MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Pravoslavlje je naša kulturno istorijska baština i većinska vera u jugoistočnoj Evropi i naravno da predstavlja jedan druhovni i kulturni okvir u kome mi živimo i živećemo, ali se treba čuvati iskušenja, treba čuvati i negovati pravoslavlje, ali se treba čuvati iskušenja ovog vremena, znači zloupotrebe vere u druge svrhe, kaže Boško Bojović profesor na Univerzitetu društvenih nauka u Parizu.

- Važni su koreni, važan je i posao, život naravno, moram da kažem da sam rođen Beograđanin a koreni su mi i u Crnoj Gori, ostajem tamo i duže, budem na odmoru, leti obično na Durmitoru, znači moje kretanje je Pariz, Beograd, Atina, Crna Gora - Grčka - Srbija - Francuska", kaže Boško Bojović profesor na Univerzitetu društvenih nauka u Parizu, naučni saradnik Balkanološkog instituta SANU u Beogradu, naučni saradnik Centra za vizantološke, neohelenističke i balkanolške studije u Parizu, član Nacionalnog komiteta Francuske za Jugoistočnu Evropu, član Evropskog društva kulture, autor više knjiga i velikog broja publikacija iz oblasti srpske i vizantijske srednjevekovne istorije, kao i radova iz novije istorije, aktivan je po pitanjima života dijaspore, bio je kandidat za jugoslovenskog ambasadora u Vatikanu.

Razgovor počinjemo o Beogradu, kakav je, kakvi su ljudi, da li se nešto vidno menja."Lepši nego što je bio pre neku godinu. Dolazi k sebi nekako, ali još uvek se oseća veliki zaostatak u razvoju u odnosu na Grčku i druge okolne zemlje, recimo Mađarsku, da ne govorim o Zapadnoj Evropi već samo o susednim, još se osećaju posledice proteklog perioda, ali se vidi da je on iza nas i da se ide napred. Ja živim veći deo života u Francuskoj i naučio sam se da uvidim i cenim, kako kažu Francuzi, republikanske vrednosti. U republikanske vrednosti laičke države spada i tzv. laicizam, to je francuska specijalnost, jer su među prvima to započeli a to je dosledna odvojenost crkve od države. Mi tu odvojenost ako hoćete imamo u dvoglavom orlu, simbolu koji potiče još iz srednjeg veka gde se vidi ta odvojenost, naravno istovremeno postoji i saradnja. Ali, potrebno je da ta odvojenost bude dosledna, kako kaže naš Patrijarh Pavle - Caru Carevo, Bogu Božije, ni na čiju štetu".

- Kod nas su veoma glasni oni koji tvrde da se naša Crkva previše meša u politiku i državne poslove.

- Sećam se jednog aforizma iz doba Titoizma pomalo ciničnog Brane Crnčevića čini mi se, da je crkva odvojena od države ali da li je i đavo odvojen. Crkva se meša, možda može tako da se kaže, ali i država se meša u crkvene pojmove i pitanja, reč je o tome da kod nas institucije nisu zaživele. Nisu oživele institucije države, civilnog društva naročito, i tu postoji jedna opšta konfuzija. Ja smatram da je to veoma loše, pre svega za crkvu, da se ti domeni, te oblasti crkvenog, duhovnog života i državnog mešaju, mislim da je to loše za crkvu, državu i društvo. Potrebno je da postoji jedna jasna podela, jasna odvojenost tih oblasti, crkvene i državne".

- A Srbi u Francuskoj?

- Srpska dijaspora u Francuskoj ima svoje specifičnosti u odnosu na druge delove Evrope gde žive Srbi. U Parizu i okolini živi kažu, mada je teško proveriti, oko sto hiljada Srba. Pariz je veliki centar pravoslavni, tu postoji desetak pravoslavnih episkopa, tu postoje pravoslavne institucije starije i od SPC koja je stara nekih 40, 50 godina. Postoji jedna nesrazmera, Srbi su najbrojnija pravoslavna dijaspora u Francuskoj, pravoslavna zajednica, grupa a pri tom su hijerarhijski, kadrovski najslabije zastupljeni.

- Zašto?

- To ne bi trebalo mene pitati. Svojevremeno nije bila ni eparhija, sada postoji eparhija, zapadnoevropska sa vladikom Lukom Kovačevićem na čelu, svojevremeno nije ni to postojalo bila je samo jedna parohija, velika ogromna slično poput one u Beču sa problemima koje to podrazumeva. Srećom zahvaljujući odluci Svetog Arhijerejskog sabora od pre nekoliko godina imamo eparhiju, ali postoje teškoće, između ostalog i zbog te odvojenosti crkve i države. Zapravo drugi sistem je nego u anglosaksonskim zemljama, crkva nema takvu podršku države i državnih institucija s jedne strane, a s druge strane to su problemi dijaspore uopšte, onda problemi srpske dijaspore, pa problemi srpske dijaspore u Francuskoj. Trebalo bi da postoji još parohija, ove godine smo izgubili jedno bogoslužbeno mesto tako da to stvara niz problema i teškoća. Našim crkvenim poslanicima koji su tamo nije lako, ali nadam se da će biti bolje i da će dobiti pojačanje i moći da rade u boljim uslovima. Na primer, svojevremeno je naša država, tada Jugoslavija, dala jednu zgradu Crkvi koja je bila veoma potrebna i kao bogoslužbeno mesto i kao eparhijski centar, ta zgrada je oduzeta, na žalost, na jedan tako po malo neočekivan način najblaže rečeno i nikakva kompenzacija nije ponuđena.

- Možda je problem u onom srpskom - Daj Bože da se Srbi slože?

- Ja ne verujem mnogo u to unisono pevanje u društvenom životu. To su zastareli pojmovi. Društveni život je mnogozvučan, mnogoglasan i treba ga uskladiti, treba da postoji konsenzus oko nekih stvari, ali ta sloga o kojoj mi govorimo stalno je dijametralno suprotna od naše anarhoidne prirode kako su je već neki odavno zapazili. Ne, nasuprot toj slozi koja je jedna fikcija, treba naglašavati i forsirati moderan način usaglašavanja, nalaženja društvenog konsenzusa, traženja jednog civilnog društvenog projekta društva, zapravo unutrašnje organizacije društva a ne traženja neke sloge koja nikad nije postojala.

- Dobar deo intelektualne elite u Srbiji je zapravo protivnik Crkve, kako Vi to tumačite?

- Naravno, postoji sem toga i fenomen akulturacije koji je tesno povezan sa onim što vi kažete i naravno postoji kao okvir otuđenje uopšte od jednog kulturnog konteksta koji nije samo naš, koji je hrišćanski. Na primer, kod nas su intelektualci na najvišem nivou lišeni najelementarnije biblijske kulture koja je univerzalna kultura, kultutra celog čovečanstva a ne samo hrišćanska. To je jedan veliki nedostatak. Komunizam je doneo jednu destrukturaciju na nivou društva, akulturaciju na nivou kulture. Komunizam i njegove posledice su donele i paganizaciju. Sve je to jedna veoma ozbiljna regresija i naravno ta regresija, taj zaostatak se kompenzuje nekada na ishitren i čak opasan, poguban način time što se u okvire vere i Crkve stavljaju neki sadržaji koji ne pripadaju tu.

- Komunizam se izgleda na prostorima bivše Jugoslavije najviše, ako tako može da se kaže, primio kod Srba a onda dalje i kod Rusa takođe. Rusi su se izgleda duhovno obnovili a Srbi?

- Znate, ja ne bi tako žurio sa zaključcima u pogledu duhovnog preporoda u Rusiji. Ne poznajem dovoljno Rusiju ali znam da su procene bile veoma preterane, mnogo se više očekivalo nego što se u stvari događa. Kod nas da, komunizam se više primio ali tu ima više razloga. Zbog državnog, nacionalnog pitanja Jugoslavije Srbi su se identifikovali sa Jugoslavijom, u najvećoj meri oni su svoj identitet uložili, založili, žrtvovali, Srbi su i stvorili Jugoslaviju, onda Srbi su većinski narod, zatim Srbi su živeli na praktično skoro celom prostoru Jugoslavije, i najzad taj jezik koji se zvao srpski, srpskohrvatski govorilo je negde možda 80 posto stanovništva, dakle sve su to razlozi zašto su se Srbi tako identifikovali ne samo sa državnom zajednicom nego i sa njenim društvenopolitičkim sistemom, u ovom slučaju komunizmom. Slično kao u Rusiji, najveći je i bio pritisak da se Srbi identifikuju, da budu solidarni, najmanje se ostavljalo slobodnog prostora za verske i druge posebnosti Srbima, to su razumljivi razlozi ali i posledice su tu, naravno.

- Prema nekim razmišljanjima, koji su poprilično prisutni u javnosti, ovde je na delu teorija zavere, kažu da se protiv Pravoslavlja vodi tajni rat.

- Ne verujem u teorije zavera, mislim da je najveća zavera kojoj je ljudsko biće podložno zavera protiv sebe samoga. To je uostalom i hrišćanski i pravoslavni postulat. Najveću opasnost mi sami sebi predstavljamo i zbog toga je potrebno da se okrenemo svojim slabostima, da ispravljamo svoje slabosti i opasnosti koje u sebi svaki čovek sadrži, umesto da tražimo uzroke naših padova, naših poraza izvan sebe. Mislim da je to paganski pristup a da je okretanje sebi i traženju snage i puta u sebi i iz sebe hrišćanski, evanđelski put.

- Da li ste možda pristalica teorija da vreme Pravoslavlja tek dolazi?

- Marlo je rekao da će 21. vek biti religiozan ili ga neće biti! To je zanimljivo pogotovo za jednog Marloa, Francuza, laika, dobrim delom mislim da je dobro predvideo i video uz tu ogradu što se 21. vek najavljuje više kao vek ne religioznosti nego instrumentalizacije religoznosti. Toga se treba veoma čuvati. Pravoslavlje je i naša kulturno istorijska baština i većinska vera u jugoistočnoj Evropi i naravno da predstavlja jedan druhovni, konceptualni, religozni i kulturni okvir u kome mi živimo i živećemo. Ali se treba čuvati iskušenja, treba čuvati i negovati pravoslavlje, ali se treba čuvati iskušenja ovog vremena, znači zloupotrebe vere u druge svrhe.

- Volite da kažete da ste imali privilegiju da budete u društvu sa takvim čovekom kao što je ava Justin Popović. Pričajte nam o njemu.

- Pričato o avi Justinu nije lako. Bio je izuzetan čovek. Upoznao sam ga 1971. godine na Duhove, na Svetu Trojicu, na drugi dan Svete Trojice u manastiru Ćelije gde došao sam zajedno sa Milanom Krainovićem iz Pričevića kod Valjeva, jednim mladićem koji je živeo u Parizu i prisluživao u crkvi i tako sam ga upoznao, a sada je monah Simeon na Karulji podno Atosa u Svetoj Gori. Mogu da kažem družio sam se sa avom Justinom do njegovog upokojenja, znači nekih 8 godina sam odlazio u Ćelije, bio je to period kada sam imao privilegiju da budem u društvu sa takvim čovekom kao što je bio o. Justin Popović.

- Da li je davao neke pouke?

- Pouke! Njegova sama ličnost je bila pouka! I njegove reči su bile pouka! Dobrim delom i ono što sam govorio potiče od, da kažem njegovih pouka. Zapravo nije on bio čovek koji je davao pouke, on je govorio i iznosio svoje mišljenje, ali je više voleo da pita ljude i da ih sluša nego da on sam govori. Naravno, slušali smo njegove komentare, njegove reakcije, njegove stavove, njegove kritika on ih nije krio. Poznata je njegova kritika i tadašnje Crkve, SPC i Pravoslavlja i sveta, dešavanja u svetu, bio je jedan otvoren čovek, jedan slobodan čovek, nije bio podložan klišeima i stereotipima, bio je jedan evropejac ja bih rekao koji je kritikovao i ljuto ridao, mučio se nad problemima Evrope, Srpskim problemima kao svojim probleima. Njegova molitva je bila "Bože smiluj se mnogogrešnom i mnogostradalnom rodu Srpskome". Stiče se utisak da se onaj prvi deo negde usput zagubio posle njega.

- U Francuskoj postoji Udruženje poštovalaca o. Justina, a u Srbiji ima ljudi koji ne znaju ništa o o.Justinu.

- Ja sam bio u Grčkoj šest meseci i tražili su mi iz manastira Vatopeda, to je drugi po veličini manastir u Svetoj Gori, vrlo aktivan, vrlo živ sa mladim bratstvom, tražili su mi slike o. Justina i deo filma koji ja imam i ja sam im to dao, zato što pripremaju veliku monografiju o novim Svetima, zapravo Svetima koji još nisu kanonizovani, koji su na putu kanonizacije. A to što ga ovde ljudi ne poznaju, ne poštuju to nije tako novo. Još u ono vreme znači 70.tih godina o. Justin je bio daleko više poznat van granica ove zemlje nego ovde, u celom svetu i Zapadnom i u Grčkoj. Interesantna stvar, dolazili su ljudi i tada iz celog sveta da ga posete a on je nekako bio ponajmanje poznat u svojoj zemlji.

- Zašto?

- Prvo zato što je on na neki način bio smatran državnim neprijateljem u to vreme, on je bio u konfinaciji u manastiru Ćelije. Smatran je državnim neprijateljem jer nikada nije priklonio vrat, nikada se nije priklonio tom sistemu. On je bio kritičan i u odnosu na crkvenu hijerarhiju Srpske crkve, odnosno na njihova dela kao što je bio raskol u Americi i druge stvari, on nije krio svoje mišljenje, ali to nije bilo samo u vreme komunizma. On je bio i u onoj prvoj Jugoslaviji takođe kritičan prema crkvenoj hijerarhiji tako da je i tada bio ako ne konfiniran, stavljen u kućni pritvor, nego je bio skrajnut u Bitolj kao profesor univerzieta. On je vodio "Hrišćanski život" časopis koji je jedini tada a bojim se i do sada, otvoreno govorio o tekućim problemima života crkve. Znači ne o ceremonijalnim i retoričkim pojavama, govorima i zvaničnim izjavama nego otvoreno, javno bez uvijanja, bez prikrivanja o problemima života koji naravno uvek postoje.

- Govorite li o farisejima i licemerima?

- Naravno, njih ima, uvek ih je bilo ali nije to stvar fariseja i licemera, nego jednostavno je stvar ja bih rekao društvenog razvoja. Evo u Grčkoj postoje kao i svuda struje u društvu, postoje škole mišljenja razlike i to je na javnoj sceni i svako može da vidi, da bira, da se opredeljuje, da menja mišljenje ako treba. Kod nas je nekako sve zakukuljeno i zamumuljeno, kod nas postoje samo centri moći, ti centri moći to je despotokratija. Znate o. Justin je kritikovao Zapad i u prvom redu katolički Zapad zbog idolokratije, zbog stvaranja idola od čoveka, zbog stvaranja boga od čoveka. Pitam se da li mi to nešto slično ne radimo usitnjavajući samo tu metodologiju? Da li mi ne gradimo idole od ljudi, i od institucija na jedan stihijski način, da li se mi toliko baš razlikujemo? Ali, o. Justin je istovremeno govorio...ja se klanjam pred verom svakog pobožnog katolika!

Mislim da je ava Justin u sadašnjoj interpretaciji takođe zloupotrebljen, kao što je Sveti Sava zloupotrebljen, kao što je sve zloupotrebljeno. Otac Justin nije bio to kako se predstavlja. Ja sam svedok toga do koje mere je on bio napadan od strane zilota u to vreme kao i od strane da kažem ekumenista, eto, ja mislim čak više od strane zilota u to vreme. Dakle, nije to kao što izgleda sada. On jeste bio kritičan, ali ta njegova kritičnost nije bila jedna fundamentalistička, uska, sebična, zatucana kritičnost. To je kritičnost jednog širokog čoveka, tolerantnog čoveka.

- Kakav je bio o. Justin prema sagovornicima, da li je nekada bio grub u ophođenju?

- Bio je divan domaćin, i ne mogu reći da je bio grub. Mada, ako može da se kaže grub, onda je bio grub samo prema episkopima, rekao bi svašta, mogao bi svašta da saspe u lice ali onda kaže... ali ja se klanjam pred vašim činom! Otac Justin nije laskao slabostima roda svoga, kao što se to danas radi, nego je žigosao njegove slabosti. Njegov stav je bio drugačiji nego današnji naših duhovnika i propovednika, on nije hrabrio narod na putu ka propasti, nego je on žigosao. E to je proročki format, jer proročki format nije da predviđa budućnost nego da žigoše slabosti, odnosno da se na neki način suprotstavi svojoj zajednici, zato su proroke kamenovali, zato su proroke ubijali, zato je između ostalog i on bio skrajnut, on je bio skrajnut od strane hijerarhije a ne od naroda, nije on imao problem sa narodom, imao je problem sa hijerarhijom, pa isto kao i vladika Nikolaj. Ava Justin je bio živa savest Srpske crkve i ne samo Srpske crkve i ne samo hijerarhije nego i naroda. Kad je o.Justin umro, starac Sofronije u Eseksu koji je učenik Svetog Siluana, inače intelektualac, Rus, kada sam mu javio telefonom, rekao mi je: "E moj sinko, takvih više nema.


Ljiljana Sinđelić Nikolić