MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Strpljivim dijalogom do rešenja položaja SPC u Crnoj Gori

Pitanje slanja ruskih monaha na Kosovo se razmatra, a njegovo konačno rešenje će zavisiti od želja i potreba naše srpske braće

Smatraju ga jednim od najuticajnijih velikodostojnika Ruske pravoslavne crkve, ističu kao odličnog teologa, hvale kao kompozitora, opisuju kao otvorenog za dijalog sa drugim hrišćanskim crkvama. Mitropolit volokolamski Ilarion (Alfejev) na čelu Odeljenja spoljnih crkvenih veza Moskovske patrijaršije nasledio je sadašnjeg poglavara ruske Crkve patrijarha Kirila. Sa te pozicije nekoliko puta upućivao je važne poruke vezane za Srpsku pravoslavnu crkvu: o Kosovu i Metohiji i zajedničkoj borbi da se tamo zaštiti i očuva pravoslavlje, o zaštiti svetinja, pomoći u završetku radova na Hramu Svetog Save. Poslednja poruka ticala se misije SPC u Crnoj Gori. Mitropolit Ilarion je rekao da u Crnoj Gori postoji jedna kanonska pravoslavna crkva, SPC, i mala „samoproklamovana grupa koja nastoji da sebe prikaže kao pravoslavnu crkvu”. Stav Ruske pravoslavne crkve o ovom pitanju time je jasan, ali ostaje nerazjašnjeno: kako rešiti probleme između zvaničnika Crne Gore i SPC?

– Očigledno je da problemi koji su se nakupili u crkveno-državnim odnosima u Crnoj Gori moraju biti rešavani između vlasti suverene crnogorske države i predstavnika Srpske pravoslavne crkve tokom strpljivog dijaloga sa puno uzajamne pažnje i strpljenja. Rešenje ovih pitanja nije moguće bez ozbiljnog uvažavanja kanonskih osnova pravoslavne crkve, koji imaju viševekovnu tradiciju, koja odražava njenu duhovnu prirodu i u skladu je sa njenim visokim prizvanjem. U isto vreme, kanonsko ustrojstvo pravoslavne crkve poseduje dovoljnu gipkost i dozvoljava, uz prisustvo dobre volje, da se pronađe kompromisno rešenje i kod najosetljivijih pitanja. Tokom mojih skorašnjih susreta sa predstavnicima državnog rukovodstva Crne Gore, više puta sam čuo izjave da ideja stvaranja jedine crnogorske pravoslavne crkve ne podrazumeva mešanje u kanonski poredak. Međutim, mora se priznati da realni uspeh u ostvarivanju takve vrste reforme može biti postignut samo uz uvažavanje mišljenja srpske Patrijaršije koja je istorijski nadležna za pitanja crkvenog života pravoslavnih hrišćana u Crnoj Gori – kaže mitropolit Ilarion u intervjuu za „Politiku”.

Nakon vaše poslednje posete Srbiji početkom aprila ove godine, u srpskim medijima dosta se pominjalo da ste tokom susreta sa velikodostojnicima SPC navodno preneli neblagonakloni stav Ruske pravoslavne crkve u vezi sa mogućim pozivanjem pape Benedikta Šesnaestog da poseti Srbiju 2013. godine. Da li je zaista bilo reči o ovoj temi na sastancima sa srpskim arhijerejima?

Ta tema nije bila predmet posebne rasprave tokom susreta sa arhijerejima Srpske pravoslavne crkve. To pitanje je unutrašnja stvar srpskog Patrijarhata. Koliko je meni poznato iz sredstava javnog informisanja, među arhipastirima Srpske pravoslavne crkve ne postoji jedinstveno mišljenje o pitanju pozivanja pape. Za sada karakter predstojeće proslave povodom 1.700 godina Milanskog edikta nije najjasniji – da li se ta proslava zamišlja kao svedočanstvo važnosti ovog istorijskog jubileja za predstavnike svih hrišćanskih konfesija ili pak kao prilika da se iskaže bratsko jedinstvo pomesnih pravoslavnih crkava.

Borba za opstanak SPC na Kosmetu i dalje traje, njena misija je još uvek ozbiljno ugrožena. Vi ste spominjali ideju da se pravoslavno prisustvo na Kosovu pojača ruskim monaštvom i sveštenstvom. Da li se takve zamisli i dalje razmatraju i hoće li biti ostvarene?

Ovo pitanje se još uvek razmatra, a njegovo konačno rešenje će zavisiti od želja i potreba naše srpske braće. Po blagoslovu sveštenonačelnika SPC, razmatramo našu moguću pomoć sa preosvećenim episkopom raško-prizrenskim Teodosijem. Takođe, pozitivno ocenjujemo činjenicu da je ruska država, u okviru učešća u programu Uneska, pružila značajnu finansijsku podršku obnovi pravoslavnih svetinja na Kosovu.

Bili ste predstavnik Ruske pravoslavne crkve (RPC) pri evropskim međunarodnim institucijama u Briselu. Koliko je za pravoslavce značajno da imaju predstavnika pred evropskim civilnim vlastima i koliko je to bilo korisno za RPC?

Po rešenju Svetog Sinoda moje delovanje u ulozi predstavnika RPC pri evropskim međunarodnim organizacijama počelo je u julu 2002. godine i trajalo sve do 2009. godine kada sam postavljen na čelo Odeljenja spoljnih crkvenih veza Moskovske patrijaršije. U tom periodu predstavništvo je aktivno sarađivalo sa institucijama Evropske unije u velikom broju pitanja, učestvujući u razmatranju problema koji imaju zajednički interes za sve hrišćane u Evropi. Upravo tada se formirala tradicija godišnjih sastanaka verskih lidera Evrope sa rukovodstvom EU. Ovi sastanci su postali plodonosni način za uspostavljanje dijaloga religioznih zajednica sa tim integracionim ujedinjenjem na kojima je postalo moguće da se interesi vernika iznesu na visokom političkom nivou. Dijalog sa EU je jedan od dokaza svrsishodnosti funkcionisanja predstavništva RPC u inostranstvu. Što se tiče sadržaja crkveno-diplomatskog rada, kao i vekovima unazad, u njegovoj osnovi leži prvenstveno svedočanstvo o neprolaznoj Istini Hristovoj. Izraz tog prizvanja u naše vreme jeste briga za očuvanje moralnih orijentira u međunarodnoj saradnji. To je posebno važno za dijalog sa međunarodnim organizacijama koje se bave pitanjima prava čoveka i međukulturnim dijalogom. Crkva, predlažući puteve rešavanja društvenih problema, oslanja se na viševekovno iskustvo čovečanstva kao i na duhovno nasleđe Evrope, koja daje čoveku i društvu u celini ubedljive motive za dobročiniteljski život. Za većinu naroda Evrope slični motivi su nezamislivi van hrišćanske vere, o čijim idealima mi svedočimo tokom našeg celokupnog rada.

------------------------------------------------------------------------------

Neophodna saradnja pravoslavaca i katolika

Pravoslavni i katolički crkveni zvaničnici su više puta izražavali zabrinutost da Evropa gubi svoj hrišćanski karakter. Vi ističete da pravoslavni i katolici treba zajedno da se zalažu za očuvanje tradicionalnih hrišćanskih vrednosti u Evropi. Na koji način bi dve crkve mogle zajedno da pronađu rešenje za ovaj nimalo lak problem i da li mislite da bi takva saradnja mogla imati štetne posledice za jednu od dve Crkve, kako se može čuti u određenim crkvenim krugovima, koji ovu saradnju doživljavaju kao put ka uniji?

U poslednje vreme postaje sve očiglednija neophodnost saradnje pravoslavaca i katolika u očuvanju tradicionalnih hrišćanskih vrednosti u savremenom sekularnom društvu. Pozicije naših crkava su bliske u mnogim pitanjima koje svet danas stavlja pred hrišćanstvo – to su procesi liberalne sekularizacije, globalizacije, slabljenje porodičnih vrednosti i podrivanje normi tradicionalnog morala. Naše crkve zajedno istupaju protiv abortusa, eutanazije, medicinsko-bioloških eksperimenata koji nisu u skladu sa osnovnim etičkimprincipom uvažavanja ljudske ličnosti... Sve aktuelniji postaje problem hrišćanofobije, ugrožavanja prava hrišćana zbog religijske pripadnosti. Nažalost, ispoljavanje otvorenih antireligijskih stavova primećujemo i u savremenoj Evropi gde određene političke strukture pokušavaju da istisnu religiju iz društvene u isključivo individualnu sferu života. I o ovom pitanju istovetna pozicija dveju crkava može da ima veliki značaj. Pravoslavno-katolička saradnja može da se razvija u različitim oblicima. To mogu da budu zajednički kulturni projekti, društvene akcije, aktivno delovanje na nivou predstavnika pri međunarodnim organizacijama. Pozitivni primeri takve saradnje već postoje. Zahvaljujući usaglašenom delovanju pravoslavaca i katolika uspeli smo, na primer, da dobijemo pozitivnu presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Lauci protiv Italije” o isticanju raspeća u italijanskim državnim školama. Iz tog slučaja se vidi da su potpuno neosnovane sumnje da slična saradnja može da dovede do neke unije. Unija – to je ujedinjenje koje se zasniva na kompromisu u pitanjima vere, dok saradnja o kojoj govorim ne dotiče oblast veronauke. Pravoslavna i Rimokatolička crkva ne prebivajući u potpunom veroučiteljskom i kanonskom jedinstvu mogu zajednički da deluju u sferi socijalne problematike, gde su im pozicije izuzetno bliske.

Jelena Čalija
objavljeno: 31.08.2011.

Izvor: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Strpljivim-dijalogom-do-resenja-polozaja-SPC-u-Crnoj-Gori.lt.html