MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Od zaboravljenih vremena, seme stradanja je zasađeno u kukuruznim poljima bugarske istorije. „Čovek se rađa za patnju“ (Jov 5,7). Biblijska istorija nam otkriva da je odvajanje od Boga uvek praćeno stradanjima, da Božji ljudi ne bi nestali u tami zaborava Boga. Pre šest vekova, tama je pala na bugarsko carstvo. Tvrđava za tvrđavom je padala; naša zemlja je bila ispunjena vatrom, dimom i plačem. Naš narod je pao pod jaram osvajača, da bismo se prisetili svoje svete vere i svog Nebeskog Oca. Da bismo mogli doneti plodove dostojne pokajanja, nove sjajne zvezde - novi bugarski mučenici pod turskim jarmom - prekrile su nebeski svod naše Svete Crkve. Suze počinju da teku, i svetlost teši mnogostradalnu hrišćansku dušu. Zalutali naslednici počinju da traže pravedan put njihovih svetih praotaca i tako postaju armija Hristovih slugu, koji se vraćaju u svoju pravu Otadžbinu. Iskušenja Božjih izabranika traju vekovima - jer se zlato isprobava u ognju. Vekovi u kojima su nesavršene grane polomljene da bi jake u Bogu, vinogradar brižljivi očistio za još veće plodove (vidi Jn 15, 1-6). U sadašnje vreme ne izgleda da je na radost, nego na žalost, ali kasnije daje miran rod pravednosti onima koji su njime izvežbani (Jev 12,11).

Stara poslovica kaže da je tama najveća pre svitanja. Zaista, u Bugarskoj istoriji, 1876. godina je izgledala kao najtamnija era, ispunjena krvoprolićem, patnjama i užasom. Zašto? “A kada sazri rod, odmah pošalje srp; jer nasta žetva“ (Mk 4,29). Zbog toga su ruske novine napisale sledeće za tu versku godinu: “Skoro, u obližnjoj Bugarskoj, pogrom nad hrišćanima nas je vratio u vremena prvih hrišćanskih mučenika, po rečima jednog od naših jeraraha. Stotine bugarskih gradova i sela su bili natopljeni krvlju i u velikim stradanjima. Hiljade ljudi, na desetine hiljada starih i dece su ubijeni, živi zapaljeni, ili odvedeni u ropstvo. Mnogi su silom prevedeni u islam. U manastirima i skitovima, monasi i monahinje su isečeni na parčiće, na putevima su nevina deca ubijana samo zato što su se osenila krsnim znakom kao pravoslavni hrišćani; device silovane i paljene žive na koplju; nerođene bebe sečene u majčinoj utrobi mačem, bebe presečene na dva dela ili probodene jataganom; oni ljudi u kojima je pravoslavna vera ostala nepokolebljiva su iskorenjeni iz živih.”

Među nepoznatim mučenicima za veru i rod 1876, svetla zajednica osvetljava bugarsku zemlju čak do današnjeg dana: Batak, ime drago i nezaboravno za svaku bugarsku hrišćansku dušu! Pokolj u Batku je trajao samo nekoliko dana. Uveče, 1. maja 1876. Batak je zasijao kao novo sunce ognjem osvete bašibozuka*, osvetljavajući od tada pa u sve vekove, svojim mučeništvom, našu hrišćansku istoriju.

Golgota u Bataku je počela od donjeg kraja sela - od mučenika u Bogdanovoj kući. Razoružani prevarom, građani Batka, živahni na početku, tada postaše Hristovi jaganjci, izabrani za klanje. Samo ona deca koja su odmah prihvatila islam, nakon pitanja, ostala su živa. Mučenja su bila toliko velika da ni odeća sa mučeničkih leđa nije ostala, da bi tako njihove duše odletele u raj neopterećene bilo kakvom zemaljskom težinom. I po milosti Božjoj, nekoliko momenata pre njihovog kraja, nebeski mir je sleteo u duše stradalnika (koji su do tada ridali i vrištali), koji su nepokolebljivo odlučili da ostanu verni Hristu do smrti. Jedan po jedan, odlazili su tiho na panj pod malj. Neki su pritisnuli svoje vratove čvrsto na panj, da bi udarac sigurno odvojio njihove duše od tela. Nekoliko majki je guralo svoju decu napred da bi bila ubijena pre nego što će one same biti ubijene, da bi osigurali da njihova deca ne budu odvedena u muslimanske kuće i tako izgube veru i dušu. Kada su pokušali da siluju device pre njihove smrti, one su se odupirale kao lavice do poslednjeg daha da bi sačuvale svoje devičanstvo i čistotu. Zbog toga su bile iseckane na komade. Sa jedne strane panja se nalazila brdo od mučeničkih tela, koja su plivala u bazenu krvi, a sa druge strane se nalazila manje brdo, od mučeničkih glava sa očima poluotvorenim, kao da su gledali direktno prema Nebesima.

   Masakr i ubistva su se nastavili na ulicama Batka. Neki od stanovnika su pobegli i tako ostali u životu. Samo nekolicina su ostali u životu primanjem islama. Sledeći dirljiv primer opisuje šta se događalo sa ostalima pre njihove smrti.  Kada je mladi stanovnik Batka Angel Čaušev napustio seoski crkveni posed i konačno uspeo da se popne na brdo Svetog Atanasija, pod zaštitom Pomaka (muslimana slovenskog porekla), naišao je na Ismail-hodžu iz sela Rakitovo, muslimana bugarskog porekla, koji je imao plemenito srce i koji se do zemlje klanjao i molio Alaha da oprosti grehove njegovih muslimana koji su kasapili građane Batka. Kada je video mladića, hodža ga je zagrlio i počeo da rida. Pitao ga je gde su mu rođaci. Kada je saznao da su mnogi ubijeni i da će ostali biti ubijeni, odmah je stavio njegov turban na Angelovu glavu, obukao ga u svoju ačmadolamu, dao mu svoju pušku i poveo ga sa sobom. Usput, hodža je pomogao jednoj ženi iz Batka da ne bude silovana. U selu su uspeli da pronađu Angelove sestre i braću. Ismail-hodža im je predložio da ga prate, garantujući im da ih neće prevesti u islam. Ali mu nisu verovali, nego su rekli da bi radije umrli kao hrišćani. Onda su pobegli, potreseni što im je brat navodno postao Turčin. Kasnije su bili ubijeni.

Zajedno sa svojom razumnom pastvom, oba sveštenika u Batku su položila svoje duše Hrista radi. Uz nezamislivu monstruoznost muslimani su mučili sveštenika Nejka. Pred njegovim očima su odsekli glave njegovih sedam ćerki, i pre svakog odsecanja glave ga pitali: “Turban ili sekira?” Velikomučenik je odgovorao ćutanjem. Posle ubistva njegovog poslednjeg deteta, mučitelji su iščupali sveštenikovu bradu, izvadili mu zube, iskopali oči, isekli mu uši, i iseckali na komade njegovo već mrtvo telo. Ovo se dogodilo blizu seoske škole, koja je malo kasnije izgorela u plamenu. Oko 200 mučenika je živo zapaljeno dok su se skrivali u prostoru jedan metar visokom između zemlje i drvenog poda škole.

Najbolniji događaj ovog terora je bilo mučeništvo seoskog starca Trendafila Kerelova. Na jednom brdu blizu sela, ovaj velikomučenik iz Batka je pretrpeo ogromna stradanja slična onima starih hrišćanskih mučenika. Njegova snaja Bosiljka, koja je videla svojim očima stradanja starog Trendafila, priseća se sledećeg: “Skinuli su ga, iskopali mu oči, vadili zube, i polako ga proboli kopljem kroz celo telo pa kroz usta. Onda su ga pekli na ražnju, još uvek živog.” Čak i danas, usred Batka, seoska crkva Svete Nedelje - “tvrđava” vere - još uvek nepokolebljivo stoji. Osnova crkve je na moštima novomučenika, a crkva podseća na brod usidren u moru mučeničke krvi. U crkveno dvorište - koje je najsvetije mesto u Bugarskoj - treba da kročimo sa velikim strahom; jer tamo naša stopala idu po zemlji koja je osvećena krvlju i kostima hiljade hrišćanskih mučenika!

U početku, bašibuzoci su prodrli u crkveno dvorište, koje je do tada bilo zaštićeno “tvrđavom” (tako su građani Batka nazivali visok i jak kameni zid oko crkve). Masakr je bio užasan: vriska, jauci i plač žrtava su se mešali sa zverskom rikom njihovih mučitelja i sa samrtnim trzajima onih koji još uvek nisu bili mrtvi. Čuo se zvuk kostiju mučenika, koje su bile smrskavane jataganima i sekirama, i vazduh je vibrirao zvukom isečenih tela. Ovde, kao i za vreme masakra u Bogdanovoj kući, bašibozuci su izvršavali naređenja da u potpunosti masakriraju žrtvu. Panjevi za seču su bili spremljeni. Novoprevedeni muslimani su bili izdvojeni. A neposlušnima su odmah odsekli glave. Mučenici koji su se zaključali u crkvu zajedno sa svojom braćom i sestrama spolja su očekivali svoj kraj.

Oni koji su se sakrili u Božjoj crkvi postradili su od mnogo lošeg vazduha i bili su stegnuti zbog gužve, jer se u crkvi skrivalo četiri do pet puta više ljudi nego što crkva u normalnim uslovima može da primi. I snažniji među njima su malaksali zbog trodnevne gladi. Loš vazduh ih je učinio toliko žednim da su neki stavljali krv ubijenih na ispucale usne, a drugi sveto ulje sa kandila na ikonostasu. Na severnozapadnom delu crkve, u priprati, namučene majke, koristeći svoje poslednje snage, počele su da kopaju bunar da bi pronašle vodu za svoje mališane. Ali ni na dubini od dva metra nije bilo niti kapi vode. Neke od majki su stavljale pesak u usta njihove dece da bi ublažile neizdrživu žeđ. Meci bašibozuka su svaki čas doletali kroz prozor i ubijali po nekoliko ljudi. Malo kasnije Agarjani su ubacili košnice sa uznemirenim pčelama u crkvu, da bi učinili agoniju stradajućih još težom. Onda su mučitelji unutra počeli da ubacuju zapaljene tepihe i slamu, sve dok nekoliko hrišćana, koji nisu više mogli da izdrže, ne otključaše vrata moleći za milost.

Potpuno iscrpljeni, tri dana bez sna, gladni i žedni, mučenici su izvedeni napolje, u crkveno dvorište. Pre nego što su mogli da udahnu čisti vazduh, novi pokolj je započeo. Ponovo, posle glasnog vrištanja i plača, duboka tišina je sve ispunila. Jedna po jedna, duše novih mučenika, obnovljenih u strašnim stradanjima, bile su spremane za Nebesa. Bašibozuci su videli sa kakvim smirenjem jaganjci Hristovi, koji su bili određeni za klanje, krenuše ka panjevima za seču glava. Sve su ih ubili u tom novom masakru. Nekoliko trudnih žena je bilo rasporeno, i njihovi mali hrišćani se rodiše - ne na majčinom krilu, nego na bajonetima i jagatanima, uzletajući odmah, kao svetlucajuće iskre, prema Suncu pravde Hristu.

Četvrtog maja vođa bašibozuka Ahmed-aga, iz sela Barutino, izdao je naređenje da pokolj prestane. Nije znao šta da radi sa preživelima, pa je zbog toga poslao pismo za odgovor gradonačelnika Tatar-Bazarđika. Odgovor koji je dobio glasio je: “Koren kaurina mora biti uništen!” Stoga je započeo novi masakr. Ali ovoga puta su žene donekle bile pošteđene. Nekoliko muškaraca, koji su se obukli u žensku odeću, takođe su izbegli smrt. Ali neki od njih su bili otkriveni prevarom. Lažnom obaveštenju da će država dati svim preživelim muškarcima neki način da ponovo izgrade svoje zapaljene domove i da će se pobrinuti za siročad i udovice iz Batka, mnogi muškarci su poverovali. Tako je uhvaćeno oko 300 ljudi koji su tek kasnije shvatili šta ih čeka. Turci su stavili panj za seču glava na drveni most preko puta izgorele škole. Mučenici su se grupisali zajedno, neki su plakali i vikali u velikim bolovima, kao da su tražili pomoć. Neki su se osenili krsnim znakom i onda tiho i mirno pognuli svoje glave pred nadolezećom smrti. I ponovo, hrišćanska krv se izlila i Stara reka je postala crvena… Na ovaj način još trista mučenika iz Batka je ubijeno, pred njihovim majkama, ženama i sestrama. Da ne bi njihova deca postali Turci, ili bili ubijeni u ovom poslednjem pokolju, neke majke su bacile svoju decu u reku. Posednuti zverskim željama, Bašibozuci su krenuli prema preživelim ženama. Još jednom, novi mučenici - device i neveste – bile su pripremljene za Nebesa.
Konačno, posle svih ovih pokolja, jedan od hodža se popeo na drvo u crkvenom dvorištu, i nad hiljadama ubijenih mučenika proglasio da nema drugog boga osim Alaha i da je Muhamed njegov prorok. Drugi hodža se popeo na  plast sena na brdu pored sela i odatle proglasio preživelim hrišćanima da je njihovo vreme završilo, da se ne može naći živ kaurin na zemlji, i da će na mestu uništenog Batka posaditi žito za konje Muslimana.
 

Uzalud su se Muslimani nadali! Iz mučeničke krvi, koja je vapila naglas Bogu, nije poraslo žito za konje Muslimana, već zlatno žito slobode naše zemlje, kao plata za jaram pod muslimanskom okupacijom koja je trajala nekoliko vekova.  Da bi ovaj buket rečju izvezen sa proplanaka Batka postao još aromatičniji, prisetimo se najdirljivijeg događaja, koji se dogodio nekoliko meseci posle pokolja iste godine u selu Batak. Događaj je povezan sa Engleskinjom, gospođom Strangford, koja je početkom jeseni 1876. došla u uništeno selo da bi pomogla stradalnicima. Izgradila je bolnicu za preživele i izbeglice, koji su bili iscrpljeni i bolesni od užasa koje su iskusili. Plemenitost i požrtvovanost ove uticajne Engleskinje je duboko dirnula jednostavne i srdačne seljake. Odmah nakon njenog dolaska u Batak, protestantski misionari se takođe pojaviše, želeći da iskoriste dobar odnos seljaka sa njihovom donatorkom iz Engleske. U mnogim okolnim selima njihov misionarski rad je urodio nekim plodom. Ali u selima koja su nastradala, pogotovo u Batku, protestantska misija je propala. Na Božić, bolesni pacijenti iz Batka koji su se nalazili u bolnici, koju je gospođa Strangford izgradila, odbiše da jedu. Svi, iako slabi telesno, rekoše nepokolebljivo: “Ono što Turci nisu mogli uzeti od nas jataganima, kako možemo prodati za parče hleba?” Engleskinja i misionari su nakon toga užurbano napustili zemlju.

Veličajući podvig svojih mučenika, Sveta Pravoslavna Crkva naziva njihovo stradanje “dragocenim.” Bugarska zemlja je toliko osvećena dragocenom krvlju bezbrojnih mučenika da verovatno nema nijednog ugla u Bugarskoj u kome duša posvećena Bogu nije stradala za Hristovu pravdu. Mi ne znamo gde su kosti velikog broja mučenika sahranjene; samo ponegde postoji bleda uspomena koja je sačuvana u imenu grada, reke, potoka, izvora ili nekog brda; i sa ovim, uspomena mnogih naših poznatih praotaca, otaca i majki je mala. Ipak, njihove besmrtne duše su još uvek žive, i one među njima koje su dobile veliku blagodat od Boga da posreduju za njihove naslednike nas neće nikada ostaviti i njihovu zabludelu decu - sve do kraja sveta. Iz crkvenog proslavljanja bugarskih novomučenika, uz molitveno sećanje na njihova stradanja i njihovo ogromno trpljenje i smernost, naše duše će uvek biti zagrevane neizrecivim dubokim osećajem: da pripadamo mučeničkom narodu, koji je ušao u Svetu Pravoslavnu Crkvu ne samo ćiriličnim pismom, već i rekama osvećene krvi mnoštva hrišćanskih mučenika, u čijem centru - kao blistajući sabor - sijaju dragi nam novomučenici iz Batka. Njihovim svetim molitvama, Hriste Bože, pomiluj nas i spasi nas!

*bašibozuci – neregularna vojska u Turskom carstvu
 

Prevod s engleskog: Vladimir Srbljak

 

Izvor: „Pravoslavno predanje“, broj 2, XXIII (2006), 14-20

Preuzeto sa: http://www.johnsanidopoulos.com/2011/05/new-martyrs-of-batak-sparks-amidst.html