MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

GOSPOD JE VEOMA BLIZU



Sa igumanijom Divjejevskog manastira Sergijom (Konkovom) razgovarale su Marija Vladimirovna i Valerija Kolbikova.

-Mati igumanija, Svete-Trojice Serafimo-Divjejevska obitelj je zaista poseban manastir koji je poznat u celom svetu i u koji dolaze poklonici iz svih krajeva. Može li se na osnovu ovoga govoriti o posebnoj misiji ovog manastira?

-Prepodobni Serafim je svenarodni svetitelj, rođeni i voljeni. Njegovo blagodatno žitije i stanje mirnog duha, njegova žudnja za višim svetom sve više i više privlače, postaju neophodni u današnje vreme, jer mi u njemu osećamo ono najbolje što postoji u čoveku. «Život i podvizi Prepodobnog Serafima Sarovskog nam daju primer toga, kako treba da žive hrišćani, kako da se naučimo da volimo Boga i bližnje, kako da steknemo naviku da pobeđujemo sablazni i iskušenja, kako zadobiti blagodat Svetoga Duha». Ove reči Njegove svetosti Patrijarha Aleksija omogućavaju nam da shvatimo zašto ljudi dolaze ovde kod nas iz raznih krajeva. Kaže se da se praznom bunaru po vodu ne ide – a ako ovamo ljudi idu znači da oni ovde dobijaju utehu i pomoć. Sam baćuška Serfim je govorio za našu obitelj: «Sretan je onaj koji proboravi kod ubogoga Serafima u Divejevu od jutra do jutra, jer Majka Božija svakodnevno posećuje ovo mesto». To i jeste Divejevo - posebno izabrano mesto koje Majka Božija posećuje, udeo, koji je ona uzela pod Svoje posebno pokroviteljstvo.

image


-Može li se odrediti koliki je broj poklonika koji dolaze u Divejevo?

-Tačan broj, verovatno, niko ne može znati, jer se svi koji ovde dolaze ne obraćaju samo našem pokloničkom centru. Zna se tačno, da se 1. avgusta, na dan prepodobnog Serafima Sarovskog okupi ovde od 20 – 30 hiljada poklonika. Ali nije stvar u brojnosti, nego u tome što reka vernika neprekidno dolazi tokom cele godine. Najvećim delom dolaze onim mesecima odmah posle Vaskrsa – u aprilu, maju, junu, julu, avgustu, pa sve do jakih zahlađenja.

-Kako manastir uspeva da primi tako mnogo ljudi?

-U periodu velikog priliva ljudi moramo da pozovemo u pomoć sestre iz naših skitova i metoha. U opštem kod nas ima 480 sestara, od kojih njih 350 je zauzeto poslušanjima, vezanim za primanje ljudi koji dolaze u Divjejevo. A direktno u pokloničkom centru radi pet sestara. Sada se gradi nova zgrada pokloničkog centra na izlazu iz manastira. U sali za konferencije poklonici mogu ne samo da čuju priče o manastiru, nego i da pogledaju video-filmove. Projektovali smo novu trpezariju za poklonike jer u letnjem periodu moramo da nahranimo ljude vani, a zimi – u malom prostoru ispod crkve Aleksandra Nevskog. (poštujući blagoslov oca Serafima monahinje svim poklonicima koji dolaze u manastir daju besplatan ručak, prim. prev.) A po približnim procenama naših sestara iz trpezarije za poklonike, u letnjem periodu u neradne dane ovde ruča do tri hiljade poklonika.
Trudimo se da uradimo sve što je potrebno, da bi se oni koji dolaze u našu obitelj mogli pomoliti ne samo ujutro (akatist se čita u 7.30 ujutro), nego i po danu. Zato se po blagoslovu našeg nadležnog arhijereja – vladike Georgija – akatist ispred moštiju oca Serafima čita tri puta: ujutro i između službi – u 13.oo i 14.oo časova.

-Ovde, gde se skuplja veliki broj ljudi, uvek je prisutna komercijala, trgovina, odvija se poseban vid biznis-industrije, koja se koristi svetinjom mesta- ne preti li takav problem Divjejevu?

-Nema pretnje: sestre se komercijalom ne zanimaju. Mi se samo trudimo da bi oni koji dolaze ovamo mogli nešto uzeti sa sobom za uspomenu: knjigu, ikonu, sveto ulje ili suharike (suvi hleb isečen na sitne kockice i koji se deli vernicima na blagoslov i na veliku radost) osvećene u tučanom loncu oca Serfima. I ako se ovim ne bi bavio manastir, neko drugi bi upravo od ovoga napravio pravi biznis. Zamolili smo da se ukloni sa kanavke Majke Božije sva privatna trgovina, jer ljudi dolaze ovde da bi se molili, a njima se nude suveniri – to nije pravilno. Mi ne zaboravljamo o istinskom cilju hrišćanskog života, koji se sastoji u zadobijanju mirnog duha. Tome treba da teži svaki hrišćanin.

image
kanavka Majke Božije


-Zar ne smeta monaškoj molitvenosti ovako veliko mnoštvo poklonika?

- Trudimo se da imamo za primer svete. Recimo, blaženi Vasilije Moskovski je izgrađivao «unutarnjeg čoveka», išao je po pijacama, gde se i pevalo i plesalo, gde je bila buka i gužva. Tako i mi: nas je Gospod ovde postavio, i mi smo dužni da ovde izgradimo svog «unutarnjeg čoveka». Naravno, to nije lako u današnje vreme – neprestalno zvone telefoni, mnoštvo ljudi. Svo vreme se nalazimo u napregnutosti. Ali to pokazuje i razliku između nas i svetih. Oni su išli po tržnici i spašavali se, a mi živeći u obitelji, svo vreme želimo da tihujemo u osami. A samo onome koji je zadobio unutarnju molitvu, ništa nije strašno i radi toga, da bi se molio nije mu potrebno da se zaključava. Ali, imamo mi i skitove – tamo je tihovanje i osamljivanje.

-Gde se nalaze manastirski skitovi i čime se tamo sestre bave?

-Naše seosko domaćinstvo je u skitu Flora i Lavra i nalazi se dva kilometra od manastira. Tamo smo prebacili štale, koje su se ranije nalazile u Divjejevu. Skit se nalazi nedaleko od sela Osinovke, u kojem je živela prva igumanija naše obitelji mati Aleksandra. Ona je primila postrig u Florovskom manastiru u Kijevu i u sećanje na taj događaj crkva u skitu osvećena je u čast mučenika Flora i Lavra. Tu živi 15 sestara, koje su zadužene za obezbeđivanje manastira mlečnim proizvodima. Na teritoriji skita se nalazi manastirsko groblje u kome se sada gradi crkva u čast ikone Majke Božije «Sporučnica grešnih».

Pokrovski skit u selu Kanerga je osnovan ovako. Decembra 1991. godine predložili su mi da uzmem drva od stare osnovne škole i da ih iskoristimo za ogrev – u manastiru tada nije bilo drva. Došla sam i videla drveni zvonik, na kojem je čvrsto stajao krst. Crkva je bila raznesena u delovima još davno od strane meštana, još u sovetsko vreme, ali zvonik je stajao čvrsto. Rekla sam: «Ovde bi, izgleda, trebalo osnovati skit. Gledajte, krst kao da to sam kazuje».

Školu nismo dirali, nego smo je zaštitili radi toga da bi je obnovili. I tek posle 10 godina saznala sam da je škola koju smo mi kupili za 10 hiljada rubalja, bila nekada zubarska ambulanta Divjejevskog manastira. A oko Kanergske crkve su živele sestre Divjejevskog manastira posle zatvaranja obitelji. Verovatno su njihove molitve i dovele do toga da smo izgradile skit. I ukoliko je ranije Kanerga bila selo koje se gasilo to posle izgradnje crkve počeli su ovde da se naseljavaju ljudi i čak su me molili da im dam da stanuju u onoj školi. Tako da se sada rešavaju administrativni poslovi u vezi s tim.

Nedaleko od Kanergskog skita, u selu Avdotevo, nalazi se jedan naš skit, Nikoljski. Meštani su se dugo molili za to da im mi sagradimo crkvu. «Kanergu ste uzeli, a nas nećete», - izjavili su 1992. godine. Na to sam im odgovorila: «Došli smo u Divejevo da obnavljamo – to je naš glavni zadatak». «A Avtodejevo je sazvučno sa Divejevo, uzmite naš hram da obnavljate», nisu se predavali žitelji. I morali smo početi. Kada je patrijarh u leto 1992 godine posetio skit, odmah mu je dao ime, ne premišljajući se, Nikoljski – u čast svetitelja Nikolaja. Pri obnove crkve smo saznali, da je u njoj služio sveštenik Mihail Kritski, koji je streljan 1920. godine zato što je pomagao Divjejeskim sesrama. Na optužbe odgovorio je vlastima ovako: «Divjejevskim sestrama sam počeo da pomažem usled osećaja odgovornosti pred Bogom na Strašnom Sudu». Kada smo obavljali radove na crkvi, pronašli smo grob oca Mihaila. Tako da se ništa ne dešava slučajno, i ni jedan skit nemamo prosto tako. Sada u Nikoljskom skitu živi 30 sestara. 21. oktobra je bilo osvećenje glavnog dela crkve Nikoljskog skita u čast Svete Živonačalne Trojice, u kojem su očuvane freske starog Divjejevskog ikonopisa. Još jedan skit, Znamenski (u čast ikone majke Božije Znamenje, znak da će se od devojke roditi Spasitelj) koji se nalazi pet kilometara od Nikoljskog skita. Tamo su isto živele sestre Divjejevskog manastira kada je manastir zatvoren, i molile su se u seoskoj crkvi koja je ostala očuvana. To je bilo porodično imanje Čadaevih, i roditrelji Petra Jakovljeviča Čadajeva, koji je bio blizak sa Puškinom, izgradili su veliku crkvu sa pet prestola u čast nebeskih pokrovitelja članova porodice. Danas u Znamenskom skitu ima 20 sestara. Ima i obradivog zemljišta – oko 100 hektara zemlje, velike štale za 15 – 20 goveda.
Ukupno imamo 11 skitova i 3 metoha.

-A gde se sestrama više sviđa, u manastiru ili u skitu?

- Obično mi od 12 jula uzimamao sestre iz skitova u manastir radi priprema za praznik prepodobnog Serafima Sarovskog.
Praznik prođe – i one već početkom avgusta počnu moliti da idu nazad, jer tamo gde ih je Gospod prizvao, tamo one i hoće da se vrate. Ove sestre vole da dođu ovde, da se pomole, da prođu svetom Kanavkom, ali svom dušom streme da se vrate. Veoma vole svoje skitove.

-Da li one tamo odmah i idu?

-Ne uvek. Ali iz prakse se pokazalo da je u vreme ispitnog roka sestre bolje smestiti u manji kolektiv – tamo se one brže otvaraju. U velikom kolektivu se lakše izgubiti, a u skitu – sve se vidi. Stupaju u naš manastir iz cele Rusije, Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Kazahstana. Ima monahilja iz Poljske, bila je iskušenica iz Srbije.

-Savremene monahinje se razlikuju od onih koje su bile u ranija vremena?

-Naravno da se razlikuju. Savremeno pokolenje je živelo i raslo u bogobornoj ateističkoj sredini, i to ne može a da ne ostavi traga na čoveka. Ali to, kako se ostvaruje dolazak čoveka u veru, - to je tajanstveno dejstvo Duha Svetoga na dušu čovekovu. U svim vremenima Gospod sam bira za služenje, a ako je čovek prihvatio ovaj priziv, Gospod ga dariva sa svime.
Jedna monahinja u našem manastiru je bila iz apsolutno neverujuće porodice. Osim toga, majka devojke je bila muslimanka. Roditelji su stalno dolazili u obitelj i vodili kćerku kući. I jednom je ona došla kod mene i kaže: «Mati, idem ja u drugi manastir. I niko neće znati u koji». I otišla je. Eto kako se čovek odazove na priziv Boga, i ništa ga ne može zaustaviti – ni rođaci, ni odricanja, ni teškoće.

-A kako ste Vi sami, mati, ovaj priziv osetili?


-Na monaštvo sam imala blagoslov duhovnika, iz Trojice-Sergijeve Lavre arhimandrita Serafima (Šinkareva). «Duhovnik nad duhovnicima» - tako ga je nazvao Patrijarh Aleksij I. Živeo je 94 godine i posle toga od kako je došao u manastir za 36 godina ni jednom nije izašao iz njega. Čak ni svoju rođenu sestru – monahinju nije izašao da sahrani izvan zidina manastira. Bio je nosilac Svetog Duha i nije važno to što je imao samo tri razreda crkvene-parohijske škole. Mogli ste doći kod njega u keliju sa pitanjem, posedeti malo tamo, i ne postavivši pitanje, dobiti odgovor. Otac se celo vreme, neprestano, molio.

Jednom mu je moja mama rekla: «Htela bih da se moja kćerka opredeli. Da znam gde će ona biti.» Tada sam studirala na medicinskom fakultetu, i nisam imala nameru da stupim u manastir. Otac Serafim joj je odgovorio: «Ona će biti monahinja». Mama je bila duboko verujući čovek, život je završila kao shimnica, ali uzviknula je: «To je veoma usamljeno, oče». Otac je primetio: «Eto ja nisam usamljen, ni ona neće biti usamljena».

Dugo me roditelji, posebno mama nisu blagoslovili da idem u manastir. I tek posle 12 godina sa blagoslovima oca Serafima i roditelja našla sam se u Rižskom Svete-Trojice Sergijevom manastiru. A odatle – već u pustinju Preobraženja, ispostavu Rižskog manastira. Imala sam tada 23 godine, i ovo mesto me plenilo svojom tišinom i molitvenošću. Tamo je sve bilo nezemaljsko. Neobičan čovek je bio duhovnik pustinjice arhimandrit Tavrion (Batozskij). Proveo je 25 godina u logorima, a kada je izašao na slobodu, shvatio je da ne može sebe da zamisli u «svetskom» životu. Dao mi je na blagoslov ikonu Majke Božije «Znamenje» koja je bila urađena jerusalimski stilom slikanja. Istu takvu ikonu dobila sam kasnije od igumanije, kada sam postrigavana u manaštvo.

U to vreme pojavila se u meni želja da ostavim svet. Sećam se, plakala sam, što nikada neću stupiti u manastir, jer je bilo potrebno raditi posle dobijene diplome u institutu višeg obrazovanja. To je bilo 1969. godine, hruščoovsko vreme. Radila sam u periodu od deset godina kao zubni lekar u gradu Aleksandrovu Vladimirske oblasti, gde su mi odredili. Ali svaki odmor provodila sam u manastirima.

Tri godine posle završetka fakulteta predala sam dokumenta u ordinaciju instituta za doktorsku specijalizaciju u Moskvi. Ali duhovni otac je rekao: «Dosta je za tebe, dete, učenja. Prazan je to posao.». A posle deset dana dokumenti su se vratili preko pošte s pismom: «Niste prošli na konkursu jer niste prijavljeni u Moskvi, nego u Moskovskoj oblasti.» Jer sam ja rodom od Sergijevog Posada.

U stvari kandidatura mi nije bila važna: postala dam direktor odeljenja i prakse što je inače veoma složen posao. A onda, posle 10 godina šalju mi sa fakulteta, u kojem sam studirala, dokumente za kandidaturu, a ja tamo neću. Jer dok sam studirala, nisam mogla otvoreno da ispovedam svoju veru – bojala sam se, da će me lišiti povećanja stipendije ili udaljiti sa fakulteta. I veoma sam tugovala kad bih čula reči iz jevanđelja: «Ko se postidi Mene i Mojih reči, kada dođem u Slavi Svojoj». Gospod mi je dao odlučnost da nosim krst i da ga više nikada ne skidam. Išla sam u manastire, i svi u gradu su to znali, koji su dolazili kod mene na lečenje. A ovde je Gospod tačno rekao: idi i svedoči o tom mestu gde si se ti naučila.

Otišla sam duhovniku da se posavetujem vezano za kandidaturu – mislila sam da će me umesto toga blagosloviti da idem u manastir. A on kaže: «To je dobro delo, dete. Idi, uči. A hoće li hteti i da te prime u manastir». Ipak sam otišla u Pjuhtitski manastir, ali reči moga duhovnika su se opet obistinile: odgovor je bio negativan.
Posle dve godine uspešno sam završila praktičnu medicinsku aspiranturu – i predložili su mi da ostanem na katedri. «Ako ostaneš, veru gubiš», rekao je duhovnik. Naravno, nerazumno je bilo odreći se takvog predloga, ali odrekla sam se i otputovala u Rižski manastir.

Živela sam tri godine u manastiru, a onda su me iznenada poslali u Preobražensku pustinju igumaniji. Kako tamo da idem, mislim, pa skit je poljoprivredni, a ja zrno od zrna ne razlikujem! Došla sam tamo i prvo pošla na groblje. I setila sam se, pre 12 godina sam tugovala zbog toga što nikad neću moći stupiti u manastir. Setila sam se propovedi oca Tavriona: «Onaj ko je položio na svoje srce da služi Gospodu, da ne odstupa od ove misli, i u svoje vreme Gospod će to ispuniti».

I Gospod je to zaista ispunio. Posle 12 godina. Sećam se kada sam došla kući i rekla mami: «Od danas ja meso neću da jedem». Roditelji dugo nisu hteli da me puste u manastir, govoreći: «Nismo mi tebe radi toga odgajali, da bi pod starost ostali sami.» Ipak su me pustili , i to je bilo na praznik Iverske Majke Božije. Moja majka se posle nekoliko godina upokojila na ovaj isti dan. Eto takve slučajnosti. Roditelji su umrli ovde u Divjejevu i sahranjeni su na manastirskom groblju. Pred smrt su oboje postriženi u shimu.

-A onda vas je svešteni sinod odredio za igumaniju Divejevskog manastira kojeg je trebalo obnoviti. Šta vi mislite, radi čega su vas odabrali?

-Ne znam. Možda jer sam u pustinjici ja bila glavna. Tamo je sve bilo izgrađeno: sveštenička kuća, gostionica, sestrinski konak. Sve uređeno, odnosi sa svima dobri. Ovo mesto je za mene postalo rođeno, i odlazak u drugu obitelj - bilo je kao skok u vodu, u neizvesno. A u Divejevu sam bila još kao studentica sa tatom. Sećam se zavetnog tučanog lonca, velike ikone prepodobnog Serafima u kući monahinje Efrosinije (Lahtionove). Vodili su nas po Kanavki, zarasloj –išli smo na izvor Ciganovku, ali tada nije bilo ni misli o tome, da ću ja ponovo ovde doći.

Gospod nije mene ovde postavio igumanijom zbog nečega, nego radi nečega. Da bi pokazao Svoje moći u čovekovoj nemoći. I ja sam se potpuno predala u ruke Božije.

-Kako prepoznati Božiju volju u sebi, kako usaglasiti s njom svoju volju?

-Svi mi – od iskušenica do igumanije – nalazimo se u poslušanju. To jest, iznad svakog od nas jeste stariji: tražiti od njih saveta – i po veri vašoj daće vam se. Možemo se obratiti nadležnom arhijereju, a mirjani – mogu otići starcu, duhovniku. Ali ako pitaš za savet, tada trebaš to i ispuniti šta ti se kaže kao odgovor, jer inače nema smisla ni pitati. Može se i unutar sebe postaviti Gospodu pitanje, pomoliti se i dobiti od njega odgovor. U ekstremnim situacijama čita se tri puta «Oče naš» i moli se Gospodu da nam otkrije Njegovu volju. Tako nešto je zaista moguće.

-U sveta mesta ljudi često dolaze u nadi na čuda, traže iscelenja, pomoć u teškim životnim situacijama. A kako Vi određujete ovaj pojam «čudo»?

-Smatram da je čudo preobraženje čovekove duše, koje se dešava pri dodiru sa svetinjom. Naprimer, čovek je došao u manastir na dan, dva na pokloničko putovanje ili je došao da poseti drugaricu – monahinju – a ostane u obitelji da služi.

Ljudi bi hteli javna čuda. A čudo preobraćenja čovekove duše je sakriveno od pogleda i ono nije za sve javno.
Nedavno je kod nas dolazio ambasador iz Francuske. Šta ga je dovelo ovde, preko tolikih zemalja, čak u Divejevo? Hteo je da se pokloni moštima oca Serfima. Sreli smo se i rekao mi je da se krstio pre deset godina posle posete Atonskoj gori. To jest, doživio je susret sa svetinjom, posetila je čovekovu dušu Blagodat Svetoga Duha – i ova duša se preobrazila, počela je da sve prihvata na drugi način. Duša je dobila dar vere. U Svetom Pismu je rečeno da ako bismo imali vere koliko je zrno gorušičino, mogli bismo gore da premeštamo.
Veoma često ljudi dolaze u veru u ekstremnim situacijama. Naprimer, čovek se beznadežno razboli, i on, kao za poslednju slamku, obraća se Bogu. Ali kada čovek dobije utvrđenje u veri ili iscelenje---, tada ga ništa ne može omesti na ovom putu – on postaje duboko verujući čovek. Ima tako duboke vere kakva je bila naprimer, kod Marije Egipatske, i tada čovek, čak i ne putujući u manastir zbog udaljenosti mesta, šalje maramu i moli da je osveštamo na moštima prepodobnog Serafima, a posle nekog vremena nam piše da je dobio iscelenje od dugogodišnje bolesti koja ga je mučila.

-Mati Sergija, bili ste očevidac mnogih sudbina ljudi. Kako se menja njihov život prilikom susreta sa Bogom?

-Nekada je u Rižsku pustinju gde sam ja bila glavna sestra----, došla mlada devojka, u hlačama, u raskopčanoj košuljici. Posle ekskurzije mi je prišla i rekla: «Mati Sergija, Eto meni Bog daje sve, sve što zatražim od Njega: kćerka moja raste, muž – prekookeanski mornar. Htela sam – upisala se na fakultet, poželela – otac mi je kupio auto». A ja joj kažem: «Možda vam sve to Gospod daje na revers. Trebalo bi da znate Njegovu volju – šta On hoće, a ne šta vi hoćete. A živeti treba po Jevanđelju: ako se niste venčali vi i muž, tada bi trebalo da se venčate, da poštujete sve postove, da idete u Crkvu, da prilazite--- Crkvenim Tajnama ( pomazanja, ispovedi, pričešća...)». «Da, nismo venčani i postove ne držimo, ali postoji u nama osećaj strahopoštovanja pred Bogom i blagodarnosti za sve što imamo.»:

Predložila je mužu da se venčaju, ali on nije hteo. To je bilo 70-ih godina, i on se bojao, da će ga smeniti sa dalekih putovanja, ako saznaju za venčanje. Žena je kupila prstenje, počela da ide u Crkvu, da drži postove. Okačila je prstenove za ekserčić ikone i molila se Majci Božijoj, da ona u svemu pomogne. Kad je došao moreplovac kući sa puta, rekao joj je: «Dobro, Svetka, ajde da se venčamo»!
Kada je došla ponovo kod mene, kaže da njeni roditelji i sestra ništa neće ni da čuju o Bogu. Uskoro se njena sestra Raisa razbolela od rasejanosti, skleroze i potpuno postala nesposobna da se kreće. Sve društvo je odmah otišlo od nje, muž je ostavio. Samo se majka o njoj brinula, ali i ona je bila pri kraju snaga. Onda je Sveta zamolila da je dovede ovde u pustinjicu kod nas, da bi se neka od sestara za nju pobrinula, i da se majka malo odmori. Sestre su počela da se brinu o Raisi, učile su je da se moli. Posle tri nedelje dolazi majka i pita: «Kako ti je ovde?» A ona kaže: «Tako mi je lepo kako mi nikada u životu nije bilo. Da li bih mogla ovde da ostanem?» Imala je rane od ležanja, ne može ni ruku da podigne – u potpunosti paralizovana. Majka je zaplakala. Raisa je ostala u manastiru, živela još godinu i po, i sahranjena je na manastirskom groblju, što predstavlja posebnu čast, a majka joj je ušla u veru. Eto tako je sve bilo s promislom.

Posle toga rekla sam Sveti: «Ostalo je da tvoga oca uvedemo u veru». «Kako, mati, to je nemoguće.» Ali ipak, oca su pred smrt pomazali jeleosvećenjem i pričestili.
Ali najinteresantnije je to da Svetlanin muž već dugo vremena nije više mornar, nego protojerej Sergije. Često dolaze kod nas.

-Monaški život je nezamisliv bez čitanja dela svetih otaca. Ko je od njih vama najbliži, mati Sergija?

-Veoma volim Jovana Lestvičnika i Ignjatija Brjančaninova. Kada sam imala 16 godina, prvi put sam pročitala «Lestvicu» prepodobnog Jovana Lestvičnika i plakala na svakoj stranici, jer sam do tada bila sasvim sigurna da živim ispravno. I iznanada sam uvidela svoju apsolutnu nesavršenost. Mislim, da me je upravo Jovan Lestvičnik prizvao u monaštvo. I uopšte, ništa se u životu ne dešava slučajno. Nekada si davno pročitao knjigu i duša se prilepila tome svetome, a posle ti dobijaš od njega «znake pažnje», kako bi ja to nazivala. Naprimer, neko ti pokloni ikonicu, sveto ulje od tog svtoga, kao blagoslov. Ako se ti moliš nekom svetitelju, on isto tako može tebi slati «Znake pažnje», a da ne govorimo o Samom Gospodu.

image
«A sam bažuška Serafim je govorio za našu obitelj: «Srećan je onaj koji proboravi kod ubogog Serafima u Divejevu od jutra do jutra, jer Majka Božija za to vreme posećuje ovo mesto»...»


-Šta bi vi mogli da savetujete čitatelje «Zanimljivog vrta» i uopšte sve pravoslavne ljude?


-Da pamte reči prepodobnog Serafima Sarovskog: za one koji žive u svetu dosta je da čitaju ovo pravilo tri puta na dan – tri puta «Oče naš...», tri puta «Bogorodice Djevo raduj se...» jedan put «Simbol vere». To je kao lek, koji treba uzimati po jednu kašičicu tri puta na dan.

Prepodobni Jovan Lestvičnik je izuzetno lepo rekao: «Udri neprijatelja silom Isusovom», To jest ne treba planirati, šta kupiti ili sagraditi, nego predati sve u ruke Božije.
Ja, naprimer, budući da sam igumanija, spoznala sam svoju silnu nemoć, i u toj nemoći otkrila mi se sila Božija. Evo jedan od primera. Na tom mestu gde se nalazi sveta Kanavka prolazila je kanalizacija. Nisam mogla ni zamisliti kako da rešim ovaj problem da bi se prenela kanalizacija na neko drugo mesto, ali duša me bolela, jer se na taj način oskvrnjavala svetinja. Godine 1992. su nam izradili projekat uklanjanja kanalizacione mreže iz Kanavke, ali na tome je sve stalo. Posle nekog vremena, iznenada se pojavio čovek, koji mi je pružio 5 hiljada dolara i rekao: «Mati, ja hoću da se ovaj novac upotrebi za oslobađanje Kanavke od kanalizacije». I za mesec i po dana po onom istom projektu od ranije kanalizacija je uklonjena sa teritorije Kanavke.

Tako da će Gospod sve urediti, ako mi spoznamo svoju nemoć i ako se Njemu obraćamo za pomoć. Kako je govorio baćuška Serafim: «Ja ovde nisam ni jedan kamenčić pomerio bez volje Carice Nebeske». Tako da je osnova monaštva – njegov temelj – odsecanje svoje volje. A ako činiš suprotno, Tada Gospod urazumljuje.
Gospod nas sa našim visokoumnim gordim rasuđivanjem na svakom koraku proverava, a mi stalno dobijamo dvojke. Gospod ne čini zlo, ali nekada popušta radi našeg dobra. Nije prosto tako napisano u Svetom Pismu: «Nemojte se protiviti zlu». Za nas je «neprotivljenje», naravno, - još sasvim daleko, ali u stvarnosti, to je duhovni nivo hrišćanina, koji mi teško možemo dosegnuti. Ne može svako ako ga udare po desnom obrazu, okrenuti i levi. To nam kazuje da nemamo dovoljno vere.
Čak su i sveti Apostoli molili: «Gospode dodaj nam vere!» A šta mi možemo u današnjoj situaciji bez pomoći Božije, kada smo svuda unaokolo okruženi sablaznima sveta ovoga veka? Šta mi treba da tražimo od Gospoda?

Samo jedno – utvrđivanje u veri. Gospod je veoma blizu, i On o svakome ima promisao, iako je nama to teško da shvatimo. A moliti se treba sa smirenjem – onako kako je molio gubavac: «Gospode, ako hoćeš, možeš me očistiti». I Gospod je odmah pružio svoju ruku i rekao: «Hoću, očisti se». Ali mi i ne molimo, mi zahtevamo, da Gospod čini onako kako to mi hoćemo. Ništa dobro iz takve molitve ne može izaći. Moj duhovnik je govorio ovako: «Dete, moli od Boga da ti On da samo ono što će biti korisno za tvoju dušu».


Prevod s ruskog: Nataša Ubović
Izvor: www.nsad.ru
 

Pročitano: 6255 puta