sveta, zamonaši se i ceo život posveti Bogu i ljudima.


Karta opštine Kučevo sa selom Duboka koje je na mapi zaokruženo (kliknite na sliku za vecu fotografiju)

Ovoga puta govorio je o manastiru Tumane, čija je istorija nastanka veoma zanimljiva. Predanje kazuje da je u tim krajevima Miloš Obilić, proslavljeni kosovski junak, imao dvorac. Jednom prilikom je u lovu ranio pustinjaka Zosimu Sinaita, koji se podvizavao u obližnjoj planini. Miloš htede da ga popne na konja i odvede do vidara, ali je Zosima osetio da mu je kucnuo smrtni čas i reče „Tu mani!“ Miloš tu poče da zida zadužbinu, manastir u koji je želeo da položi Zosimove mošti, ali ode na Kosovo i ne završi manastir. Prvi put u pisanim dokumentima manastir se pominje 1572. godine. Manastir je danas ženski, tu se čuvaju mošti pustinjaka Zosime.

Mladalačka pamet

„Nakon nepuna dva meseca mog iskušeničkog staža u Tumanu, počeo sam da razmišljam hoće li se i sa mnom dogoditi isto kao što se dogodilo sa mojim ujakom Serafimom, koji je pred svoje upokojenje bio zamonašen sa imenom Pahomije. Kao što sam rekao u prethodnoj emisiji, nisam bio punoletan, starateljstvo nada mnom je imao moj deda Marinko. On je pred državnim i crkvenim zakonom odgovarao za mene, pa je mogao da dođe i vrati me kući. A manastir Tuman je bio relativno blizu mog rodnog mesta, sela Duboka kod Kučeva.

Tako sam ja tada razmišljao svojom mladalačkom pameću. Ali volja Božija je bila da krenem dalje na svom životnom putu koji mi je Gospod usmerio, jer da je hteo da me vrati, moj deda bi došao i u Rajinovac. Kako kaže ona narodna, “čovek snuje, Bog određuje”.
 
U to vreme je u Tumanu bila monahinja Serafima, njoj sam se poverio da bih hteo da pređem u neki drugi manastir, udaljeniji od mog sela. Moja su strahovanja bila neopravdana, ipak se moj deda nije o meni brinuo kao o svom sinu Serafimu. Kad sam se poverio monahinji Serafimi, koja je još živa i donedavno je bila igumanija manastira Tumana, ona mi je takođe u poverenju rekla da poznaje mladog nastojatelja jednog manastira blizu Beograda i pitala me da li bi hteo u taj manastir. Rekao sam da hoću. To je bio manastir Rajinovac, a nastojatelj je bio mladi jeromonah German, koji je tada imao oko 24-25 godina. Kad je pala odluka da želim da pređem u Rajinovac, ona je zatražila blagoslov od nastojatelja manastira Tumana o. Mihaila da ode kod svoje majke Zlate u Veliko Gradište, njeno rodno mesto. Blagoslov je dobila, i otišla je u stvari da bi kontaktirala o. Germana i pitala ga da li bi me primio za iskušenika u Rajinovcu. Tako je ona otišla, i ja sada ne mogu tačno da kažem da li ga je telefonski nazvala ili je sama bila u manastiru Rajinovcu da me tamo predstavi i nešto o meni kaže. Kako je bilo, to najbolje zna mati Serafima, jedino ako nije zaboravila, jer je već u poodmaklim godinama, ima negde oko 80-tim. 
 
Molitva i miris lipovog cveta.

U manastiru Tumanu meni su dodelili poslušanje da čuvam svinje. To poslušanje sam preuzeo od o. Simeona. Morao sam da pazim da svinje ne odlutaju i ne naprave neku štetu. A ja sam bio onako malo zamišljen, voleo sam da ponirem u manastirsku tišinu i predajem se u molitvi Gospodu, udišući mirise šumske prirode, a najviše miris lipovog cveta.

Gusta šuma na putu ka isposnici prep. Zosime Tumanskog

Upravo je tako bilo tog kasnog popodneva, pred sumrak, kad su cvetale lipe u lipovoj šumi oko manastira, a ja slušao zujanje pčela, kao da su i one slavile Gospoda u svom manastirskom poslušanju skupljajući nektar sa lipovog cveta. Manastir je bio siromašan, a kako je imao košnice, prodaja meda je bio jedan od glavnih izvora prihoda. Sva ta lepota prirode pred zalazak sunca me je podsetila na moj prvi susret sa manastirom Tumanom.

Pogled na deo manastirskog groblja i košnice (u pozadini se vidi konak)


 















  Veliki Konak (23h9m) podignut je 1935-7. godine za potrebe uvećanog bratstva. U prizemlju se nalazi 11 malih kelija za monahe, a na spratu kapela posvećena prazniku Pokrova Presvete Bogorodice, prostorije za episkopa, duhovnika kao i radionica. (klikni na fotografiju za uvećanje)



Prvi put sam došao u manastir Tuman na praznik Preobraženja Gospodnjeg. Tada se slavi i okuplja dosta naroda iz tog kraja već u navečerje praznika, a ne spava se po celu noć, i tada sam prvi put video monahe kako bogosluže i lepo pevaju na svetom bogosluženju. To je tada bio muški manastir, čini mi se da je bilo desetak monaha, na čelu sa manastirskim starešinom o. Petrom, kasnije u velikoj shimi o. Pahomije,« kaže o. Gavrilo.

Otac Pahomije

“Kad sam ja stigao za iskušenika u manastir, o. Pahomije se podvizavao u isposnici svetog prepodobnog Zosime Tumanskog, gde je i mučenički nastradao. Našli su ga mrtvog u pećini, i nikada do kraja nije razjašnjen uzrok njegove smrti, a nije se ni mnogo istraživalo.

Isposnica prep. Zosime Tumanskog Sinaita

Bilo je nekih pretpostavki, ali taj slučaj njegove smrti je ostao zagonetka, samo je Gospodu poznata istina. I danas imam iz tog vremena isečak iz novina i čuvam ga, vest je objavio dnevni list “Večernje novosti” u petak, 18. juna 1965. godine, pod naslovom “Zagonetna smrt isposnika”.

U tekstu je pisalo: «Zarije Novaković, 67-godišnji monah koji je svoje rođeno ime zamenio monaškim imenom Petar, godinama je asketski živeo u pećini brda Kamenica, dva kilometra iza manastira Tumana kod Golupca. Doskora je stari isposnik obilazio kuće okolnih sela sakupljajući prilog za podizanje male zvonare. Od pre nekoliko dana započeo je rad na zvonari. Sa monahom Petrom svakog dana je radio poneki seljak, dobrovoljno. U četvrtak, 10. juna, trebalo je da radi Nestor Vujičić, 58-godišnji zemljoradnik iz naselja Tilva, susednog sela Krivače. Sprečen nekim poslovima, Nestor je, umesto u četvrtak, sutradan 11. juna otišao pred pećinu u kojoj je obitavao stari monah. Pred ulazom je nekoliko puta zvao Petra, ali se ovaj nije odazivao. Kročivši u pećinu, Nestor je ugledao Petra na postelji pokrivenog opaklijom, bundom od ovčije kože. Pomislivši da se uspavao, pošao je k njemu da ga probudi. Približavajući mu se, osetio je neprijatan zadah. Video je da je starac mrtav. Ležao je na leđima, a oko vrata imao je dvaput obavijenu i zategnutu tkaninu čiji je drugi kraj bio pod njegovim leđima i pod levom rukom na kojoj je ležao. Uplašen, Nestor je odjurio u manastir i obavestio starešinu manastira, igumana Teodora Arsića, koji je ubrzo zatim čezama pohitao u Golubac da stanici Narodne milicije prijavi neobjašnjivu smrt starog isposnika. Obdukcojim, koja je izvršena u subotu, utvrđeno je da je smrt nastupila još u utorak, 8. juna, tri dana pre nego što je leš otkriven. Istraga je u toku i uskoro treba da bude objašnjena zagonetna smrt starog monaha.”

Jeromonah Petar, u velikoj shimi Pahomije, svetovno ime Zarije, narod iz okolnih mesta ga je zvao otac Petar, bio je pre monašenja oženjen i imao je sa ženom troje dece, dva sina i jednu kćer. Nakon smrti svoje žene, rešio je da ode u manastir i primi monaški zavet. Poveo je i svoju decu, dvojicu dečaka sa sobom, a ćerku je dao u ženski manastir kod igumanije Paraskeve. To je bilo neposredno posle Drugog svetskog rata. Sada ne bih znao u koje su manastire otišli, ali čuo sam da se jedno vreme igumanija Paraskeva bila nastanila sa sestrama u Zemunu u nekoj kuli posvećenoj Časnom Krstu. Tu je i moja tetka Petrija, kasnije monahinja Efrosinija, došla za iskušenicu, a iz sela Neresnice, odakle je moja familija po majci, dve rođene sestre su takođe otišle u sestrinstvo igumanije Paraskeve u toj kuli u Zemunu. Tu je, dakle, i o. Petar dao svoju ćerku, kojoj ne znam kako je bilo svetovno ime, samo znam da joj je monaško bilo Fevronija i da se nedavno upokojila. A ove dve sestre u monaštvu su se zvale Teodora (starija sestra, još je živa i nalazi se odnedavno u sestrinstvu manastira Miljkovo) i Katarina (mlađa sestra, upokojila se odavno, bolovala je od raka). Od dvojice dečaka o. Petra jedan se zamonašio, ime mu je bilo Sergej, a drugi je kao iskušenik napustio manastir i oženio se, ima porodicu sa kojom živi u Trstu, ime mu je Ljubiša. Eto, njih trojica, otac i dva sina, bili su u manastiru Tumanu, o. Petar, o. Sergej i iskušenik Ljubiša. O. Sergej je dugo godina bio duhovnik manastira Manasije i držao je manastirsku parohiju, a sada je i on pokojni. Sve su to izdanci i plodovi bogomoljačkog pokreta sv. Vladike Nikolaja Velimirovića iz našeg kraja u istočnoj Srbiji. Još da napomenem da su pre Drugog svetskog rata u manastiru Tumanu bili ruski monasi, a da je iguman manastira bio o. Luka, Rus. Bratije je, po čuvenju, bilo 40-ak. Tada je vladao strogi monaški poredak u manastiru.

Unutrašnja iskra

Arhimandrit Gavrilo je godinama pisao svoj svetogorski monaški dnevnik. U njemu je pisao i o odlasku u manastir. O tome kaže: «U svetogorskom monaškom dnevniku, u prvoj sveski za godinu 1979. na strani 17 i 18 napisao sam: «U svom detinjstvu, kada mi se pojavila unutrašnja iskra za ovaj put na kome jesam, kada sam više razmišljao o monaštvu i manastirskom životu, kada sam prvi i drugi put odlazio u manastir Tuman i video žitelje te svete obitelji, gledao sam u njih i pred mojim očima i u mojim mislima oni za mene nisu bili ljudi od ovog sveta, već anđeli u ljudskom telu.

Freska prep. Zosime Tumanskog i kivot s njegovim moštima

 Lepo bogosluženje, svete mošti prepodobrnog Zosime Tumanskog Sinaita i sav ambijent manastirski, privlačili su me kao magnet, te sam tu neopisivu sliku zapamtio u svom srcu i mislima».

Došavši u manastir Tuman o. Gavrilo se bojao da će deda dođi po njega i vratiti ga kući.

«Sećam se to, bilo je jedne večeri pre zalaska sunca kada se pred mene zamišljenog pojavila žena koja se zvala Persa, iz sela Krivača. To je prvo selo do manastira. Persa je živela sama u svojoj kući, a često je dolazila u manastir te pomagala da se nešto opere i očisti u manastiru. Priđe ona meni i kaže: “Evo, kod mene je stigao neki kaluđer i monahinja Serafima, pa su mi rekli da te izvestim da možeš poći i ići sa njim”. Ja sam već znao o čemu se radi, pa zatvorih svinje i odoh nastojatelju manastira o. Mihailu da zatražim blagoslov, kao što je red, za odlazak u drugi manastir. Ne sećam se da li sam dobio taj blagoslov ili nisam.

Kad neko sam po svojoj volji odlazi iz manastirske obitelji, onda se nekome ne da blagoslov, a nekome se daje sa obadve ruke, samo da se makne iz manastira, posebno ako je problematičan i neposlušan i ne poštuje manastirski poredak. Sećam se, kad sam zatražio blagoslov od o. Mihaila, rekao mi je: “Idi, idi, ali i tamo gde ideš biće iskušenja, i tamo postoje đavoli”. To je zaista tako, uverio sam se u to što mi je rekao, a to piše i u svetootačkim spisima kod jednog svetog oca, koji kaže da kad monah namerava da napusti manastir, i ne samo u slučaju kad to namerava zbog neke nepravde koje se čini prema njemu, đavo već pakuje svoje stvari i dok ovaj još nije stigao u onaj drugi manastir, demon je već tamo sa svojom četom,» priča arh. Gavrilo.

Jakov koga je Persa prodala za sto dinara.

“Tako ja ponovo uzmem moju torbicu i krenem sa Persom k njenoj kući. Tamo su me, kao što mi je rekla, sačekali monahinja Serafima i o. German, starešina manastira Rajinovca, koji će me odvesti u svoj manastir. O. German, monahinja Serafima i ja smo pošli peške u mesto Turija, a pošto je već bio mrak, u Turiju smo noćili kod jeromonaha o. Mateja, koji je opsluživao turijsku parohiju. Odatle smo rano ujutro krenuli vozom prema Beogradu, pravac manastir Rajinovac. Više se ne sećam da li je monahinja Serafima pošla sa nama sve do manastira Rajinovca ili se iz Turije vratila u manastir Tuman.

E, sad, ima još nešto interesantno. Te šezdesete godine su bile oskudno vreme za monaštvo. Ređe se neko odlučivao za manastir nego danas, kad mladi često odlaze u manastire da bi postali monasi. Kad sam ja stigao u Tuman za iskušenika, starešina manastira o. Mihailo izvestio je vladiku Hrizostoma da je, eto, neko iz tog kraja došao da bude iskušenik u Tumanu. Vladika se obradovao i verovatno pomislio da je to budućnost za manastir, da najzad neko iz tog kraja želi da bude monah, ali kad je čuo da sam otišao iz Tumana ožalostio se.

Posle je Vladika čuo celu priču. Jer, kad se Persa vratila svojoj kući sa mnom i tako me izvela iz manastira Tumana, njoj je kad smo se pozdravljali o. German dao 100 dinara, za gostoprimstvo i blagoslov ili za nagradu što je uspešno izvršila “operaciju” oko mog prelaska u manastir Rajinovac. Kad je vladika Hrizostom, koji je bio veoma duhovit, saznao da je Persa dobila 100 dinara kao nagradu za svoju ulogu, kad god bi me kasnije video, pri svakom našem susretu, uvek bi rekao i nasamo i u prisustvu drugih: “Evo Jakova koga je Persa prodala za sto dinara”. Dok je bio živ, nikada to nije zaboravio,” rekao je arh. Gavrilo, podelivši svoja divna sećanja na vreme iskušeničkog života u emisiji “Mala Crkva” na radiju “Slovo ljubve.”


Ljiljana Sinđelić Nikolić

  http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5842

KOMENTARI NA POSTAVLJENE TEME SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU

Marica Radonjic Imala predivun priliku i cast da sa grupom hodocasnika iz Ugljevika,boravim u vasj predivnoj svetinji..jos je kasna jesen....napravila sam i par fotografija,ali ih nisam uspela postaviti na vas zid....... sjajno...blagodat na svakom oraku.....vase reci utehe i ukora....:))ko ima usi da cuje.....:).....blagoslovite i prastajte i pomenite u svojim molitvama......!!


Bojana Srbljak
Mene je posebno zadivila pećina Kamenica, isposnica Sv. Zosime Sinaita, udaljena dvadesetak minuta hoda od manastira Tuman. Kakve bisere su skrivali ovi krajevi u vremenu cara Lazara, kada su monasi sa gore Sinajske i Svete Gore Atonske bežali i sklanjali se u gorama i pećinama tada slobodne srpske države pred najezdom Turaka. Ovi monasi istočnog kova ostavili su svoj duhovni pečat, opravoslavili su ove krajeve u jednom vremenu. Tako da je otac Gavrilo, kao iskušenik, hodio stazama svetitelja, a sećanjem na svoje dane iskušeništva tim istim stazama i nas proveo.

Slavica Radjevic Ne mogu,nikada da zaboravim prvi odlazak u manastir Lepavinu.secam se da sam zurila u hram,da se sto pre poklonim Svetoj majci lepavinskoj,osetila sam takav miomiris ne znajuci da je na samo par minutam pre postavljena mirotociva ikona,verujuce porodice,mislim da su iz Austrije,celivala sam je ,a potom se poklonila Bogorodici Lepavinskoj,same suze krenu,to je osecaj dok zivite,i uvek je isti.Posebno je,upoznati se sa ocem Gavrilom i bratijom,to je bilo pre 10 god. a kao da je bilo juce !Dosla sam sa porodicom,otac Gavrilo,prisao nam je kao pravi otac,dosla su i braca,dugo smo ostali,pricajuci o svemu,oni su meni kao porodica,dovoljno je reci Lepavina,da mi srce od dragosti,brze kuca! Oce,hvala Vam,za Vas osmeh koji se pamti,za ljubav i razumevanje,hvala Vam sto Vas Je Gospod odabrao!

Vladislava Vasic Thiel Veoma lijepo i uzbudljivo kazivanje, čekamo nastavak. :)

 

Pročitano: 6236 puta