MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Intervju arhimandrita Alekseja (Polikarpova) za časopis Slavjanka.

Prvi deo

Naš život protiče u tom vremenu koje je Gospod odredio. To vreme je Bogom dano, I mi nemamo vlast da ga zamenimo za neko drugo vreme. Mi u njemu treba da prodjemo svoj put spasenja. Kako, imajući za cilj ŽIVOT BUDUĆEG VEKA, možemo i treba da iskoristimo vreme sadašnjeg veka? O tome danas razgovaramo sa namesnikom Danilovskog Stavropigijalnog muškog manastira grada Moskve arhimandritom Aleksejem (Polikarpovim).

Teškoće ili neprijatnosti za spasenje se mogu nači u svakom vremenu. I za naše vreme se ne može reći da je ono posebno teško. Kada su prepodobnog Serafima Sarovskog, a on je živeo skoro pre dvesta godina, pitali: “Zbog čega se danas tako malo ljudi spasava?”, on je odgovorio: “Hristos je jedan. On je uvek bio, jeste i biće”. To jest naše spasenje se uvek odvija, kada se čuvamo od greha, ispunjavamo jevandjelske zapovesti, čistimo se od bezzakonja, i tako nasledjujemo život večni. Hristos je Jedan te isti, ali po rečima prepodobnog Serafima mi često nemamo hrabrosti i snage da se prinudimo na spasenje. U Svetom Pismu je rečeno: “Carstvo Nebesko se na silu uzima, i siledzije dobijaju ga” (Mt. 11, 12), to jest onaj ko se na to prinudjava. Oblast prinude, kažu Sveti Oci, treba da obuhvata sve. i veliko i malo.

Ukoliko nam se pri razmišljanju o putu spasenja, o hrišćanskom životu, u našoj svesti odmah pojave veliki i strašni podvizi koje su činili sveti, nama će to naravno izgledati nemoguće. Ali svako od nas ima svoj podvig. I njegova suština je u tome što smo na njega podstaknuti ljubavlju prema Hristu Iistrahom Božijim, prinudjujući se da živimo po Božijim zapovestima. U svemu: u velikom i u malom. Apostol nam kaže: “Ako dakle jedete, ako li pijete, ako li drugo što činite, sve na slavu Božiju činite” (1 Kor. 10, 31). I ako čovek, čineći svako svoje delo, bude ga činio u slavu Božiju, i počinjući sve da preduzima razmišlja da li je ono zamišljeno po Božijem ili ne, onda će sva njegova dela biti hrišćanska. I on će napredovati u svom spasenju.

- I pored svega postoje neke karakteristike našeg vremena?

- Danas nema tako javne nadmoći ateizma, koja je kod nas postojala sasvim nedavno. Čovek može da ispoveda svoju veru otvoreno, može da kaže da je hrišćanin. Ali opet samo ukoiko ima dovoljno hrabrosti. I nije stvar u tome da će ga terorisati, već u tome da te svoje reči treba i da posvedoči životom i to istinskim hrišćanskim. A ako svako od nas sebi postavi pitanje: Da li sam ja Hrišćanin? I to baš tako, s velikim slovom. Da li sam ja zaista Hristov učenik? Tada će naravno mnogi postati svesni toga da iako čitaju Jevandjelje daleko su od njega. Vladika Antonije Surožski je u jednoj od svojih beseda naveo sledeći primer. Jednom je čovek koji je bio daleko od hrišćanstva i od Crkve, zamolio da mu se da Sveto Pismo da ga pročita. I kada se upoznao sa Jevandjeljem onda je plameno, strogo ali iskreno rekao: “Kako možete da budete takvi ako znate tu istinu i ne živite po njoj?!”
Teorija hrišćanstva je danas dostupna svima, I postoji mogućnost da se ona sprovede u život. Medjutim praksa je često mlitava. Naša bezvoljnost …

- Imali smo prilike da čujemo izraz: “potrošačko hrišćanstvo”. Tako kažu kada ljudi dolaze u crkvu samo radi toga da bi upalili sveću, jer im je nešto potrebno od Boga. Doćiće u nekoj nuždi, a potom su opet “slobodni”. Šta Vi kažete na tu pojavu?

- Dešava se …Ali ja nisam sklon da to osudjujem. Ljudi na razne načine prilaze Crkvi. Neko je došao po svome srcu. A neko je preživeo životnu tragediju, izgubivši bližnje. Ukoliko čovek oseća da je njegovim bližnjima potrebna njegova molitva, a njemu samom je potrebna uteha, onda on odlazi u crkvu. Neko dolazi jer mu tako um nalaže. Um je poželeo uzvišene istine, I čovek je razmotrivši svoj život došao u crkvu kako bi pronašao dokaz za svoja razmišljanja.

Ljudi dolaze u crkvu radi toga da bi upalili sveću … Postoji i takav način blagočestivosti: čovek dolazi u odredjenom periodu svog života u crkvu, pali sveću i moli se nekom svojom molitvom i odlazi. Da li je to dobro ili loše? To nije loše u nekoj fazi. Ali ta faza treba da se produži kako bi se u crkvu dolazilo svesno i opštilo sa Hristom ne samo ritualno, već i dušom i srcem. Takvo opštenje čoveka menja i mi to često možemo da vidimo. Juče je taj čovek svratio na minut da bi upalio sveću, danas stoji celu službu i zajedno sa svima se moli za “višnji mir i spasenje duša naših”, “za blagostanje svetih Božijih crkava”, “za izobilje plodova zemaljskih”.

Ljudi se mole za razne stvari. Zbog čega molitve ne bi bile i “potrošačke”? Mole se za zdravlje, za decu, za porodicu. Neko je došao da se pomoli za svoju mačku, za psa, što čitamo u ceduljama. To nas malo veseli i raznežuje. Ali Gospod se odaziva i na takvu molitvu. Vladika Nestor, misionar Kamčatski se sećao toga kada se u detinjstvu molio da Gospod pomiluje njega, mamu, tatu i psa Landišku. Gospod prima svaku molitvu. I to je dobro. Loše je kada u duhovnom životu stojimo u mestu, kada se kod nas javlja pagubna navika i naša vera i crkovnost postaju neki ritual pa neka je on čak i neophodan, bez koga ne možemo da živimo, ali i pored svega hladan i bezosećajan, kada se vera pretvara u licemerje – poročno duševno stanje, u kome čovek poseduje samo spoljne, obredne forme pravoslavlja. “Koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se njezine odrekli” (2 Tim. 3, 5).

- Šta treba uraditi da bi se to izbeglo?

- Treba se češće staviti pred Boga. Gospod i ja. Kako živim, da li po Božijem zakonu ili ne? I ako postoje razmimoilaženja izmedju našeg života i jevandjelskih zapovesti, onda se treba truditi da se ona prevazidju. Za to imamo Božiju pomoć i to Tajnu Ispovesti, u kojoj pred Njim otkrivamo svoju dušu, i Tajna Pričešća u kojoj se sjedinjujemo sa Hristom. U crkvenim Tajnama nam Gospod daje snagu i hrabrost da se suprotstavimo grehu i ukrepljuje našu veru.

- U društvu se u poslednje vreme aktivno razvija egoizam. I prema njemu se već ne odnose kao prema nečemu negativnom. Naprotiv, i televizija i svetska štampa i posebno reklama propovedaju ljubav prema samom sebi kao najprijatniji i najperspektivniji životni stav. Ponekad su i crkveni ljudi “inficirani” takvim nastrojenjima. Šta im se može reći?

- Egoizam kao životni stav ne može da bude perspektivan. Kada brige o našim ugodnostima postaju vodilje našeg života onda iz njega neizbežno nestaje ljubav prema bližnjima i prema svima koji nas okružuju. A zatim nestaje i Hristos. Kakve su tu perspektive? “Bez Boga ni preko praga”, - kaže se u narodu. A ako nam Gospod dodje u pomoć u nekim našim delima, ako se u svemu ne rukovodimo ljubavlju koju treba da projavljujemo prema bližnjemu, već samo svojim egoističnim stremljenjima?

Tamo gde se ljudi bave samo sobom, misle samo na sebe tu se javlja ravnodušnost i zavist. Društvo, može se reći “postaje bezosećajno”. Uzakonjuje se princip: ne tiče me se. A Hristos nam kaže da mi ne možemo da budemo ravnodušni prema bližnjemu, i da ne može da nas se ne tiče.

U vezi s tim su interesantna i razmišljanja starca Pajsija Svetogorca, koji kaže da ravnodušan čovek ne može da postane ni monah ni porodični čovek. Uopšteno govoreći ravnodušnom čoveku je teško da postane dobar hrišćanin zbog toga što se hrišćanstvo poznaje po ljubavi prema Bogu, prema bližnjemu i po razumnoj ljubavi prema samom sebi.
Starac Pajsije je govorio o sebi da kada je živeći na Svetoj Gori izlazio iz svoje kelije uvek je osluškivao da li negde ima neka nevolja, a tada su požari bili česti. On nije mogao nekako posebno da pomogne, ali je mogao da se pomoli. To je primer kako čovek treba da se odnosi prema sebi i svetu koji ga okružuje. U hrišćanskom životu je važno ne samo da se isključi rukovodstvo strašću, već da se “ukljući” i rukovodstvo ljubavlju.

Prepodobni ava Dorotej je u svojim poukama naveo divnu shemu, u kojoj su pokazani odnosi ljudi prema Bogu i njihovi medjusobni. Krug, u njegovom centru je Bog, a ljudi po radijusima idu ka Bogu i postaju bliži jedni drugima. To jest, što bliže Bogu, to su bliže medjusobno, što bliže medjusobno, to su bliže Bogu.

- Da li su se po Vašem mišljenju u današnjem životu pojavili neki novi gresi?

- Pojavilo se više sablazni i mogućnosti da se one prate. Narkomanija, zavisnost od automata za igru, kada se kompjuteri ne koriste na dobro. Televizor postaje domaćin čovekove duše i tela. A još telefonomanija i to posebno kod žena. Može se reći da su to novi gresi. Ali njima se treba suprotstavljati isto kao i starima. I da bi nam Gospod pomagao i čuvao nas od greha treba uvek da se preispitujemo da li postupamo pravilno ili nam je vreme za ispovest.

Ranije kada je postojala sveopšta relativna čistota morala ljudi su drukčije gledali na svoje medjusobne odnose. Drukčije se gledalo na supružničke odnose, na stvaranje porodice i očuvanje vernosti. Danas se i muškarci i žene previše olako odnose prema tome. Mislim da ih ne treba osudjivati niti kriviti. Život daje svoje lekcije i to ne uvek najbolje. Danas ima mnogo nečiste, grehovne informacije. One ne dolaze samo iz sredstava masovnog informisanja, već i iz onih koji nas okružuju. Ranije nije bilo prihvaćeno da se govori o svojim gresima, njih su skrivali, a danas se ljudi malo manje ustežu.

- Aktivan gradjanski stav. Da li je on umesan za pravoslavnog čoveka?

- Na antihrišćanske i antidruštvene pojave treba aktivno reagovati. Kažu da se ćutanjem izdaje Bog. Ali treba da postoji umesna reakcija. Ukoliko smatraš da nešto treba da se kaže, i pritom znaš da će te čuti, onda to treba da se kaže. Ako nekako drukčije hoćeš da svedočiš svoj stav, i to tvoje svedočenje može da promeni situaciju, onda postupaj onako kako smatraš da treba, po srcu. Ponekad situacija može da bude drugačija ili uprošćena tvojim rečima, a ponekad očigledno znaš da će to da bude samo bljesak tvojih emocija i ne više od toga, i reakcija na tvoja dejstva će biti negativna, tako da je bolje da se uzdržiš. Jednom rečju, treba reagovati i po razumu.

Ali ako se u svom nedelovanju i ćutanju čovek rukovodi strahom, egoizmom ili lenjošću, onda naravno da neće biti u pravu.

- Pojavila se informacija da će se molitvoslovi prevoditi na ruski jezik. Želeli bismo da saznamo Vaše mišljenje po tom pitanju.

- Dešava se da se čovek moli i svojim rečima i Gospod ga čuje. Kelijska domaća molitva može da bude i na ruskom jeziku. A što se tiče prevoda … Ukoliko je nekome teško da čita na crkveno-slovenskom, onda u početku može da pročita i tumačenje molitvi. Iako su negde umesni i prevodi kako bi čovek mogao da se izražava uobičajenim rečima. Ali kod kuće. Bogoslužbeni jezik je riznica, koju treba da čuvamo. Rusifikacija jezika može da dovede do vulgarizacije, ogrubelosti, a to može da oslabi duhovne osnove.

- Imali smo prilike da cujemo od mladih ljudi da hriscanstvo danas nije zivotvorno, zbog toga sto je “to kad se nista ne sme”. Sta Vi mozete da kazete na to?

- Zbog cega je hriscanstvo – to, kada se nista ne sme? Tako veliki Hristov sledbenik kao apostol Pavle je rekao: “Sve mi je dozvoljeno, ali mi nije sve na korist; sve mi je dozvoljeno, ali nista ne treba da ovlada mnome” (1 Kor. 6, 12). Ako se radi o zivotnim ugodnostima, onda je sve moguce, ali treba imati meru. A ako nema mere, onda je to vec strast.
Naravno, u mladosti je sve interesantno, covek sve zeli da proba, svuda da stigne. Ali ako zelis nesto da postignes, onda treba sebe da ogranicavas. Ako reka ima siroko korito ona je onda – plitka. Tece, tece i ponire. A ako je korito usko, ograniceno obalama, ona je onda dublja. Ona ce onda s teskocom, ali ipak probiti negde sebi korito i proteci.

Svaki covek se u zivotu rukovodi svojim vrednostima. Ako je centar mojih vrednsoti – Bog, onda ja sve u svetu proveravam da li to Bozije, Hristovo? I ako jeste onda je to moje i moguce, a ako nije – nije moje. Kada su centru vrednosti samo naslade, onda je i vise obrazovanje nezivotvorno. Kada ucis takodje se mnogo toga ne sme. Nekome se i tablica mnozenja moze uciniti nezivotvornom.