MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Razgovor sa monahinjom Martom (Vallj), direktorom pravoslavne škole u Vitaniji (Palestina).

-Mati, recite molim vas kako je nastala pravoslavna škola u arapskom naselju?

-Školu za arapske devojčice-hrišćanke u Vitaniji – mestu blizu Jerusalima, koje se pominju u Jevanđelju, u kojem je živeo drug i učenik Spasitelja Lazar i njegove sestre Marta i Marija, osnovala je prva igumanija ruskog manastira u čast svete ravnoapostolne Marije Magdalene, mati Marija tridesetih godina prošlog veka. Otvaranju škole predhodilo je otvaranje lečilišta, u kojem su radile sestre obitelji. Ispočetka su se meštani odnosili prema njima neprijateljski, bilo je i takvih slučajeva kada su ih zasipali kamenjem. Tako je teklo sve do prvog nesrećnog slučaja: jedna žena se opržila vrelim uljem i, pošto nisu znali kako da joj pomognu, susedi su je doveli monahinjama.. One su uspele su da joj pomognu. To je bio početak. Dva meseca kasnije ovde je dolazilo i do sto ljudi dnevno. Kasnije su sestre, osjećajući se sigurnije, počele da idu i posećuju bolesnike i kući. One su takođe negovale bolesnu decu, koja bi duže ostajala u lečilištu. Tako se pojavila u lečilištu prva devojčica, zatim posle još jedna, pa još... Ovu decu su sestre postepeno počela da uče pismenosti. Uskoro je otvorena škola, a još davno su monahinje imale ideju da je osnuju.

Tako da u današnje vreme škola već ima sedamdesetogodišnji rad iza sebe. Za to vreme situacija u Svetoj Zemlji se mnogo puta menjala. Povremeno su bili relativno mirni periodi, a i vreme kad smo se nalazili u ratu.

-Brojnost arapa-hrišćana u Palestini poslednjih godina ubrzano se smanjuje. Da li se to odražava na život u vašoj školi?

-Situacija je znatno teža već odavno – od Šestodnevnog rata kada je promenjena granica države Izrailja i kada su ovde jurnuli muslimani. Arapi-hrišćani su počeli odlaziti iz Vitanije i emigrirali su u druge države. Sedamdesetih godina se pojavilo pitanje: šta da se radi sa školom, zatvoriti je ili ostaviti? Doneli smo odluku da je ostavimo. Od 1972. godine škola je registrovana kao privatna hrišćanska školska ustanova. Ima ih mnogo u Svetoj Zemlji, ali naša – jedinstvena pravoslavna. Datog trenutka kod nas su od sveukupnog broja učenika samo dva posto hrišćani. Trinaest pravoslavnih devojčica hrišćanki. Trinaest pravoslavnih devojčica iz arapskih porodica i porodica – povratnika uče se kod nas i žive u internatu. Ima još dve devojčice – iz katoličkih porodica. Ostali – muslimani.

Ne bi se moglo reći da je svima ovde drago što smo mi tu. Teritorija i zgrada škole – to je primamljiv zalogaj, koji bi mnogi hteli uzeti u svoje ruke. Jednim delom se to i desilo. Imamo jednog suseda. Njegova porodica je pre mnogo godina dala školi komad zemlje. Pre deset godina, on je kao naslednik, hteo da nam ga oduzme. Kako sestre nisu na vreme ogradile ovaj deo zemlje ogradom, što je bilo neophodno da se uradi u našoj situaciji, on je pokušao ovu zemlju da otme silom. Obratili smo se sudu, koji na kraju ništa nije ni rešio, iako su sva prava bila na našoj strani. Na kraju krajeva, pokušavajući da nađemo rešenje, sud je podelio ovu zemlju popola među nama, pod uslovom da sused ništa ne gradi na svojoj polovini. Tako da je on već sagradio veliku zgradu na dva sprata tik uz sami nosivi zid našeg dela. Nemoguće ga je zaustaviti u tome.

Naša zemlje se nalazi u podnožju strane brda na dve terase. Na nižnjoj je veliki vrt. Gotovo svakodnevno na našu teritoriju ulaze narkomani. Oni preskaču ogradu, pri čemu ih ne mogu zaustaviti ni tri reda bodljikave žice. Svakodnevno nalazimo i čistimo u vrtu tragove njihovoag boravka ovde. U Vitaniji nema političkih problema – to nije Ramala i nije Gaza. Vitanski bič – narkomanija.

Htela bih isto tako, da istaknem, da je svaka hrišćanska škola ovde, u Palestini, veoma visoko cenjena, jer nivo obrazovanja se ne može meriti s onim koji je u običnim mestnim školama. Onih koji žele da se uče u ovim školama je znatno više, nego što škola može da primi, - đaci su na listi čekanja. Radi se o tome, što su u našoj školi veoma mali razredi. Ako su u običnoj školi u razredu nalazi i do pedeset učenika, a kod nas – ne više od trideset. Ipak se za poslednje tri godine broj učenika uvećao, sad ima oko trista pedeset učenika. Decu pri upisu mi testiramo i izaberemo.

Svaki arapin koji sebe poštuje, i ako je zainteresovan za obrazovanje svoga deteta, skupiće poslednju paru, ali će dati dete upravo u privatnu hrišćansku školu. Oni se ne boje da će njihovo dete preći u Pravoslavlje i, u suštini, slažu se s tim što je u školama prisutna hrišćanska simbolika. Iako se naravno mi nalazimo na oštrici noža – zapljusnu nas nezadovoljstva koja se dešavaju i od strane roditlja i od strane učitelja.


Arhiepiskop Marko Berlinsko-Germanski sa monahinjom Martom i poklonicima

Na primer, završava se prvo polugodište baš na Rođenje Hristovo, Božić i mi nastojimo da provedemo školski praznik u duhu Božića. Svake godine mnogo trpimo, jer reakcija od strane roditelja biva razna. Ove godine, na primer, deca su učila Božićne pesme na arapskom jeziku – obično su kod nas praznici na tri jezika : arapskom, engleskom i ruskom. U tekstu pesme su bile reči «Majka Božija». Sledećeg dana je došla grupa uznemirenih roditelja sa replikama (protivljenjima, prim.prev.): «Naša deca nikada neće izgovarati takve reči». Ipak se mi potrudimo da sa njima nađemo zajednički jezik. U datom slučaju smo mi ovu situaciju rešili ovako: deca, koja neće da pevaju ovu Božićnu pesmu, neće pevati.

-Ko predaje u školi?

-Uzimamo lokalne učitelje, koji znaju arapski jezik. Imamo 22 učiteljice zaposlene stalno i osam povremeno. Sa učiteljima je mnogo lakše. Polovina od njih su hrišćani, polovina muslimani. Svaki od njih potpisuje ugovor, u kojem stoji, da on zna da ide da radi u hrišćansku školu, i da je ni na koji način neće kompromitovati (nahuditi ugledu ili poverenju, prim. prev.), ni našu školu, ni manastir , ni sestre.

Trenutno u našoj školi rade tri sestre. Jedna ima poslušanje direktora, druge dve rade u internatu. Na njihovim plećima je i pedagoški i organizaciono-ekonomski rad, i primanje poklonika.

Ja imam pedagoško obrazovanje. Ja sam – nemica, završila sam univerzitet u Nemačkoj i predajem u školi uglavnom matematiku – to je moj omiljeni predmet, a takođe i engleski jezik.

-A odakle znate ruski jezik?

-Ja sam iz nemačkog Povoložja. Rodila sam se u Karagandu, sa jedanaest godina sam sa roditeljima doputovala u Nemačku. Tamo sam prestala da govorim na ruskom. Razumela sam, ali nisam govorila. Tamo smo živeli na selu, svuda su bili samo nemci. Krstila sam se sa 21 godinu, u Crkvi sam počela da učim crkveno-slovenski jezik., u isto vreme prisećajući se ruskog. Posle kad sam došla u manastir, već sam sa akcentom i praveći greške govorila ruski.. U Svetoj Zemlji sam već pet godina, u školi radim tri godine.

-Koje predmete imate?

-Uglavnom je program isti kao u palestinskim školama. Razlika je u tome, što se ovde od prvog razreda uči engleski jezik, a od petoga – ruski, ali na osnovnom nivou. Deca koja žive u internatu, govore ruski slobodnije, jer stalno razgovaraju sa nama. Nedeljno imaju pet časova engleskog, pet – matematike i sedam časova arapskog jezika. Koristimo udžbenika koji su odobreni ministrstvom obrazovanja Palestinske autonomije. Raspored časova se odlikuje time, što su slobodni dani kod nas, petak i nedelja, tako kako je u Izrailju nedelja – radni dan.

-Pomenuli ste internat pri školi. Ko ga finansira?

-Kada smo osnovali školu, od početka je bilo govora i o internatu. Uglavnom u njemu žive deca iz siromašnih porodica. Sada, kako sam već rekla, kod nas živi 30 devojčica i jedan dečak – mlađi brat jedne od vaspitanica. U sirotištu-inernatu mi uglavnom na prvo mesto stavljamo moralno i duhovno vaspitavanje dece. Oni obavljaju jutarnje i večernje molitveno pravilo u kućnoj crkvi. Svakoga dana devojčice idu krsnim hodom (litijom) sa ikonom Majke Božije oko cele teritorije škole. Svake nedelje vaspitanice idu na nedeljno bogodsluženje u manastir ravnoapostolne Marije Magdalene ili u druge crkve Svete Zemlje. Monahinja iz našeg manastira im predaje Zakon Božiji na maternjem jeziku. Devojčice su materijalno potpuno obezbeđene, što uključuje troškove obrazovanja, hranu, odeću, medicinske usluge i usluge prevoza, jer deca jednom u pet, šest nedelja posećuju svoje porodice.

-Vi pratite život vaših vaspitanica? Šta s njima bude posle završetka škole?

-Poslednjih 10 godina deca su odlazila odavde, ne završivši deveti razred, i nestajala su nam iz vida. Teško je bilo šta reći o daljnjem njihovom životu. Ove godine kod nas prvi put devojčica završava deveti razred – završni, jer škola daje samo devetogodišnje obrazovanje. Ona će se verovatno ili vratiti u svoju porodicu ili nastaviti školovanje u drugoj školi, ali ona to odbija. Razmišljamo kao da rešimo ovaj problem.

Naša deca bez problema pohašaju kasnije druge škole. Deseti razred smo morali zatvoriti radi ograde koja deli palestinski deo od izrailjske teritorije. Radi se o tome, da deca ovde, upravo u desetom razredu, u uzrastu od 14 godina dobijaju pasoš. Iz naselja Vitanije – to je približno 80 hiljada ljudi – tri četvrtine imaju jerusalimsko građanstvo. Upravo jerusalimsko, a ne izrailjsko. Ovo građanstvo je veoma cenjeno, ono daje slobodu putovati bez granice, medicinsko osiguranje. Jeusalimsko državljanstvo, se dobija ako si ti prijavljen u Jerusalimu, stoga većina porodica sa mnogo dece, koje imaju ovde u Vitaniji kuće, iznajmljuju stanove u Jerusalimu, neko stan, neko sobu, neko neki ćošak. Nekoliko godina unazad vlasti Izrailja su uvele, kao uslov za dobijanje državljanstva, još i obaveznu prijavu mjesta boravka za učenike u jerusalimskim školama. Tako da je to bio kraj našeg desetog razreda.

-Koja je cena obrazovanja u školama?

-Tako jer je ovo privatna škola, oni koji se ovde uče plaćaju. Oficijalna plata od prvoga do četvrtog razreda – 1800 šekela za godinu. Od 5 – 9 razreda – 2100 šekela. U poređenju sa drugim hrišćanskim školama plaća se minimalno. Iznosi koji roditelji plaćaju samo su jedna trećina od ukupnih rashoda škole.

Druga trećina dolazi od engleske dobrotvorne organizacije, koja je sponzor hrišćanskih obrazovnih ustanova po celom svetu, posebno u Palestini, Libanu i Siriji. Ova podrška postoji još od 1956. godine. Ona zahteva od nas mnogo truda. Engleski dobrotvori nalaze sponzore, koji su spremni da plate školovanje dece iz siromašnih porodica u našoj školi. Imamo 150 takvih učenika. Mi, sa svoje strane, smo dužni da šest puta godišnje obezbedimo pisma ove dece njihovim dobrotvorima. Dopisivanje se vrši na engleskom jeziku. Ona se mora kontrolisati jer postoji čitav niz zabrana. Naprimer, ne sme se tražiti novac za skupu kupovinu ili za operaciju, a to se dešava – deca nose pisma kući, a tamo za njih pisma pišu tate i mame, obraćajući se sponzorima sa sasvim konkretnim molbama. Mi sami moramo stalno da dostavimo račun – kuda i na šta ide novac.

Treći deo novčanih sredstava – to su dobrovoljna darivanja. Kod nas se stanarina i komunalne usluge plaćaju u prvoj polovini meseca, a plata učiteljima se daje na kraju meseca, i meni svaki put klecaju kolena: da li im mogu platiti račune ili ne mogu? Ali Gospod nam uvek daje sredstva tačno onoliko koliko je potrebno . Mi osećamo Njegovu pomoć, brižnost Majke Božije za našu decu i za svakoga od nas. Bez tog mi ne bismo mogli obavljati svoje, nimalo jednostvno, ali toliko blagodatno i značajno služenje u muslimanskom delu sveta.