MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Vaoma poštovani osamdeset četvorogodišnji rumunski starac, otac Prokl (Niceu), živi kao pustinjak na obroncima jednog udaljenog karpatskog sela, gde ne rade mobilni telefoni. Posetioce prima u malu drvenu kolibu, u kojoj se nalaze dve drvene klupe, drveni sto, veliko bure u kojem čuva posluženje za goste i jedan zid potpuno prekriven ikonama. Najzastupljeniji lik među ikonama  jeste lik Svetog Serafima Sarovskog, a oni koji poznaju i vole starca često ga porede sa ovim svetiteljem. On je zaista radostan i pun ljubavi, a i šubara koju nosi preko čela slična je onoj koju ćete videti u Divjevu, među ličnim stvarima Svetog Serafima, koji je tako drag svakom Pravoslavnom hrišćaninu. Otac Prokl radosno dočekuje svaku dušu koja dolazi da ga poseti. Može da razgovara sa posetiocima satima, a od ljubavi kojom zrači u roku od deset minuta zaborvljate na temperaturu od minus 12 stepeni (u keliji je isto hladno koliko i napolju).

Iguman Melčizedek iz manastira Putina , koji me je poveo da vidim starca, video je na mome licu da sam po malo zabrinut zbog susreta i savetovao mi je da manje mislim o pitanjima i da se jednostavno molim Gospodu da da reči meni i ocu Proklu. Ispostavilo se da je ovaj savet bio veoma vredan, kada je nakon tople dobrodošlice, starac pogledao u diktafon (koji je bio uključen po njegovom blagoslovu) i otpočeo razgovor:

Bio sam sa ocem Joilom Georgi (duhovni otac starca Kleope) neposredno pre njegove smrti. Oci, koji su znali da ću ići kod njega, molili su me da im ispričam naš razgovar. Jedan od njih mi je dao magnetofon i pitao me da snimim oca Joila (tada monasi nisu voleli snimanje). Došao sam kod oca Joila, a kad je video magnetofon rekao je: „Nečista stvar. Loše je što to u kući ima jedan sveštenik.“ Posle toga, nisam ga više ništa pitao, jer sam dobio poučne reči od oca Kleope, koji me je mnogo naučio; to je sve što ću reći (nakon ovih reči ostavio sam na stranu moju svesku sa pitanjima, kao nešto suvišno; sav rad bio je namenjen diktafonu, a za mene je ostalo samo da se molim da baterija preživi hladnoću.)

Kada sam stupio u manastir, otac Kleopa je bio smenjen sa poslušanja pastira i postavljen je za igumana manastira. Dok je čuvao ovce, otac Kleopa nije gubio vreme; mnogo čitao je svetootačke knjige. Postojao je jedan sveti čovek, Jovan-Jakov iz Njemca, koji se asketski podvizavao u Čozevskoj pustinji kraj Jerusalima, gde je i umro, i koji je tražio dobre knjige za oca Kleopu. Mogao sam osetiti njegovu  dobrotu prema braći (misli na Jovana - Jakova); verujem da je Sveti Duh kroz njega dotakao srca bratije. Svi oni bi odmah osetili jaku želju za pokajanjem i žudnju da služe Bogu.

Naučio sam mnogo od oca Kleope, jer je od detinjstva čeznuo za Bogom. Više nego išta drugo u manastiru, voleo je poslušnost i odricanje od sopstvene volje.

Pod komunistima, kada je u Rumuniji vladao Čaušeskov prethodnik, George Georgiu-Deža, otac Prokl  je bio pozvan u vojsku. Na regrutaciji mu je rečeno da će, ako se pridruži vojsci, dobiti unapred 1,000  leja, a nakon vojne službe dobro plaćen posao. Pitali su ga koliko je godina proveo u manastiru. Odgovorio je - sedam. Zatražili su od njega da stane na sto i pozvali druge regrute. Naredili su mu da pred svima kaže da Boga nema. Otac Prokl se obratio okupljenima: „Pitali su me da vam kažem da Bog ne postoji, ali nije istina: Bog postoji!“ Tek što je izgovorio ove reči, našao se na zemlji. Pretukli su ga zbog njegovog priznanja.

Bio sam godinu dana u manastiru Sihastriji. Tadašnji Patrijarh Justinijan (Marina) poslao me je odatle u manastir Slatinu. Polovina bratije bila je poslata tamo da osnuju opštežiteljni manastir. Komunisti su govorili da Bog ne postoji, ali otac Kleopa je govorio da Bog postoji. Tako se ispostavilo da su oni bili dve različite strane. Komunisti su želeli da zatvore oca Kleopu. Ali dobri Bog je uredio da oni (komunisti) odu. Rekao sam mnogima, i još uvek govorim, da je otac Kleopa bio divan duhovni otac. Ja verovatno neću videti ponovo takvog starca. Zbog ljudske prirode, svi mogu da greše, ali ne možemo svi naći oca kakav je bio otac Kleopa. Čak i kada su mu dolazile veoma važne ličnosti ili komunisti (doduše tajno, da ne bi izgubili hleb i maslac) odmah bi se promenili, čim bi on počeo da govori. Moglo se osetiti da je Sveti Duh prisutan u njemu, da kroz njega radi. Od njega sam mnogo naučio o molitvi srca. Ko god je žedan umnosrdačne molitve i želi  da je nauči, mora da ima čiste misli. Otac Kleopa je mnogo napredovao u duhovnom životu, jer je stekao poniznost. Ko god se nalazio u njegovoj blizini,  nije želeo da ode od njega. Nisam jedini koji je to osećao, mnogi oci su osećali isto.

Jedan otac iz Slatine mi je rekao: „Treba da se trudim da nikada nikoga ne uvredim, ako želim da me Sveti Duh nikada ne napusti.”  Vrlo često savetovao je monasima da oproste braći. Jednoga dana, dok sam boravio u Slatini, osetio sam da je jedan brat - sa njim sam delio keliju – imao nešto protiv mene u srcu, ali nisam bio siguran u to, i tada nisam pitao za oproštaj nego sam odlučio da se za njega molim. Kasnije sam u ispovesti rekao to ocu ispovedniku, koji je kao otac Kleopa ispovedao mnoge, da sam osetio da je taj brat uvređen i da je trebalo da ga zamolim za oproštaj. Pitao me je kako sam zaspao dana kada se to dogodilo – rekavši molitvu, imajući nekakve loše pomisli, ili razmišljajući o nečemu. Mnogo mi je pomogao ovim pitanjem, jer sam u tom momentu shvatio da sam svog kelejnog brata trebao da pitam za oproštaj, rekavši mu: „Oprosti mi, i neka ti Bog oprosti.“ Ali pošto to nisam učinio, postao sam preopterećen. Mnogo je bitno kako zaspimo uveče – ako je sa molitvom, onda će Sveti Duh pomoći da pronađemo molitvu u srcu.

Kada su počeli da proteruju monahe iz njihovih manastira u Rumuniji, komunisti su došli u Slatinu i podelili neke formulare bratiji da ih popune. Na njima je bilo napisano: „“Želim da napustim manastir.“ Pokušali su silom da nateraju oca Proklu da potpiše ovaj formular, ali on je odgovorio da se on stidi takvih vođa. Naredili su da mu ošišaju bradu. Komunisti su pokušali da razvesele oca Proklu, rekavši mu da on ne treba da tuguje, već da se raduje što je izgubio samo bradu, a ne i glavu. Savetovali su mu da „drži jezik za zubima, kako ga ne bi poslali na neko drugo mesto.“ Da bi ovaj napad učinili što osetljivijim, obavezali su golobradog oca Proklu da se svakodnevno, u naredne dve nedelje, prijavljuje u policijskoj stanici u gradu.
 

Kelija oca Prokle
 

U manastiru Slatini izvesni oci su napredovali u Isusovoj molitvi i ja sam učio od njih. Jedan od otaca mi je ispričao kako je jednom zaspao tokom izgovaranja Isusove molitve, a kada se probudio, osetio je da je počeo da izgovara molitvu u umu. Nastavljajući tako, osetio je svetu silu, koja je uzela njegov um sa molitvom i sprovela u srce. Tamo, u srcu, tekla je molitva bez prestanka. Na kraju, sveta sila kao da ga je uznela van tela. Setio se reči jednog duhovnog oca, koji je imao veliko iskustvo  u Isusovoj molitvi. On je rekao da, kada vidiš da sveta sila želi da te uzme, tada više ne želiš da se moliš, jer si tada toliko ispunjen radošću da više ne želiš da vidiš ovaj svet. Ovaj otac je rekao da su ga naučili da kada se monah moli Isusovom molitvom, onda Sveti Duh može da ga sasvim obuzme.  Znam sigurno da je ovaj otac bio obuzet četiri dana, i onda se vratio. Nakon toga, čuvao je strogo svoj um – pokušavao je da ne razmišlja o vremenu  i drugim beznačajnim stvarima. Pitao sam ga: „Kada si bio obuzet, da li si zaspao?“ Odgovorio je, ne. Molio se Isusovom molitvom, i kada ga je Sveti Duh vratio, nastavio je da se moli. Kasnije, sveta sila ga je ponovo obuzela i on tada nije hteo niti da jede niti da spava. Sećam se da je u Egipatskom pateriku pisalo da je jedan otac jeo jednom u četrdeset dana. Mislio sam tada da je to čudo, jer je to izvan ljudskih snaga. Ali, ako nam dobri Bog pomaže, onda je sve moguće.

Bratija je izbegavala do govori o ovakvim tajnama, plašeći se duha sujete. Ako Sveti Duh želi da pomogne osobi da posti, onda je to čudo Božije. Ali ponekad nas On napušta, kako bi živeli u poniznosti, jer mi takođe potrebujemo zemaljsko. Onaj koji se nikada ne ljuti kada ga neko grdi ovu radost snažno oseća. Taj otac mi je rekao da, ako želim da postanem monah, trebam da živim tako da niko ne obraća pažnju na mene, da budem prezren od strane velikih i malih. Nemate prava da se ljutite ni na koga – to je jedini način da se postigne poniznost; treba da se trudimo koliko god je moguće da nikoga ne povredimo. Ali često se dešava da, protiv svoje volje, povredimo nekoga od bližnjih. Ako vidim da neko ne prima moj duhovni savet, ja se šalim sa njim, kako bi on došao k sebi, kako bi nestao bes iz njegove duše.

Jednoga dana došla su tri čoveka kod oca Prokle. Odmah je shvatio da su obrazovani ljudi, a pošto je sebe smatrao neobrazovanim, nije hteo prvi da započne razgovor. Želeći da ga testiraju, ljudi su čekali da vide kako će ih dočekati i pozdraviti. Tako su starac i njegovi gosti gledali ćuteći jedni u druge. Posle dugog vremena, otac Prokl je progovorio prvi: „Kad umrem, demon će me odvesti u pakao, jer ako čovek ne voli kako živi, onda ni Bog neće.“  Zatim je jedan od posetilaca rekao. „Ako demon odvede Vas u pakao, šta će biti sa nama?“ U odgovoru, otac Prokl ih je savetovao da pronađu duhovnog oca i dao im je uputstva za duhovni život.

  Ljudi dolaze da mi kažu kako su se pokolebali u svojoj veri. Samo im odgovorim - ostanite u miru. Ako ne želiš da se kolebaš, onda promeni u dobro ono što je loše u tvom životu. Sveti Duh će nam pomoći ako smo ujedinili poniznost sa pokajanjem. Ne smemo zaspati rasejanog uma. Ne možemo prevazići ova iskušenja odmah. Oni koji žele da žive u pokajanju su kao na lestvici. Greh i strasti će nas vući da padnemo na zemlju, a mi ćemo ih pobeđivati pokajanjem i skrušenošću. Demoni će pokušati da obore našu dušu, ali Sveti Duh će pokušati da nas podigne.  Ako neprijatelj ne može da nas slomi direktno, on će pokušati kroz razne izgovore.   Ali Sveti Duh nam pomaže da steknemo vrline kroz poniznost. Ako smo slabi na sve ovo, iskušenja će se nastaviti besprekidno, kako bismo uvideli našu nemoć.

Otac Prokl i otac Galakton

 Jednoga dana padao je sneg. Nije bilo nikoga u blizini moje kelije kada sam čuo:  „Znaj da si bolji od toga  i  toga.“ Bilo je pruća u blizini i njima sam počeo da se udaram, moleći  se: „Gospode! Ti znaš koliko sam grešan, Gospode, nemoj me ostaviti.“   Bez obzira na činjenicu da sam se ponizio, već sam „popio svoju kafu.“ Ako je misao prošla kroz moju glavu da sam bolji od nekog drugog, ja sam već pao, i niko ne zna da sam pao do Gospod i ja sam. Gospode, nemoj me napustiti! Tada sam se molio za svoje neprijatelje. Gospode, nemoj ih kazniti, oprosti im, Bože.  I ako sam tražio oproštaj za njih, onda se nadam da će Gospod pomilovati i njih i mene.

Molitva srca je okružena mnogim jeresima, mnogim lažnim duhovima.  Samo onaj koji ima duhovnog oca može u njoj da napreduje, to jest ako kaže svome duhovnom ocu šta ga napada. Ko god želi da govori o molitivi srca, nikada neće prestati da govori.

Sada moramo da čitamo Egipatski paterik, što je više moguće. On donosi veliku duhovnu korist. Ima mnogo svetih ljudi u njemu opisanih; kada ga budete čitali, osetićete ljubav, žeđ za pokajanjem i želju za promenom. Ali naša prevelika briga nas u tome ometa. Ponekad želim da se sakrijem, ali ne znam gde – gde god da odem, tamo ću pronaći sebe.   Moram da tihujem, koliko god mogu. Ponekad misli mogu doći osobi da bi bilo dobro da svi odu u pakao, a on da ode u raj. Ovo nije dobro. Trebalo bi da imamo milosti za svoga bližnjeg, i po meri naših misli, primićemo platu od Gospoda.

Ljudi dolaze kod mene da kažu kako žele da se spasu, da promene svoje živote, i meni bude žao takvih ljudi. Ali ponekad ljudi dolaze i kažu kako ne mogu da oproste svome bližnjem. Gospode sačuvaj nas, a njih pomiluj! Trudim se da svakog ko mi dolazi pošaljem u Crkvu, sveštenicima, da tamo zatraže savet. Trudim se da nikome više ne dajem savete. Ove jeseni, došao mi je jedan čovek i rekao da ja ovde sedim sam i molim se. I da ne mogu da pobijem činjenicu da sam živi mrtvac. Dalje, rekao mi je da ne treba da plačem, jer sam na zemlji. Tako varam i sebe i druge. Nego da radije plačem zbog onoga šta me čeka posle smrti. Naše doba je veoma varljivo. Veoma je da očuvamo čistom Pravoslavnu veru.

Jednog dana otac Prokl je napustio Slatinu da bi otišao u brda Nemati, kako bi živeo kao isposnik. Ovo je bio prvi njegov pokušaj da se povuče u tišinu. Niko od bratije nije znao da li je za to on dobio blagoslov od svog duhovnog oca. Otac Kleopa je rekao da je on možda dobio blagoslov, ali ako nije, onda će se brzo vratiti. Upravo se tako i dogodilo. Posle tri dana, otac Prokl se vratio i ispričao kako, tek što je sebi sagradio kolibu na ivici jednog proplanka, krdo divljih svinja došlo je do njega. Od svoje mladosti i neiskustva, otac Prokl nije uvideo da su to demoni u obličju svinja. Zgrabio je štap kako bi ih istukao i oterao. Ali osam svinja ga je opkolilo. Kada je shvati da su to demoni zbog njihovog odvratnog izgleda, otac Prokl je počeo da viče na njih iz straha. Demoni su počeli da viču na njega. Nije mogao da se moli – stajao je otvorenih usta, u čuđenju. Zatim je jedna divlja svinja skočila na njega i odgrizla mu prst. Otac Prokl je pomislio da, ako ga Gospod spasi od njih, onda će se vratiti u manstir bez razmišljanja. Tek što je to pomislio, divlje svinje su otišle. Otac Prokl je čuo glas koji ga je upitao zašto nije imao poslušnost i zašto je napustio manastir? Kada se vratio u manastir svima je pokazao odgrižen prst i ispričao im lekciju koju je naučio.     

Želim da budem sam kad umrem. Ali mnogi ljudi me ovde drže i ne daju mi da odem, hoće da razgovaraju. Ali strašan je taj čas. U tom trenutku trebalo bi da budemo sami Bog i ja.

Jedan otac je ovako rekao: “Dosta! Koliko sam pričao? Moram da pričam malo za sebe!” ( mora da se moli). Jednoga dana kada sam skoro umro došao je čovek koji je želeo da razgovara samnom…O, brate!  U tom času potrebna nam je tišina, da postoje samo Bog i ja. Ponekad se dešava da sam đavo šalje ljude da me teraju da razgovaramo i to nije dobro.

Dok sam živeo u manstiru, neki oci, koji su bili blizu smrti, videli su da se mnogo ljudi okupilo oko njih. Oci su pitali prisutne – jer to nisu mogli učiniti sami, zbog slabosti – da okrenu njihova lica ka zidu, kako bi mirno mogli otići Bogu. Isto se dogodilo monahu koji je bio u bolnici; pokušao je da organizuje da ga, pre smrti, okrenu ka zidu, kako niko ne bi video njegovo lice, ili kako on izgovara Isusovu molitvu.

Znam jednog oca, koji je je bio ispunjen Duhom Svetim u trenutku smrti. Dok je umirao on je želeo da podeli svoju radost, i uradio je to kada su oni videli njegovo lice nakon smrti. Veoma je važno da imamo tu finalnu borbu,  da ostanemo sami sa Bogom. Ako imam molitvu srca, mogu da budem sa Njim u tom momentu. Dokle god govorimo: “Kako je mogao da mi to uradi?  Ili  “Ja ću mu reći…” ne možemo ništa postići. Tako je to….Teško meni, oprosti mi. Mislim da će jedino moja usta otići u raj….

Jednoga dana, neki monah je  došao  kod starca Prokle da traži savet za svog igumana. Otac Prokl je rekao: “ Ako sačuvam svoj razum, zvaće me monah Prokl, a ako ne sačuvam razum, onda će me zvati svinja.”

Šta da vam kažem? Ja sam potpuno izvan svih događaja, teško meni…Primetio sam da je veoma važno da, kada odem da se molim nemam ništa ni protiv koga. Ako neko ima nešto protiv mene, to je njegova stvar. Glavna stvar je da ja nemam ništa protiv njega. Imaćemo veliku korist ako se trudimo da živimo tako da nas niko ne primećuje, da se ne ističemo. Neka vam Gospod pomogne! Veoma je korisno da čitate Svete Oce.

Ko želi da se iskreno moli Isusovom molitvom, na ispravan način, ići će direktno u raj. Ali ta osoba ne sme da misli da, ako je dostigla molitvu srca, već je sačuvana. Sve zavisi kako će ga smrt zateći. Ako imam molitvu i dostigao sam stanje u kojem smo samo Bog i ja, to je dobro; ali đavo se ne plaši početka, plaši se kraja. Tako je to…Mnogi demoni okupljaju se oko čoveka u molitvi i mogu mu doneti razne vizije. Jednog dana, morao sam da idem na ispovest kod oca Kelope, bilo je to u vreme kada mi nije bilo dozvoljeno da se povučem u potpunu samoću, ali sam nekoliko meseci živeo sam, i demoni su mi se pojavljivali u obličju ljudi. Toga dana pao je veliki sneg. Kada se malo zamrzao, otišao sam starcu i ispričao mu moja iskušenja. On me je savetovao da, ako posumnjam da je demon u obličju čoveka došao da me uči, onda moram reći: “Ako si od Boga, onda kaži zajedno samnom  -Gospode Isuse Hriste, Sine Božij, pomiluj me grešnog.” Jer neprijatelj ne želi da kaže “pomiluj me.” Svi koji imaju Isusovu molitvu, mogu svezati demona sa njom, ali neprijatelj ipak priprema mnoga iskušenja za takvu osobu. Neprijtelj može biti potpuno pokoren poniznošću i pokajanjem.

Važno je otići na spavanje sa molitvom u srcu. Demon može uzeti obličje čoveka kako bi iskrivio molitvu i skrenu nas u jeres. Svi koji žele da nauče molitvu srca, moraju da se češće ispovedaju, tako da se mogu osloboditi duhova koji ih uznemiravaju. Ovi duhovi žele da iskrive našu veru i korumpiraju je. Ukoliko je demon uspeo da to učini, onda će vas uplesti u svoje mreže. Dakle, veoma je važno imati duhovnog oca koji poseuje iskustvo u oboma, molitivi srca i tihovanju. Najzdravija tišina je ona u kojoj si u stanju da plačeš. Kada odeš da se moliš, nemoj da imaš ništa ni protiv koga.

Neka vam Gospod pomogne. Neka svi koji imaju mogućnosti pomažu Crkvi, jer to je velika stvar. Ako se osoba nalazi u stanju plača nad svojim gresima, mora to da iskoristi. Jedan otac mi je rekao da ako su vremena mirna i ja ih iskoristim na slavu Božiju, onda kada dođu iskušenja, dobićemo pomoć od Svetoga Duha. Ako ne koristimo mirna vremena, onda će doći dug period iskušenja, koja  možemo preživeti samo kroz pokajanje, ispovest i zdrav temelj. Ali moramo znati da duhovna sujeta napada sa velikom silom. Dakle, ne postoji drugi način sim plača. Takođe moram misliti da su svi ostali veći od mene. Ako mi je misao prošla kroz glavu da sam bolji od drugoga, onda je to katastrofa, i teško meni.

Znam da u manastirama postoje očevi koje je porobio duh sujete. Dobri Gospod to dozvoljava kako bi ih drugi zamenili, ili da bi prošli kroz iskušenja.

Jednoa dana u Bukureštu, otac Prokl je išao u crkvu sa nekim vernicima u čijem je domu proveo prethudnu noć. Monah je bio obučen u svetovnu odeću, i njegovi prijatelji su mu čak dali kapu. Prošli su kroz trg prepun ljudi, gde je bila tržnica. Tu su sreli jednu ciganku iz Jasa. Ona je vikala na njega: “E ti seljaku iz Moldove! Što si došao u Bukurešt? Zašto si stavio kapu? Padni ovde!” ceo trg se okupio da vidi ovaj skandal.

Jednog dana, kada je otac Kleopa otišao iz Sihastreje, ispovedio sam se kod drugog duhovnika. Rekao mi je da, ako me neko grdi, treba da razgovaram sa tom osobom jednom, dva, tri puta, a ako me ne razume, onda treba da prestanem sa pričom i da kažem u sebi: “Gospode Isuse Hriste (Sine Božji, pomiluj me grešnog.) Nekoliko nedelja kasnije dogodilo se da me je neko veoma oštro kritikavao i bio sam veoma pogođen time. Shvatio sam da ne mogu steći poniznost u momentu – za to je potrebno vreme. Da li znate kako možete reći da li ste stekli poniznost? Kada osetite Svetog Duha i vidite da vi nemate ništa dobro u sebi – da sve dolazi od Njega. Onda sam otišao kod svog duhovnog oca i rekao mu šta se dogodilo, kako sam bio pogođen kritikom i da sam “polupao sve tegle.” Kada sam čuo “razbijanje stakla” razumeo sam da sam trebao da ćutim. Pitao sam ga zašto mi se ovo dogodilo; posle svega, nikada nisam voleo rasprave, oduvek sam više od svega voleo ćutanje. Otac mi je tada rekao  da me je demon ranio jer sam sa sebe skinuo oklop molitve i bio pred njim ogoljen, nemajući  sećanje na Boga. Primetio sam da, kada osoba učini greh, onda je ona kao šolja vrele vode, od koje muva leti na distanci. Ali čim se voda ohladi muva počinje da leti iznad šolje.

Ima mnogo ljudi u Rusiji, koji su dostigli svetost. Moramo  da sačuvamo zdravu veru, baš kao što nam je ostavljena od strane Svetih Otaca. Ko god želi da krene drugim putem, prevaren je. Imamo potrebu za učenjima Svetih Otaca. Velika je nesreća to što se naša Pravoslavna Crkva deli. To je veoma loše. Molim se za svakoga, da svi stignu u raj, ali ne mogu reći da je jedan dobar a drugi loš, to je greh. Ne mogu služiti Svetu Litrgiju, jer sam običan monah, ali se sećam svih Pravoslavnih u svojim molitvama. Svi koje vole istinu i mir, koji vole Crkvu, Svete i Boga imaju obavezu da se ujedine. Ako se ujedinimo, Sveti Duh će nam pomoći. Ali ako  se Crkva deli i deli – to je veoma loše. Sada, pošto svako misli na svoj način, postoje veliki poremećaji u Crkvi. Sada, spasenje je ovako: svaki čovek za sebe. Ako imate duhovno oca i osećate da vas on vodi ka Carstvu Nebeskom, onda se držite njega. Naše spasenje mnogo zavisi od toga da li imamo duhovnog oca. Neko me može kritikovati što govorim po sopstvenom rasuđivanju. Slažem se; ja ne želim da govorim – pusti Crkvu neka govori za sebe. Ja nisam ničiji sudija – imam svoje sopstvene grehe, šta će mi tuđi? Ako bi me neko zaposlio da radim kao sudija, onda bi moja mesečna plata bila samo 5 franaka.

U Jasi, policija je privodila monahe koje nisu uspeli da uhapse nakon zatvaranja manastira. Posebne službe bile su zadužene da proveravaju sveštenstvo. Želeli su da pošalju oca Prokla u zatvor. Jedan starac iz jednog od manastira, koga nisu uhapsili zbog njegove starosti, zaštitio je monaha rekavši onima koji su došli da ga uhapse: „Koga  želite da zatvorite? Proklu? Kad sedne u vozu, on ne zna ni u kom pravcu ide.“ Ipak, otac Prokl je radije čekao da se situacija razreši u naseljenom Bukureštu. Kada je napustio Jasu, sreo je jednu ciganku i oni su poveli razgovor. Na rastanku rekla mu je da mu  je pripremila „bombu.“ To je bila ista ona ciganka koja je kasnije vikala na njega na ulicama Bukurešta.

Ima ljudi koji pokušavaju da okrenu starce jedne protiv drugih i na taj način seju konfuziju, ali znamo da oni idu nakolo sa „mačkom u džaku.“ Molim se za sve; molim se da dobri Gospod ujedini Crkvu. Velika je katastrofa to što smo prestali da slušamo Svete, Boga, jer samo Sveti imaju Svetog Duha. Kada su hteli da zatvore oca Kleopu, on je na svoje mesto postavio jednog arhimandrita koji je u manastir došao pre komunista i dao mu je poslušanje da svim monasima govori da je on zadužen za manastir. Te noći otac Kleopa je otišao u planine.

Jedan otac je rekao: „Kada velika opasnost dolazi na Crkvu, vidimo one koji čvrsto stoje na svojim nogama. Od tada, vremena su još uvek dobra, ne možemo da vidimo ko stoji, a ko ne.

Samo oni koji su izdržali postali su Svetitelji. Dobri Gospod želi da očisti svakoga, da bi svi otišli u raj. Mi moramo nastojati, prema našim snagama da imamo strah Božji u našim srcima.

Gospod daje svima onima koji se trude u Crkvi dar koji su svetitelji i Apostoli primili. Gospod daje savremenim Apostolima da osete čežnju za Njim. Kada osoba ovo doživi, ljubav prema Bogu dolazi  da ostane u njegovom srcu. Onda osoba više nije vezana za ovo vreme. Ko god se probudio (došao k sebi) ne treba da radi ništa drugo do da plače. Ne bi trebalo da plače nad zemaljskim, nego radije za onim što ga čeka posle ovoga života. U suprotnom, obmanjujemo sebe i druge. Naš trenutni život je telesni, dok ispred nas stoji večan život. Istina je sa Spasiteljem i sa onim svetiteljima koje je On učinio ono što jesu. Neki ljudi kažu da i oni imaju svetitelje. Ali svetitelje naše Crkve stvorio je sam Bog, a mi moramo da se čuvamo „svetitelja“ koje su stvoreni od ljudi.  Svetitelji čine čuda. Svetitelji su stepenica ka Bogu.

Jedan otac je izjavio da svi mi imamao zajedničku radost, ali svako od nas nosi posebnu radost u sebi, koju je dobio kroz ličnu molitvu, očuvanje uma i pokajanje. Ako mi tešimo Svetoga Duha našim životima ovde, na zemlji, onda će On utešiti nas u budućem životu. Sveti Duh je toliko dobar  da otkriva onima koji su tešili Gospoda, u ovom životu, lepotu budućega veka. Ovi ljudi nikada neće patiti od bolesti neverja. Neka vas Gospod sve useli u večno Carstvo Nebersko.

Prevod sa engleskog prof. Bojana Popović
2 jul 2011 god.

Izvor: http://www.pravoslavie.ru/english/47107.htm