MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Kaže vajar Venija Vučinić Turinski, ovogodišnji dobitnik nagrade na Jesenjoj izložbi ULUS-a

- Čovek je prolazan u ovom životu, protrčimo kroz njega kako znamo i umemo, kako se ko snađe, kako ko može, zapravo mislim kako je kome Gospod odredio put. Meni je odredio takav kakav je, ni malo lak, ali je valjda On znao da ja mogu dosta da izdržim, kao magare. Pa, izdržavala sam sve što me je do sada snašlo a snalazilo me je dosta, uglavnom ružnih stvari, ali čovek se bori i trudi se. Iza čoveka, praktično iza tog kratkog života našeg boravka ovde na zemlji, ostane samo ono što on uradi, ostane delo njegovih ruku, da li je to zemljoradnik iza koga ostaju nekakvi plodovi kojim se hrani njegova porodica, iza pisca ostane knjiga, iza kompozitora ostane muzika, iza pevača ostane zabeležena neka kaseta ili disketa, iza slikara, skulptora, grafičara, iza ljudi čijoj struci ja pripadam ostane ono što je napravio, skulptura, slika, ostane neka grafika. Od samog početka ja sam jednostavno našla sam neki svoj put, neku svoju meru, trudila se da budem u saglasju sa samom sobom, sa onim što duboko nosim u sebi iz ranog detinjstva, a to su sećanja neka na to prošlo vreme, na vreme manufakture kad je čovek sve svojim rukama radio. Moja skulptura pripada u svakom slučaju našem podneblju. Ja sam ponosna što sam sa Balkana, srećna sam što sam Balkanka, naravno i mi smo deo Evrope, ali nikad nisam trčala za modom zapadnom koja je nametana celom svetu", kaže vajar Venija Vučinić Turinski, koja zajedno sa svojim pokojnim suprugom Živojinom Turinskim spada u sam vrh našeg umetničkog neba. Skromno i postojano više od četiri decenije Venija svoj život posvećuje Gospodu, porodici, bližnjima i ponovo udahnjuje život drvetu vajajući, dograđujući, domišljajući, ugrađujući svu svoju ljubav u skulpture koje nas vraćaju u prošlost i oplemenjuju sadašnjost.

HTELA SAM DA BUDEM MONAHINjA

- Moje srce je oduvek pripadalo mojoj porodici i Gospodu. U nekim svojim lutanjima u pubertetu, sa 13 i po godina, kad sam se opredeljivala za srednju školu, već onda sam shvatila da bi volela da budem monahinja, bilo je to duboko u meni. Na žalost, putevi životni su me odveli drugim stazama. Završila sam srednju građevinsku školu u Novom Sadu, onda Višu pedagošku odsek crtanja sa matematikom, predavala sam dve godine u Šidu i te dve godine mog nastavničkog rada bile su mi dragocene jer sam upoznala slike Save Šumanovića. Bio je to prvi moj susret sa jednim stvarno velikim slikarom. Kuća u kojoj sam stanovala kod mog ujaka advokata bila je veoma blizu Galerije Save Šumanovića koju sam svakodnevno posećivala. Imala sam sreću da upoznam majku Save Šumanovića, bila je to već stara gospođa. Ispod kreveta, kauča je vadila gomile blokova i crteža Save Šumanovića koje mi je pokazivala. To je na mene ostavilo izuzetno snažan utisak i ja sam se definitivno odlučila da ne želim da budem nastavnik likovnog, da želim da studiram dalje. Odmah sam se opredelila za skulpturu, sam Bog zna zašto, jer slikanje je fizički lakši posao. Ali, možda mogu i da objasnim zašto sam se opredelila za vajarski posao. To sam shvatila tek sad kad sam star čovek. Ja sam se rodila kao druga devojčica, moj tata se upokojio kada sam imala godinu i četiri meseca. A on je očekivao da drugo dete bude muško, kao i svaki Crnogorac, kao verovatno i svaki muškarac. Moj bata se rodio posle tatine smrti. Iz mamine priče sam shvatila da je tata moju sestru stalno zvao sine. Dugo sam razmišljala da se moj tata razočarao jako što sam se ja rodila kao devojčica. Čak sam sigurna u to. Da bi dokazala tati, koga nisam zapamtila, da su i ženska deca jednako ravna muškoj deci ako su časna, poštena, ako su vredna, darovita prihvatila sam se ovog teškog posla", promišlja Venija Vučinić Turinski.

Rado se seća svog detinjstva, crnogorskih šuma i planina, bake i deke i njihovog doksata u Kolašinu gde je odrasla. Sećanja naviru, najčešće noću, priča Venija, kada se sve utiša i kada sa svog prozora na 14.spratu novobeogradskog solitera može skoro rukom da dotakne zvezde, dok sin Vukašin spava u susednoj sobi a mačak prede na krilu, vreme kao da stane. Onda uzima olovku i zapisuje, nisu to maglovita sećanja na ljude i događaje, iz tame izviru na površinu čitave rečenice, izrazi lica, majčin poljubac, lajanje pasa u dubokoj tišini crnogorskih šuma, zov i zvuci predaka koji bi, da nije skulptura, nestali na uzavrelom beogradskom asfaltu.



- Celo moje detinjstvo je vezano za doksat kuće moga dede Pavla i bake Miluše u Kolašinu koji je bio u drvetu, kuća je bila od drveta, stolice, stolovi, činije, kašike, jeli smo iz iste činije i to je bilo izuzetno lepo, osobito kad je moja baka napravila kačamak na crnogorski način sa krompirom i kajmakom što tamo kažu skorub i sa sirom, pa se tegle konci. A ima još jedna stvar, vezana za moje detinjstvo, postojao je jedan čovek koji se zvao Milun Gujin. Mi smo ga deca zvali Mićaš drvar. To je bio siromašan čovek iz Rovaca, skoro beskućnik koji je u neko doba pred zimu, išao od kuće do kuće, bedno odeven sa torbom preko ramena, nosio je jednu oštru sekiru, imao je kamen kojim je oštrio sekiru. Dolazio je ispred kuće i kad dođe do kuće moje bake, Mićaš bi stao ispred bakinog doksata i vikao na sav glas... O Miluša! Tog čoveka sam mnogo volela, a zašto ne znam, da li sam još kao dete imala osećaj i ljubav za nekoga ko je u nevolji, ko je siromašan, ko se bori za život, verovatno to, jer nije mi bio nikakav rod. Sedela bih na nekom panju i gledala šta radi. Ta ljubav prema drvetu mislim da dobrim delom potiče i od Mićaša. Moja ljubav za tog čoveka ostala je do dana današnjeg i otuda i moja ljubav prema drvetu. Odužujem se svojim radom svome tati i tom divnom čoveku Milunu drvaru. Nedavno sam otišla u hram kad sam to shvatila i zapalila mu sveću za pokoj duše njegove.

GOSPOD SPAŠAVA

- Mene je Gospod oduvek vodio. Spašavao me je u nekim kriznim trenucima moga detinjstva. Jedanput, već je počeo rat, krenuli smo moja majka, moj mali brat i sestra da bežimo iz manastira Morače, odnosno iz Donje Morače, odnosno iz sela Bara odakle je poreklo moje majke od Lakićevića, bežali smo preko Platija rovačkih do Pipera, kraj Duklje odakle je moj pokojni otac. To su stravične planine, ja kao odrastao čovek tim putem više nikad nisam prošla. Majka, brat, sestra, ja i jedno malo prasence prešli smo pešice. Išli smo po tom bespuću, mama nije znala kako da stignemo do sela moga pokojnog oca, i znate šta nam je bio putokaz kroz te kozje staze? Bili su brabonjci od koza i ovaca, jer to znači da je tu prošao neki čobanin i da možemo i mi. Mama se bojala da ne zalutamo. Pa nam kaže:

- Ti Vera gledaj onu stazu tamo, ti Veno onu stazu tamo a ti Bato čuvaj gudu!

Mi smo stali u jednom trenutku da se odmorimo. Dole se strahovito duboko, protezala reka, vijugala je kao zmija. To je bila reka Morača. Nisam ja onda znala da je Morača, znala sam za Taru jer sam na njoj rođena. Bila je to strahovita visina. Malo smo se odmorili, nešto pojeli i krenuli. Svako je bio zadužen da nosi neki mali prtljag. Mama je nosila najveći u torbi na leđima, brat je vodio prasence, sestra je imala torbu, a ja sam imala nešto što se zove pletivača, nešto od vune, divno tkano koje još uvek čuvam ovde u komodi. To je jedino što sam sačuvala iz svog detinjstva, ona je bila i u logoru sa nama i došla je do Vojvodine a sad je Beograđanka, sad je u komodi napunjena duvanskim lišćem, lavandom da je moljci ne pojedu. Tu torbicu koja je bila puna koječega htela sam da zabacim na leđa, jer sam videla da tako radi moja mama. Međutim torba je bila teža od moje snage i povuče me niz liticu. I onda me je Gospod sačuvao. Moja torbica se zakačila za jedno drvo, ne previše jako, koje je bukvalno iz kamena tu izraslo. Ja sam tu ostala da visim. Sigurno da me samo Gospod spasao. Mama je našla štap, pružila mi, i ona i sestra su me vukle i izvukle iz ambisa.To je bilo spasenje od Boga podareno mom životu, a bilo je i drugih", seća se Venija Vučinić Turinski.

Ispričala je i svoj doživljaj, koji se desio mnogo kasnije, iz manastira Dečani, gde je kao studentkinja radila na restauraciji. Reče da bi volela da ga ispriča i da se nada da joj Mitropopolit crnogorsko primorski Gospodin Amfilohije Radović neće zameriti, a nada se da se i on seća upečatljivog događaja iz Dečana.



- Desilo se to 1959. ili 1960. u manastiru Dečanima, gde sam sa svojim pokojnim suprugom, tada mojim mladićem, i ekipom Zavoda za zaštitu spomenika kulture radila na konzervaciji manastira. U Dečanima tada beše divan monah, iguman otac Makarije, pokoj njegovoj duši. Otac Makarije je bio Banaćanin, a i moj suprug Živojin Turinski je iz Banata, pa je on nekako posebno zavoleo moga Žiku a pored Žike i mene, možda zbog moje skromnosti, možda i neskromno rečeno moje čednosti, uljudnog ponašanja u hramu Gospodnjem, u konaku, na imanju manastirskom. Mitropolit Amfilohije je mlađi od mene četiri godine, ne sećam se da li je tada bio učenik završne godine Bogoslovije ili je možda već bio student Teologije. On je bio, kako ja to kažem, na praksi i ja sam odnosno moj suprug i ja i ostali iz ekipe smo ga upoznali kao Rista Radovića. A družili smo se sa tim mladim bogoslovima veoma lepo. Sa tadašnjim Ristom a danas mitropolitom sam se upoznala tako što smo pričali i o tome ko odakle potiče, gde smo rođeni. Ispostavilo se da je Risto Radović rođen u Donjoj Morači u selu Bare odakle je i moja majka, rodom Lakićević. Pričali smo o našoj Crnoj Gori, iz koje sam ja odavno otišla, pomogao mi je da se setim mirisa, boja, divnih dana moga detinjstva. Ali, ima i jedan poseban događaj vezan za te prelepe dane provedene u našim Dečanima. Posle radnog vremena u hramu ja sam imala potrebu da još nešto radim. Jer, dan je bio dug, a nisam volela da previše pričam. Ne možete vazda razgovarati, družiti se. Volela sam da modelujem u glini. U Bistrici, koja protiče kraj manastira, sam mogla naći neke zemlje koja doduše nije glina, ali je mogla da posluži za modelovanje. Dečanski portal ima stubove koji leže na lavovima, i taj lav mi se izuzetno dopao kao skulptura i ja sam htela to da napravim, da izmodelujem. Za taj posao mi je bila potrebna armatura, daščice, žice, nešto eksera, čekić i obratila sam se igumanu Makariju sa molbom da mi dozvoli da u zadnjem dvorištu gde su bile nabacane daske od toga nešto uzmem i napravim armaturu. Iguman reče... idi sestro Venija slobodno tamo pa biraj šta ti treba. Sunce je pržilo, daske su bile stare, prepune zarđalih eksera, čitavo brdo dasaka, preko skoro tri metra, nabacano kao piramida. Počela sam da gledam te daske, dole sve neke debele, krupne, široke koje mi nisu odgovarale. I ja sam se polako pela gore, ka vrhu, stanem na dasku, daska se pomeri, ja pomislim....Bože samo da ne stanem na neki ekser, i polako se penjem tražeći ono što mi je potrebno. Kad sam uspela da se popnem gore, stala sam kao ukopana. Mirno na vrelom avgustovskom dečanskom suncu koje je pržilo savijen u klupko, spavao je poskok. Skamenila sam se. Znala sam da je otrovna zmija. Nisam smela da se mrdnem. U trenutku sam Gospod mi posla Ristu, sada Mitropolita Amfilohija, koji je nekim poslom krenuo u to pomoćno dvorište. Htela sam da vičem, ali sam skoro šaptala:

- Risto! Risto! Dođi, ovde spava zmija! Poskok!
On kaže:
-O Venija, ne mrdaj! Samo ti stoj mirno. Sad ću ja nju da uhvatim. I Risto poče da se penje sa druge strane suprotne meni, polako i pažnjivo. U ruci je držao neki štap sa dva kraka. Popeo se, pri tom je meni stalno došaptavao....samo stoj mirno... ne mrdaj se. I Risto se popeo. Stavio je rogljić poskoku tu negde oko vrata, iznad glave, držao ga i onda ga uhvatio, on je visio dole niz ruku. I tako me je spasao od ujeda te opasne zmije. Na tome sam mu zauvek ostala zahvalna, ne znam da li se toga seća, ali ja sam mu zahvalna zauvek. A poskoka smo stavili u jednu flašu, i odneli da se napravi serum".

VENU VOLE VAŠKE

Venija kaže da je kroz ceo život a pogotovo kroz tegobne i teške trenutke, vodio Gospod i ljubav. Pa, čak i kad govori o svom boravku u logoru u Albaniji, gde je bila sa svojom majkom, bratom i sestrom pokušava da ne govori ogorčeno, sa mržnjom napaćenog deteta, "gladnog i uplašenog". Kaže možda će nekome izgledati čudno, možda i smešno i glupavo ali uvek će se sećati majčine rečenice izgovorene u logoru "Venu, vaške vole".

- Bila sam devojčica sa bujnom, kovrčavom kosom koja je padala niz pleća i mama mi je u logoru jedva raščešljavala. Kao i mnogi drugi i ja sam dobila vaške. I začudo iako sam spavala u istom krevetu sa svojom sestrom, koja je isto tako imala dugu kosu, ali ravnu i glatku, moja sestra Vera vaške nikada nije imala. Ali, zato ih je bilo kod mene na pretek. Moja mama i sestra danima bi pokušavale da mi raščešljaju kosu i odstrane vaške. Pri tom, moja starija sestra bi me uvek grdila, udarala po zadnjici i govorila:
-Vašljivice jedna! Kako to da uvek ti imaš vaške. Zašto ne paziš, vidiš mene, ja ih nikad nemam.
Moja mama bi je umirivala i govorila da me ne lupa jer nisam kriva a mene je opravdavala govoreći:
-Venu, vaške izgleda vole pa dolaze kod nje!"

O logoru nerado govori, ne voli da se seća da ne bi, kako kaže, kukala i možda optuživala. Logor su držali Italijani o kojima čak i lepe reči ima, pa veli, naučila je i italijanski kao i mnoga druga deca u logoru, a i volim ih, kaže Venija.

- Pozivali su nas decu kad bi se igrali u logorskom krugu, da dođemo u njihov deo kuhinje. Nahranili bi nas, pričali sa nama. Onda bi nam pokazivali svoje zlatne krstiće oko vrata, gde je uvek bila ikonica Majke Božije a onda slike njihovih najbližih, majke, oca, braće, sestre, žene, dece, i to je sve bilo na lančiću oko vrata. Pokazivali su nam te slike i govorili da oni ne vole što su tu, ali eto moraju. Uglavnom su to bili mladi ljudi i nekako su ipak bili blagonakloni prema nama. Oni su mi za čudo ostali u lepom sećanju, mada su i oni ponekad bili grubi, bili su grubi i prema mojoj mami. Ali, ono što hoću da spomenem to je jedno sećanje na rođenu sestru crnogorskog narodnog heroja Buda Tomovića, to je bila njegova sestra Zagorka Tomović. I ona je bila u logoru sa svojom majkom. Ali, ta Zagorka Tomović je bila kapo našeg logora. Verujte, iako je i ona Crnogorka, znači žena iz istog kraja kao i mi, kao i ja, ona mi je ostala u daleko lošijem sećanju. Osećala sam prema njoj još kao dete odvratnost i prezir. Ta Zagorka Tomović je bila uvek doterana, našminkana. Imala je korbač, i sad ga se sećam, terakot boje, predivno upleten, od tanke divne kože, dugačak. Moj bata je bio strahovito mršav, imao je pet i po godina, u logoru je napunio i šest, svi smo bili izgladneli a on posebno, mislila sam da će mu se noge prelomiti. Bio je nestašan, doduše svi smo bili nestašni, svi smo jurcali. U stvari, otimali smo se o nekakve kosti koje su Italijani bacali na đubre iz svoje kuhinje, mi deca smo se otimali o njih i glodali ih. Bata je bio nestašniji možda od drugih, i ona bi njega ponekad tako išibala po tim tankim njegovim nožicama, maltene po golim kostima da sam ja u nekim trenucima imala potrebu da skočim na nju, da je izgrebem, udarim, da joj otmem korbač a plašila sam se da ne dobijem batine. Njoj ... neka joj Bog oprosti", kaže Venija Vučinić Turinski, sećajući se tegobnih dana detinjstva, borbe između ljubavi i mržnje.

- Mislim da je ljubav nešto što se ne može rečima iskazati. Ničim. To je jedno izuzetno uzvišeno osećanje, neophodno je kao hleb i voda, kao vazduh, bez ljubavi se ne može živeti. Jer, Gospod je ljubav. Gospod je u nama, treba ga potražiti", kaže Venija dodajući da joj je srce uvek puno kada dođe u svoj hram Svetog Velikomučenika Dimitrija na Novom Beogradu. "Kad pogledam ljude oko sebe, decu, kada pevušim uz hor, kada se pričešćujem, kada sunce kroz prozor izliva svoje zrake na nas čini mi se kao da se uznosim ka nebu, ka Gospodu", govori Venija Vučinić Turinski.


Ljiljana Sinđelić Nikolić