MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Lega Viktor Petrovič, kandidat bogoslovlja.

- Zašto je ovaj svet pun stradanja? Da li postoji objašnjenje za to, zašto Sveblagi, Svemogući i Sveznajući Bog ne oslobadja naš svet od stradanja? Zaključuje se da Bog to ne želi?

Bog zna za stradanje, može i hoće to da izmeni, ali nas ne izbavlja od njega. I ljudima je teško da shvate zašto je to tako, jer čak svaki čovek smatra vrhuncem egoizma da ne pomogne svom prijatelju, ukoliko on strada i moli za pomoć. I zato ateisti smatraju da se problem stradanja u svetu može rešiti samo ukoliko pretpostavimo da Boga prosto nema. Nema drugog izlaza. Jer da Bog postoji, onda bi On kao Svemogući i Svedobar činio sve da mi ne stradamo. Didro je rekao da je ovaj problem, kao nijedan drugi, izordio najveći broj ateista. Često se može čuti da bi čovek poverovao u Boga kada u svetu ne bi bilo toliko zla.

- Kako se taj problem rešava u hrišćanstvu?

Hrišćanstvo daje veoma jednostavan odgovor: zlo nije od Boga, već od naše slobode. Čovek je stvoren po Božijem liku i slobodan. Ako bi Bog lišio čoveka njegove slobodne volje, onda bi on lišio čoveka njegove suštine, i čovek bi prestao da bude čovek. I zato, ako čovek ostaje čovek, on može da bira izmedju dobra i zla. A ako on bira izmedju dobra i zla, onda on može da izabere i zlo. Drukčije on nije čovek i nije slobodan. Na taj način Bog nije odgovoran za zlo koje se čini u svetu, već je za to odgovoran samo čovek.

Ali postoji još jedan veoma važan faktor bez čijeg objašnjenja nastanak zla u svetu postaje jeretičko. Jer je upravo tako razmišljao i Pelagije. Neophodan je još dogmat o grehovnom padu.

- Mi svi znamo da se prvorodni greh sastojao u tome da je Eva pojela s drveta poznanja dobra i zla i dala je i Adamu. A u čemu je suština te priče?

- Da bismo to shvatili hajde da razjasnimo sledeće: zbog čega je Bog dao čoveku zapovest «sa drveta poznanja dobra i zla ne jedi, jer u dan u koji okusiš sa njega, umrećeš smrću»... Obično kažu da je to bila prva zapovest posta. Da, to je tako. Ali zašto se upravo sa tog drveta nije smelo jesti? Jer Bog ne daje besmislene zapovesti, a mi nismo kao neki konji koji vučemo tovar ne znajući kuda i zašto. Konjanik i konj su principijelno različita stvorenja, i konj nije obavezan da zna kuda ga usmerava konjanik. Zbog čega je data baš takva zapovest?

- Možda Adam i Eva nisu trebalo da znaju šta je dobro a šta zlo, i kada su pojeli plod sa tog drveta pojavilo se dobro i zlo?

- Oci Crkve jednoznačno odbacuju tu verziju. Sveti Jovan Zlatoust naprimer napominje da je satana otpao od Boga dugo pre pojave Adama. Zlo je već postojalo u svetu, i čovek je o tome znao, i kada se susretao sa satanom, znao je s kim je razgovarao.

Uzrok date zabrane se može shvatiti ako se zamislimo nad rečju «poznanje». Zapovest «ne jesti s drveta poznanja dobra i zla» je označavala ne poznavati dobro i zlo. Reklo bi se, veoma čudna zapovest. Nasuprot tome, čovek treba da zna šta je dobro a šta zlo, da bi radio prvo a ne drugo. Ali u Starom Zavetu se pod poznanjem nije podrazumevalo znanje u običnom smislu reči, već kao «posedovanje». Kada kažemo «znati» onda podrazumevamo neko od života odvojeno znanje, prosto informaciju. Naprimer, čovek može da nam izlije svoju dušu i ispriča kako mu je teško, a mi saslušavši ga mirno kažemo: «Hvala, primio sam to k znanju». A u sebi mislimo: «To je tvoj problem i mene se ne tiče». Za starozavetnog čoveka, kao i za antičkog, a takodje i za hrišćanina znanje je – posedovanje istine, jedinstvo sa njom. Da je čovek spoznao istinu, on bi postao jedinosuštan sa njom. Na osnovu togu možemo da shvatimo smisao prve zapovesti, date čoveku: on treba da shvati da on nije tvorac sveta, već tvorevina. Svet je stvoren za čoveka i dat mu je u potpunosti, što je simbolički izraženo u frazi «jedi od svakoga drveta u vrtu». Bilo mu je dato da raspolaže svime, sem moralnog kriterijuma. Adam i Eva su trebalo da shvate da kriterijumi moralnosti, kriterijumi dobra i zla nisu u njima, već u Bogu. Time se ukazuje na to, da upravo dobro i zlo predstavljaju za čoveka najvažnije pojmove: on sve može da radi po svom nahodjenju, sem onoga što se odnosi na oblast moralnosti. Eto šta to znači. I kada su naši praroditelji pojeli taj plod, i narušili datu im zapovest, kao da su rekli: «Oprosti, ali mi se ne slažemo. Ješćemo sa drveta dobra i zla. Dobro nije to što nam Bog kaže, već ono što sami izaberemo».

Drugim rečima, Adam i Eva su postavljeni pred izborom, znajući pritom kakvim kriterijumom da se koriste, i oni su rekli: «A mi bolje znamo. Da, Bog je rekao «ne jedi», a mi smo razmislili i zaključili da je to nepravilno. Mi ćemo sami izabrati šta nam treba». Takav je stav celog čovečanstva posle grehovnog pada. Ako pogledamo kako teku savremeni sporovi povodom bilo kojih problema: političkih, moralnih, bilo kojim drugih, pročitamo novine, pogledamo televizor ili prosto porazgovaramo sa ljudima koji su daleko od Crkve, uvidećemo da se čovek uvek oslanja na svoje sopstvene predstave. Može se uzeti bilo koja situacija, naprimer razvoditi se ili se ne razvoditi? Čovek počinje da razmišlja: «S jedne strane, žena mi je dosadila, i više ne mogu da je gledam, a s druge strane žao mi je dece i zato je možda bolje da se ne razvodim. Ali šta ima veze zbog dece? Deca su već odrasla i shvatiće». Čovek počinje da razmatra stvari na osnovu svojih sopstvenih predstava. On ne koristi neki objektivni kriterijum, već su sve njegove predstave subjektivne. I svi ljudi posle Adama su počeli da se po svim pitanjima oslanjaju na svoje sopstvene predstave.

- Često kažu, Adam je sagrešio, a ne ja, i zašto ja treba da stradam i odgovaram za tudji greh?

- Da poznat je takav stav: ja to nisam zgrešio, zbog čega ja da odgovaram za Adamova dela. Ali u stvari svako od nas, stalno, svaki dan po nekoliko stotina puta pravi taj isti izbor ... Čak i mi hrišćani, krajnje retko, stavljamo sebi u zadatak da postupamo samo tako kako Crkva kaže. Dobro je još, ako se tiče mesa u vreme posta, tu još i možemo da budemo odlučni, a kada je nešto složenije, onda već počinjemo: «Ja sam već i tako mnogo uradio, već dve nedelje ne jedem meso, a od mene se zahteva još nešto. Ne, to je već za svete, za podvižnike, a meni je dovoljno da ne jedem meso». I zato ne treba da govorimo da smo sveti, jer neprekidno činimo taj prvorodni greh.

- Ali dalje nastupa takodje sasvim nepojmljiva situacija. Adam i Eva su pojeli s drveta poznanja dobra i zla, ali zbog čega su prognani iz raja?

- Da, zaista je to nerazumljivo. Naprimer, kažem svojoj deci: «Ne uzimajte bombone», a oni nisu poslušali i pojeli su. I šta ja radim, kažem: «Da vas više ne vidim u svojoj kući!» Da li tako treba da postupamo? Da li je to istinski pravoslavni stav? Zbog čega nam je naredjeno da opraštamo i to nebrojeno puta? A Bog nije oprostio. Kažu nam opraštajte, a Sam Bog nije oprostio već je isterao Adama i Evu iz raja.

Da bismo shvatili ovo pitanje, treba da znamo kakve su bile posledice grehovnog pada po ljudsku prirodu. Čovek je neposlušavši Boga, napravio korak od Njega. Bog je život, pa sledi da je čovek učinivši korak od života, samim tim učinio korak u stranu smrti. Faktički, neposlušanje Bogu je akt samoubistva. Upravo zato je čoveku bilo rečeno «umrećeš ako pojedeš plod sa drveta». I zato je «s grehom smrt ušla u svet». Ima li mesta za smrt u raju, u Carstvu Božijem? Bezuslovno, nema. I zato izgnanstvo nije bilo u bukvalnom smislu izgnanstvo, iako je u Bibliji i direktno napisano: «I izgnao sam Adama i postavio na istoku u Edemskom vrtu Heruvima s plamenim mačem, da bi čuvao put ka drvetu života». Ali naravno to treba razumeti alegorijski. Čovek je postao smrtan, njegova priroda je postala drugačija u poredjenju sa prirodom Carstva Nebeskog, i zato čovek prosto nije mogao da ostane u raju. To bi bilo narušavanje harmonije Carstva Božijeg. Narušavanje zapovesti je dovelo do izmene čovekove suštine. Kada opraštamo detetu ili čak ubici, možemo da im oprostimo zbog toga što njihovi gresi nisu izmenili njihove prirode. Čovekova priroda se izmenila, i mesto njegovog obitavanja treba da bude drugo. Upravo zato se i svet izmenio. Izmenio se čovek, i mesto njegovog obitavanja se izmenilo zajedno sa njim, zato što je svet bio stvoren za čoveka, pod čoveka. Raj se naravno nije izmenio, ali se materijalni svet izmenio. To je tumačenje dogmata o grehovnom padu. I u tom slučaju postaje jasno zbog čega Bog ne može da prekine zlo i stradanja u svetu. Prvorodni greh je postao moguć zbog toga što je čovek bio i ostao slobodan.

Ali šta se dešava, Bog je izgnao čoveka iz raja i ništa ne radi da bi ga vratio nazad? Možda je već nastupilo vreme oprostiti čovečanstvu za prvorodni greh? Ali ovde nastaje paradoksalna situacija. S jedne strane, Bog ne može da vrati čoveka u raj, zato što je za to potrebno potpuno čovekovo ispravljanje, čovek treba faktički da postane svet, kao Adam pre grehovnog pada. Ali ljudi nastavljaju da greše i ne počinju da se ispravljaju. A Bog ne može nasilno da učini čoveka bezgrešnim, jer onda čovek ne bi bio slobodno biće i prestao bi da bude čovek. Ali s druge strane, Bog ne može da se miri sa tako jadnim čovekovim položajem i želi njegovo spasenje. I tada On Sam postaje čovek, umire i vaskrsava pobedjuje smrt. Sam Hristos postaje bezgrešni Adam i govori nam da je naše spasenje moguće i da nam je oprostio. Sam je iskupio naše grehe, a od nas se zahteva samo jedno – da poverujemo u Hrista, da je On zaista Sin Božiji koji je postradao i vaskrsao za nas. To jest Bog je rešio za nas nerešivi zadatak: ponovo nam je otvorio vrata raja ne narušivši našu slobodu. I zato govoriti da Bog ništa ne radi da bi nas izbavio od zla i stradanja znači ne razumeti ništa u hrišćanstvu.

- Kako tumačiti to, da je Bog stvarajući čoveka, unapred znao da Ga on neće poslušati i da će morati da napusti raj?

- Ceo Božiji zamisao o svetu je moguć samo pod uslovom da čovek poseduje slobodu i mogućnost da tu slobodu realizuje, to jest da ima izbor. Prema blaženom Avgustinu, Bog je stvorio čoveka koji je mogao da greši i da ne greši, i čovek je trebalo da dostigne savršenstvo – takvo svoje stanje kada već ne bio mogao da greši, to jest postao bi faktički drugi Bog. Ali čovek je odbio taj put, mogao je da zgreši – i zgrešio je.

- To jest drugim rečima, da je Bog lišio čoveka izbora, ogradio ga od tog iskušenja – zabranjenog ploda, onda čovek ne bi mogao da realizuje tu svoju osobinu – slobodu – po kojoj se razlikuje od životinja?

- Da, čovek je stvoren po Božijem liku kao slobodno biće, i svako nasilje nad njim je njegovo ubistvo, pretvaranje čoveka u životinju, u mašinu.

Ali ostaje još jedno pitanje. Govorili smo dosad samo o zlu, ali ne i o stradanju. Šta je to stradanje? To je uvek neko stanje nepravilnosti. Ako čoveka nešto boli, onda čovek shvata da to treba lečiti. Duševna ili fizička bol je znak za neophodnost lečenja. Narušavanje zapovesti poslušanja u raju, otpadanje od Boga, je postalo otpadanje od života i korak u stranu smrti. I zato su se zakonomerno pojavila i stradanja. Svaki čovek shvata da je bolest i njeni propratni bolovi simptom smrti. Zbog čega je rečeno, da će muškarac zaradjivati hleb u znoju lica svog a žena radjati u mukama? To ne treba shvatiti kao surovu kaznu za neposlušanje. Više puta sam imao prilike da slušam kako ateisti govore: «I vi tog Boga volite? Koji za najmanje neposlušanje osudjuje na mučenja i smrt? I vi želite da živite s Njim u raju?!». A problem se rešava veoma jednostavno. To nije kazna već pre konstatacija činjenice, jer je čovek sam izabrao taj put, sam je odstupio od života, i zato je i sam napustio raj. A Bog kao lekar konstatuje tu činjenicu.

Zamislimo sledeću situaciju: dva prijatelja sede u restoranu: jedan je zamolio za votku a drugi – kašu.
- Šta ti je? – pita prvi.
- Da znaš, lekar nije dozvolio, - odgovara drugi.
- Moj lekar mi takodje nije dozvolio ali sam mu dao hiljadu dolara i dozvolio mi je.

Ovaj apsurdni dijalog pokazuje da lekar ne postoji radi toga da bi dozvolio ili zabranio bolesnom čoveku da pije votku, već radi toga da bi postavio pravilnu dijagnozu i izlečio, a za to je potrebno da se sam bolesnik uzdržava od nekih proizvoda. Tako i Bog konstatuje čovekovo stanje: «Oprosti, ali ti si smrtno bolestan, i tvoj život će biti pun stradanja». To nije kazna, već konstatacija činjenice.

Stradanje u svetu i od pračoveka i od svakog od nas, jer mi činimo greh svake minute, svake sekunde, i živimo u smrti i u stradanju. Ali ako verujemo u Hrista, shvatamo da je to put koji vodi ka istinskom životu, zato što je Spasitelj rekao: «Ja sam Put i Istina i Život». I kada biramo taj put koji vodi u život, onda pronalazimo to prvobitno stanje.

- Kako tada možemo da objasnimo to da pravednici često žive u stradanjima, a zlobnici i grešnici uživaju?

- Hristos nam je rekao da je put u Carstvo Nebesko – uzan put, to jest već sam po sebi taj put podrazumeva neka stradanja. Zbog čega je taj put tako složen, zašto treba ulaziti na uska vrata? Stvar je u tome što je stradanje neophodan saputnik svakog truda. Tomas Edison je rekao da je genije 1% talenat a 99% znoja. I ako želimo nešto da dobijemo treba da ulažemo napore i zato je rečeno da se Carstvo Božije na silu zadobija. Ali treba takodje znati da postoji stradanje u ime dobra, u ime ljubavi prema Bogu i bližnjemu, a postoji i besmisleno stradanje.

Uopšteno govoreći, stradanje je merilo toga koliko pravilno živimo. Ako ne stradamo onda treba da se zamislimo: šta to nije u redu. A kada stradamo onda znamo da smo na pravom putu. I upravo zato često čujemo da Bog šalje iskušenja onima Koji ga ljube, iako mi to po našoj slabosti ne želimo.

Navešću sledeće poredjenje: dvojica sportista, jedan talentovan, a drugi ne previše. Šta će trener reći talentovanijem? Prirodno, primoraće ga da trenira nekoliko puta dnevno, i zahtevaće od njega stalno bolje rezultate. A drugome će možda reći: poskoči, potrči, i možeš da ideš kući. Prvome daje stradanje, i on bi mogao da se uvredi, ali shvata da mu je trenutno teško, a potom postaje olimpijski šampion. A drugi će u najboljem slučaju popraviti zdravlje.Čovek u početku mora sebe da primorava, a potom odjednom od toga počinje da oseća zadovoljstvo. Ali to je samo u slučaju ako ide pravim putem.

- Ljudska psiha teško može da shvati da Bog više stradanja popušta onima koji Ga ljube.

- Važno je shvatiti da Bog za naše spasenje i dobro koristi naše greške. Bog ne čini zlo, da bi ga iskoristio kao neki instrument za spasenje. Ali Bog koristi naše sopstvene greške za našu korist. Upravo na tom planu se može govoriti da je stradanje put ka spasenju. Bog je Sam postao čovek i Sam je postradao, ne samo telesno već i duševno, i izdali su Ga i učenici i ceo bogoizabrani narod. On je okusio sva stradanja koja možete da zamislite – i telesna i duševna. I zato Bog nije neko biće koje ravnodušno gleda kako Njegova tvorevina strada.

Često se u klasičnoj ruskoj literaturi može pročitati, da stradanje oblagorodjuje čoveka, a čovek koji živi bez stradanja, u nezi i raskoši, kvari se. Kako je rekao apostol Pavle: «Kada se umnoži greh, umnoži se i blagodat». I što je zadivljujuće, savremeni pisac Varlam Šalamov, koji je 25 godina proveo u kolimskim logorima, faktički je ponovio reči apostola Pavla. On je tamo izveo zaključak da u nehumanim uslovima dobri ljudi postaju još bolji, a loši gori. Što je više greha u logorima, to je u njima više ljudskog dobra. U tom smislu stradanja čoveka oblagorodjuju.

Postoje ljudi koji umeju da se savladaju, umeju da se uzdignu iznad svojih nevolja i pobede svoju sopstvenu prirodu, svoju sopstevnu nemoć. I mi takve ljude uvažavamo i volimo. Ili ljudi, koji pobedjuju nevolju drugih ljudi, sastradavajući sa njima. Sama reč «sa-stradanje» označava zajedničko stradanje. Neko strada, a meni je dobro, ja sam zdrav, ali sastradavam s njim.

Veliki pesnik Puškin je rekao: «Želim da živim da bih mislio i stradao». Zašto reklo bi se – živeti da bi se stradalo? To je kao neki mazohizam. Ali ne, ako nema stradanja – nema života. Zato što je život borba, usavršavanje, kretanje napred, a ono je uvek praćeno nekim naporom. Put ka Carstvu Nebeskom je – put nagore. Da bismo se uspeli na goru potrebno je uložiti veliki napor, a za silazak nije potrebno ništa. Silaziti je uvek prijatno posebno ako ne znamo šta nas čeka dole.

Nedavno sam pročitao intervju sa američkim rok pevačem, koji kritikuje zapadnu civilizaciju zato što je stvorila kult besmrtnosti. To jest čovek živi tako kao da ga ne čeka smrt, živi radi uživanja. A da bi uživanja bila potpuna, treba zamisliti da su ona večna. I zato nije prihvaćeno ni u književnosti, ni u filmovima, posebno u Holivudu govoriti o smrti kao o nekom stradanju. Nije prihvaćeno govoriti o smrti kao o metafizičkom strašnom problemu, o kome treba uvek misliti. Naša civilizacija je takva civilizacija iz koje treba izbrisati stradanja.

Često se smatra da nam Bog šalje stradanja kao kaznu za neke naše grehe. Čak su i apostoli tako mislili i u paradoksalnoj formi postavili Hristu pitanje o čoveku koji je slep od rodjenja: «...ko je zgrešio, on ili njegovi roditelji, pošto je rodjen slep?» Kako je mogao da zgreši onaj koji se još nije rodio? «Isus je odgovorio: nije zgrešio ni on ni njegovi roditelji, već je to zbog toga da se na njemu projavi slava Božija». Tako da stradanja imaju neki drugi uzrok, a ne kaznu za greh. U Bibliji postoji knjiga koja je u potpunosti posvećena problemu stradanja. To je Knjiga o Jovu. Pravedni Jov, kao što znamo se ne slaže da strada zbog nekog svog greha. Ali prijatelji mu neprekidno govore: «Stradaš, znači zgrešio si». Jov kaže: «Neka mi Bog odgovori zbog čega stradam. Ja sam čist pred Bogom». I Bog mu otkriva i govori: «Opasaćeš se kao muž», - to jest spremi se na duel, ako se smatraš ravnim Meni. I dalje Bog u tom duelu zadaje Jovu nekoliko pitanja čija suština se svodi na jedno: «Ti kažeš da je u svetu mnogo zla. Ali možeš li ti stvoriti takav svet? Ne bolji, već takav?» - «Ne», - odgovara Jov. «Ako ne možeš, o čemu onda pričaš?». Postoji izreka da je lako kritikovati, a ti napravi bolje. Mi svi vidimo trun u tudjem oku a ne vidimo brvno u svom. Tako je i ovde, ako Jov kaže da je svet loš, to znači on zna kako da ga učini boljim, a ako ne zna i tim pre ne može, onda treba da živi u onome koji je Bog stvorio. I kada Jov shvata i slaže se, prihvata svet takvim kakav je, to jest shvata da kriterijum dobra i zla u svetu nije on, već Bog. I tada se sve vraća u predjašnje stanje. Upravo je u tome bio grehovni pad, kada je Adam rekao: «Ja sam kriterijum dobra i zla». Upravo u tome se sastojao oproštaj Jovu kada je rekao: «Da, ne ja Jov, je kriterijum, već Bog». Zato je zlo i stradanje u svetu neophodna posledica današnjeg sveta iskvarenog prvorodnim grehom. I mi treba da prihvatimo svet takav kakav je, zahvaljujući Bogu za sve što je stvorio i učinio za naše spasenje.