MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Možda je u tome jednostavan odgovor kako treba živeti u dane Velikog posta, a i ne samo za vreme posta. Živeti i ne smetati nikome, pa čak ni jednom kapljicom ne poremetiti mir. Prosto tiho, tiho goreti u plamenu dobrote.

Prošla je i nedelja Praštanja. Mnogi su na hrišćanski način molili za oproštaj jedni druge, a neki su bar pokušali da to učine. Sveštenik se pokloni do zemlje, mireći se sa svim vernicima crkve, i blagosilja ih na divno i strogo vreme. Vreme obnovljenja i ukrepljenja duše. Blagoslovio je vernike na post.

Ovih dugih sedam nedelja nam predstoji da se potrudimo da budemo bolji, da bar malo prevaziđemo sami sebe. Možda sam zbog toga i krenula na službeni put u selo koje se naziva Visoko. Ovde je više od 154 godina aktivna crkva posvećena Arhanđelu Božijem Mihailu. Tokom godina burnog ateizma uspela je nekako da se očuva cela. Teško da je možemo nazvati seoskom crkvom – jer ona po svojoj visini liči na sabornu crkvu. Po velikim razmerama crkve odmah je vidna širina ruske duše naših pradedova. Ruke starih majstora su napravile remek- delo seoske arhitekture. Zadivila sam se kako su na zvoniku, tako čvrsto, bez razmaka, dovaljali brvno do brvna, i uskladili ih jedne sa drugima. Kako su graditelji uspeli podići pola veka ranije zidove zvonika na toliku visinu – za mene je to ostalo zagonetno.

Pestravski rejon Samarske oblasti. Pre 15 godina moja drugarica je bila student i leti je u ovim krajevima sakupljala – plodove, ne nije. Ona je sakupljala dijalekte. U selu Visokom mladi filolozi su pronašli retki dijalekt da li «akanja», ili «okanja» (glavno , ne «mukanja»!); ovih njenih istraživanja drugarica se tačno i ne seća. Ali dobro je zapamtila da su u svakoj kuci domaćice pričale studentikinjama o divnom seoskom svešteniku: «Dođite kod nas u crkvu, upoznajte se sa sveštenikom, on je nama tako...poseban!». Ali preplanule studentkinje su usrdno zapisivale dijalekte u sveske i posle jurile na kupanje na reku. U crkvu tako nisu ni otišle. Sada im je žao zbog toga.

A sveštenik je ovde zaista neobičan. Arhimandrit Vladimir (Naumov) je odmah posle vojnog roka i završetka Duhovne seminarije sa dvadeset i nešto godina došao u Visoko gde služi već četrdesetu deceniju. On je jedini seoski sveštenik u Samarskoj oblasti, koji ima ovako visok monaški čin.
Sveštenik je rodom iz Uljanovske oblasti, sa obala reke Inze.
Tamo je nekoliko kilometara od njegovog sela živela blažena Katarina Borisovna. Vladimir (u postrigu su ime oca ostavili isto) je išao kod nje po savet i molitvenu pomoć. Pre stupanja u seminariju obratio se Katici sa pitanjem, može li on postati sveštenoslužitelj, i ona je odgovorila da će «biti pop», ali da prvo treba «slati poruke», što je značilo služenje vojnog roka. Tamo je otac bio vezista, radio-telegrafista, i službovao je u Petrovom dvorcu.

«Ne žalimo da damo za izgradnju crkve i poslednju kravu»

Očeva kelija je malena. Sto, krevet i veoma mnogo knjiga. Iza zida spavaća soba sa gvozdenim krevetom. Tu je noćio pre mnogo godina budući Mitropolit Sankt-Petrogradski i Ladožski Jovan (Sničev), u to vreme bio je Episkop kada je dolazio u Visoko kod oca Vladimira – zajedno su nekada lovili rakove u Irgizi. Tada je vladika imao golubarnik, i govorio je šaleći se: «Stvar je takva – treba za životinje ovas». Imao je u vidu hranu za njegove pitome ljubimce. U hodniku oca Vladimira stoje tegle sa zimnicom: paradajz, krastavci, ajvar od bundeve. Primetivši moj pogled, smešeći se otac kaže da seoski sveštenik ne sme biti bez zaliha. Prisetila sam se da mi je na zvoniku zvonar Ivan rekao da otac Vladimir voli da se našali. Zbog toga ga Ivan i voli. A u keliji se nalazi i visoki ikonostas – sve ikone svetle, kao da su praznične. Na prvi pogled nisam mogla da shvatim zbog čega je ikonostas nekako radosniji od drugih, koje sam imala priliku da vidim. Razgledajući ga videla sam da je – svaka ikona ukrašena pozlatom, i još su na svetlucavim ramovima procvetali buketi zlatnih cvetova, kao malena trunčica blagodarnosti Spasitelju, Bogorodici i svim svetima.

-Da radim sa zlatnom folijom naučio me je sada već upokojeni ikonopisac i majstor pozlate Viktor Konstantinovič Krutilin. Mnogo je uradio za našu crkvu. Slikao je ikone, restaurirao, pokrivao pozlatom ikone, izrađivao je za njih unikatne ramove.

U crkvi se nalaze ikone koje su doneli stanovnici Visokog i drugih sela Pestravskog rejona. Tabinska ikona Majke Božije je iz Čagrinskog ženskog manastira. Ali geografija nema granica u ovome – jedna vernica parohije iz Čapajevska poklonila je Krst. Kad su je pitali zašto ga nosi tako daleko, baka je uporno ostala na svom – hoću da Krst bude u Visokom.

Ikonu Bogorodice «Svih tužnih Radost» donele su iz susednog sela neke bogomoljke. Noć ih je zatekla u polju. Tamo su se one i pomolile i legle pravo na zemlju na spavanje. Ujutro su radosno ispričale ocu igumanu o svom noćnom putovanju i o molitvi Majci Božijoj. Ali dešavalo se da su se svete ikone morale i spasavati. Kod jedne seljanke u svinjcu (!) je stajala ikona Vaznesenja Gospodnjeg, i ona je odlučila da je iscepa za drva. Jednom je udarila sekirom, dva puta – i tada je naišla susedka bogomoljka. Kad je videla ovaj užas stala je moliti da ne greši i da preda svetinju u crkvu. Tako je i ostao trag na ikoni od udara sekirom– pukotina. Ikona visi u crkvi i opominje nas do kakvog se varvarstva može doći, ako se izgubi vera i ljubav. Ali, ipak Rusija se oslanja uvek na one, kao što je seljak deda Vasilije Osipovič Tušin, koji je prodao poslednju kravu i sav novac donio za izgradnju crkve u Visokom.

«U duhovnim pitanjima ne trebamo biti naivni»

-Oče, pred nama je vreme posta. Kako da se pravilno u to vreme molimo, kako da se ponašamo? Šta da radimo, ako ružne misli ipak ne izađu iz srca?

-Čovek treba da se pripremi za istinski post. Formalnost Bogu nije potrebna. Kakva je korist, ako vi nabrojite određenu količinu poklona i pročitate koliko treba kanona, ako vaše srce ćuti? Glavno je – unutrašnje delo. Čovek u to vreme treba unutrašnje da se sam analizira i da preokrene potpuno svoju dušu. Puškin je godinu dana pre smrti napisao pesmu koja sadrži ove stihove:
Oci pustinjaci i žene neporočne...
Sotvorili su mnoštvo molitava;
Al ni jedna ne ispuni me milinom,
Kao ona, koju sveštenik ponavlja
U tužne dane Velikoga posta;
Sve češće mi ona dolazi na usta
I paloga krepi tajanstvenom silom...



O kakvoj molitvi govori Aleksandar Sergejevič Puškin? O molitvi prepodobnog Jefrema Sirina: «Gospode i Vladiko života mojega...» - ona se prilikom čitanja sastoji od tri dela i vrši se sa velikim poklonima (metanijama – poklonima do zemlje, prim. prev.). Na kraju dvanaest malih poklona i opet veliki poklon. Ali, ipak sve to treba raditi iskreno. Od formalnog isčitavanja neće biti nikakve koristi. Ovdje treba da bude pokajni osećaj. Sa svakom reči treba sebe promeniti i okrenuvši novi list započeti svoj život.

-Kako je bolje moliti se – svojim rečima, koje idu od srca, ili molitvama svetih otaca?

-Kelejno se može moliti i svojim rečima. Zajednička crkvena molitva treba da se vrši molitvama svetih pobožnih podvižnika.

-Da li treba češće ići u crkvu za vreme posta?

-Nije obavezno. Treba da se potrudimo u svakodnevnoj sujeti da odvojimo časove za molitveno nastrojavanje. To treba raditi svakodnevno. Kušani smo svakoga dana. Treba stremiti tome da nahranimo dušu duhovnom hranom svakoga dana. Ali u svemu treba postojati mera. Od prekomernog posta i prekomernih molitvi može se i nastradati. U svemu trebamo biti razumni. Ako čovek na svojim leđima nosi težak fizički trud, tada mu i u molitvama treba dati olaksanje. Molitveni trud treba biti i na radost, a ne samo na teret.

-Sada je postalo moderno držati post sa proizvodima od soje. Na sojinom ulju i sojinom meso. Može li se tako postiti?

-To je samoobmana. Neko lukavstvo. Ovde se javno grlom-besni, kad se hoće pojesti nešto neuobičajeno. U čemu je tada post? U Svetoj Rusiji u dane posta jeli su se jednostavni proizvodi. Takvi, kao što je hleb, med, povrće. Prirodna hrana daje silu za molitvu, ali ne opterećuje čoveka. A ako neko bez sojinih proizvoda ne može da izdrži post – takvom čoveku će oni i zatrebati.

-Jednom mi je na stanici prišla nepoznata žena i počela da govori o religioznim temama. Onda je pitala za moje ime. Začudila sam se, ali sam joj rekla ime. Sledeći dan sam se onesvestila.

-To nije u redu. U duhovnim pitanjima ne trebamo biti naivni. Danas ima tako mnogo raznih ljudi, koji na ovaj ili onaj način čine zlo. Treba se zaštiti. Prosforicu pojesti, popiti svete vodice. (kod Rusa je to celi mali osvećen hlepčić, a kod nas komadić svetog hleba koji se dobije u crkvi posle Liturgije, on se može sačuvati, osušiti i svakoga dana uzimati ujutro pre svega sa svetom vodicom i uz molitvu, prim. prev). Otići na ispovest i ispričati ovaj slučaj. Šta da se radi, svi mi grešimo.

Nepoznatim ljudima se ne bi trebalo poveravati. Za duhovna pitanja potrebna je ozbiljna veza. Ne treba se uzdati u emocije i utiske.

«Svi se krste, ali se svi ne mole»

-Oče, često se u posljednje vreme može čuti u crkvi da vernici mole jedni druge za molitvenu pomoć. Imamo li mi, grešni, pravo da se molimo za druge, za ljude koje ne poznajemo dovoljno? Ili sa ovakvom molbom treba ići samo svešteniku?

-Po rečima svetog Apostola Pavla: «Jedni drugima bremena nosite, i tako ispunjavajte zakon Hristov» (Gal. 6, 2). Mera molitve je svakog čoveka je sopstvena. «U tuđoj duši nije voda u kašiki – ne može se videti odmah». Mi ne možemo znati, kakav je čovek u vreme molitve. Možda on ima jaku veru, ali ne vidljivu izvana. U drugog je takva čestitost kroz koju Gospod uslišava njegove molitve. Neki čovek ima smirenje ili skromnost. Takvi ljudi su unekoliko bliži Bogu, može biti, da će njihova molitva i biti uslišena.

Treba da se molimo jedni za druge. I ne samo kada nas zamole: kad vidiš da je čovek upao u greh – ne osudi ga nego se pomoli za njega. Ali ne formalno, nego od srca. «Svi se krste, ali se svi ne mole» - duhovne soli je postalo malo kod vernika parohije. Iako je vera istinska kod pametne omladine koja dolazi u crkvu. Radosno je što je takvih ljudi u crkvi sve više.

-Neki poznanici pričaju, da kad su počeli da čine neka dobra dela, naprimjer, da pomažu crkvi, na njih su se osule nevolje. Neko je pomogao porodici sa mnogo dece i razbolio se. Šta da radimo?

-Sa Bogom dobro nikada ne propada. Davati treba od čistog srca i ne očekivati blagodarnost. Crkve koje su građene novcem preduzetnika Demidova rušili su traktorima, ali zgrade su stajale. Kada nepravedno stečeni novci stignu na sveto delo, tada se i dešavaju nesreće.

«Zarađeno grešno – ode s prašinom».

- Plemenita dela, nesmotreći ni na šta, treba činiti bez odlaganja.
Važan je unutarnji motiv. Jednom je Carica Katarina II rekla Mitropolitu Platonu, da joj je teško da stoji i da se moli, da je noge bole. Na ovo je Carica dobila ovakav odgovor: «Bolje je misliti o molitvi i spasenju sedeći, nego misliti o bolesnim nogama stojeći».

«Od sebe se ne možeš sakriti...»

-Oče Vladimire, danas ima nekih ljudi, koji da bi se ogradili od mirskih strasti, odlaze iz sveta sa citavim porodicama, izgrađuju neke zajednice, a tako i sebe i decu zamaraju do krajnosti...

-Sa ovosvetskim strastima se treba boriti na mestu na kome se nalazimo. Sam od sebe nikuda ne možeš pobeći. Pre svega – treba se boriti sa svojim strastima, sa svojim pohotama, posebno sada u Velikom postu. Kud god da odeš, ti nosiš sa sobom svoje nedostatke, zato je bolje sediti s mirom, da ne bi ljude sablažnjavali. Prosto čovek treba da bude plemenit sam iznutra, da pripremi sebe iznutra tako, da bi nosili svetlost i dobrotu u svet.

Druga je stvar – potreba duše da posećuje sveta mjesta, Pskovo-Pečerski manastir ili Trojice-Sergijevu Lavru. Duhovnost se u ovim mestima prenosila iz veka u vek. Neophodno je čak približiti se ovom izvoru vekovne svetosti, da bi se nakupili plemenitog, velikog i svetog. U takvim slučajevima putovanje će biti korisno kako odraslima, tako i deci. Sada deca rastu, kao pod staklenim zvonom. Majke su ih ogradile od svih poteškoća i neprijatnosti. Pravo kažu da se dešava da je «krivica mamina dušica». Kvare decu preteranom negom, razmaze ih, ne navikavaju na trud. Dete raste, kao igračka. Imperator Aleksandar III je govorio: «Meni ne trebaju deca koja su kao lutke od keramike!» - on je vaspitavao decu ne mazeći ih i odgojio je svetoga Cara Mučenika Nikolaja III.
Svetsko obazovanje samo povećava znanje, ali ne hrani dušu deteta i ne ispunjava je. Treba učiti decu vrlinama i pomagati im svim srcem da razumeju, prihvate drugog čoveka i da mu oproste.
Sećam se jedne litije (Krsni hod – na ruskom) okolo crkve. Bio je Vaskrs. Pravoslavni su slavili Gospoda. I iznenada zversko rikanje iz zvučnika koje su specijalno izneli na ulicu da bi zaglušili crkvena pesmopojanja. Bezbožnici su galamili i glasno ismejavali, vređali vernike, ali su se hriscani krotko i smerno kretali. To je ostavilo na mene snazan utisak, i ja sam iznenada osetio zalost ka podsmevačima. Do suza mi je bilo žao ovih ljudi, koji nisu poznali Hrista, nisu mogli da nađu u svome srcu istinsku veru. Deca imaju sposobnost da mnogo toga osete, ovo njihovo umeće roditelji treba da razvijaju.

...A ja sam se sada pored oca Vladimira upravo osećala kao dijete, možda od njegovih mudrih reči, a možda od dobrote sa kojom mi se on obraćao, nazivajući me Oljicom.

Otac voli da pravi sveće. One su neobično lepe. Mirišu na med. Nisam istančani poznavalac pčelinjeg zlata, ali nežni miris nosio je u sebi nektar cvetova lipe. Tamne sveće su mirisale na heljdu. Za mene je to bilo novo otkriće. Sveće od prirodnog voska nose sa sobom nežnu aromu leta. One gore sasvim drugačije – ne kaplju i ne mogu opržiti prste voštanim kapljama. Verujte, pravi pčelinji vosak topi se od žara ognja i odlazi u plamen, ali ne povređuje ruke. On prosto izgara, darujući toplotu i svetlost.
Možda je u tome jednostavan odgovor kako treba živeti u dane Velikog posta, a i ne samo za vreme posta. Živeti i ne smetati nikome, pa čak ni jednom kapljicom ne poremetiti mir. Prosto tiho, tiho goreti u plamenu dobrote.

Na fotografijama: Arhimandrit Vladimir kod ikone Majke Božije «Svih žalosnih radost»; otac Vladimir u crkvi sela Visoko.