MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Blagodat i ustanovljenje svetogorskog manastira: istorijski razvoj i buduća perspektiva


Postoji mišljenje da oni koji su prizvani monaškom životu nisu privučeni institucijom, nego pojedincima u kojima osećaju prisustvo Božije. Po rečima jednog savremenog svetogorskog igumana: „Monaški život se živi sa određenom osobom. To nije prihvatanje ideologije ili zadovoljavanje nekih čežnji; niti je primena principa pronađenih u knjizi. Monaški život znači: Ja pratim nekoga. I tako u centru monaškog života jeste određena osoba, a ta osoba je starac.“ (1) Po rečima Vladike Kalistosa, to je Avva a ne manastir, koji muškarce privlači Sv. Gori. (2)

Naša ocena prošlosti, dakle, i naše misli o budućnosti razmotriće fenomen blagodatnog starčestva, koji je faktor obnove života na Sv. Gori  i glavni izvor njene stalne vitalnosti.

Prijatelji Sv. Gore znaće da je nedavna obnova života na njoj bila posledica kako unutarnjih tako i spoljnih faktora. Unutarnji izvor obnove dovodimo u vezu  sa starcem Josifom Isihastom, čiji su učenici  u periodu između 1972. i 1987. obnovili na desetine manastira. (3) Manje su poznati spoljni izvori obnove, a to su petorica staraca i njihovi učenici, koji su u periodu od 1960. do 1981. došli na Svetu Goru iz različitih krajeva Grčke  i naselili pet manastira. (4)

Moja kazivanja u ovom radu fokusiraće se na jednu od ovih kasnijih ličnosti, na staraca Emilijana, koji je bio iguman manastira Simonopetra u periodu od 1974. do 2000. godine. Svoje izlaganje započeću njegovom kratkom biografijom, nakon koje će referentni okvir biti posebno duhovno iskustvo, koje je starac doživeo u zimu 1961, vrlo brzo nakon svog monaškog postirga i rukopoloženja u sveštenomonaha. Imamo tu sreću da posedujemo pismeno svedočanstvo o tom događaju, koji ćemo detaljno pretstaviti. Moguće je primetiti da je to iskustvo preobrazilo starčevu ličnost i da je postalo prototip za inovativnu viziju monaškog života, koju je on i primenio u manastiru Simonopeta.

U preinačenju poretka svetogorskog manstira, u vatri tajanstvenog iskustva, starac je znalački kombinovao opštežitejsko, liturgijski orjentisano monaštvo velikih atonskih manastira sa osamom i tihovanjem koje se praktikovalo u okolnim skitovima i kelijama. Rezultat je bio sinteza lične molitve i bezgranične ljubavi, koje nastavljaju da daju manastiru Simonopetra mnogo od svog osobenog karaktera i osećaja. Moj rad završava nekim mislima o budućnosti ove sinteze i opstanku koji zavisi od izbora koje činimo u sadašnjosti. Zato ćemo reći nešto o starčevom naglašavanju uloge slobode u duhovnom životu.

 Starac Emilijan Simonopetrijski

Starac Emilijan (Aleksandros Vafeides) rođen je u Pireju, oktobra 1934. godine. (5) Diplomirao je teologiju na Univerzitetu u Atini  1959. godine, nakon čega je planirao da bude rukopoložen za sveštenika i da vremenom postane strani misionar. Njegov stari prijatelj Anastasij Janulatos, (6) potsticao je starca da se pripremi za takav rad boravkom u manastiru. Janulotos mu je savetovao da kontaktira novog trikalskog Episkopa, za koga je verovao da je u stanju da privede mladića monaškom životu.

Aleksandros Vafeides je  primio monaški postrig  9. decembra 1960. i dobio monaško ime Emilijan. Dva dana kasnije, rukopoložen je u jerođakona, a sledeće godine, 15. avgusta, rukopoložen je za sveštenika. Nakon njegovog kratkog boravka u raznim manastirima u regionu Meteora, episkop ga najzad postavlja u manastir Sv. Visariona, u podnožju planine Pindus. Izgleda da je tamo imao neku vrstu duhovne krize, praćene dubokim religijskim iskustvom, koje je ga je radikalno izmenilo i ostavilo pečat na sva njegova kasnija dela.
Kao dramatičan razgovor Sv. Apostola Pavla, starac je iz takvog iskustva izašao kao drugi čovek, izuzetno osnažen i celim svojim bićem posvećen obnovi monaškog života. Probuđen tim značajnim događajem, starac je postavljen za igumana manastira Meteori, i data mu  je dodatna dužnost eparhijskog propovednika i ispovednika. Bio je brilijantan govornik; uskoro  je svojim propovedima osvojio čitav region, posebno mlade ljude, koji su u velikom broju  dolazili da ga čuju.  Starac je mnoge od njih priveo monaštvu, a prvi postrig dogodio se 1963. godine. Druga monašenja su ubrzo sledovala prvom i mladi iguman je ubrzo bio na čelu velike i dinamične zajednice. Razvoj turizma, međutim, učinio je život na Meteorima teškim. Zbog toga, starac, zajedno sa svim svojim monasima i iskušenicima, prihvata poziv od strane protata Svete Gore da ode na Svetu Goru i obnovi manastir Simonopatra 1973. godine.

Karakter i značenje svih ovih događaja, međutim, samo su postali jasniji u svetlu starčevog religijskog iskustva, koje mu je izmenilo život. Hajde sada da se osvrnemo na taj odlučujući momenat.

Za početak, čini se jasnim da je starčev boravak  u manastiru Sv. Vesariona  bio pun iskušenja i ispita. Možemo biti prilično sigurni da on tada nije osetio veliki priziv ka monaštvu, koje je za njega pretstavljalo samo odskočnu dasku ka rukopoloženju i misionarksom radu.Bio je pametan, energičan mladić sa budućnošću, i nije želeo da provede ostatak svog života  u oronulom manastiru u Tesaliji. Njegova sabraća u manstiru, štaviše, davali su mu podršku, i to baš pre nego što je planirao da nastavi svoje studije u Nemačkoj. Međutim njegov vladikanije nije želeo ni da čuje za to. Rekao mu je da on nigde neće ići u skorijoj budućnosti. Ovo je, dakle, bio težak period,  vreme osame, prožimao ga je i osećaj gubitka, a možda i razočarenja. Usledio je, međutim, događaj koji je izmenio njegov život. Šta se tačno dogodilo? Starčev učenik i naslednik, Arhimandrit Ilija, ispričao nam je sledeće:

 „U manastiru (Sv. Vesiariona) otac Emilijan je dobio otkrovenje monaškog života, odnosno duboko mistično iskustvo svetlosti Božije, koje ga je preplavilo u času Liturgije. Od tada, svaka Njegova Sv. Liturgija, za koju  se pripremao dugim bdenijem, bila je uzvišeno iskustvo Božije slave. ...Kao rezultat toga,  on je odlučno promenio svoje razmišljanje. Želeo je da se oproba u asketskom podvigu, radije nego da preuzme crkvene dužnosti u svetu.“ (7)

Dataljniji opis o tome šta se dogodilo, dao nam je sam starac u njegovom govoru pred velikom publikom 1983.godine.  Priča se navodno odnosila na  “jednog monaha, koga je poznavao”, mada je to  ustvari ispovest tajanstvenog iskustva koje je formiralo starčevu duhovnu biografiju. Kao što ćemo videti, bio je to događaj koji je preobratio 27 godina starog monaha u starca punog blagodatnih darova, i koji je dramatično izmenio strukturu i organizaciju života u manastiru Simonopetra. (8)

“Priča o jednom monahu”

Dozvolite mi da vam ispričam priču o monahu, koga sam jednom poznavao.  Baš kao što svi mi imamo teške trenutke, on je takođe prolazio kroz veoma kritičan period svoga života. Đavo je potpalio vatru u njegovom umu, želeći  da ga liši njegovog monaškog dostojansta, i učini ga jadnim tražiteljem Istina. Njegova duša rikala je kao razarajući talasi, i on je tražio izbavljenje od svojih nevolja. S vremena na vreme setio bi se molitve srca, ali je ona u njemu slabo odjekivala, jer nije imao vere u sebi. Njegova neposredna okolina nije mu mogla pomoći. Sve je delovalo negativno. Njegovo srce htelo je da prepukne. Kako nesrećan čovek postaje kada je opterećen problemima! I ko među nama nije iskusio ovakve teške dane, mračne noći i strašne osude?

Naš monah nije znao šta da radi. Šetnje nisu pomagale. Tama ga je gušila. I jedne noći, boreći se za vazduh, otvorio je širom prozor svoje kelije. Bila je noć – oko tri časa ujutro. Veoma malaksao, hteo je da zatvori prozor, nadajući se da bar na kratko odmori. U tom trenutku, međutim, sve oko njega – čak i tama spolja – postali su Svetlost! Tražio je izvor te Svetlosti, od kuda dolazi, ali ona je dolazila ni od kuda. Tama, koja sama po sebi nema postojanje, postala je Svetlost, iako je njegovo srce prebivalo u mraku. I kada se okrenuo, video je da je njegova kelija takođe postala svetla! (9)

Pogledao je lampu da vidi da li Svetlost dolazi od nje, ali i ta mala, uljana lampa, nije mogla da postane Svetlost sama od sebe, niti je ona mogla učiniti da sve postojeće bude tako svetlo. Iako njegovo srce nije još bilo prosvećeno, imao je određenu nadu.Obuzet iznenađenjem  i potstaknut ovom nadom, ali bez potpune svesti, izašao je u manastirsko dvorište, koje mu je često izgledalo kao pakao. Izašao je u tišinu, u noć. Bilo je sve jasno kao dan. Ništa nije bilo sakriveno tamom. Sve je svetlelo: drvena prozorska okna, crkva, tlo po kome je hodao, nebo, izvor i voda koja je neprestano tekla, zrikavci, svici, noćne ptice – sve je bilo vidljivo, sve! I zvezde su sišle, nebo se spustilo, i činilo mu se da je sve- i zemlja i nebo – postalo Raj. (10)

I svaka tvar tvorila je molitvu (srca), sve je tvorilo molitvu. (11)

I njego srce se otvorilo I počelo da pleše; počelo je da bije i da bez svoje volje učestvuje u ovoj molitvi; njegova stopala jedva su doticala tlo. Nije znao kako da otvori vrata, da uđe u crkvu, niti kada je stavio odežde; nije znao kada su drugi monasi stigli, niti kada je Liturgija započela. Šta se tačno dogodilo nije znao. Nestala je obična veza sa stvarnošću, jedino je znao da stoji pred oltarom, pred nevidljivim Bogom, slaveći Litrugiju.  Stopili su se ključevi njegovog srca i olatara, njegov glas je odjekivao gore, na oltaru iznad Nebesa.(12)

Liturgija se nastavila. Jevanđelje je pročitano. Svetlosti više nije bilo svuda oko njega, ali je ona svoje gnezdo svila unutar njegovog srca. Liturgija je okončana, ali pesma koja je započela u njegovom srcu bila je beskonačna. U svom zanosu, video je Nebo i zemlju kako pevaju ovu molitvu bez prestanka, i da monah zaista živi samo kada je nadahnut njome. Da bi se to dogodilo, monah samo treba da prestane da živi za sebe. (12)


Autor teksta otac Maksim, manastir Simonopetra


Napomene:

1.       Arhimandrit Emilajan Simonopetrijski: “Komentar na podvižničke razgovore starca Isaije “(Atina: Indiktos, 2005), 2 (na grčkom), U narednim fusnotama, koristiće se sledeće skraćenice: Arh. -Arhimandrit, KL – Katecheseis kai Logoi, knjiga 5. (Ormilia, 1995 – 2003); SIAD – Starac Emilijan, duhovna uputstva i razgovori, knjiga 1. (Ormilia, 1999), praćena brojem knjige i brojem stranice.
 
2.       Episkop Kalist Ver: “Vukovi i monasi: Život na Svetoj Gori danas,” Sobornost 5.2 (1983): 64; cf: id., “Jedna stvar je neosporna: Ključna stvar (u svetogorskom “buđenju”) bila je prisustvo staraca obdarenih darovima duhovnog očinstva i sposobnim da privuku i ruvode učenike,” iz knjige “Starac Josif Isihasta” (Sveta Gora, 1999) 18; i Aleksandar Goltzen:” Izuzetni starci su svakako sine que non savremenog svetogorskog buđenja”, “ Živi svedok Svete Gore. Savremeni glasovi sa Svete Gore” (Južni Hanan, PA, Seminarija Sv. Tihona, 1996), 18.
 
 
3.       Ovim redom: (i) Starac Jefrem manastir Filotej (1972); (II) Otac Haralambos iz Dionisijata (1980); (III) Otac Josif Vatopedski (1987);  (IV) Otac Filotej Karaklejski (1980) V)Otac Jefrem (+1984) Ksiropotamski (1980); (VI)Otac Agaton manastir Konstamonit (1980).
 
4.       Ovim redom:  (I)Arhimandrit Vasilije iz manastira Stavronikita (1968; Iverin 1990); (II) Arhimadrit Emilijan iz manastira Simonopetra ( Meteori, 1973); (III) Arhimadrit Georgije iz manastira Grigorijat (Evia 1974); (IV) Arhimadrit Aleksije iz manastira Ksenofont ( Meteori 1976); (V) Arhimandrit Georgije iz manastira Dohijar (Patmos 1971). O obnovi život na Svetoj Gori,  vidi:  Makarije simonopetrijski, “Iosiph ;'Esicasta e il Rinnovamento Contemporaneo della Santa Montagna', in Atanasio e il Monachesimo del Monte Athos (Bose, 2005), 245-74;  Georgije Manzaridis “Josif Isihasta i obnova atonskog monaštva” Putopis teološke antropologije (sveta Gora 2005), 174-88 (na grčkom); Graham Speake, ”Sveta Gora: Obnova u raju” (New Heaven; Zale University Press, 2002; Georgije Sideropulos “Starenje i obnova svetogorskih zahednica tokom prošlog veka,” Sveta Gora; “Studije  čovekove geografije” (Atina: Kastaniotis, 2000); 145-55 (na grčkom)   Golitzen, Živi svedok, 13-20. Za detaljni dokumentaran film od 1972 do 1996, vidi Douglas Lyttle, Čudo na manastirskoj goriv (Pittsford; NY, 2002).
 
5.       Objavljeni material koji se odnosi na život našeg staraca nije obiman, ali pogledati biografiju jeromonaha Serafima “Okosnica života”, i esej Arhimandrita Ilije “Monaška lestvica starca Emilijana”, iz knjige “Zajednica Evharistije: Sećanje na starca Emilijana” (Atina: Indiktos, 2003), 29-38; 17-28 (na grčkom); “Okosnica života” bila je preštampana u časopisu Pemptousa br. 14 (2004): 107-14, zajedno sa šesnaest starčevih fotografija iz različitog perioda njegovog života. Vidi takođe Arhimandrit Ilija, “Duhovna tradicija manastira Simonopetra,” iz knjige “Sveta Gora-  tajanstveni most: duhovnost Svete Gore”, ed. Dimitri conomos I graham Speake (Bern: peter Long, 2005), 181-99 (prethodno objavljena u Sourozh 90 (2002) 1-14; I u istom broju, Aleksandar Golitzen, “Topos Theou: “Starac kao teolog i teologija: sećanje na Arhimandrita Emilijana, “ 201-42. Dalje informacije koje se odnose na starčev život i rad monaške zajednice može se pronaći na stranicama knjige “Manastir Simonopetra: Sveta Gora” (Atina: Grčka industrijska razvojna banka, 1991.), I Ormilia: “Blagoveštenska sveta obitelj” (Atina: Indiktos, 1992).
 
6.       Sadašnji Episkop Albanije.
 
7.       Duhovna tradicija manastira Simonopetra, 189.
 
8.       “Priča o jednom monahu” ima malo komplikovanu istoriju menjanja i objave. Prvo, ispričana je u kontekstu jednog govora (“Molitva Svete Gore: juče i danas”), od strane starca Emilijana, 24. aprila 1983. u Drami. Engleska verzija ove priče bila je prevedene direktno po orginalnom snimku iz 1983. Pazite, dakle, “Priča o jednom monahu” nije bila deo starčevog pisanog teksta iz 1983, već je prikazana ex tempore, i mada se ne pojavljuje u dve prethodno objavljene publikacije nije nastala na osnovu snimka već pisanog teksta, uporediti: (i) 'Le Mont Athos: écrin sacré de la prière de Jésus’, Le Messager Orthodoxe 95 (1984): 7-18, I (II) “Molitva Svete Gore,” Hagioreitike Martyria 3 (1989): 123-32 (na grčkom). Engleski prevod govora, objavljen u  (I) SIAD 1: 301-221, i (II) Arhimandrit Emilijan, “Crkva u molitvi: Tajanstvena liturgija srca” (Atina: Idiktos, 2005), 45-63, nastala je po grčkoj prepisci (-KL 1:351-76), koja, u nekim navodima, ne pretstavlja ispravno snimak iz 1983. Tačniji prevod od ovoga je: ‘La Prière de la Sainte Montagne’, in Le Sceau Véritable, Catécheses et Discours, vol 1 (Ormylia: Éditions Ormylia, 1998), 309-31.
 
9.       Uporedi Sv. Goergije od Nise, “Posmrtna beseda njegovom bratu Vasiliju Velikom: “ Jedne noći pojavi se Vasilije izlivajući svetlost, i po Božjoj sili, cela dolina beša obasjana nematerijalnom svetlošću, nemajući u sebi ništa materijalno” (PG 46.809C)
 
10.   “Silazak zvezda” i kasnije ujedinjenje neba je vrsta hieros gamos (tajnog venčanja), što eliminiše rastojanje između nebesa i zemlje, i otelovljuje definitivno ono što je predodređeno i unapred postoji u Bogu, odnosno Božansku reč  -ime- izgovoreno u Isusovoj molitvi, i može se porediti sa svetim gradom  Jerusalimom kako silazi na zemlju “ s nebesa,  od Boga, u sjaju slave Božije.” (Otk. 21.19)
 
11.   Glavna ideja u ovom paragrafu nosi upoređenje sa napomenom starca Emilijana na Psalm 18.1: “Nebesa kazuju slavu Božiju,” (Otk 21.10) a se bavi pitanjem Božanskog otkrovenja i kroz stvaranje. U onome što se čini aluzija na iskustvo koje je imao u dvorištu manasita, starac navodi: “Divna svetlost, koja otkriva Boga kakav je On – noć koja otkriva tiho otkrovenje Božije – i tajanstvne “ govore i reči” ( laliai i logoi Psalm 18.4) naglašene Svetim Jevanđeljem: “Sve ovo ispunjava svet, a ti misliš da čuješ samo jedan glas koji govori o Bogu.” U narednom pasusu, starac  poredi 150. Psalm sa tajanstvenim uznošenjem “Vidim moj um da se ponovo ushodi visoko, čak i više, na vrh velike duhovne planine, sa koje ću pozvati svako stvorenje, “Sve što diše” (Psalm 150:5) neka slavi Gospoda. Sa našim rukama uzdignutim na gore, gledaćemo okolo i povikati: “Dođite biljke! Dođite ptice! Pohitajte reke! Dođite mora! Svi, svako stvorenje, neka slavi Gospoda!” (KL 2: 101-102)
 
12.   Na “oltaru srca” u poređenju sa Sv. Maksimom Ispovednikom i njegovom Mistagogijom, “Brod (u crkvi) je telo, hram je duša, a oltar je um” (str. 672.) Sveti Isak Sirin: “Načinio si prirodu  moju hramom za Tvoje skrovište i šatorom za Tvoje tajne, mestom Tvoga stanovanja, i svetim hramom Tvoje božanske prirode. (prevod S. Brock, “Sirijski oci o molitvi i duhovnom životu”(Kalamazoo, 1987.), 349.); Sv Greogorije Sinajski, “O zapovestima  i doktrinama 112”: “Okusiti Jagne Božije na umno-srdačnom oltaru duše nije prosto razumeti Ga duhovno ili pričeštiti se Njegovim Svetim Tajnama; to znači da takođe postanemo slika Jagnjeta, kakav će On biti u vremenu koje dolazi.” (“Dobrotoljublje,” 4:237; str.213, br.7); Sv. Nikola Kavasila ”O životu u Hristu” 5.9-10: “ “Čovek je slika oltara…I ako se odrekne sebi i ponizi, Gospod će istinski obitavati u takvoj duši  i njegovo srce postaće oltar. Služba je simvol ovih stvari.” (ed. M.-H. Congrourdeau, SC 361 [Paris: Cerf, 1990], 18; trans. C. J. deCatanzaro [Crestwood, 1974], 161-52).
 

„Godišnji izveštaj 2007,“ Prijatelji Sv. Gore, str. 17-34.

Prevod s engleskog prof. Bojana Popović
14 oktobar 2011 god.

Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2011/09/charisma-and-institution-at-athonite.html