MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Brak u Kani Galilejskoj. Mozaik. XIV vek. Crkva manastira Hora (Kahrie-Dzami), Konstantinopolj...

«Vino veseli čovečije srce», ali mnogima koji su postradali od pijanstva više nije do veselja. Da li vino donosi u naš život više dobra ili zla? Možda je hrišćanima bolje da se pridržavaju «suvog zakona»? O tome, šta po tom pitanju kaže Crkva, dopisnik «NS» djakon Fjodor Kotreljev razgovarao je sa jerejem Danilom Sisojevim.

Suvo ili slatko?

Kakvo vino se koristi za Evharistiju? Da li su za nju važni vrsta groždja, marka, jačina, boja? Žitelj Danilovog manastira jeromonah Germogen (Ananjev) ispričao je dopisniku «NS» Maksimu Petrovu o tome, koja vina se danas koriste u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, i posebno u Danilovom manastiru:



- Od davnih vremena se klasičnim vinom za Evharistiju smatra suvo vino. Crkvenim pravilima je utvrdjeno da za Evharistiju treba koristiti crveno neuskislo vino, dobijeno od vinove loze. Što se tiče jačine i slatkoće nema nikakvih pravila. Kada su ova pravila pisana, crvena vinogradska vina su bila samo crvena (bez destilacije crveno vinogradsko vino ne može da bude veoma jako). Postojali su još jaki napici iz reda votke, koji nisu spadali u vina. Tako da jačina i slatkoća crkvenog vina nemaju principijelnog značenja.

Mnogo je važnija boja. Ona treba da bude crvena, pošto se to vino pretvara u Krv Hristovu. Možda je upravo gustina boje uticala na to, da je u Rusiji prihvaćena tradicija da se kagor upotrebljava kao crkveno vino. To je takodje vino od čistog vinogradskog soka, od sorte slatkog groždja. U klasične kagore se ne dodaje ni šećer ni alkohol. Njegova slatkoća odgovara samo količini šećera koja se nalazi u groždju. Pravi kagor razredjivanju sa vodom (a pri Evharistiji se u Svetu Čašu dodaje topla voda) sačuva boju, ukus i aromu, što se ne može reći i za suva vina (ne ta koncentracija). A da ne govorimo o imitacijama kagora. Većina naših kagora je moldavske proizvodnje. Ona nisu skupa i ako to nije imitacija kagora, veoma su loša. Pravih krimskih kagora ima jako malo. Ali i njih je moguće koristiti za Bogosluženja. Kakvo vino treba kupovati, zavisi od želje nastojatelja crkve ili manastira i od njihovih finansijskih mogućnosti. U većini naših crkava se kupuju moldavska ili krimska vina. Danilovski manastir kupuje različita vina, a glavni kriterijumi su – kvalitet i prihvatljiva cena. Izbor vina za Bogosluženja u manastiru po pravilu vrši rizničar zajedno sa kelarem (u zavisnosti od situacije). Danas se ne može verovati lepim etiketama na bocama, jer se kvalitet vina pod jednom istom etiketom neprekidno menja čak i kod jednoh te istih prodavaca. Zato se pre kupovine odredjene količine vina ono obavezno degustira.

- Zašto se za Evharistiju koristi baš vino? U čemu je sveti smisao vina?

- Vino za hrišćane predstavlja posebnu materiju. Ono je sa jedne strane plod ljudskih ruku, a s druge – dar Božiji. Bog je čoveku dao vinovu lozu, a čovek ju je pretvorio u jednu materiju, koja veseli njegovo srce. Oci Crkve nazivaju stanje bogoopštenja «duhovnim opijanjem». To je stanje kada čovek napušta ovaj svet i dospeva u Božiji svet, zaboravljajući na sve što postoji, prebivajući u neovozemaljskoj radosti, kao što je to bio slučaj sa apostolima posle silaska Svetog Duha na njih na dan Pedesetnice. U nekom smislu, to stanje koje daje vino, postaje metafora stanja bogoopštenja. Upravo metafora, jer se naravno uz pomoć vina ne zadobija Carstvo Nebesko. Jer kopija – nije original.

Ljudi su upotrebljavali vino od početka ljudske istorije. Starozavetna Crkva je koristila vino u vreme žrtvoprinošenja. A u Novozavetnoj Crkvi se Tajna Evharistije, koja predstavlja centar našeg duhovnog života, vrši na čistom vinogradskom vinu. Vino se takodje koristi i na Svenoćnom bdeniju, i za vreme Tajne Jeleosvećenja. Groždje i sami vinogradi se osvećuju po crkvenom činu. Postoji čak i specijalna molitva za blagosiljanje vina za trpezom. Potrebno je da Gospod blagoslovi našu radost, koja je njemu takodje ugodna.

- U crkvenim prodavnicama se često može videti osvećeno vino. Da li hrišćani treba da kupuju i upotrebljavaju baš to vino? Da li je važno to što je vino osvećeno?

- Ne mislim da principijelan značaj ima mesto gde je vino kupljeno: u crkvenoj prodavnici ili običnoj radnji. Vino se osvećuje zato što kako je govorio apostol Pavle: «Ako dakle jedete, ako li pijete, ako li drugo što činite, sve na slavu Božiju činite» (1 Kor. 10, 31). Poznat je blagotvoran uticaj čistog vinogradskog vina na čovekovo zdravlje: ono jača krv i dobar je lek, jer podržava kako Crkva kaže «unutrašnju toplotu». A gde je kupljeno – to je već drugo pitanje. Vino se može kupiti u bilo kojoj prodavnici i osveštati u Crkvi, i neće biti nikakve razlike.


Jerej Danilo Sisojev
Rodjen je 1974 godine u Moskvi. Završio je Moskovsku duhovnu seminariju i akademiju. Kandidat bogoslovije. Nastojatelj crkve proroka Danila na Kantemirovski.

- S vinom je posebno u našoj zemlji povezano mnogo problema. Da li Crkva reglamentira količinu vina koja se može upotrebiti?

- Crkveni Ustav reglamentira količinu i način upotrebe vina. U Ustavu se kaže da se u odredjene praznike upotrebljava vino u količini od jedne do tri krasovulje.

- A šta je to «krasovulja»?

- Jedna krasovulja je 125 grama vina. Ali kada je ta mera odredjivana, vinogradsko vino je bilo dosta gusto i obično se pilo razblaženo, tako da se zajedno sa vodom dobijalo oko 375 grama. Tu količinu propisuje crkveni Ustav. To nije mnogo, danas ljudi sebi dozvoljavaju da popiju i više. Svi ljudi su različiti i zato svako treba da odredi svoju meru. Greh je u slučaju ako se čovek napije. Sveto Pismo veoma strogo osudjuje takvog čoveka. Car Solomon u svojim pričama kaže: «Kome: jaoh? Kome: kuku? Kome svadja? Kome vika? Kome rane ni za što? Kome crven u očima? Koji sjede kod vina, koji idu te traže rastvorena vina» (Priče 23, 29-30). U Jevandjelju je o zloupotrebi vina jasno rečeno: «...pijanice Carstvo Božije neće naslediti» (1 Kor. 6, 10).

- Tipik ne pravi razliku izmedju raznih vrsta alkoholnih napitaka i sve naziva vinom. Ali ne postoji samo vino, već i jaki napici. Šta vi mislite, da li pravoslavni hrišćani mogu da upotrebljavaju jake alkoholne napitke?

- Pa naprimer, na Svetoj Gori, mestu koje je poznato po strogom životu, pokloniku u manastiru uvek nude čašicu votke. Isto je i na Sinaju. Naravno, jaki napici nisu zabranjeni. Jedan moj prijatelj, sveštenik i lekar je rekao da votka, ali ne više od 50-70 grama, može da bude korisna za zdravlje čoveku koji ne strada od alkoholizma. Ali to se odnosi samo na malu upotrebu jakih alkoholnih napitaka. Čovek se ne sme napijati! Važno je da ga piće razveseli, ali ne i da mu pomuti razum! To je granica, koju nemamo prava da predjemo. Čovek treba da ostane trezan. Sveti Siulan Atonski je govorio: «Kako odrediti da li si se prejeo ili ne? Ako pošto ustaneš od trpeze želiš da se moliš, znači nisi se prejeo. A ako želiš da spavaš i da se ne moliš, znači da si se prejeo». Isto se odnosi i na vino.

Trojice-Sergejeva lavra koristi domaće vino za Evharistiju

Trojice-Sergejeva lavra ne kupuje vino od posrednika. Iguman Lavre Hariton (Čekan) koji je glavni za vino poznaje proizvodjače u Moldaviji, koji prave vino na domaći način, uz poštovanje svih tajni, predatih od njihovih očeva i dedova. Evo šta je otac Hariton rekao našem dopisniku Alekseju Ordinskom:



- Vino, koje kupujemo za Evharistiju, se po pravilu pravi od vrsta groždja koja se zove kaberna. To je najbolje moldavsko vino (rodjen sam u Moldaviji i tačno znam) i po boji, i po kvalitetu. I zato je «Kaberne» najpopularnije vino u Moldaviji. Jačina vina koje se koristi za Evharistiju nije veća od 12 procenata. Vino se iz Moldavije dovozi u specijalnom pakovanju i tek u manastiru se sipa u hrastove kace (200 i 500 litara). Dobra kaca može da služi do 70 godina. Manastirsko vino se čuva u podrumu Pivskog tornja (ne od reči «pivo», već od reči «piće») na temperaturi od 7-9 stepeni. Bez obzira na to, što u potpunosti verujemo našim proizvodjačima vina, ja i moja dva pomoćnika iz kelarske službe pre kupovine obavezno degustiramo svaku turu. Iskusnom degustatoru je dovoljan jedan gutljaj da odredi kvalitet vina.

A moldavski manastiri prave sami vino za Evharistiju. Čak ako manastiri nemaju svoje vinograde , monasi kupuju groždje. Pre početka pravljenja vina u manastiru se obavezno služi moleban. Mislim da je ruska tradicija da se kagor koristi kao bogoslužbeno vino povezana sa problemima dopremanja vina iz južnih delova zemlje. Ako se suvo vino doprema nedelju dana, ono može da prokisne, a na mrazu da se smrzne. Kagor je otporniji na temperaturne varijacije i transport.

- Da li se vino i votka mogu piti u toku posta?

- Tipik ne pravi nikakvu razliku izmedju alkoholnih napitaka po njihovoj jačini, i upotreba votke se reglamentira (sem količine) istim pravilima kao i upotreba vina. Ako se čovek naprimer smrzao u toku Velikog Posta, ne mislim da će biti težak greh ako popije čašicu votke kako bi se ugrejao. Isto se može reći i ako je čovek malokrvan – neće biti greh ako popije bokal crvenog vina radi ukrepljenja. Ali pošto je vino znak radosti, a post – vreme tuge zbog naših grehova, onda se u vreme postova, a posebno u Velikom, vino upotrebljava samo u praznične dane: u subotu i nedelju.

- Nije tajna da ruski čovek teško može da se pridržava odredjene količine pića. A od posledica narušavanja količine stradaju i sami narušioci, i njihovi rodjaci. Možda je pravoslavnima bolje da ga uopšte «ne upotrebljavaju»? posebno u tako odgovorne dane kao što je svadba?

- Postojali su pravoslavni koje su zvali komsomolci. Oni su govorili o «bezalkoholnim svadbama», sećam se i dan-danas.

- Odista, kod nas postoji predstava da je upotreba alkohola – greh sam po sebi. Tvrde da je u votki djavo, a da je pivo – satanski napitak i tako dalje. I želeo bih da pravoslavne podsetim na 51. pravilo svetih Apostola, koje glasi: «Ako se neko, episkop, ili prezviter, ili djakon, ili uopšte neko sa svešteničkim činom, udaljava od braka i mesa i vina, ali ne radi podviga uzdržanja, već zbog gnušanja, zaboravivši da je Bog sve dobro ustrojio i da je stvarajući čoveka, stvorio muža i ženu zajedno, i na taj način huli na tvorevinu: ili da se ispravi, ili da bude raščinjen, i udaljen iz crkve. Isto se odnosi i na mirjanina». Takav čovek podleže anatemi. Ne samo zabrani ili kazni već odlučenju od Crkve. Zašto? Zato što takav čovek huli na Tvorca Vaseljene, Koji nam je dao te darove. Apostol Pavle u svojim poslanicama kaže Timoteju da pije malo vina «radi želuca tvoga i čestih tvojih nemoći» (1 Tim. 5, 23). Tako da se ne sme reći da je vino – greh. Greh ovde nije u vinu već u čovekovoj lošoj volji. Isto kao što nije ni u šrpicu, pa čak ni u narkotičkom sredstvu, zato što narkotik može da bude i lek – već u njegovoj zloupotrebi. Ali naravno sve to se ne odnosi na ljude koji se leče od alkoholizma – oni ništa ne smeju da piju.

- Dešava se da neko potpuno odbacuje vino jer su mu naprimer roditelji pili. I takav čovek nikako ne pije. Da li je to razumno rešenje?

- U tome ima nečeg pravednog. Stvar je u tome, što alkoholičari, ne ljudi koji piju, već baš alkoholičari, kojima je postavljena ta dijagnoza imaju drugačiju fiziologiju. U osam posto slučajeva se kod dece koja su rodjena u porodicama alkoholičara ne luči uopšte ili se nedovoljno luči ferment koji rastvara alkohol. Zato je za takvog čoveka veoma opasno konzumiranje alkohola.

- A postoje ljudi koji kažu: «Ja ne uzimam alkohol samo zato što se bojim da se pričešćujem».

- Da, postojala je sekta enkratita. Crkva ih je osudila još u drugom veku. I uopšte u vezi vina, mesa i lepe odeće postoji veliki broj sujeverica, koje su u stvari produkt drevnih jeresi. Naprimer, manihejci, gnostička hrišćanska jeres, obezvredjuje ovozemaljski život, smatrajući zlim sav materijalni svet i njegovog Tvorca, postojao je čak obred proklinjanja vina i hleba, jes su to plodovi Tvorčevih ruku: «nisam te ja sadio, niti sam te gajio». I oni su proklinjali sve koji piju vino. Ja smatram da su sve te zabrane za upotrebu vina – isključivo od neprijatelja. Zato što nije slučajno da je vino zabranjeno čak i u islamu, a narkotici – nisu.

- Kako objašnjavate i procenjujete odbacivanje alkohola kod inoslavnih hrišćanskih denominacija?

- Kod nekih pravaca inoslavnih hrišćanskih denominacija, naprimer baptista, to može da bude povezano s tim, da prosto ne znaju čime da se bave. Njima nije poznata tehnologija borbe sa strastima i zato oni pokušavaju prema rečima svetog Nikolaja Japanskog da duhovnu aktivnost zamene spoljašnjom aktivnošću ili u ovom slučaju skup hrišćana u klub trezvenika. Njihov moto je u tome da sam ja ranije eto bio grešnik, pijanica i narkoman, a sada sam sve to ostavio, ništa više ne upotrebljavam i time se gordim.
Drugi momenat: nastanak protestantizma je tesno povezan sa manihejstvom, koje se u srednjovekovnoj Evropi projavilo u religioznim pokretima Albigojevaca (Katara), koji su kasnije osudjeni od strane katoličanske Crkve. Albigojci nisu upotrebljavali vino, propovedali su krajnji asketizam, a pritom su odbacivali dogmat o Trojedinom Bogu, crkvenim Tajnama, poštovanju Krsta, ikona.

.- Kormilar, pilot, rudar, lekar i ljudi koji rade druge rizične profesije posle rada obično «se opuštaju», piju. Pojavljuje se navika da se dodje kući i popije sto grama. Da li ta mera predstavlja neku ravnotežu ili je to zloupotreba?

- Umor se time može odagnati, ali u tome i jeste veoma velika opasnost, jer navika može da dovede do zavisnosti. Umor često izaziva depresiju, a depresija vodi ka alkoholizmu. I u medicini, i u hrišćnastvu se zna da pijanstvo dolazi od uninija. I zato se treba veoma čuvati te opasnosti. Tim pre vozač, koji vozi u pijanom stanju, čini dvostruki greh: rizikuje i svoj život, i život svojih bližnjih.

Komentari

Valerij Kačajev

Velika je sablazan i teško odoljivo iskušenje tajiti u sebi vinopitije. Oni koji žude za vinom traže svakovrsna opravdanja za to. Da li im u tome treba pomagati? Poznati mudrac je odgovarao da uvek govori samo o tome što zna, ali ne govori sve što zna. Onome koji je željan slobode je korisno da najpre sazna za njoj srazmernu odgovornost. Golub, koji je pušten u beskrajno nebo, mora da se vrati čoveku, da ne bi nastradao. A da ne podsećam na jevandjelsku priču o bludnom sinu ...

Ilja

Veoma protivurečan članak ...Potupno je zaboravljeno na pravoslavni trezveni pokret s kraja 19 i početka 20 veka kada je izdata i odgovarajuća naredba svetog Sinoda o formiranju društva trezvenih kao i uspostavljanje praznika trezvenosti 11 septembra na dan Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja. Nije ukazano na to da su na čelu tog pokreta bili mnogi sveštenici, od koji su neki proslavljeni kao Svetitelji. To je u neku ruku bio i Sv.pravedni Jovan Kronštatski, koji je pisao: «Ili Tajne Moje ne ukrepljuju telo tvoje? – Ali ti si sam okusio sto puta da su one krepkost, isceljenje i zdravlje ne samo duše, već i tela. – Dakle, prestani da piješ votku. Ne pomračuj svoje srce, ne progoni Moju blagodat od sebe; ona je nežna, prefinjena, celomudrena i lako se oskvernjuje i najmanjim telesnim ugodjajem. – Ja volim želudac koji posti, i hrani se običnim hlebom i vodom» (Sveti pravedni Jovan Kronštatski, Dnevnik, t.4).I drugi Svetitelji su svojim životom pokazivali primere trezvenog života. Evo citata iz «Žitija Svetih, na ruskom jeziku, izloženih prema mineju sv.Dimitrija Rostovskog:
Prp. Nikandr pskovski +1581 (24 septembar str. 486, 490): «Došavši u obitelj sveti je nastavio svoj strogi podvižnički život; hranio se ražanim hlebom i vodom; nije pio ni vino niti jeo ribu; samo je subotom i nedeljom ponekad sebi razrešavao malo sočiva, skuvavši ga od jedne biljke ...pio je samo vodu. Iako je vodio tako strog podvižnički život nikada ga nisu videli natmurenim, već mu je lice uvek svetlilo od radosti i mira...»

Prp. Sergej Radonješki +1392 (25 septembar) «Žitije i podvizi prepodobnog i bogonosnog oca našeg Sergeja, igumana Radonješkog, i Čudotvorca cele Rusije». Sveto-Trojice Sergejeva Lavra 1904., str.22
«Bivajući svestan toga, da je sopstveno uzdržanje u svemu najbolji način pobede nad strastima, a duh oslobodjen d strasti i um koji nije pomračen njima su uvek prijemčiviji za primanje Božije blagodati – sveti muž je naložio sebi strogi post: sredom i petkom nije jeo ništa, a ostalim danima je jeo samo hleb i vodu. Celog svog života nije ni razmišljao o nekim drugim napicima, a da ne govorimo već o vinu».

Prp. Trifon Vjatski +1612 (prva dopunjena knjiga: septembar – decembar, 8.oktobar str. 205, 219-220, 223-224) «Sveti je odlučno ispunjavao svoje kelejno pravilo; jeo je samo hleb i vodu i to odredjenu količinu odredjenim danima ...Često je poučavao svoju bratiju o Božijim zapovestima i monaškim pravilima, a posebno je upozorovao monahe da ne piju ... Prepodobni je bio zahtevan prema bratiji, i nije trpeo narušavanje monaškog ustava. I to je dovelo do nezadovoljstva prema podvižniku ...Čak su ga vredjali izjavljujući: neka nam malo oslabi pravila, ili neka ne bude više nastojatelj. Ali ih je prepodobni mirno i krotko savetovao: «Nama bratijo sleduje da živimo po predanju Svetih Otaca, i da se zadovoljimo zajedničkom trpezom u odredjeno vreme, a vina da ne uzimamo». Bratija je isterala Trifona iz manastira i izabrali su novog nastojatelja – Jonu, Trifinovog učenika. «Jona je dozvolio da se u manastiru koriste napici od hmelja, organizovao je zabave i pozivao na njih vojvode i obične mirjane; sam je odlazio u kuće gradjana i opijao se vinom». Kasnije je Jona prineo pokajanje pred teško bolesnim starcem ...

Mč. Platon +302 ili 306 (18. novembar str.487). «Nalazeći se u zatočenisštvu, mučenik je govorio svojim mučiteljima: «Ne mislite bratijo da ću umreti ako ne uzmem vašu hranu; vi se hranite hlebom, a ja se hranim – Rečju Božijom, koja živi vekovima; vas zasićuje meso a mene site svete molitve, vas veseli vino, a mene uveseljava Hristos, loza istinita».

Prp. Diodor ili Damjan Jurjegorski +1633 (prva dopunjena knjiga: septembar – decembar, 27. novembar str. 436) «Prepodobni Diodor je svojoj obitelji ostavio pismeno zaveštanje ... «Da se ne čuje o nekom hmeljnom napitku u manastiru kod bratije, već se trezno veselite u duhovnom životu. Ako neko nema straha i prezre ovu moju zapovest i pisanije, počne da donosi vino u manastir i oda se pijanstvu, taj će se suditi sa mnom pred strašnim i nepristrasnim Sudijom, Gospodom našim Isusom Hristom».

Prp. Antonije Sijski +1556 (prva dopunjena knjiga: septembar – decembar, 7. decembar, str.480, 483, 484) «U obitelji je bilo ustanovljeno strogo opštežiće – ista hrana i odeća. Hmeljni napici su bili potpuno zabranjeni: bilo je propisano da se ne primaju ni od hristoljubivih ljudi, niti da se dozvoli da oni čak i pridju k manastiru. «I blaženi je ovim ustavom uspeo da otkine glavu zmije pijanice i odseče korene pijanstva», - tako svedoči čovek koji je pisao žitije prepodobnog». Pred smrt je prepodobni poučavao bratiju: «...uzimajte hranu prema manastirskom ustavu i potpuno izbegavajte pijanstvo – ne spravljajte hmeljne napitke i ne držite ih u manastiru».

Svt. Petar mitropolit Moskovski +1326 (prva dopunjena knjiga: septembar- decembar, 21. decembar, str.570) «Koji sveštenik počne da pije vino, a službe ne ostavi, taj nije istinski Hristov sveštenik»...i mnogi drugi primeri...

Irina Molčanova

U ovom članku crkveni ljudi nažalost pokreću pitanja «kulture pijenja», umesto toga da osude danas tako ozbiljan problem, kao što je opijanje omladine. Jer je to bič savremenog društva, i zahvaljujući reklami, i nepostojanju želje da se u tome vidi problem te se takvim «savetima» postiže samo obratno. A da ne govorimo već o tome koliko se svakog dana desi nevolja i nesrećnih slučajeva «zbog vina». Prvo što upada u oči je to da je u zaglavlju članka rečeno da će u njemu biti predstavljeno mišljenje Crkve po pitanju pića, onda bi po mom shvatanju trebalo da postoji ili jednoznačno mišljenje ili dve tačke gledišta na to pitanje. Ali sam iz sdržaja samog članka uvidela samo jednostrani pogled «za» piće, pa čak i agresivne ispade protiv onih koji žele da žive trezveno. A mišljenje Crkve po tom pitanju nije jednoznačno, i slava Bogu. Kod nas se formira pokret trezvenika: pravoslavna društva Trezvenosti postoje danas i u Rusiji, i u Ukrajini. O njima se na mreži mogu naći detaljne informacije i ne treba ignorisati i staviti «pod znak pitanja» činjenicu postojanja takvih pokreta, a ne treba takodje nivelirati ni njihov značaj za savremeno društvo, koje mirno posmatra kako se opija njegova budućnost. Veliko hvala svima onima koji se takodje ne slažu sa ovim člankom, a posebno sveštenstvu.
Trezvenica Irina

Sveštenik Dimitrije Savin

Ne shvatam kako se neko može podsmevati «suvim» svadbama i baptistima koji ne piju. Bolje da od njih nauče kako da izlaze na kraj sa svojim strastima. Naši pravoslavni ljudi decenijama idu u Crkvu i dalje se opuštaju uz votku, pa to čak smatraju i vrlinom.

Elena

S BOLOM sam pročitala ovaj članak! Naše crkve su već decenijama zalivene suzama majki, žena, i ljudi koji nemaju tvrdo srce! A naše duhovništvo do dan-danas rasudjuje o alkoholu – kao produktu ishrane! I ništa im ne predstavlja znak ...Ni sama činjenica da je još 60-ih godina svetska organizacija za očuvanje zdravlja proglasila alkohol kao narkotik, a ne kao prehrambeni proizvod, niti poslednje naučno istraživanje po kome je alkohol – najopasniji narkotik! Opasniji od kanabisa. LSD-a, ekstaze!!!
Moj muž se opijao više od 10 godina. Spoznao je svoju nevolju, postio je, molio se, borio se protiv nje svim pravoslavnim i medicinskim sredstvima. I takve slične «divne» savete je dobijao u crkvi, tobože može malo, sve treba da bude s merom! Šta je mera? SAMOUBISTVO???!!! Da zaista Sveti oci nisu mogli ni da sanjaju šta će se desiti u poslednja vremena! Ti i slični saveti su bili početak njegove moguće pogibije i neprekidan strah svih bližnjih ...(imao je skoro 3 stadijuma alkoholizma). To je trajalo sve dok nismo došli do pravoslavnih trezvenika. Muž ne pije više od 2.5 godine ...SLAVA BOGU ZA SVE! Veliko hvala protojereju Evgeniju Pejkovu i onima koji se ne slažu sa ovim člankom!
Pravoslavna trezvenica Elena

Mirjanin Vladimir

Braćo, ne stavljajte «u usta» autora ono što nije rekao!
Ne zaboravimo da se ovaj časopis objavljuje za vernike ili one koji traže veru, koji mogu da razlikuju pijanstvo pod krovom samoobmana ako ne sami, onda uz pomoć starica. I naći meru – za nekoga je to zaista «0», i o tome je rečeno u članku.

Protojerej Evgenije Pejkov

Veoma me čudi to što neki ljudi u pravoslavnim društvima trezvenosti, koja su formirana po blagoslovu episkopa, vide neprijatelje i jeretike. Ako želite da pijete – pijte to je vaša stvar. Ko može nekom čoveku da zabrani da živi trezveno? Ali zašto se tako ljutiti na pravoslavne ljude, koji tvrde da je od dva načina života, trezveni – bolji i korisniji za spasenje duše pojedinca i za celo savremeno društvo? To liči na pokrete strasti u srcu, koje nije slobodno od zavisnosti.