MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ono što zbližava hrišćane to je ljubav prema Bogu, što je više imamo, što se više u njoj izgrađujemo toliko imamo i više ljubavi za bližnje, za svakog čoveka i za svaku biljku i životinju, govori o. Mihailo iguman manastira Fenek.

Monaški put i podvig o. Mihailo započeo je na Kosovu i Metohiji, zatim je nastavio u Sopoćanima, pa na Aljasci a sada je u manastiru Fenek. Govoreći o monaštvu, podseća da razlika ne postoji, jer isti je čin, isti je zavet i isti monaški život, ali svakako razlika postoji u podneblju ili na mestu na kome se čovek nalazi, jednostavno tu priroda često puta diktira uslove i okolnosti. Veoma rado se seća i voli da priča o Kosovu i Metohiji.

"Raško prizrenska eparhija je moja prva eparhija, tamo sam otišo u manastir, u Dečane, pa posle u Prizren kod vladike. Taj period od 1992. pa sve do 1999. godine može sigurno da se nazov zlatnim periodom monaštva raško prizrenske eparhije, jednostavno od dolaska krajem 1991. vladike Artemija na mesto episkopa raško prizrenskog u raško prizrenskoj krenuo talas monšatva, mladih ljudi koji su ostavljali svet i svoje familije, porodice i posvećivali se služenju Bogu i svom rodu ujedno. To se desilo jednostavno čudom Božijim, to mi svi tamo dobro znamo, osećalo se i od početka da je okruženje teško, da nismo baš tako rado viđeni, ali sa druge strane osećala se jedna ogromna ljubav među ljudima i radost u tome što eto imamo priliku da sledujemo Svetom Savi, ostalim svetim precima i naročito našem dedi duhovnom, avi Justinu Ćelijskom i Svetom Vladiki Nikolaju, jednostavno taj jedan duh i te njihove knjige mnoge su pokrenuli ka monaškom putu. I upravo u manastirima raško prizrenske to što smo čitali u monaškom životu i u drugoj monaškoj literaturi pokušavali smo da ostvarimo u praksi, da služimo Bogu. Taj zlatni period monaštva bio je do 1999. godine, bio je ozbiljan mir među nama, monaštvom, nije bilo toliko stradanja iako je bilo povremenih ubistava i incidenata sa raznih strana. Ali od 1999. i dolaska Kejfora na Kosovo nastaje jedna potpuno druga dimenzija. Prvi koji je stradao je o. Hariton iz našeg bratstva u Prizrenu koga su zajedno sa manastirskim vozilom kidnapovali, koga smo tek posle godinu dana pronašli u zajedničkim grobnicama, odnosno na fotografijama smo pronašli njegovu ličnu kartu i brojanicu a na drugoj fotografiji njegovu mantiju, džemper i pantalone koje je imao na sebi, iskasapljene i celo telo isečeno, unakaženo i isečeno u komade. Skupili smo to što su nam dali i sahranili u manastiru u Crnoj Reci. Nastavilo se stradanje i naroda i monaštva, ali to nije nikako sprečilo da dolaze mladi ljudi, da se bratija okuplja i u Dečanima i u ostalim kosovskim manastirima, u Dragancu kod Gnjilana, ima bratije i u Svetim Arhangelima, sve više mladih ljudi bilo je i u drugim manastirima. Obnavlja se moanštvo i u muškim i u ženskim manastirma bez obzira na to što se dešava, na taj pritisak, na stradanja i na izuzetno teške uslove. Ali pošto govorim o tome moram da kažem i moj lični stav, jedno moje lično osećanje koje je mene pokrenulo iz rašako prizrenske eparhije, jeste neimanje snage da se opstane u takvim uslovima, jednostavno, suviše smo se bili predali i postali i deo naroda i tog kraja i nekako je suviše nas bolela nepravda, u stvari, ta nepravda postoji ali s druge strane, nismo mi kao ljudi, ja kao monah nisam bio dužan da je rešavam i mislim da je moj problem bio u tome što sam kosovsko metohijski problem doživljavao suviše lično. Došao sam na taj stadijum da jednostavno nemam snage da opstanem dole, da izdržim to breme koje evo ostali monasi zajedno sa episkopom Artemijem, i Teodosijem u Dečanima, i bratijom mnogobrojnom, i sestrama, i monasima jednostavno odolevaju i izdržavaju. Znači, ko ima više snage, a oni koji imaju više snage duhovne više se oslanjaju na Boga oni imaju više snage da opstanu dole, Bog krepi te ljude, inače nikakav dogovor, sporazum, zakon ili sila ne bi mogla da ih sadrži dole. Na Kosovu i Metohiji oseća se neizmerna ljubav i blagodat Božija. Svetinje su jednostavno prekrasne, i ikonopis, i živopis, i arhitektura i priroda, planine, livade. sve tamo ima neku svoju dimenziju. To je kraj koji budi u svakom čoveku želju za njim, ja sam otišao, nemama snage da budem svakodnevno dole ali trudim se bar jednom mesečno da prođem kroz Kosovo, bar malo da osetim ono neba, vazduh i vodu, zemlju koja je mnogo drugačija nego ova ovde. Mi smo u šali na Kosovu govorili, kad pođemo sa Kosova idemo na kraj sveta.

Ja sam otišao na Aljasku. Eto, tamo sam živeo sa o. Andrejem, i o. Martiriosom, o.Damaskinom, o. Gerasiom i ostalom bratijom manastira Platine. Oni i Grci, i Rusi i Amerikanci, različitog porekla ali su rođeni i odrasli u Americi, ali su na različite načine osetili pravoslavnu veru i prešli u pravoslavnu veru. Sada su monasi kao i mi, isti im je podgvig, isti krst, isti trudovi isto poslušanje i poredak je takav da se trude onako kako i svi ostali monasi i oni na Svetoj Gori, i u Rusiji, i u Grčkoj, u Jerusalimu ili gde god da žive monasi mislim da je krst jednoobrazan samo je različitost u tome kome je teži, kome je lakši i kome teži, uslovi za to nošenje nekad su teži nekad lakši. Njihov je na severu Kalifornije, u planini, bez struje, bez vode, bez tih običnih civilizacijskih tekovina, trude se da žive što strožije mogu, da rade po ceo dan, da se što manje spava a što više moli Bogu. To je bratija koja je izuzetna, taj duh koji se može s njima doživeti, to je toplina pravoslavnih ma gde se nalazili i u stvari, ta toplina jeste ono što zbližava hrišćane - ljubav prema Bogu, što je više imamo, što se više u njoj izgrađujemo toliko imamo i više ljubavi za bližnje, za svakog čoveka i za svaku biljku, životinju a što je manje ljubavi više je problema, što je više ljubavi manje je problema i u običnom životu i u manastiru. Ja sam došao kao neko ko nije znao engleski, znao sam samo onako usput što se naučilo, ali nikad dovoljno, nego onako kako smo sticali znanje kroz pesmu, filmove i tako kad sam došao bilo je problema raznih, da se sporazumevamo, da se razumemo ali ubrzo je to prevaziđeno, o. Gerasim je znao nešto ruskog, srpskog i ja malo engleskog tako da smo našli zajednički jezik, sporazumeli se. Oni su mi bili domaćini, oni su mi platili kartu do Aljaske, oni su se vrlo obradovali, dočekali su me kao braća brata koji je sto godina sa njima. Mi nismo svesni koliko su oni stvarno obavešteni o nama, koliko znaju, kad sam došao pokazali su mi časopis „Pravoslavna reč„ koji oni pripremaju i zamislite, ceo broj bio je posvećen o. Haritonu, njegovom životu monaškom, o smrti. Zaista je neverovatno koliko oni prate preko medija, interneta i koliko se interesuju za dešavanja. Pa onda, koliko je tamo ikona srpskih svetitelja, i koliko su posvetili tome veliku pažnju, jednostavno prate i proslavljaju na način onako kako oni umeju i koliko su naučeni. Onda sam otišao u skitove koji su na ostrvima, tamo žive bez struje, bez vode, sa nekom organizovanom kišnicom u jednom buretu da imaju za pranje a svaki potok, svaki kanal je pijaća voda ali brzo i ona smrzne pa se malo lomi led i snalaze se i dolaze do vode. Uglavnom ima svega onog što je potrebno, oskudno je u namirnicama, u životnim sredstvima ali za monaha ima sasvim dovoljno."

Priča o. Mihailo da je želeo da ostane duže na Aljasci, ali dobio je blagoslov za boravak od tri meseca. Monah ne sme da živi po svojoj volji. Govori nam i o poslušanju i kaže: "Iskreno, to je borba, moraš da se boriš da bi slušao a pri tom si energičan i snažan i tako me Bog dao da imam energije i snage više nego što je potrebno jednom monahu, jednom čoveku i onda se svakodnevno boriš sa sobom."

Kako da se čovek bori sa sobom?

- Prosta je stvar i jako složena. Prosta je zato što jednostavno ne dozvoljavaš svojim mislima da ti upravljaju nego ih koriguješ, ne živiš po idejama i onim što navire često u čoveka nego nađeš jedan okvir u kome se držiš. Ja se trudim da budem prvenstveno monah pa onda sve ostalo što može još da se učini iz ljubavi prema bližnjem, ili iz borbe za svetinje ali da se ostane na koloseku koji jeste monaški. Mislim da ceo naš društveni poredak i sistem otprilike i ne funkioniše zato što smo mi svi izašli iz svojih okvira, recimo, studenti malo više studiraju zato što rade još dva tri posla, đaci isto tako hoće još nešto malo im je školovanje, tako i mi monasi hoćemo i ovo i ono, nekoliko stvari i onda često puta u toj borbi da raddeći svašta izgubimo ono što je osnovno.

A kako čovek da zna šta je osnovno, šta je glavno a šta sporedno?

- Držati se osnovnog naznačenja, svako ima osnovno naznačenje. Monah da bude monah, žena ako je žena da bude supruga, majka, porodična žena, ako je devojka da isto tako kao devojka ima svoje obaveze ili studira, ili je na poslu, dakle, svako da radi te prioritetne stvari. Naročito danas u svetu čoveku se nudi puno toga preko medija, mnogo toga opseda, ja to često kažem, kad upališ tv, pregledaš sve kanale koje imamo i obiđeš praktično ceo svet i onda ugasiš tv i pogledaš u stan, kuću, prostor i onda ti je muka, pa kako sve ono tamo a ja ovde sedim. E, onda je tu borba, ali ipak čovek treba da pogleda sebe a ne stan, da pogleda sebe šta je on i da se trudi u tom osnovnom naznačenju. Ja sam i sam to osetio, meni je Aljaska upravo tu pomogla, ostao sam sam, bez komunikacije, bez mogućnosti dodira sa svetom, ni da preplivam, ni da trčim, jednostavno morao sam da se prilagodim. Za kratko vreme sam se potrudio i naučio da služim na engleskom jeziku, da ne bi ti monasi morali da uče srpskog jezik jer njih su dvojica. Znači, malo se učio jezik, malo se spremala hrana, malo ti monaški poslovi da se rade, podelili smo poslušanje, znalo se šta ko radi, ko šta kojim danom kuva, sprema, čisti.

Od čega se na Aljasci izdržava manastir?

- Sami gaje četiri vrste namirnica kupus, šargarepu, krompir i cveklu, a ostalo bratija iz Platine pomogne ili često se dešava da naši Srbi, dijaspora, verujući ljudi sa područja cele Amerike spreme po paket hrane, razne namirnice i pošalju im. Imaju i programe pomoći, pojedini sveštenici i đakoni u Americi organizuju prikupljanje sredstava i pošalju. Tamo je na Aljasci osnovni problem za lokalno stanovništvo Eskime, Eliote i ostale domoroce, lokalne ljude problem, rekli su mi monasi, što savezna država američka daje dosta novca za lokalno stanovništva, pa ono ima dosta novca ali su batalili sve svoje poslove, ribolov, lov i sve što su radili. Žive od te pomoći a kako imaju para sve je više alkohola, droge što njihov organizam uopšte ne može da podnese, i sa tim novcem se dešava upraavo neka nepravda. Sve je manje tih zajednica, sve je manje i brakova, a ima se novca a i jednostavno mi smo slabije generacije, znate kad se naviknete na puter, euro krem i slatkiše onda teže varite tvrdu hranu. Malo se popušta i onda se ide na taj sistem lagodnijeg, lakšeg života i svi teži poslovi se izbegavaju, svi gledaju da malo rade a mnogo zarade.

Da li je duh vremena zahvatio i monaštvo?

- To se vidi svaki dan, mi vozimo dobra kola, imamo dobre mobilne, nosimo dobru garderobu i obuću, ne nosimo staro, izvoštilo odelo, nego svilene mantije.

Imate mogućnost izbora ne bi morali?

- Svako se trudi da živi onako kako smatra, odnosno kako bi trebalo da ima blagoslov i da se drži blagoslova i poslušanja o kome sam govorio, ali jednostavno i mi smo ljudi. Rekoh svi smo svojeglaviji, razmaženiji, pa onda sebi malo više ugađamo i snishodimo i tu je vrlo teško napraviti liniju, e, ovo je dobro, ovo nije dobro. Znači, sam vozim auto koji ne može svako da vozi, sam imam mobilni koji ne može svako da ima, pa i hrane ima u izobilju, toga sam vrlo svestan.

Jeste li onda u procepu sa samim sobom, ako znate da je tako a možda ne bi trebalo da bude tako?

- Iskreno nisam u procepu sa sobom jer nisam se borio da bi to imao, nije mi to bio cilj. Cilj mi je da budem ono što mi je osnovno naznačenje, da budem monah i to na ovom mestu na koje sam došao sticajem okolnosti. Kada sam dolazio, kada sam se vraćao iz Amerike hteo sam da odem negde na Frušku Goru, kada sam razgovarao sa preosvećenim episkopom Vasilijem tražio sam negde u brdu da budem, što dalje od grada. Onda se u razgovoru sa prethodnom igumanijom došlo do toga da bi u ovom manastiru trebalo što šta uraditi, ona je rekla sama da nema više snage, da je ovo velika kuća, da bi se rado povukla gde vladika blagoslovi a da mi već dođemo. Jenostavno sticajem okolnosti, ja tvrdim ipak je bila volja Božija i blagoslov Svete Petke da mi dođemo ovde. Sada kad smo došli sada ne možemo da kažemo, e, sad nećemo više da se igramo, sad ćemo da se igramo negde na drugom mestu, došli smo do kraja puta i tu ako Bog i da umiremo.

Rekoste što dalje od grada! Zašto?

- To nije da se beži iz grada zbog grada, nego činjenica da kada si dalje od grada, kada je teža komunikacija sa gradom, sa većim naseljem odmah je u manastiru mirnije, ređe dolaze ljudi, još kada nemate pristupnog puta, ili kad je makadam, ili kad mora mnogo da se pešači automatski manje ljudi dolazi a istu misiju vršimo. Ali, ima manastira da ljudi i po tom makadamu dokaz, tako je u manastiru Crna Reka. Ja verujem da više ljudi dnevno dođe u Crnu Reku nego u Fenek, koji je ovde pored Beograda, a Crna Reka znamo svi koliko je daleko. Eto, od kako smo došli ovde otvorili smo kapije, sad nemamo kapije ni sa jedne strane, otvoreno sa svih strana i prolaze ljudi sa svih strana, tako da imamo samo dežurstva da dočekamo i da se bar neko nađe ispred crkve a ima nas malo za ovoliku kuću i za ovoliku potrebu.

Dolazi puno mladih, nađu li ono što traže?

- Pa eto to, morali bi oni da kažu a što se nas tiče, broj se povećava, ne smanjuje, prema tome to je verovatno i neki dokaz da dolazi sve više ljudi. Očito je ljudima interesantna manastir, i bogosluženje što i nas obavezuje da se trudimo, prilagodimo svoj život, obaveze manastirske kao i neka poslušanja tome da dočekamo ljude, da poslužimo, da ne pravimo selekciju nekom ćemo vodu a nekom nećemo ništa, nekog ćemo da najurimo, trudimo se da ne pravimo razliku ni sa jednim čovekom. Jednostavno se trudimo da živimo kako smo vaspitani, kako smo i kući vaspitani, to gostoprimstvo sa čašom vode, slatko neko i šta ima u kom trenutku, ne trudimo se po svaku cenu da imamo preko cele godine neko slatko, može i ratluk, i kolač, jednostavno gostoprimstvo tradicionalno srpsko koje se neguje.

Misliste da se gostoprimstvo očuvalo ili su nam srca ohladnela?

- To sam reko malo pre u drugom kontekstu ali ponavljam, ljubav se umnožava, ukoliko mi više volimo Boga, toliko se volimo međusobno; koliko ima manje ljubavi prema Bogu toliko ima malje ljubavi među ljudima, to je dokaz u svakom društvu i svakom odnosu, i u manastirskom bratstvu i opštežiću. Ukoliko se monasi trude da sleduju za Bogm, za onim koji nas je pozvao, nije nas pozvao niko od ljudi, uzmi krst svoj i ajde za mnom, to su Gospodnje reči, prema tome, uzmimo krst svoj i idemo, sledujemo za Hristom po Jevanđelju i onom što čitamo svaki dan i služim na Liturigju svakodnenvo. Znači ako se toga držimo što čitamo onda se tu sigurno umnožava ljubav, a i godine prolaze i jednostavno čovek to oseća, doživljava sve dublje i sve više. A ukoliko se prepušta Gospodu, ukoliko se prepušta nekim teorijama, nekim sistemima i ukoliko sami, obično mi sami ljudi postavljamo te neke svoje šeme, ili nivoe, postavimo sebi i kažemo, mi smo na ovom nivou i onda nećemo da se spustimo ni stepenik niže ni stepenik više, e, onda se ima velika kriza. Tako i u odnosu sa Bogom i u odnosu među ljudima, ukoliko se ljubav prema Bogu umnožava, umnožava se između svakog čoveka i mislim da je danas merilo odnosa među ljudima i sredačnost i ljubavi prema bližnjim u tome koliko imaju vere. Znam da je to to danas nepopularno reći, može se reći da je to verski fanatizam, da mi samo znamo da pričamo o crkvi, veri, ali jednostavno postoji iskustvo, hrišćanstvo postoji dvadeset vekova. Svaka nova godina je naš novi rođendan, svaki novi dan je prilika da se urazumimo, pokrenemo, posvetimo Bogu. Mislim da svaki onaj čovek koji jutro počinje sa molitvom i leže u krevet sa molitvom ima tu jednu zaštitu Božiju i to je ono što nas održava u ovom svetu, a svaki onaj čovek koji nema vremena, obično ni za molitvu, ni za bogosluženja, onda nema vremena ni za bližnjeg, ni za brata, ni za rođaka, za nekog bolesnog, non stop je u nekoj gužbi. Sami kreiramo tu količinu aktivnosti, ili se preopterećujemo ili ležimo i nećemo da se pokrenemo, znači imamo obično krajnosti, smatram da moramo da nađemo sistem da budemo i sa jedne i sa druge strane, i da jednostavno tu svoju ljubav i energiju koja nam je dar Božiji, jer i ovaj život i ovo sve što imamo je istinski dar Božiji da na neki način zablagodarimo Bogu. Kako? Tako što ćemo se i mi truditi da služimo Bogu, sledovati Bogu. Recimo, oni koji su porodični u porodici, radeći na svom spasenju, umnožavajući svoju ljubav prema Bogu umnožiće i prema mužu i prema deci, a opet s druge strane, muževi prema suprugama i deca prema roditeljima.

MORAMO SE VIŠE POŠTOVATI

"Neophdno je i da malo se više poštujemo, da poštujemo jedni druge, da poštujemo i tuđe vreme i tuđe odnose i sve ostalo. Smatram da trebamo malo više da se poštujemo u smislu da imamo više poštovanja, onog osnovnog od toga kad smo bili deca, kad smo bili mali trebali smo da poštujemo roditelje, kad smo poodrasli da poštujemo svoje bližnje, drugare, prijatelje, kad smo došli u stadijum ovaj da zrelimo kao ljudi da poštujemo one s kojima živimo a kad još napredujemo da imamo poštovanja i na svim nivoima. Znači, moramo da imamo poštovanja, onog osnovnog u kući, kad ga imamo u kući, onda ga lako možemo imati i prema drugima i onda se bolje čujemo, jer to čujenje upravo proizilazi iz toga koliko jedni druge poštujemo. Danas smo slobodni, informisani, imamo medija, sva ova sredstva nas jednostavno opseduja dnevno, dnevnim informacijama, nedeljnim, a u štampi je sve više negativnih informacija i generalno sve to opseda i sve se čini strašnim. Samo se priča o nečem strašnom, ja mislim da je to u našim glavama, o strašnim stvarima pričaju ljudi koji su njima opterećeni o veselim i radosnim stvarima pričaju ljudi koji su radosni, mislim da je krajnje vreme na svakom mestu i koraku, koliko god je to moguće da budemo pozitivni, radosni, veseli, da imamo pozitivne stvari, pa šta sad, neko je nekog prevario, ukrao, oteo, uzeo, ovo uradio, ono, pa uradio i on će možda sutra da se pokaje i ko zna kroz šta je ta njegova duša prolazila. Ne treba kritikovati druge, ne treba tako negativno pričati, ja samo kažem raduj se bre, ako bi gledao u zemlju ne vidiš kako se ljudi oblače, ako ti zaviruješ iza svake suknje i haljinice onda si opterećen. Svako nek radi svoj posao, malo više da budemo krotki, skromni."

Mnogi se danas žale da niko nikog ne sluša, da svako vuče na svoju stranu, deca na jednu, žena na drugu, muž na treću a ništa ih ne ujedinjuje.

- Tačka koja sve ujedinjuje, koja je data čoveka je radost u Gospodu, ona nadomešćuje sve ostale. Te naše brige i naše nebrige ili neposlušanja dece je onako kako smo ih mi vaspitavali, ne može da se kaže, dete me ne sluša, pa, izvini majko ali nisi radila sa svojim detetom na vreme, obično su to bile poslovne, zauzete žene sa obavezama, sa terminima, decu su vaspitali obdanište ili ulica i onda kad je dete odraslo bez osećaja prema roditelju, odnosno izgrađenog odnosa sa svojim roditeljima, normalno da roditelj sad kad očekuje da ga dete poštuju a kaže dete, kako da te poštujem kad ti mene nisi poštoval kad si mi bila najpotrebnija. Upravo to govorim, moramo uspostaviti odnos u porodici, tako što ćemo poštovati, majke majčinstvo, deca detinjstvo, očevi očinstvo, ne možemo da očekujemo da deca budu srećna ako se muž i žena samo deru jedan na drugog. Smatram da svaka porodica mora da bude jedinstvena i mora da bude koliko je to danas moguće, složna u smislu da postoji jedan zajednički stav muža i žene onda i dece da se dogovaraju, da nađu jedan zajednički jezik i tačku oko koje mogu da se dogovoaraju. Ja to iz svog ugla znam sigurno da to treba da bude Bog i onda će sve da bude kako treba. Ovako kao monah i kao neko ko služi Bogu svakodnevno i trudim se da budem što bolji monah gde god se nalazio jeste da se posvetimo tome da nam Bog bude na prvom mestu i da jednostavno u jednom zajedničkom odnosu porodično se dogovaramo. Znači, niko nikog ovde ne prisiljava, pravosalvna vera i Pravoslavlje celo je vrlo slobodno, mnogi to smatraju i suviše liberalno, u stvari, tako je Bog dao čoveku. Bog je dao čoveku najveću slobodu, znači, ako hoćeš moli se ako nećeš niko te ne može naterati. Naše propovedi, naše priče, naša duhovna rukovodstva i sve ono što radimo u Crkvi je jednostavno iznošenje onoga što smo pročitali u Jevanđelju i onoga što smo doživeli u Crkvi, onu lepotu i onu veru koju sam milion puta osetio na svojoj koži, milion puta kroz razna iskušenja, kroz razna stradanja. A ja se verujte iskreno dnevno radujem Bogu, meni je svako jutro radost, meni je svaki dan još jedna prilika da se potrudim prvenstveno na spasenju svoje duše u smislu da poradim da još neki porok ili neko zlo u sebi korigujem što više mogu, daleko od toga da sam bez greha, bez pomisli, bez borbe, bez iskušenja sa raznim tako borbama imam dnevne, ali imam i nedeljne, imam i godišnje, imam i svakakve ali se trudimo svako jutro daj da nešto bude bolje, slobodnije, kreativnije, pozitivnije. Milion puta sam to osetio na svojoj koži, što sam se ja više potrudio više sam osetio blagoslova Božijeg i blagodati Božije i evo ovde za ovih godinu i nešto, mnogo se toga uradilo, mnogo se ljudi okupilo, mnogi roditelji nam kažu da decu nagrađuju time što dovode u Fenek, znači ako su dobra vodiće ih u Fenek.

Pa, šta im radite?

- Ništa posebno, ali deca vole da vide nas mi volimo da vidimo decu i očito da je to nešto što nas spaja i približava, nemamo nešto posebno ni slatkiša, ima nešto što oni osećaju i mi se iskreno radujemo svakom detetu i čoveku u onoj meri koja je da kažem hrišćanska, nikako u onoj meri koju bi neko ostrašćen ili neko drugi želeo da vidi i kaže. Treba znati da svaku stvar gledamo iz svog ugla, onaj ko je slobodan on gleda kao slobodan, onaj koji je rob gleda kao rob, onaj koji je opterećen nekim iskušenjema i strastima gleda iz svog ugla, tako i mi, mi se radujemo a šta će ko da misli pa šta da radimo, nemoguće je i nismo mi hrišćani od ovog sveta. Rečeno je: "Kad biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio; a kako niste od sveta, nego vas ja od svega izbrah, zato mrzi na vas svet," (Jv.15,19) To je rečeno u smislu da neće razumeti, ne mogu neki da shvate da se ljudi okupljaju samo na molitvu, misle možda da se tu dele neke banane ili ko zna šta se dešava. Jednostavno, mi se iskreno, istinski i među sobom ovde i sa ostalim ljudima trudimo da sve što radimo, radimo u slavu Božiju e sad, šta će ko da misli, da kaže, šta će ko da iznese kao stav to je njegova stvar. Tako mislim da i u svakoj porodici treba da bude više tog poštovanja, više ljubavi prema Bogu. Pravilo je kad ima ljubavi prema bližnjem tako se približavamo Bogu, ali jednostavno, očito je da ovaj svet i ovo naše društvo, ovaj naš srpski narod jednostavno se dugo obreo bez Boga i bio je dugačak period bez Boga i neophodno nam je približavanje, vraćanje Bogu da uz pomoć Božiju mi nađemo to jedinstvo, nema ničega bez Boga.

Sve više ljudi dolazi u crkvu a crkva nisu samo one zidine, zgrade, nego su crkva i ljudi koji se tu okupljaju, to i jeste crkva, živi ljudi su članovi, delovi crkve i oni kao takvi upravo i čine tu našu zajednicu crkvenu, ne smao mi sveštenici, mi koji služimo nego je svako deo crkve. Naravno, i u nama koji smo sveštenici, monasi ima ljudi koji nisu kako treba, koji imaju svoja iskušenja, svoje probleme, opterećeni su sa nekim stvarima, neko je bolestan, i to je po meni potpuno prirodno, ne možemo da očekujemo da imamo anđele, jer nismo svi anđele. Naša crkva i jeste tako organizovano što imamo sveštenike koji su bliže narodu, zašto, zato što žive sa narodom, imaju svoje porodice, imaju decu, oni dublje osećaju kako je biti majka, kako je biti roditelj, oni u svom braku nose krst svog braka pa mogu bolje da osećaju porodične ljude,bračne ljude i zato oni i žive u parohijama i mestima blizu naroda. Ali isto tako ako recimo u jednom selu većina pije po jednu rakiju svakog dana, pa, sveštenik mlad kad dođe neće da popije u početku ali posle godinu, dve, tri ajde oče po jednu, počinje da pije, ili ovo materijalno što je danas izrazito i ceo svet se danas vrti oko para. Prirodno je i za sveštenike, i ti ljudi imaju popadije, imaju decu, hoće da kupe što bolje cipele, patike, što bolji auto, to je tako, ne možemo očekivati anđele, to su ljudi. E sad, obično hoćemo da su sveštenici nepogrešivi, a mi imamo fore da grešimo. E sad, i on ima svoju brobu. Svakako da bi mi svi trebalo da se malo izdignemo, da budemo na jednom drugom nivou, da se ne spuštamo u rasprave, u svađe, u ogovaranja, prepucavanja, dižemo tenziju. Ali mi smo ljudi i zagalimomo i završtimo kad je potrebno jer smo ljudi, a po pravilu ne bi trebalo. Po pravilu bi trebali što više da smo svesni i vremena i tereta, ali kažem, svesni smo i da nas je Bog pozvao između milion drugih. Evo na mom primeru, uvek to govorim, kad su čuli da sam upisao Bogosloviju rekli su, neće ovaj nikad završiti, kad su čuli da ću da se zamonašim rekli, ma, kakav on kaluđer a ja 15 godina kaluđer i sam se sebi čudim, mislim se kako ja da budem monah ali to sad znam sigurno da je to dar Božiji. To mi je Bog dao i sve one moje sposobnosti koje imam u manastiru i koje su se dosad eto u očima mnogih pokazale da ja to dobro radim, jesu blagoslov Božiji, dar Božiji, ništa nisam ja uložio, u stvari, uložio sam 19 godina svog života, 20tu sam napunio u Dečanima 1992. Prema tome, došao sam kao bogoslov, ali jednostavno u manastiru tek sam naučio i da se ponašam, i odnosim među ljudima, i sve ostalo što imam to sam naučio u svetinjama i to mi je svetinja dala i to šta sam ja, ja sam produkt više manastira, mislim u pozitivnom smislu. Imam ja i one crne strane koje su ostale iz onog drugog perioda, mi to zovemo, starog čoveka u sebi i stalno se stari čovek u nama bori sa ovim novim. Treba se samo držati Boga. Dokaz je i ovih godinu dana u Feneku, Sveta Petka je sve rešila, jer ona je pravi domaćin ovde, ona je organizovala, ona šalje ljude, ona šalje priložnike, ona pokrene ta ljudska srca - idite vidite tamo šta rade oni kaluđeri. Jer, većina stvari nam je dar, i ovu hranu i sve ostalo sve nam je dar. Sve što imamo u manastiru je dar, i ja sam samo mnoge darove uspeo da malo spojim i kanališem i to je jedina stvar koju sam radio ali opet uz saradnju našeg pravog domaćina Svete Petke. Ona sve daje, a ja radim, ajde idi tamo, radi ovamo, ja se ne pripremam, nemam akcioni plan za godinu dana, nego jednostavno živiš pa danas treba ovo, sutra ono, ima me svugde, trčim na sve strane gde god treba, onim ljudima koji su nam već mnogo pomogli, mnogo čine da se na neki način odužim, da budemo i mi kao ljudi i kao monasi koji žive u ovom manastiru blagodarni i to se istinski trudimo da to što imamo podelimo sa ljudima."

MOJ STARAC



Imamo li danas staraca, duhovnika?

- Pa, imamo. Uvek ima i svaki sveštenik je dobar duhovnik svom parohijanu ako se postavi kako treba, nego mi stalno očekujemo neke svetitelje i mi ljudi nikad nismo zadovoljni uvek hoćemo više, više, više i obično upropastimo mnoge starce. Ja smatram da imamo dovoljno sveštenika normalnih, zdravih. Sreo sam mnogo staraca a ja sam hvala Bogu od početka mog monaškog života otišao kod starca i tog starca se držim svog vreme, i to je moj starac koji je meni najbolji na svetu, ja boljeg od njega nemam, niti poznajem, upoznao sam i druge ali govorim o mojoj duši, ne mogu da govorim o drugim dušama jer sigurno su ti starci nekim drugim ljudima učinili isto što i moj meni. Moj starac me je i zamonašio, on me je rukovodio, to je episkop raško prizrenski g. Artemije Radosavljević. On je mene zamonašio, on me je duhovno rodio i on je moj starac, ja drugog nemam. Svakako, svi episkopi, svi igumani, svaki monah i oni su svi starci u smislu da te posavetuju, skrenu ti pažnju, poprave te, i neko malo dete kaže, e oče, šta si to uradio, pa onda staviš prst na čelo i vidiš da ti i ono dade pouku. Imamo mnogo ljudi koji daju pouke ali često nećemo da slušamo, nego hoćemo mi da spakujemo starca onako kako on nama odgovara i da nam češka uši, nećemo ljude koji će da nam kažu dosta, ne može tako. Ja se držim mog Hrista onako kako znam i umem i kako sam naučio od starca i kako sam video u njegovom životu, to je moj princip. Prošao sam 35 godinu i formirao se u neku ličnost i naučio tu neku osnovnu azbuku i znam šta mi je dobro a šta nije dobro i ne mogu ni za jednu stvar da kažem da činim nesvesno, sve što radim to je strogo i svesno. Svakako da smatram da nam ne treba Pravoslavlje kao još jedan teg o vratu, nego Pravoslavlje kao kreativna sloboda u služenju i sledovanju za Hristom kroz Svetog Savu i ostale srpske svetitelje, imamo more svetitelja i ovde na zemlji, imamo jednu sjajnu ličnost u liku glave Crkve patrijarha Pavla, treba nam još, malo nam je, nemamo staraca! Eno ga starac u Patrijaršiji dokazuje svakim danom da se bori, davno je on mogao da legne i kaže ne mogu više, svaki dan ustaje, bori se, radi, a tako i ostali, mnogo staraca na raznim mestima ali ne dozvoljavaju da neko od njih napravi neku potrebu širokim narodnim masama, trude se u svojoj keliji, u svom miru, na način koji oni znaju i spašavaju svet. Jednostavno, spašavaju se a spasavajući se spašavaju se mnogi, najveća ljubav prema svakome bližnjem jeste da se za njega molimo Bogu", govori o. Mihailo iguman manastira Fenek.


Ljiljana Sinđelić Nikolić