MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Otac Temi je uspešno osnovao svoju muzičku grupu u godinama kada su Beatles i Rolling Stones bili na vrhuncu svoje slave. Grupa se zvala Flies. Iz hodnika Škole za biznis i nauku, pri Univerzitetu u Melburnu, otišao je da peva sa Mikom Džegerom, da ispuni svoj san. Danas je misionar u Africi.

Kako se ovaj Grk, Temi Adamopulos, odlučio da pomaže onima kojima je pomoć neophodna? Zašto se odrekao slave radi mirnijeg, ali požrtvovanijeg postojanja?

Otac Temi je rođen u Egiptu, od roditelja Grka, a odrastao je u Melburnu, u Australiji. Bio je dete 60-ih i jednom je svojoj majci rekao da je religija „opijum za narod,“ dajući joj okus njegovog marksističkog pogleda na život. Njegova pobožna majka uplašila se ovog njegovog iskaza. Kada je čula ove njegove reči, prekrstila se i stala pred ikone da se moli.

Što se tiče Temijevog pogleda na religiju i Boga u ovom periodu, on kaže: „Kao svaki čovek radikalnih načela, mislio sam da Bog ne postoji. Bio sam pod uticajem ničeanske škole i njenog učenja da je  „Bog mrtav“, ali ipak nisam mogao da prevaziđem jednu protivrečnost: prvo sam se kritički odnosio prema racionalizmu, mislio sam da postoji samo mit o racionalizmu i da je, na kraju, sve subjektivno, a sa druge strane, kada se govorilo o Bogu, razmišljao sam racionalistički. To je bila moja filosofska protivrečnost. Perspektiva koju sam imao tada bila je tradicionalno marksistički stav da Boga nema i da je Hrišćanstvo u osnovi „opijum za narod“, sredstvo buržoazije da mitom o Carstvu Nebeskom ugnjetava proleterijat.

Bio sam zaslepljen ovim duhovnim radikalizmom. Želeo sam da saznam što više o ovoj novoj granici. Da li je istina ono što su nam Niče, Rasel i drugi slični njima govorili da Boga nema? Da li je istina ono što su marksisti govorili da je jedina stvarnost koju smo mogli spoznati politička stvarnost? Lično, hteo sam da istražim ova pitanja. Na neki način, Nova levica imala je svoje istraživače, koji su istraživali nove granice realnosti i postojanja, a zatim podnosili izveštaj: „Hej, slušate! Ovo je dobro! Mi samo treba da uključimo duhovnu dimenziju u naše utopijsko društvo budućnosti.”  Dakle, imenovao sam sebe za duhovnog istraživača, koji je trebalo da ode i sazna šta ovo sve znači, o čemu se radi. Započeo sam, dakle, da eksperimentišem sa svojim shvatanjem realnosti, ispitujući sve i tražeći odgovor da li postoji ili ne postoji istina u budizmu, hinduizmu ili Hrišćanstvu. Odlazio sam zato u Hare Krišna hramove i hinduistička svetilišta, istraživao sam trascendentalnu meditaciju, čak sam čitao i Sv. Avgustina, njegov „Grad bogova”,  kao i Bibliju.”

Tada je Temi bio student prve godine Škole za biznis i nauku na Univerzitetu u Melburnu, ali ipak, nije završio svoje studije na ovom odseku. U to vreme, filosofija i političke nauke su više privlačile njegova interesovanja, kako je otkrio u svom razgovoru za Neos Kosmos.

Uporedo sa svojim studijama, počeo je da izgrađuje svoju sjajnu karijeru u oblasti muzike. Pod uticajem grupa Beatles  i Rolling Stones, formirao je grupu Flies.
 

O ovom periodu svog života rekao je sledeće: „Mislio sam, ako Beatles imaju toliko uspeha, zašto takav uspeh ne bi imali i Flies? Klima je bila pogodna i mi smo je iskoristili. Imali smo veliki uspeh. Organizovali smo koncerte  u  svim većim australijskim gradovima, u uvek prepunim koncertnim dvoranama. Vrhunac je bio kada smo pozvani da nastupamo sa grupom Rolling Stones na njihovoj prvoj turneji  po Australiji 1965. godine, u pozorištu Palata. Biti pokraj Mika Džegera, to je bilo neverovatno, ali istinito!“

Članovi grupe Flies bili su Temi Adams (kako su ga onda znali), koji je svirao bas gitaru, Džon Tomas, prateći vokal, Hank Valis, bubnjar, i (prvobitno) Roni Burns, koji je bio glavni vokal. Sledeća ocena daje interesantnu sliku grupe:

„Flies su bili jedna od prvih muzičkih grupa u Melburnu koja je pratila novi žanr i koja je privukla pažnju svojom sličnosti sa grupom Beatles, čak i po identičnim kostimima i dugoj kosi. Simbolično, bučna gomila u najboljem vremenu, kvartet koji je postigao značajnu popularnost na melburnskom festivalu, sa pesmama u žanru bluza, više nalik “promuklim” Beatles numerama kao što su “Kada stignem kući” i “Ne možeš to da uradiš” (Paul Culnane, “Roni Burns” sa Milesago sajta).

Otac Temi dalje nastavlja da objašnjava: “Tokom ovog perioda bio sam pod uticajem popularne muzike. To je bilo vreme eksplozije engleskog pop žanra i ja sam oformio grupu da u svoje slobodno vreme imitiramo Beatles i Rolling Stones. Postali smo prilično uspešni. Ustvari, na neki čudesan način, ponosan sam što sam pripadao prvoj dugokosoj muzičkoj grupi u Australiji; duga kosa je tada bila simbol nove revolucije mladih. Snimali smo ploče, čak smo imali 10 najboljih hitova, imali smo  klub naših obožavatelja – dobijao sam pisma svakoga dana sa porukama napisanim na kovertama: “Poštare, poštare, idi brže! Budi kao Temi. Napred, čoveče!” Vežbali smo u garaži Roni Burnsove mame, čak sam sreo i Ian Molly Meldrum.”

Naravno, slava koju je stekao nije umanjila njegovu zabrinutost za socijalna pitanja vremena. Učestvovao je u mobilizaciji mladih ljudi, kako bi se zaustavio rat u Vjetnamu, bavio se problemom ljudskih pitanja, štitio je one u opasnosti, podržavao je pokret koji se borio za prava žena i proučavao je različita verska ubeđenja, kako bi pronašao odgovor na egzistencijalna pitanja koja su ga uznemiravala.

“Otkriće Hrista došlo je tokom ovog perioda eksperimentisanja, izmene svesti i samoanalize. Na kraju sam doživeo ono što bi se moglo nazvati hrišćansko mistično iskustvo. Nisam bio u potrazi za tim, i po sklonosti više mi  se dopadalo budističko objašnjenje stvarnosti, jer se ono mnogo bolje uklapalo u kulturu i trendove današnjice. Ali, otkrio sam da je ovo hrišćansko iskustvo bilo ogromno, i zaista nisam imao izbora na kraju sem da budem iskren prema sebi i onome što sam osećao, čak iako to nije bilo mnogo popularno među mojim vršnjacima. Dakle, kroz ovo tajanstveno iskustvo, poverovao sam u Hrišćanstvo kao autentičan put ka Bogu i konačnu Istinu.

Imajući u vidu moje poreklo, odmah sam se obratio svojim vršnjacima u Novoj levici sa iskazom da je Hristos istina. Međutim, to nije bilo dobro primljeno! Ja sam na to gledao iz perspektive genijalnog otkrića, kao što bismo recimo otkrili, genijalna pisanja Markuzea ili Ničea ili Marksa. U to vreme, Hrišćanstvo je bilo izjednačeno sa australijskom metodističkom crkvom ili anglikanskom crkvom ili sa crkvama koje su imale ulogu tlačitelja kroz istoriju. Hrišćanstvo je takođe bilo izjednačavano sa takvim stvarima kao što su na primer sveti rat i krstaški pohodi. Tako da sam ja zaista bio u raskoraku, ali nisam popuštao. Pronašao sam  stranu Hrišćanstva koja je izgleda bila ignorisana -  egzistencijalnu, tajanstvenu i nežnu stranu Hrišćanstva.

Godine 1972. sam napustio sve - akademsku karijeru, titule, aspiraciju, snove – i vratio sam se Pravoslavlju.

Video sam dela majke Tereze. Pored mog univerzitetskog zvanja, koje mi je nudilo dobru platu, osećao sam se siromašno, veoma siromašno. Započeo sam tada novi život. Imajući čitav prtljag moje akademske prošlosti, počeo sam da studiram teologiju. Dobio sam zvanje teologa na katoličkom teološkom univeritetu Corpus Christi. Onda, pod vodstvom vladike Stajlioanosa, studirao sam na bogosloviji Časnog Krsta  u Bostonu. U isto vreme, studirao sam hebrejski i starogrčki na Harvardu. Onda sam dobio zvanje doktora teologije na Prinstonu, i vratio sam se u Australiju, gde sam od 1988. do 1998. predavao teologiju na koptskom jeziku (stari egipatski jezik) u bogosloviji Sv. Andreja u Sidneju.

 Kao akademik, imao sam budućnost. Međutim, nisam bio zadovoljan. Pratio sam rad majke Tereze i bio sam svestan ogromne praznine u sebi. Nisam bio sa siromašnima. Nisam želeo da patim zbog sebe. Ali vremenom, unutar mene je uzrastala čežnja da budem pokraj siromašnih i da učinim sve što je u mojoj moći kako bi njihov život bio što humaniji. Osetio sam da moje obrazovanje vodi ovom putu. To je suština. Onda sam tražio blagoslov od Njegovog Visokopreosveštenstva da započnem misiju u Africi.

Godine 1999. započeo sam moj misionarski rad  u Keniji, po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha aleksandrijskog  i cele Afrike g. Petra, gde sam rukopoložen za đakona, pa sveštenika, i onda dobio čin arhimandrita. Tamo je osnovana prva pravoslavna bogoslovija, pod nazivom Pravoslavna pedagoška bogoslovija  u Africi.

Verujem da je obrazovanje najveće oružje u životu. Ako želite da pomognete svojim bližnjima, ne dajte im ribu, već ih naučite da pecaju… Na fakultetu mi pripremamo mlade ljude da postanu nastavnici u predškolskim ustanovama i osnovnim školama. Takođe smo uveli odsek sociologije.”

Sledeći, veliki misionarski korak koji je pred njim je “da izgradi vrtić i osnovnu školu za veoma siromašnu decu, koja nisu u mogućnosti da idu u školu, jer su im noge bose, a stomačići prazni.”
On obezbeđuje deci koliko god je moguće stvari kao što su odeća, cipele i hrana (bez određenog reda), a sledeće po važnosti je socijalna pomoć za žene. Otac Temi kaže: “Žene su najveće žrtve u Africi. One su srce porodice. Muškarac, ako je u mogućnosti, ima dve ili tri žene i sa svima njima decu. Žene svoje telo prodaju za koricu hleba, da njihova deca ne bi bila gladna. Iz ovih razloga sam osnovao školu šivenja, gde žene uče da šiju i kako čestito da zarade svoj hleb.”

Godine 2007, novi Patrijarh Teodor, koji je budno pratio misionarski i humanitarni rad oca Temija Adamopolusa, dao mu je poslušanje da iz Kenije ide u zapadnu Afriku, u Sijera Leone. Tamo je građanski rat besneo skoro 12 godina i uništio sve. Za sobom je ostavio najužasnije prizore. Unakaženu decu, lica i tela unakažena, ljude koji žive na ulicama do svog poslednjeg daha.  Otac Temi “živi” među njima i sa njima.

“Gradimo selo za 100 ljudi sa invaliditetom, koji prose na ulicama, a policija ih juri i proganja na svakom koraku. Počeli smo sa izgradnjom crkve posvećene Sv. Mojsiju Murinu u regionu Vaterlo, osnivamo trgovačku školu za stolarski zanat i šivanje, onda kuće, kliniku i školu. U Fritaunu, glavnom gradu Sijera Leonea, osnovali smo prvu školu za 1,200 učenika, u kojoj radi 60 nastavnika. Sledeće godine ćemo osnovati Pravoslavni koledž za siromašne. Postoje deca koja su dobra, ali nemaju sredstava da idu u osnovnu školu. Mi moramo da pomognemo.”

Žene po zatvorima Fritauna privlače njegovu stalnu pažnju i on se brine za njihovu rehabilitaciju nakon izlaska. “Ako ne budu imale pošten posao, ponovo će završiti tamo. Moram  da osiguram da pohađaju časove šivenja u zatvoru i nakon njihovog puštanja poklanjam im šivaću mašinu.”

Njegov sledeći zadatak je da obezbedi proteze, veštačke ruke i noge, deci kojoj su ovi udovi amputirani: “To je najstrašniji prizor; najstrašnije žrtve rata su deca. Do sledeće godina nameravam da otvorim kliniku gde će veštačke ruke i noge biti obezbeđene za hiljade dece i mladih, kako bi im se obezbedio novi život i vratilo dostojanstvo. Danas oni prose i izloženi su maltretiranju policije.”

Ovaj veliki rad podržavaju dve velike humanitarne organizacije u Australiji: “Raj za decu Afrike” i “ Svetlost sveta – Australija.”  Ove organizacije imaju svoje komisije u svim gradovima Australije. Takođe u Grčkoj, posebno u Solunu, veliku podršku ocu Temiju pružaju hrišćanska bratstva. Jedno od njih je “Sveti Kozma Besrebrenik.”

Otac Temi više nije poznat kao što je nekada bio među svojom publikom, ali rad koji sada obavlja je daleko značajniji i zaslužuje mnogo više pohvala i podrške.

“Sada, posle ovakvog životnog iskustva, ovo sam ja - sluga Svevišnjeg Boga i sluga i apostol siromašnih i potlačenih…”

Ako želite da priložite donaciju, posetite sledeći link: http://www.pk4a.com/index.php/donate-english/


Prevod s engleskog: Bojana Popović
2. 11. 2011.

Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2009/10/fr-themi-atheist-rocker-who-became.html